Kako su me tri diktatora udarala po glavi (4)

Poraz demokratskih snaga

Petar Kočić, pisac jedne od najboljih satira u svekolikoj srpskoj književnosti, „Jazavac pred sudom", zapisao je pred smrt: t;U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh.Gledao je u budućnost, kao i svi veliki pisci. U mom slučaju treba samo umesto ropstva reći diktatura.Po mom „računanju vremena", život mi je počeo 1945. godine, kad sam pošao u školu u Žitnom Potoku. Otad mi se računa vreme. Ono ranije, kad sam se rodio 1936. godine u Nišu, bila je monarhija, kraljevina, to se ne računa, a nisam ni zapamtio. To vreme je poraženo u građanskom ratu, otpisano u potonjem periodu.

Ivan Ivanović

Ako 1990. godine nisam detektovao „čitača" „Braće Jugovića...", ovoga puta je bilo jasno ko je za Miloševićev režim obavio taj posao. Čim su se pojavili "Crni dani Rake Drainca", krenuli su u Toplici napadi na njih. Njihovog autora su najpre napali partizani, a potom četnici.

Partizani i danas imaju svoju organizaciju koja se naziva SUBNOR i koja je na budžetu države. Nema sumnje da je boračka organizacija najortodoksnija čuvateljka komunističke dogme i da je upravljena protiv svake liberalne misli. Neki liberalni pisci su borce nazvali psima čuvarima revolucije. Partizaski borci su, inače, visokoplaćeni penzioneri (uživaju specijalni borački dodatak), koji povazdan love veštice koje narušavaju njihove privilegije. U vreme titoizma bili su svemoćni, ali ni danas nisu bez uticaja. Imaju svoj list za čuvanje istine o partizanskoj revoluciji, prostorije, organizaciju. U toj organizaciji su skuvana dva ataka na moj roman.

Najpre je partizanski memoarista Radomir Mrdaković u svojoj knjizi o Ćićku (1998. godine) iskoristio predgovor, Reč autora, da brani revoluciju u Toplici od nekih pisaca, kako komunističke tako i nekomunističke orijentacije, posebno od pisca "Crnih dana Rake Drainca". "Deformacije u našoj zemlji nisu mogle da zaobiđu ni one koji su dobili ovlašćenja da u Toplici pišu o našoj borbi od 1941. do 1945. godine. Od kada je kod nas prestalo da se odgovara za lažno pisanje i pričanje, može se čuti i pročitati trista gadosti i čuda. Nije čudno što bivši četnici i pojedini njihovi potomci pišu i govore laži o borbi i partizanima, već i pojedini bivši partizani neodgovorno pišu i govore."

Mrdaković najpre apostrofira tri neodgovorna pisca komunističke provenijencije s kojima se treba obračunati.

Na prvom mestu je Vladimir Dedijer, koji je prvi načeo mit o monolitnosti komunističkog pokreta u Toplici. Naime, ovaj istoričar, oficijelni Titov biograf, u knjizi "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita - 2", u poglavlju O retorziji, navodi pismo Aleksandra Rankovića Titu od 13. avgusta 1941. godine u kojem se kaže da je iz Niša stigao izveštaj da su zarobljena tri poznata trockističko-politička agenta i da se traži uputstvo kako da se postupi. Dedijer piše da je Čedomir Kruševac ubijen, da Radivoje Uvalić nije streljan, a da o smrti Ratka Pavlovića Ćićka nije pronašao nikakvih podataka. Još navodi da je nekoliko partizana protestovalo zbog ovoga, pa su neki od njih to platili glavom, kao advokat Budimir Gorunović, stari komunista koji je robijao zajedno sa Edvardom Kardeljom u Požarevcu.

Na drugom mestu je penzionisani oficir Radivoje Ljumović Momčilo, ratni junak čija se puška nije hladila sve četiri godine rata. On je na nekoj komisiji za istoriju NOB ustvrdio kako su partizani zbog pogibije Vidojevačke čete pobili sve članove porodice Vulićević i zapalili im kuće, zato što su izdali četu koja je kod njih zanoćila. Ova izjava je ušla u zapisnik Saveza boraca i verifikovana kao istorijski dokument. Mrdaković tvrdi da to nije tačno, jer "ima potomaka Vulićevića iz Rgajske planine koji danas žive i rade u Beogradu, te imaju ne samo stanove, već i vikendice oko Beograda".

Najinteresantniji je treći falsifikator istorije partizanskog pokreta u Toplici. To je istaknuti revolucionar i borac od 1941. godine Ljubomir Cvetanović Brka iz Surdulice. On je izjavio da Ratko Pavlović Ćićko nije poginuo u borbi, kako tvrdi komunistička istoriografija, već da je likvidiran od strane komunista zbog sukoba sa Partijom, koji se vukao još iz Španije. Po Cvetanoviću, nalog za likvidaciju partizanskog komandanta dao je lično Josip Broz Tito. Kad je Tito 1941. godine saznao gde se nalazi Ratko Pavlović, hteo je po svaku cenu da ga ukloni, jer ako bi došlo do susreta njih dvojice oči u oči, Ratko bi otkrio da to nije onaj Tito s kojim je on bio u Španiji, nego da se radi o ličnosti podmetnutoj od strane Rusa.

Nalog za likvidaciju je doneo Svetozar Vukmanović Tempo, član Vrhovnog štaba, a egzekutori su bili komunisti sa terena. Da bi bio lakše likvidiran i da bi mu se poljuljao ugled među borcima, Ratko Pavlović je proglašen trockistom i premešten iz Topličkog odreda u reon Crne Trave. Cvetanović čak navodi ime Ćićkovog ubice: to je bio njegov saborac sa Pasjače, Petko Vuković. Sve ovo je Ljubomir Cvetanović Brka izjavio 1990. godine, najpre na sednici Opštinskog odbora SUBNOR-a u Surdulici, a potom na stranicama mnogobrojnih novina. Interesantan je podatak da je Brka radio u vojnoj obaveštajnoj službi, pa nije isključivo da je izneo neke podatke o Ćićkovoj smrti koji su nedostupni javnosti.

Pošto se tako obračunao sa tri nepodobna autora komunističke orijentacije, Radomir Mrdaković se svom žestinom obrušio na pisca "Crnih dana Rake Drainca" kao četničkog potomka. "Književnik Ivan Ivanović verovatno boluje što mu je otac Boža Ivanović, đeneralštabni kapetan bivše Jugoslovenske vojske, rodom iz Žitnog Potoka, bio saradnik Bugara kao okupatora na jugu Srbije u proleće 1942. godine u borbi protiv partizana." Pošto je tako utvrdio da bolujem zbog kolaboracije mog oca, Radomir Mrdaković otkriva tajnu zašto sam napisao "Drainca..." "Knjiga nije napisana zbog Rake Drainca već da bi se rehabilitovao Ivanov otac i dražinovci ispali nekakvi nacionalni borci, iako ni metka nisu ispalili na Bugare i Nemce."

Sve u svemu, Radomir Mrdaković je, istina sa velikim zakašnjenjem, uhvatio na delu još jednog "neprijatelja komunizma". Zašto je toliko zakasnio? "Zbog poremećenih odnosa sa istočnim zemljama bio sam pod embargom, te mi nije bio dozvoljen pristup oko pisanja istorije."

Ako je ovaj memoarista bio „usamljeni strelac", drugi napad je bio organizovan. Naime, SUBNOR Toplice je povodom mog romana organizovao niz skupova u Toplici sa ciljem da se ja dezavuišem i kao pisac i kao istoričar građanskog rata u Toplici. Obnovljena je sintagma, koju je „skovao" dvadesetak godina ranije pesnik Voja Krasić u Toplici, a borci to prihvatili, da sam ja pisac osvetnik. Pišem romane da bih osvetio oca.

Pošto više nije bilo sudskih zabrana, borci su odlučili da se na moju knjigu odgovori „njihovom knjigom", nađen je čovek za taj posao, to je partizanski publicista Krstivoje Milosavljević iz Blaca. Ovaj je napisao čitavu knjigu protiv romana: "Pesnik, partizani i četnici u romanu Ivana Ivanovića Crni dani Rake Drainca". Osnovna optužba protiv mene je da sam falsifikovao istoriju, odnosno da sam pesniku skinuo partizansku petokraku, a zakačio četničku kokardu.

Publicista iz Blaca mi još zamera što sam koristio nekomunističke knjige i što sam dozvolio da u romanu govori i druga strana. Čak sam toj drugoj strani, poraženom četničkom pokretu, dao više prostora nego prvoj, pobedničkom partizanskom pokretu.

Pobednički komunisti, koji su zaveli totalitarni režim, za pedeset godina diktature nametnuli su svoj sistem vrednosti, napisali svoju istoriografiju i stvorili svoju umetnost. Tako je o pobedničkim partizanima stvorena obimna književnost, koju su komunisti obilato nagrađivali. Kad bi se neki pisac usudio da skrene sa propisanog puta, komunisti su ga proglašavali jeretikom (Branko Ćopić, "Jeretička priča"). O pobeđenim četnicima gotovo da nije postojala literatira, a glavni roman o njima napisao je jedan partizan (Dobrica Ćosić, "Deobe"). Kako je u literaturi najvažnija samosvojnost i originalnost, procenio sam da je upravo tu za mene bilo nekog prostora. To su bili moji racionalni razlozi, o iracionalnim ne vredi govoriti.

Pošto je Slobodan Milošević 2000. godine sišao sa političke scene Srbije padom komunizma, a nove vlasti ga deportovale u Hag, činilo se da je sa mojim progonom gotovo. Navodno su levičari u Srbiji poraženi, više nema ko da me napada.

Ali nije bilo tako. Upražnjeno mesto su popunili desničari, koje je oličavao Đujićev „vojvoda" Vojislav Šešelj sa Srpskom radikalnom strankom. Druga polovina crveno - crne koalicije koja je stupila u nove balkanske ratove. Poraženi u tim ratovima, tražili su opravdanje za svoje poraze. Našli su ga u nezavisnim intelektualcima koji su organizovali mirovne pokrete. Jedan od njih sam, dabome, bio i ja, sa svojom novom knjigom „Drainac između četnika i partizana", koja je egzegeza romana „Crni dani Rake Drainca", ali i odgovor na Subnorovu knjigu Krstivoja Milosavljevića. Knjigu sam objavio 2002. godine.

U Toplici je krenula nova haranga protiv mene s desna.

Formirana je trojka (Kinezi bi rekli Tročlana banda) koju su sačinjavali lekar iz Prokuplja Dragoljub Cane Mirković, profesor iz Blaca Dragoljub Gocan Avramović i udbaš iz Prokuplja Slobodan Stojanović. Koji su bili njihovi motivi?

Lekar (inače moj školski drug) angažovao se u dva navrata na frontovima: prvi put u ratu u Angoli, u Titovoj bolnici za pomoć komunisti Agostinu Netu, drugi put u Bosni, u Miloševićevoj bolnici za pomoć Radovanu Karadžiću. Na prvim demokratskim izborima u Srbiji 1990. godine bio je „Miloševićev blizanac" sa izbornog plakata i ušao je u parlament. Pošto je u međuvremenu počeo da piše beletristiku, tražio je nagradu za svoje ratne zasluge, da bude promovisan u vrh srpske proze. Budući da ga srpska kritika nije htela, verovatno je procenio da mu na putu stojim ja. O meni, koji rat nisam ni omirisao, koji sam se protiv rata deklarisao, koji sam dekadent, pišu se povoljne kritike, a njega, ratnog hirurga (inače je ginekolog) i osvedočenog patriota, ta ista kritika ignoriše. (Identičan je slučaj sa jednim valjevskim lekarom koji je pisao protiv Drainca.)

Profesor je u početku bio pristalica Vuka Draškovića, ali se razočarao kad ga ovaj nije hteo za poslanika, a sad je uzeo mene za pomoćnika ministra, iako nisam član njihovog Srpskog pokreta obnove. Eto motiva za okretanje protiv mene, iako me je ranije podržavao.

Udbaš, čovek koji me je godinama uhodio, punio dosije o mojoj delatnosti, vršio mi pretres u kući po objavljivanju „Crvenog kralja", imao je svoj motiv što sam branio (jedini) pesnika Daneta Stojiljkovića, koga je on u službenim prostorijama MUP-a u Prokuplju pretukao.

Rezultat ove „neprirodne koalicije" bio je pamflet „Poslednji dani kentaura", sa potpisom Slobodana Stojanovića, ali zajedničkom knjigom ova tri delatnika. Pamfletisti su umislili da sam oboleo od neke strašne bolesti i uživali u mojim predsmrtnim mukama!

Posle mnogo kolebanja, odlučio sam da odgovorim na ovaj pamflet raspravom „Svinjarska farma", 2010. godine. Sad znam da je to bila greška, jer „kad se pomešaš sa tricem svinje te pojedu"! Ali, isuviše sam bio napadan da se ne bih branio. Bolje je bilo da sam desnicu ignorisao, nije mogla da mi naudi.

U noveli sam nastojao da objasnim sve te napade na mene. Mislim da je suština u tome da sam ja bio protiv komunističke levice, ali da nisam prihvatio ni nacionalističku desnicu. Bio sam pre svega individualista. Pozicija slobodnog mislioca je najteža u Srbiji. Ovde čovek mora nekome da pripada, mora da služi. Ko to neće, doživljava udarce i s leva i s desna. Osim toga, ja sam se vaspitao, studirajući Svetsku književnost, na liberalnim tradicijama Zapada. Kao pisac borio sam se, poput Drainca, za krvavu istinu i čovekova prava. Sebe sam video kao građanina sveta, a svoju literaturu kao kamenčić u svetskom mozaiku.

Razume se da sam kao takav suvišan pisac u zemlji Srbiji! Svejedno ko je na vlasti.

3.

Da sam politički „kratkovid", pokazao sam 2000. godine, kad su „moji došli na vlast". Umesto da novoj vlasti „ispostavim račun" za nevolje koje sam imao u prethodnim vlastima, ja odlučujem da nastavim putem „nezavisnog pisca", koji je na ovim prostorima neizvestan, kao put u čuvenoj pesmi Putnik Petra Preradovića: napuštam Demokratsku stranku koju sam podržavao dok je bila u opoziciji. Kao i u slučaju Slobodana Miloševića, neki instinkt mi je govorio da od promena neće biti ništa, da sloboda u Srbiji „neće umeti da peva".

Da budem iskren, ponadao sam se da će novi vlastodršci ispraviti komunističku istoriju. Novi upravljači Srbije - to su bila dva čoveka, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica. Od njih sam očekivao bar dve stvari: da uvedu demokratiju u Srbiju i da isprave nepravdu koju je ta Srbija učinila mnogim demokratski orijentisanim stvaraocima, jedan od njih sam bio svakako ja. Uostalom, i oni su bili žrtve komunizma i neprijatelji Miloševićeve diktature.

Umesto toga, ta dva čoveka su se sukobila na brvnu kao dva jarca u basni Dositeja Obradovića. Ne, nisam im se obraćao, ne znam zašto bih. Kad mi je moj prethodni izdavač Milorad Grujić rekao, Idi kod Đinđića (ili kod Koštunice) nisam shvatio zašto bih išao. Ako sam išao kod Vladimira Jovičića, to sam činio da se spasim robije, koju su mi „tuđi" odredili, zašto bih išao kod „mojih", kojima treba da bude dužnost da vrate u život „žrtve komunizma". I to da učine po „službenoj dužnosti", kao kad me je javni tužilac gonio. Zašto bih išao kod onih kojima sam pomagao da dođu na vlast? Da nastavimo sa Izabranim delima.

Pošto u ovom tekstu nema mesta za podrobniju analizu sukoba dva nova srpska vožda, navešću dve Dositejeve basne koje daju odgovor na ovo pitanje.

U dve kratke basne koje slede prikazano je kako se rešava jedan te isti problem, a to je prelazak preko brvna, na dva potuno različita načina.

DVA JARCA

Preko dubokog potoka namestili ljudi brvno. Srela se na brvnu dva jarca

- Skloni se! - viknu jedan.

- Skloni se ti, ja neću! - reče drugi.

- E, da vidimo ko će se skloniti - reče prvi i savi rogove spreman za bitku. I drugi se isto tako naroguši. Grunuše rogovima jedan na drugoga i oba padoše u vodu.

DVE KOZE

Srele se dve koze na uzanoj stazi.Iznad staze beše stena uspravna kao zid. Ispod njih duboka provalija. Zamisliše se koze: šta sad da rade? Nisu se mogle okrenuti da bi se vratile odakle su krenule. Zato jedna koza leže i opruži se po zemlji, a druga pažljivo pređe preko nje.

Tako obe odoše žive i zdrave svojim putem.

Ma kakve bile ideološke ili druge razlike između dva jarca nove srpske demokratije, njihov sukob je tu demokratiju bacio u vodu. Sve što se u Republici Srbiji dešavalo između 2000. i 2012. godine posledica je sukoba na brvnu. Umesto da se na novoj stazi dva lidera slože kao koze i ispune ugovor sa narodom, koji su doneli u opoziciji o kraju komunizma, oni, sudarivši se na brvnu kao jarci, padaju u provaliju, što je za Đinđića značilo fizičku, a za Koštunicu idejnu smrt. Što je najgore, taj sukob je otvorio vrata za trećeg srpskog diktatora, ranijeg Miloševićevog ministra informacija, koji je gonio novinare kao da su „veštice iz Salema". Taj „treći srpski diktator" zove se Aleksandar Vučić i aktuelan je dok ovo pišem.

Čekajući trećeg srpskog diktatora, da vidimo šta su demokrati uradili na uspostavljanju novog sistema. Očito je da nisu znali kako izgleda taj sistem, kao što nije znao ni Mihail Gorbačov u Sovjetskom Savezu. I - umesto da raskinu sa komunizmom, protiv kojeg smo se godinama zdušno borili, vratili su kapitalizam kakav je i na Zapadu bio prevaziđen.

Oba „jarca" su tu odigrala svoju ulogu, teško je definisati ko je tu vin a ko nevin. Svakako da je za novu vlast glavni problem bio svrgnuti diktator Slobodan Milošević. Zoran Đinđić, koji je postao premijer (kancelar!), levičar iz 68, nemački đak, bio je za radikalne reforme, ali šta uraditi sa Miloševićem, koga je Zapad proglasio promoterom građanskog rata u Jugoslaviji i ratnim zločincem? Vojislav Koštunica, nacionalista iz 74, bio je za legalizam, odnosno za legalni prelazak iz komunizma u kapitalizam. Ali to se nije moglo izvesti dok je Milošević u zemlji, koji je i dalje sa svojom suprugom držao u svojim rukama glavne poluge vlasti.

Razume se da Koštunica nije bio pristalica Miloševića, ali kako organizovati njegovo suđenje u zemlji, kad je većinski deo naroda još uvek uz njega? I - radikalni levičar Đinđić je prelomio: Milošević mora biti isporučen specijalnom sudu u Hagu za ratne zločine u Jugoslaviji, kojeg je formirao Savet bezbednosti UN, sa čim je Koštunica hteo ne hteo morao da se složi. Ali to se nije moglo izvršiti bez učešća specijalnih snaga policije, koje su 2000. prešle na stranu pobunjenog naroda, ali koje su tražile da to naplate.

Tako je Slobodan Milošević, drugi srpski diktator, svrgnut sa vlasti i uhapšen uz pomoć specijalaca koje je sam formirao. Đinđić je poslao Miloševića u Hag, ali nije mogao da namiri one uz čiju pomoć je to uradio. Ovim činom je Đinđić potpisao svoju smrtnu presudu.

Još uvek je teško reći kako bi izgledala Srbija da nije njen premijer ubijen u atentatu 12. marta 2003. godine. Mislim da to pitanje ostaje za istoriju, kao i odgovor na pitanje ko je bio nalagodavac atentata. Izgleda da je svima bilo jasno, sem samom Đinđiću, da će biti ubijen! Miloševićeva supruga Mira Marković, srpska ledi Magbet, na vreme je pobegla u Rusiju, sa sve opljačkanim parama, gde je uživala sve privilegije u Moskvi kao ranije La Pasionarija i nije isporučena srpskom pravosuđu. Vojislav Šešelj, koji je pod Miloševićem dobio status poželjnog opozicionara, bivši komunista koji je postao četnički vojvoda i bio izvođač Miloševićevih ratova, takođe na vreme se „sklonio" u Hag, odnosno dobrovoljno se predao Haškom tribunalu, jer je znao da sledi krvavo proleće. Vojislav Koštunica, kao predsednik Republike Srbije, nije pomogao Đinđiću da spreči pobunu specijalaca, koji su odbili da dalje pomažu premijeru u hapšnju haških optuženika.

Posle novih izbora formirao je Vladu 2004. godine, ali uz manjinsku podršku reformisanih Miloševićevih socijalista, za čije vođstvo se izborio bivši portparol (potrčko) stranke, Ivica Dačić, poreklom iz famoznog sela Žitorađe. (Iz istog sela su Miki Rakić, Đinđićev šef tajnih službi, pevačica Svetlana Veličković, koja se udala za najmoćnijeg čoveka krimogene Srbije Željka Ražnatovića Arkana.)

Demokratska Srbija je dobila novog jarca na brvnu u liku Borisa Tadića, Đinđićevog naslednika na čelu Demokratske stranke i predsednika Republike Srbije. Ovaj dvojac sa Tadićem i Koštunicom bio je neuspešan, nastavio je sa nelegalnom privatizacijom Srbije, započetom još pod Miloševićem i nastavljenom pod Đinđićem.

Tako je još pod Đinđićem ministar finansija Mlađan Dinkić ukinuo nacionalne banke i doveo strane, čime je nacionalni proizvod direktno odlazio strancima. Onda su usledile kriminalne privatizacije, proizvodnja je prešla u ruke „novokomponovanih biznismena", uglavnom „tajkuna" koji su se digli još za vreme Miloševića. Dobili smo kapitalizam iz vremena „prvobitne akumulacije kapitala", kakav je opisao Marks u svom ingenioznom delu „Kapital".

Možda su glavni udarac nezavisnosti Srbije zadali kohabitacionisti Koštunica i Tadić „prodajom" srpske energije (nafta, gas) Rusima čime su Srbiju lišili važnog izvora energije, ali je i doveli u podređen položaj prema „velikom bratu". (Ministar energetike Mlađan Dinkić bio je protiv ove neekonomske prodaje i nije otišao na potpisivanje ugovora u Moskvi.) Glavni ruski partner za eksploataciju srpske energije postali su Dačićevi socijalisti, koji su time naplatili manjinsku podršku Koštuničinoj vladi. Socijalista Dušan Bajatović, direktor NIS-a, postao je najbolje plaćeni srpski funkcioner, a pridružiće mu se u Upravnom odboru Danica Drašković, bivša ikona građanske pobune 1996/97. godine protiv socijalista.

Tandem Tadić - Koštunica bio je neuspešan i u pogledu nacionalne politike. Pošto je još Milošević izgubio Kosovo 1999. godine potpisivanjem kapitulacije u Kumanovu, nova vlast nije imala rešenje kako da se tu postavi. Kosovo i Metohija je još uvek formalno bilo u sastavu Srbije, ali je faktički postalo nezavisno, pošto je secesiju podržao Zapad u okviru Međunarodne zajednice. (Ovaj problem nije rešen do današnjeg dana; niti Srbija ima kapacitete da vrati Kosovo u ustavni poredak Srbije, niti Kosovo može da funkcioniše kao nezavisna država.)

No najveći udarac je dobio Koštunica otcepljenjem Crne Gore 2006. godine na referendumu održanom 21. maja o izlasku Crne Gore iz Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Tako se Crna Gora vratila Kralju Nikoli!

(Mislim da bi neki uspešniji srpski vladalac od Koštunice i Tadića našao neko bolje rešenje, no to je takođe stvar za istoriju.)

I u pogledu izručenja haških optuženika nastavilo se Đinđićevim putem, samo što je Koštunica plaćao optuženike da se sami predaju. U Hag su otišli i Radovan Karadžić, koji se jedno vreme skrivao u Srbiji kao neuropsihijatar pod drugim imenom, i Ratko Mladić, koji je uhapšen u jednom selu u Banatu. Skovana je floskula da se u Hagu sudi državi Srbiji i srpskom narodu uopšte, a ne osumnjičenima za ratne zločine. Narod je u to poverovao, pa su ratni optuženici postali nacionalni heroji. Od te floskule najviše je imala koristi Srpska radikalna stranka, sa svojim ultranacionalizmom i snom o Velikoj Srbiji. Njen lider Vojislav Šešelj „diktirao" je život u Srbiji iz svoje ćelije u Ševeningenu. Stvoreni su uslovi za povratak nacionalizma kao glavne srpske ideologije.

Razume se da lider demokrata Boris Tadić tu ništa nije mogao. Nacionalisti su tu bili jači od demokrata. I onda je došao na jednu po njemu spasonosnu a objektivno gubitničku ideju: da načini istorijski sporazum o nacionalnom pomirenju između komunista i demokrata što je učinjeno u oktobru 2008. godine. Lider komunista Ivica Dačić je to oberučke prihvatio, jer je time uveo svoju partiju u socijalističku internacionalu, a u Srbiji je učinio odlučujućim faktorom svake buduće vlasti. Šta drugo da se kaže do da Boris Tadić tu ništa nije razumeo, njegov nacionalni sporazum o pomirenju značio je poraz demokratskih snaga u Srbiji. Što će se ozakoniti na izborima 2012. godine.