Preko pune linije

Stradali smo sanjajući snove o slobodi, dok nas tri decenije ista bagra satire

Izađimo iz začaranog kruga

Srbija je okupirana, opljačkana i uništena. Tri decenije ne uspeva da se izvuče iz začaranog kruga u kome je drže kriminalizovani političari. Stranke su se smenjivale na vlasti, ali zločinački sistem je ostao isti. Narod je na izborima ili, češće, na ulici donosio promene, posle kojih su stranačke vođe delile plen. I prošle godine opozicioni lideri su borbu protiv diktature Aleksandra Vučića iskoristili za svoje, a ne opšte interese. Kad god je zločinački režim SNS-a bio na kolenima, opozicionari su mu pomogli da se oporavi i nastavi s tiranijom. Narod je prepušten sebi, mora sam da se izbori za slobodu i pravo na budućnost. Vreme je za pobunu, ustanak ili nestanak!

Predrag Popović

"Akcija! Odmah! Priča nije dovoljna, moramo da pređemo na dela, dok nije kasno! Verovali smo u sopstvene opsene. Stradali smo sanjajući takve snove i sada je red da se probudimo. Za sve smo sami krivi, nema nikakvih zavera, belosvetskih zavrzlama, vanzemaljaca, vatikansko-pravoslavno-budističko-cionističko-šamanskih urota! Ljudi su umorni i konstantno depresivni, i sluđeni, u glavi im je češće 'dosta mi je svega' od želje za promenom. Političari se vrte kao na ringišpilu. Levičari postaju desničari, intelektualci mašu pesnicom, ništa se ne menja. Moramo da izađemo iz začaranog kruga i da prestanemo da se plašimo!" - Teško je poverovati, ali te mudre poruke napisao je Aleksandar Vučić u autorskom tekstu 2014. godine, objavljenom u Informeru.

Kao nikad pre i kasnije, Vučić je tada bio u pravu. Srbiji je potrebna akcija. Odmah! Bez straha i odlaganja, Srbija mora da se izvuče iz začaranog kruga u čijem epicentru se nalazi lično Vučić. Vreme je da se narod probudi i zaustavi ringišpil na kome se vrte političari iz svih stranaka. Vreme je za promene!

Srpski "Dan mrmota" traje trideset godina. Ponavljaju se iste scene užasa: ratovi u svim oblicima, građanski sukobi, kriminal i korupcija, pljačka javnih resursa i privatne imovine, gušenje demokratskih procesa i slobode medija, krvavi progon političkih protivnika... U zavisnosti od karaktera pojedinaca u vrhu određenog režima, smenjivali su se nivoi kriminala i ostalih strahota, ali suština je uvek ostajala ista.

S druge strane ostali su isti motivi za borbu protiv kriminalizovanih autokrata i ordinarnih lopova i parazita iz njihovog okruženja. Narod je tražio slobodu, pravdu i pravo na normalan život i budućnost.

Nijedna promena vlasti nije se dogodila zahvaljujući delovanju opozicionih stranaka. Svaku pobedu, na izborima ili na ulici, izvojevali su građani. Kad bi dogorelo, kad više nije mogla da se izdrži tortura, narod je ustajao protiv režimskih zločinaca. Po pravilu, nova vlast je pobedu građana koristila za vlastite interese, uvek na štetu naroda i države.

I pre mesec dana, kad je Vučićeva diktatura uzdrmana blokadom saobraćajnica, politikanti su trgovali snagom naroda kao i njihovi prethodnici, koji su konfrontaciju s režimom Slobodana Miloševića pretvarali u kolaboraciju. Narod je pobeđivao u svojim bitkama, a političke vođe u svojim. Na kraju, promenila bi se imena vladara, sistem je ostajao isti.

Iz te prošlosti, koja traje, nedavno se pojavio Savo Manojlović, lider građanske inicijative Kreni-Pokreni. Manojlović je organizovao akciju prikupljanja potpisa za peticiju protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadarskoj dolini. Posle tog uspeha (prikupljeno je više od 200.000 potpisa), pozvao je građane da blokiraju auto-puteve i mostove u subotu, 4. decembra, na jedan sat u znak protesta zbog dva sporna zakona, koje je Narodna skupština usvojila nekoliko dana ranije, Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu. Iako je Vučićev kartel odgovorio upotrebom sile, preko kriminalaca u civilu i u policijskim uniformama, sledeće subote je blokirana cela Srbija. U pedesetak gradova narod je ustao, a diktator pao u očaj. No, Vučić je znao ko će mu pružiti ruku spasa, zato ga je pozvao i u jednim telefonskim razgovorom rešio problem.

Vučić je pristao da vrati sporne zakone na doradu, ali tako da se ne promeni ništa bitno. Zakon o referendumu ostaje isti, iako je potpuno neustavan, samo će biti izbačena odredba o taksi od 30 dinara, koliko je bilo predviđeno da plati svaki potpisnik narodne inicijative. Zakon o eksproprijaciji će pretrpeti nešto veće promene, takođe bez zadiranja u suštinu problema. I sledeća verzija omogućavaće vlastima da oduzimaju privatnu imovinu pod izgovorom da štite "javni interes", čak i kad iza njega stoje privatne kompanije, svejedno da li su domaće ili strane.

Manojlović je proglasio pobedu i obustavio proteste. Zna da nema nikakve pobede, ali, kaže, dao je reč Vučiću. Dobro obučen u stranim fabrikama tzv. mladih lidera, u objašnjenje saradnje s diktatorom udrobio je lične traume, parole o časti i stilske figure koje lepo zvuče, a ništa ne znače.

- Obećali smo javno da blokade prestaju ako usvoje zahteve. Mi ne možemo da prekršimo datu reč. Jako mi je važo da objasnim zašto ne mogu da pogazim sopstvenu reč. Kad smo branili "Parkić na Banovom brdu" jedan poznanik, beogradski advokat, tražio mi je sastanak. Preneo mi je poruku da moram prestati sa organizacijom protesta i da se povučem. Rekao mi je da će mi na sudu biti zaplenjena sva imovina, da ću odgovarati krivično, jer blokiram investitora, a spomenuo mi je i da oni znaju gde mi živi porodica. U tom mementu lomite se da li je došao momenat kad morate odustati... Ja sam treća generacija u porodici koja je proterana s Kosova. Prethodne generacije stalno su se vraćale. Život na tom području znači često stradanje i ubijanje. Kada je počeo Drugi svetski rat, moja porodica je stavljena na listu od strane albanskih nacista. Spasio ih je komšija Albanac, koji je pre toga dao mom pradedi reč ("besu") da će sačuvati našu porodicu, ako im životi budu ugroženi. Ova priča, koju sam često slušao od oca i strica, ukorenila je u meni ideju da je cela porodica preživela, a ja dobio šansu da se rodim i živim, samo jer je jedan čovek držao reč. Zato nisam mogao da ostavim svoje komšije s kojima sam se borio za "Parkić". Izašao sam i na protestu govorio o pretnjama, To je dotaklo ljude i počeli su još više da dolaze na proteste. Tako smo odbranili "Parkić". I zato ne mogu ni sada da pogazim svoju reč, koju sam dao Aleksandru Vučiću - objasnio je Manojlović.

Mladi lider je održao "besu", pomogao je Vučiću da politički preživi pobunu naroda. Posle svega, vlast je nastavila da radi u interesu Rio Tinta. Grade se prilazni putevi Jadru od Valjeva i Loznice, kao i magistralni gasovod, koji će snabdevati rudnik litijuma. Prostorni plan će pretrpeti određene promene, potpuno nevažne - za odlaganje jalovine biće pronađen nova lokacija, kao da će to sprečiti zagađivanje životne sredine.

Manojlović je dao "besu" Vučiću, ali ne i građanima koje je pozvao na proteste. Građani su se pobunili na svoju odgovornost, zato sada dobijaju prekršajne kazne, otkaze na radnim mestima u državnim i privatnim firmama, izloženi su linču, naprednjački banditi ih love po ulicama.

Ceo Šabac je oblepljen poternicama za urednicom Podrinskih novina i dvojicom učesnika protesta, od kojih je jedan maloletnik. Nijedan naprednjački kriminalac, niko od onih koji su vitlali čekićima, motkama i pištoljima nije procesuiran. Nijedan policajac nije odgovarao za nasilje nad građanima.

Narod je blokadom puteva pokazao da ima energiju, volju i moć da se suprotstavi diktatoru. Međutim, nema podršku opozicionih lidera, pa ni građanskih aktivista, koji su organizovali proteste. I to je već viđeno. Manojlovićeva predstava je samo repriza prevara, kakve su opozicioni političari režirali i u vreme borbe protiv Miloševićeve diktature.

Kao Manojlović danas, tako je i Zoran Đinđić juče, pre 25 godina, trgovao s Miloševićem, kome je uspešno prodao gnev naroda zbog izborne krađe 1996. Lopovi iz Socijalističke partije Srbije (u Beogradu ih je predvodio Branislav Ivković, danas, naravno, funkcioner Srpske napredne stranke) prekrojili su rezultate lokalnih izbora. Opozicija se pomirila s prevarom, ali građani su odbili da podviju rep. Protesti su pokrenuti u Nišu, a zatim se proširili u još dvadesetak gradova. Beograd je tri meseca, iz dana u dan, bio blokiran s po nekoliko desetina hiljada demonstranata. Svako veče su Miloševićevi divljaci u policijskim uniformama prebijali građane, hapsili i privodili, po decembarskom mrazu polivali ih ledenom vodom. Aleksandar Vulin, tadašnji zamenik Mire Marković u Jugoslovenskoj levici, sprdao se s ljudima: "Pa, šta oni hoće, da ih policija poliva toplom vodom?"

Na Nikoljdan 1996, dok su na ulicama pendreci pucali po leđima pobunjenih građana, u jednom dedinjskom restoranu Milorad Vučelić je priredio slavsku večeru. Svečani gosti crvenog buržuja bili su policijski general Radovan Stojičić Badža i predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić. Uz zveckanje escajga, preko vinskih čaša i kroz dim iz tompusa dogovoreno je da Đinđić ode u tajnu posetu Slobodanu Miloševiću. Sastanak je održan u januaru 1997, desetak dana posle ubistva demonstranta Predraga Starčevića i teškog ranjavanja Ivice Lazovića, aktiviste Srpskog pokreta obnove.

- Na pitanje da li sam se video sa Slobodanom Miloševićem, Jovicom Stanišićem i generalom Badžom, moj odgovor je - da, ali nije bitno. Dok smo bili zajedno na ulicama, to nikome nije bilo bitno. Sad se ispostavilo da je moj prijatelj Jovica Stanišić, da je moj savetnik Milorad Vučelić, da se viđam sa Slobodanom Miloševićem, da imam nameru da socijalistima produžim život. Moje osnovno pitanje je - da li u politici koju vodim SPS dobija bilo kakvu satisfakciju. Na primer, bio sam za to da se demonstracije nastave do deblokade medija. Da li je to zalaganje bilo u interesu Državne bezbednosti, nekog lobija unutar SPS-a, Slobodana Miloševića ili nekog drugog? Cilj politike koju ja vodim je smena Miloševića i SPS-a - objasnio je Đinđić u intervjuu za nedeljnik Vreme u aprilu 1997, a u Našoj Borbi je dopunio: "Ja uvek prihvatam pozive. Zašto ne bih išao na razgovor s Miloševićem? Možda ne u Beli dvor. Predsednik SPS-a i opozicione stranke imaju o čemu da razgovaraju."

Đinđić tada nije smenio Miloševića, ali nedugo posle tog susreta izabran je za "prvog demokratskog gradonačelnika Beograda".

Kao prevareni muž, Vuk Drašković je poslednji saznao za Đinđićev flert s Miloševićem. To mu je otkrila Vesna Pešić, tadašnja predsednica Građanskog saveza Srbije.

- Ne može se u tri po podne držati vatreni govor protiv diktatora, a uveče ići kod Miloševića - rekao je Drašković, koji je nekoliko meseci kasnije otišao na kanabe u Beli dvor, da se dogovori o smeni Đinđića s mesta gradonačelnika i formiranju nove beogradske vlasti, uz manjinsku podršku socijalista.

Tokom tromesečnih protesta građani su prebijani i hapšeni, a neki su izgubili glave ili ostali teški invalidi. Narod je pobedio, a političari su podelili plen. Tri godine kasnije, da se to ne bi ponovilo, pokret Otpor je promovisao parolu "Jebite se, lideri". Iza te poruke stali su obični ljudi, univerzitetski profesori, umetnici, sportisti, glumci i režiseri poput Radivoja Raše Andrića, autora kultnih filmova "Munje" i "Kad porastem biću kengur".

- Izgovarati "Biti il'ne biti" danas na sceni u Beogradu nije moguće, jer svaki čovek u publici ima tu dilemu, mnogo konkretniju od Hamletove - rekao je glumac Dragan Mićanović u julu 2000. godine.

Dvadeset godina kasnije, građani imaju još teže dileme. S grupom kolega, među kojima su Svetlana Bojković, Gorica Popović, Tihomir Stanić, Marko Janjić i Anita Mančić, Mićanović je nedavno posetio selo Gornje Nedeljice, odakle je krenuo pokret otpora otvaranju rudnika litijuma.

- Meštani su obradovani našom posetom, jer su shvatili da više nisu sami. A i mi smo bili obradovani i zadivljeni njihovom odlučnošću i snagom, jer su uspeli da animiraju toliko ljudi iz Srbije da im pomognu svojim protestima. Sada sam i lično upoznao te hrabre i jake ljude, koji su mi otvorili oči šta se dešava sa mojim krajem i sa tom čestitom Srbijom, i ja sam od njihove odlučnosti i snage da odbrane svoju zemlju postao optimista. Verujem da će oni svojim aktivizmom i podrškom svih naših građana, a ta podrška siže sa protesta iz cele Srbije i širi se, uspeti da dođu do pobede i da tog rudnika Rio Tinta ne bude u našoj zemlji - kaže Mićanović, koji je poreklom iz Loznice.

Režiser Goran Marković je prvoborac u ratovima protiv oba diktatora, Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića. Marković je o protestima 1996/97. snimio dokumentarni film "Poludeli ljudi". Vlast je, po odluci tadašnjeg ministra informisanja Vučića, tokom NATO bombardovanja, nakon zatvaranja B92, oduzela kopije tog filma. U leto 2000. godine Marković je, u produkciji ANEM-Free B92, snimio film "Nevažni junaci".

- Film se bavi sudbinama sedmoro "običnih" ljudi, mahom iz provincije, koji su rešili da ne žive kao zarobljenici režima Slobodana Miloševića i odlučili su se da se pobune. Kad sam razmišljao da napravim film o otporu režimu, počeo sam da obilazim srpsku provinciju. Ono na šta sam naišao prijatno me iznenadilo. U Leskovcu ili Paraćinu daleko se slobodnije diše i misli. Beograd je epicentar straha. Dok ovaj grad drhti, nama nema pomoći. Junaci ovog filma su ljudi koji su savladali strah i koji su preduzeli ličnu akciju, uzeli sopstveni život u svoje ruke - rekao je Marković za NIN u julu 2000. godine, samo tri meseca pre petooktobarskog puča.

U ta tri meseca, većinska Srbija se oslobodila prvo straha, a zatim i Miloševića. Pobuna je imala političku, logističku i finansijsku podršku zapadnih sila. Akcijama na terenu upravljali su pojedinci iz pokreta Otpor, dobro obučeni za političko gerilsko delovanje. Na hiljade članova Otpora je hapšeno i prebijano, a nekoliko je ubijeno u nikad rasvetljenim slučajevima. Dok su omladinci iz Opora kidnapovani i zlostavljani, njihov lider Srđa Popović sedeo je u Vučićevom stanu u "Ju biznis centru" i dogovarao kombinacije od kojih će obojica imati korist. Jedan drugom su dali "besu", koja do danas nije raskinuta, a i neće biti dok god imaju zajednički interes da parazitiraju na nesreći običnog sveta.

Bez obzira na podršku Zapada, na stotinak miliona dolara investiranih u Otpor i opozicione stranke i medije, Miloševića je oborio narod. Pobedio je narod, da bi, opet, kojekakvi lideri i liderčići razgrabili ratni plen, zaseli na vlast i nastavili po starom, gde su stali prethodnici iz crno-crvene koalicije.

Sve što se dešavalo pod vlašću DOS-a uvuklo je Srbiju u najniži i najprljaviji krug, u kome je stvoren režim Aleksandra Vučića. Kao pre dvadeset godina, Goran Marković opet ratuje protiv diktatora.

- Nadam se da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskuov kraj i da će se povući bez krvi - rekao je nedavno Marković i odmah se našao na udaru diktatorovog tupog političkog i medijskog oruđa.

Najjače je udarila najtuplja ministarka, Darija Kisić Tepavčević, koja je na svom nalogu na Instagramu objavila Markovićevu dijagnozu, koju su Vučićevi mediji prezentovali kao optužnicu i presudu.

- Marković kaže da je depresivno potišten. Govori da treba streljati predsednika Srbije Aleksandra Vučića! O krvi govori kao o vodi. Pričinjavaju mu se logori za ljude. Srbija mu je "dno dna". Bernar Anri Levi mu je "vrh vrhova". Ogroman novac, koji je dobio od RTS-a za snimanje serija i filmova čuva za crne dane. U flešbekovima vidi Prag". Srbi mu se gade. Film o Golom otoku mu je i dalje opsesija. U tom filmu on sebe vidi kao komandanta logora. Bacio bi sve u Petrovu rupu. Ili, sa prijateljem Levijem, sve Srbe odveo u Žutu kuću. Dijagnoza: Frustriran i agresivan, umetnički impotentan, bez nacionalnog identiteta - napisala je Kisić Tepavčević, na čemu su joj čestitali Ana Brnabić i ostale spodobe iz vrha naprednjačkog kartela.

Reagovala je i Vučićeva prva zvanična supruga Ksenija Vučić.

- Ako zbog nečeg treba streljati Vučića to je zato što je u proteklih 7 godina Goranu Markoviću (i sličnima) omogućio korišćenje budžetskih para (FC, Telekom, RTS...) koliko ovaj tokom cele karijere nije video - napisala je Ksenija Vučić na Tviteru, nehotice otkrivši pravo stanje svesti okupatora Srbije, koji iskreno misle da su budžetska sredstva njihova privatna imovina, koju mogu da dele po svojoj volji i milosti.

Od 9. marta 1991. do danas Srbija se otima iz kandži političke kaste, kojoj pripadaju paraziti svih ideoloških profila. Stranački lideri se, kao kečeri, bore u političkoj areni, dobro pazeći da jedan drugom ne nanesu ozbiljnije povrede. Oni ne ratuju za slobodu, pravdu i normalan život, nego za što veći plen. Nije im važno što više od polovine stanovnika Srbije živi u siromaštvu ili u riziku od bede, već čije firme će dobijati unosne poslove s državom, ko će trgovati energentima, graditi puteve, kontrolisati medije i prati biografije kako bi se zaštitio od optužnica i sudskih postupaka. U njihovom ratu građani su samo topovsko meso, repromaterijal za uspon na vlast. Takav odnos prema državi i narodu stvorio je uslove u kojima su nastali Aleksandar Vučić i njegov kartel, koji su Srbiju stavili pred konačni ispit - ustanak ili nestanak.

Do tog zaključka došao je i novinar Srđan Škoro, koji je nedavno najavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima. Uz ocenu da Srbija sledećeg aprila neće glasati samo protiv Vučića, nego će birati između svog nestanka i opstanka, Škoro tvrdi da tu borbu mogu da vode ljudi koji "zaista žele da Srbija liči na državu, a ne na Divlji zapad ili deponiju".

- Vučića na vlasti ne drže sendvičari, kako ih nazivaju opozicioni elitisti. Ne, Aleksandar Vučić opstaje na vlasti upravo zahvaljujući lažnoj eliti. Iako zastupaju opozicione stavove, oni ne žele da ugroze svoj komoditet, neće da se zamere i ostanu bez posla ili nekih benefita. Žive na Dedinju ili Vračaru, imaju po pet automobila, poslovne kobinacije... Njima je lepo. Ne ide to tako. Ne može! Mora da se deli sudbina naroda da bi narod mogao da ih prepozna i prihvati. A, narod je pametan, sve vidi. U Srbiji ima oko 40 odsto ljudi koji su razočarani u sve političare. Oni ne glasaju za Vučića, ali znaju šta mogu da očekuju od ovih lidera opozicionih stranaka. Umorni su od mantre da treba da se opredeljuju između Vučića i Đilasa. To je pogrešna percepcija, Srbija je veća i važnija od njih dvojice. To znaju i ugledni nezavisni intelektualci, koje opozicioni lideri mrežom jure, ne bi li ih ulovili i nagovorili da pristanu da budu njihovi kandidati na predsedničkim izborima. Svi su ih odbili, niko ih neće. A, neće ih jer znaju kakvi su. Ljudi znaju da nije dovoljno da se samo smeni vlast, potrebna je i promena sistema, da se ovakvo zlo više ne ponovi - tvrdi Škoro.

Nema sumnje, narod će osloboditi Srbiju naprednjačke pošasti i Vučićeve diktature. Kartel će se - kao što se videlo u decembru - braniti oružjem, mafijaškim, policijskim i medijskim odredima, bagerima i tenkovima. Nasilje, ma koliko bilo brutano, neće spasiti Vučića i njegove ortake iz zločinačkog udruženja od suočenja s pravdom.

Diktator ne mari za žrtve, braniće tron do poslednje kapi tuđe krvi. Na kraju će, naravno, pobediti narod, pobediće život. Iskustvo je pokazalo da tek tada preti prava opasnost.

Porazi, koji su usledili posle pobeda 1996/97. i 2000, stvorili su ovakvog Vučića i ovakvu opoziciju. Ako nova vlast, ko god da u njoj učestvuje, ne promeni sistem i ne izvuče Srbiju iz začaranog kruga zla i pljački, sve žrtve će biti uzaludne.