Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (35)

Otimanje lanaca ishrane

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

7. Liberalizacija spoljne trgovine i IZOSTANAK PODSTICAJNE IZVOZNE POLITIKE

Brza liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne stimulativne izvozne politike, pogrešna kursna i kamatna politika, izostanak potrebne strategije (selekcije, strukture i programa) razvoja, imalo je za posledicu katastrofalne razvojne, finansijske i socijalne efekte, uz razaranje realne nacionalne privrede i proizvodnje. Razvijene privrede glavne "izvoznice" dogme liberalizacije zadržavaju visoko-subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da "uguši" i neutralise i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu. Razvijene države, poznato je,vodile su selektivnu zaštitu domaće proizvodnje, dok nisu postale dovoljno snažne da se takmiče sa stranim korporacijama.

Privredni sistem koji stalno podstiče uvoz, trgovinu (robama iz uvoza, novcem i kreditima), dakle zaduživanjem države, građana i preduzeća - mora završiti u dubokoj krizi. U okvirima ovakve ekonomske paradigme izlaza iz krize kao da nema.

Izvoz iz države je dugororočna investicija, vrlo kvalitetna, koja uz kvalitet robe i usluga traži i odgovarajuću podršku u pripremi izvoza, samoj proizvodnji za izvoz, i konačno izvozu kao finalnoj fazi (finansijski efekti). Izvozna privreda kod nas nema nijedan stimulativni instrument izvozne politike.

Da vidimo šta se od mogućnosti može koristiti u podsticaju izvoza:

Uzimamo samo date kredite banaka za uvoz i izvoz. Krediti za uvoz iznose 26-58 milijardi dinara, a za izvoz nema takvog kredita su potpuno nestali.

Šta se tu stimuliše?

Dakle, ne postoji osmišljena i planirana polhikaj izvoza i uvozna politika.

Gotovo se radi o stihijskim procesima, kao da se radi o privatnom pojedinačnom interesu. Podsetimo se samo velikog uspeha „pet tigrića" iz Istočne Azije, koje su države uspešnim kombinacijama niza mera uspele da ostvare vrlo dinamičan ekonomski rast, oslobode se tereta spolinih dugova, reše platnobilansne probleme (i inflaciju), uz nagli rast nacionalnog bogatstva i per capita dohotka i konačno približe se nivou razvoja visoko razvijenih zapadnih država.

U strateškoj promeni položaja uvozno - izvoznog sektora može se delovati u sledećem pravcu:

1)Podsticaji investicija zasnovanih na domaćim faktorima razvoja, uz odgovarajući selektivan potreban uvoz,

2)Podsticaj izvoza u svim njegovim fazama (priprema proizvodnje za izvoz, proizvodnja za izvoz, usmeravanje izvoza, selekcija izvoza i uvoza, okrupnjavanje i povezivanje izvoznika),

3)Koordinacija monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske uvozno - izvozne politike,

4)Kontrola i selekcijauvoza i ograničavanje nebitnog uvozs. Carinska selektivna usmerena politika,

5)Postepeno smanjivanje deficita spoljne trgovine,

6)Podsticanje priliva kapitala i usmeravanje na izvozni sektor privrede,

7)Podržavanje od strane monetarne politike svih faza izvozno orijentisane privrede,

8)Brže i usklađeno kursno „prilagođavanje" u odnosu na precenjenost kursa dinara,

9)Prenos podsticaja i subvencija izvoznicima nasuprot do sad stranim investitorima,

10)Preusmeravanje dela kreditnog potencijala banaka na izvoznu privredu.

8. spoljna trgovina i finansiranje budžetske potrošnje

Delovanje spoljne trgovine(uvoza i izvoza) i njihova dinamika i odnosi, uglavnom se posmatraju u vezi dinamike i strukture privrednog rasta.

Malo ili gotovo zanemarivo se iznečava i „sporedno" delovanje uvoza i izvoza na budžet i politiku javnih prihoda i rashoda.

Sasvim je postalo jasno da je uvoz postao jedan od osnovnih izvora javnih sredstava. Naime, porez na dodatu vrednost (PDV) na uvoz je postao jedan od osnovnih (glavnih) izvora javnih sredstava. Uz akcize i carine to je dominantan izvor.

Budžet je „popunjen" sa PDV iz uvoza oko 39%, carinama 4,2%, a akcizama oko 23%. To iznosi oko 66% ukupnih budžetskih prihoda. Ako se tome doda i ostali PDV iz domaće privrede (8,7 milijardi - većim delom uvozna roba u trgovini) od 6% i to prelazi 72% javnih prihoda.

Jasno je da je politika gušenja i gotovo uništavanja domaće privrede morala dati ovakav rezultat. Ne samo da se uvozna roba i usluga „popunjava" mali bruto proizvoda ponuda na domaćem tržištu, već se i veliki deo javnih rashoda finansira prihodima PDV izvoza i prodajama strane robe u stranoj trgovinskoj mreži kod nas. Sada se veliki deo ovih sredstava PDV preko budžetske potrošnje (lični rashodi u budžetu, investicije i serijalna davanja vraća preko kupovine strane robe opet u inostranstvo. Ovim se samo naduvava domaća potrošnje, dok njeni efekti u razvoju domaće privrede potpuno izostaju. Ako je prirast BDP u periodu 2012 - 20211. 18,1 milijardu evra, a prirast uvoza 19,7 milijardi evra jasno je da visok uvoz ne podstiče razvoj, već potrošnju izvoza bruto proizvoda. Poseban problem je što se najveći deo uvoza i izvoza odnosi na strane korporacije u Srbiji, tako da ti tokovi idu „izvan" delovanja domaćih faktora razvoja. Dakle, taj deo izvoza i uvoza (oko 50% ukupnog) je gotovo paralelan tok. Stoga ni spoljnotrgovinski multiplikator akcelerator potrošnjene deluju u nacionalnoj privredi.

Ovakav sistem a delovanje spoljnotrgovinskih odnosa posebno je raširen u visoko otvorenoj nacionalnoj privredi koja se kreće u intervalu od 110% do 123% godišnje.

U navedenom delovanju visokog uvoza na privredni rast i domaću potrošnju, sigurno da je različito delovanje pojedinih delova ostvarenog uvoza.

Naime, uvoz opreme (u zavisnosti od vrste opreme, njene ugradnje, efikasnosti i sl.) sigurno je različit u odnosu na delovanje uvezene robe široke potrošnje kao i delovanje uvezenog repromaterijala i energenata. Stoga se ne može posmatrati delovanje uvoza u celini, već i njegovoj strukturi, jer se tu sagledava delovanje svetskog tržišta preko uvoza (energenti, sirovine,repromaterijal) na domaću privredu - njen razvoj i stabilnost, ali i na efikasnost makroekonomske razvojne i stabilizacione politike. Upravo iz navedenih razloga politika uvoza ne može se prepustiti liberalizaciji, već visokoj selekciji u zavisnosti od ciljeva koje se žele ostvariti.

Ovde je potrebno dati osvrt i na dva aktuelna pitanja spoljnotrgovinskih odnosa:

1)Sporazum o liberalizaciji spoljne trgovine sa Kinom i

2)"Slobodni Balkan" kao koncept slobodne trgovine (bez ograničenja, carina, usmerenja, selekcije, difersifikovanja carinske politike i dr.).

Sporazum o liberalnoj trgovini s Kinom je razvojno i platnobilansno gledano veliki promašaj. Naime, slabo razvijena i nekonkurentna, siromašna i visoko uvozna privreda u odnosu na razvijeniju, s visokom ponudom jevtinih proizvoda, finansijski sposobnom za stimulaciju izvoza u osvajanju tržišta drugih država, domaću privredu izlaže razarajućem delovanju stranog uvoza, gušenja domaće proizvodnje i ponude, uz blokiranje domaćih faktora razvoja. U osnovi to je destruktivni, a ne razvojni proces.

U konceptu „Slobodni Balkan", koji znači dalju liberalizaciju spoljne trgovine s nizom manje razvijenih država u okruženju, dolazi do gušenja domaće privrede slobodnim uvozom slične proizvodnje.To je samo otvaranje domaće privrede za uglavnom poljoprivredne proizvode iz manje razvijenih privreda. Ovaj koncept treba staviti pod režim kontrolisanog i carinskog sistema.

9.Platnobilansni i investicioni debalansi

Nemamo privredni sistem sposoban i okrenut na otvaranju nacionalne štednje za finansiranje potrebnih investicija i razvoja. Sve veći raskorak ili gep između potrebnih i mogućih investicija zatvaran je osloncem na strani kapital. Da li se radi o stranim direktnim investicijama (SDI) u javnom ili privatnom sektoru ili dugovima u inostranstvu (krediti) vrlo je značajno zbog njihove upotrebe, kontrole korišćenja i efekata koje daju. Tu se i ogleda strategija i politika ekonomskog rasta i politika otopljavanja privrede za samostalan razvoj ili ulazak u dužničku krizu i vrtlog zaduživanja. Poluge razvoja su izabrane kao investicije su izabrane kao investicije i izvoz. Od 2012. do 2021.godine SDI su dostigle iznos 23,5 milijardi evra, dok su doznake iz inostranstva u tom periodu iznosile 34,1 milijardi evra. To je u izvesnom smislu „kompenzovala" nedostatak nacionalne štednje (akumulacije).Upravo SDI dovode do visokog uvoza investicionih i i potrošnih dobara, a ove strane velike korporacije su postale glavni izvoznici i uvoznici - na koje naša aktuelna makropolitika izvoza i uvoza malo ili ni malo ne deluje.

Postoji i druga strana ove medalje.

Visoke strane investicije, zaduženja (dugovi), devizne doznake dovode do velikog priliva deviza kojim se pokriva veliki deficit tekućeg računa platnog bilansa, koji je stoga „skriven" u svojoj punoj visini, a i ne izaziva veću pažnju javnosti kao problem. Naime, ne javlja se dugoročna fundamentalna neravnoteža platnog bilansa i vrlo lako ulaženje u zonu nelikvidnosti i nesolventnosti - koje stvaraju velike probleme državi u međunarodnim platnim i ekonomskim odnosima.

Ogroman deficit spoljne trgovine koji samo u poslednjih deset godina iznosi preko 50 milijardi evra, kao i prethodne dekade od 57 ,milijardi evra, svom snagom bi kao ograničavajući faktor udario na nacionalnu privredu.

Ovako visoki neto uvoz (deficit) i odliv deviza po osnovu kamata i dividende je prepolovljen i „finansiran" doznakama i SDI. To dovodi i do visoke ponude deviza na deviznom tržištu u odnosu na tražnju (za plaćanje uvoza i obaveza), čime se i kurs dinara održava u zoni stabilnosti. Tada i centralna banka često mora da interveniše kupovinom deviza da bi tražnjom povećala njihov kurs, a dinar očuvala o štetne precenjenosti. Taj problem efekata precenjenog kursa dinara ovde smo šire razradili nešto kasnije.

Ovde treba napomenuti da se kod doznaka ne radi o direktnom finansiranju deficita spoljne trgovine (većeg uvoza od izvoza), već se radi o statističko - bilansnom „uravnotežavanju". Jer, u kategoriji doznake iz inostranstva se nalazi veliki broj različitih prilivasredstava(npr.penzije) koji nemaju nikakve veze sa finansiranjem uvoza, ali imaju sa stvaranjem dodatne nacionalne lične potrošnje.

Da bi se osigurala jasna strategija razvoja i operativna politika treba menjati i model razvoja sa izborom razvojnih prioriteta i odgovarajućih brojnih stimulativnih mera i instrumenata. Suprotno tome je vođenje stihijske, više slučajne, paralelne i trenutno nispirisane politike, a to nije politika programiranog i osmišljenog razvoja.

Nije održiva teorija međunarodnih ekonomskih odnosa da se male zemlje oslanjaju na mala i sitna preduzeća da bi ostvarile brzi privredni rast i veći prodor na svetska tržišta većim izvozom. Već je dokazano da i manje zemlje sa nekoliko (ili većim brojem) sopstvenih velikih sistema i korporacija imaju veći uspeh u izvozu od onih koje su orijentisale na mala i sitna (nesposobna i nekonkurentna) predueća ili pak oslonjene na strane korporacije i njihove direktne investicije. One ne razvijaju nacionalnu privredu, izvlače profit, a visoku tehnologiju i razvoj zadržavaju u domicilnoj(str.32) privredi.

Ako nekoliko velikih korporacija koje rade u Srbiji, uz niz manjih, ostvaruju učešće u ukupnom izvozu od 40-50%, ali i u uvozu, postavlja se pitanje njihovog doprinosa dinamici, dugoročnog razvoja i uravnotežavanje platnobilansnih odnosa.

Tako je i Svetska banka u svojoj studiji („Nova agenda za privredni rast Srbije") konstatuje da polovina srpskog izvoza potiče od firmi u stranom vlasništvu. Firme sa učešćem stranih direktnih investicija nabavljaju mali deo sirovina u Srbiji. Domaći inputi, s izuzetkom radne snage i energije, čine samo 9% troškova inputa u 2019.godini. S druge strane, gotovo 30% povećanja izvoza uključuje uvoz robe na preradu u Srbiji, nakon čega se izvozi u zemlje porekla. Zbog toga su male mogućnosti za prelivanje pozitivnih efekata i učešće lokalnih preduzeća u globalnim lancima vrednosti. „Dakle, nema ni primsrnih ni sekundarnih efekata na podsticanje razvoja i uspostavljanje domaćih preduzeća".

Isto tako, efekti stvarnih direktnih investicija koje uglavnom idu u infrastrukturne projekte odlivaju se na bazi kredita kamatama u inostranstvo, profit se odliva u matične države koje daju kreditni kapital za finansiranje ovih investicija, dok sve obaveze ostaju u zemlji dužniku - „investitoru". Često su ove investicije dugoročne (saobračajnice) sa neizvesnim dohodnim efektom, uz visoke troškove održavanja (uz već stvorene kreditne obaveze), tako da se postavlja pitanje da li se radi o „mrtvim kapitalima" koji će se konvertirati u prihode i otplatne obaveze. Stoga je od presudnog značaja celi sistem SDI i njihova struktura, troškovi, rentabilitet, efikasnost, kontrola korišćenja i upotrebe kapitala u SDI. Taj problem smo šire razradili u studiju (2022.) „Strani kapital - faktor razvoja od osvajanja država" (Kolonijalni sistem „uspavljivanja" društva i iscrpljivanja privrede).

Da pogledamo sada kretanje i visinu SDI u prethodnom periodu (2002 - 2021.godina), a zatim u novoj fazi razvoja (2012 - 2021.godina). Istovremeno komparativno dati i visinu deviznih doznaka iz inostranstva sve povezano sa deficitom platnog bilansa i njegovim finansiranjem.

U godinama krize (2002 - 2011.) strane direktne investicije iznose ukupno 17 milijardi evra i ustaljene su na godišnjem nivou od oko 1,8 - 3,1 milijardi evra.

Devizne doznake naših iz inostranstva su daleko veće od SDI: Da pogledamo to u novijem periodu razvoja.

U ovom novom periodu (2012 - 2021) strane direktne investicije vidimo iznose 23,5 milijarde evra, a devizne doznake iz inostranstva 34 milijarde evra. Dakle, znatno više.

Ako se posmatra celi period od 2001. do 2021. godine strane direktne investicije (uključujući i prodaju Mobtela od 1,5 milijardi) iznosile su 40 milijardi evra. U isto vreme doznake iz inostranstva su iznosile 468 milijardi evra. Dakle, doznake su u ovom periodu veće od neto priliva stranih direktnih investicija (SDI).

Međutim, priliv kapitala po ovom osnovu (doznaka) uglavnom ide na ličnu potrošnju stanovništva, a ne na investicije privrede u realni kapital. Time se samo dopunjava domaća tražnja, koja bi se u normalnim uslovima formirala iz domaćeg bruto proizvoda kroz sistem raspodele. Ovako se ovaj deo prilivenog kapitala (doznaka) preko kupovine strane robe (strani trgovački lanci, fri šopovi, robne kuće i sl.) odliva najvećim delom u inostranstvo i pomaže proizvodnja u tim zemljama. Oplodnje ovog kapitala kroz proces multiplikacije (i akceleracije potrošnje) jednostavno nema.

Često se zvanično ističe da je "zahvaljujući unapređenju poslovnog ambijenta i strukturnim reformama neto priliv stranih direktnih investicija zadržao relativno visoko učešće u bruto domaćem proizvodu". Istovremeno se tvrdi da se "zbog znatno bržeg rasta izvoza od uvoza robe i usluga spoljnotrgovinska neravnoteža smanjuje", tako da je "deficit tekućeg računa platnog bilansa potpuno pokriven neto prilivom stranih direktnih investicija". Osim čisto statističkog odnosa tu ne postoji funkcionalan odnos uzajamnosti, jer se strane direktne investicije ne koriste za finansiranje spoljnotrgovinskog deficita (osim kada se SDI odnose na uvoz opreme i drugih delova realnih investicija). Taj odnos se vidi iz sledećeg pregleda.

Da li su strane direktne investicije i portfolio investicije doprinele oživljavanju ukupnih investicija i porastu njihovog učešća u bruto proizvodu? Da li je priliv SDI tako značajan kako se to ističe u javnosti? Da pogledamo njihovu visinu i kretanje.

U 2020. SDI su iznosile 2,9 milijardi evra, a u 2021. oko 3,9 milijarde ili 7,2% bruto domaćeg proizvoda. Problem je u tome što su domaće privatne investicije niske, tako da prosečna stopa investicije u BDP za deset godina iznosi između 14% i 18%, dok u državama centralne Evrope to iznosi 23%. Privatne investicije iznose oko 10% BDP, a javne 3%. Smatra se da je potrebna stopa investicija u BDP oko 25% da bi se osigurala viša stopa privrednog rasta, povećala zaposlenost, viši standard i zarade, ali i olabavila omča spoljnih dugova.

U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%).

Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje "da nema prelivanja koristi od stranih investicija na čelu privredu". Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje.

Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator.

Kod stranih direktnih investicija formira se sledeći odnos: realna ulaganja - inostrani dug (kredit). Tih dugova iz SDI nema u prikazu dugova kod NBS! Gde su evidentirani? Ako SDI iznose 2-3,9 milijardi evra godišnje (iskorišteno) gde se nalaze evidentirani u nacionalnom računovodstvu? Šta je sa plaćenom kamatom na te dugove?

Kod korišćenja stranog kapitala treba imati u vidu i sledeće faktore koji snažno utiču na njegovu efikasnost (korišćenja i oplodnje):

1)Razlikuje se ugovoreni iznos i iskorišćeni iznos kredita. Da li se kamata plaća na ugovoreni ili samo na iskorišćeni kredit. Šta je tada sa ugovorenim, a u dinamici neiskorišćenim delom? Ako se kamata plaća na ceo iznos duga, tada je korišćenje i upotreba kredita znatno skuplje,

2)Korišćenje kredita iz inostranstva i njegov prenos na račun banke s kojeg se koriste sredstva, ali je trošenje u investicijama sporo, investicije se produžavaju, tako da stoje neiskorišćena sredstva, a plaća se kamata,

3)Postoji i interkalarna kamata na neiskorišćeni kredit - da bi se ubrzalo korišćenje kredita i završila investicija, a kredit stavio u otplatu,

4)Poseban je problem što se SDI izvode na bazi stranog kredita, ali i stranih izvođača radova. Zaposleni radnici, nabavka potrebnih materijala, opreme i dr. ide preko izvođača radova (a time i uvoza). Efekti na domaću privredu potpuno izostaju, ali ostaju obaveze iz kredita uz „blokirani", mrtvi realni kapital u investiciji (putevi, železnice i sl.) koji se mora dodatno održavati i povećavati rashode.

Ako SDI iznose u bruto proizvodu 4-7,5%, a kroz raspodelu bruto , proizvoda domaće investicije iznose zahtevanih 25%, to znači da bi bruto stopa investiranja iznosila 30-32% u odnosu na bruto proizvod. To je dosta visoka stopa investicija koja ima odraz i na domaću tražnju, uvoznu tražnju i deficit spoljne trgovine, uz dodatni pritisak na uvoz finansijskog i robnog kapitala.

10. Međunarodna investiciona pozicija i "stepen kolonizacije"

Bruto domaći proizvod se redovno koriguje za deficit ili suficit trgovačkog dela platnog bilansa. Dakle, uvoz i izvoz roba i usluga deluju na domaće tržište većom ponudom (uvozom) u slučaju deficita trgovinskog bilansa: Tada se domaći bruto proizvod "dopunjava" deficitom (višak uvoza u odnosu na izvoz). Istovremeno se odvijaju tri toka:

1)Neto priliv - robno-uslužnih fondova u zemlji (deficitom),

2)Narastanje spoljnog duga za finansiranje deficita,

3)Značajno se menja struktura ponude i tražnje roba i usluga na domaćem tržištu (uvozom i izvozom),

Deficii spoljne trgovine "koriguje" bruto domaći proizvod za 18-21%. To je u osnovi povećana ponuda roba na domaćem tržištu. Monetama politika ne prati ovu ponudu robnih fondova. Isto tako ne prati ni izvoz. Izvozna roba je na domaćem tržištu. Troškovi i tražnja ostaju u zemlji, a time i veliki deo reprodukcije, koji treba finansirati. Stoga su potrebni krediti za izvoz koji "pokrivaju" takve troškove reprodukcije izvozne privrede. Nasuprot tome, uvoz povećava raspoloživi bruto domaći proizvod i uravnotežava odnose ponude i tražnje na tržištu. Strana tražnja prilivena u domaću privredu apsorbuje rast BDP i deficit spoljne trgovine. Sada se postavlja i pitanje strukture uvozne robe (energenti, roba široke potrošnje, oprema, repromaterijali, nova tehnologija i sl.) Stoga se mora voditi i selektivna politika uvoza ( po vrstama proizvoda i bitni i nebitni uvozni proizvodi) i tome podešena podsticajna monetarna politika.

Ako se povećani uvoz u odnosu na izvoz finansira spoljnim zaduživanjem, dolazi ili do povećanja spoljne zaduženosti ili odliva deviznih rezervi kroz plaćanje države. U tom slučaju su bitni odnosi efekata uvoza u privredi i dospelih obaveza iz dugova. Stoga je ovde značajna struktura uvoza i vrlo selektivna politika uvoza.

Obzirom na to da uvoz učestvuje u bruto proizvodu sa oko 53%, a izvoz oko 35-40%, dok je ukupna otvorenost nacionalne ekonomije oko 111% u godini, očito je da uvoz i izvoz "koriguju" bruto domaći proizvod za 100%. Može li monetama politika "interno" orijentisana i vođena da bude efikasna u kontroli i "vođenju" nacionalne privrede u takvim odnosima?

Dopunom bruto proizvoda saldom uvoza i izvoza roba i usluga s jedne strane, a dodatnim prilivima deviza iz deviznih doznaka (oko 4 milijarde evra godišnje) i direktnim stranim investicijama (3,6 milijardi) stvara se celi podsistem izvan bruto domaćeg proizvoda - koji često dominantno deluje na ukupnu ponudu i tražnju na domaćem tržištu.

Celokupni prirast bruto proizvoda dopunjen većim robnim uvozom"pokriva" se različitim oblicima neto priliva kapitala iz inostranstva. Gde je"otišao" domaći bankarski kredit i domaći novac? Privreda i društvo su pod dominantnim uticajem stranih sredstava (kapitala). Formirana "inostrana tražnja" potpuno apsorbuje prirast BDP i pokriva deficit spoljne trgovine.

Da pogledamo sada u sklopu ove analize osnovne orijentacije u politici razvoja i makroekonomskoj politici na strani kapital i devizna sredstva (nasuprot domaćoj valuti i domaćem kapitalu). Dakle, da vidimo kakva je međunarodna investiciona pozicija države u poslednjim godinama razvoja.

Eksterni finansisjki izvori (porast spoljnog duga, strane direktne investicije i doznake) potpuno pokrivaju deficit spoljne trgovine, uz apsorbovanje prirasta bruto domaćeg proizvoda. Učešće inostranih sredstava kreće se u poslednjim godinama između 96% i 138%.

Obaveze iz međunarodne investicione pozicije visoko opterećuju nacionalni proizvod (90%).

Privreda i društvo su vrlo osetljivi na ponašanje i kolebanje na svetskom tržištu kapitala. To je upravo odraz izabrane strategije dominantnog oslonca na strani kapital i strane direktne investicije (uz visok nivo međunarodnih dugova).

Da pogledamo visinu ovih pozicija u poslednjim godinama.

Taj koeficijent odnosa stranog kapitala i bruto proizvoda kolega Nebojša Katić je opravdano nazvao „koeficijent kolonizacije". To je dobar pokazatelj visine finansijskih rizika i „igranja na ivici provalije" dugova. Što je ovaj koeficijent veći to je i rizik od finansijske krize veći, ali i udara krize svetskog tržišta kapitala i odliva iz dugova i i udara na nacionalnu privredu i razvoj. To je „najbolja mera ekonomske i finansijske potčinjenosti".

Iz navedenih podataka se jasno vidi da je minus u ovom bilansu oko 43 milijarde evra (90% bruto proizvoda). Sigurno se i dalje Vlada i NBS hvale činjenicom da se veći deo ovog negativnog salda odnosi na direktne investicije, a ne na uzete kredite. Međutim, kakve su ovo investicije, kakvi su im efekti u privredi - to se ne vidi, dok su obaveze iz kredita (kamate i dospele otplate) izuzetno visoki teret. Svi pokušaji ulepšavanja stvarnih odnosa i guranja velikih problema "pod tepih" sve više gomilaju navedene probleme.

Očito je da se radi samo o jednom delu nacionalne privrede. Ako se tome doda i visina spoljnog deviznog duga, a zatim priliv i odliv deviza i formiranje deviznih rezervi, koje postaju osnovni kanal emisije primarnog novca, pitanje je koliko centralna banka ima prostora da samostalno određuje i vodi nacionalnu (internu) monetarnu politiku. Kolika su to ograničenja i limit u vođenju samostalne monetarne politike? Osnovni kanal emisije novca, videli smo, postao je promena deviznih rezervi i blokiranja sredstava banaka (poništavanje novca). Efekte promena deviznih rezervi (priliva i odliva) i spoljnih dugova, šire smo razradili na drugom mestu u ovom radu, posebno kod centralne banke, poslovnih banaka i privrednih subjekata.

Sigurno je da treba sagledati i efekte spoljnog zaduživanja države, centralne banke, poslovnih banaka i preduzeća. Kako deluje spoljni dug poslovnih banaka od 3,7 milijarde evra (2021) ili dug preduzeća od l4?2 milijarde, nasuprot duga države od milijardi 30,2 milijarde evra? Privreda se zbog nepovoljnih uslova zaduživanja kod domaćih banaka (kamata, teškoće, ucene i sl.) orijentiše na direktno zaduživanje u inostranstvu, pri čemu izostaje kontrola centralne banke, dok se kamatni prihodi odlivaju u inostranstvo.

Preduzeća uzimaju kredite u inostranstvu po jednom kursu (uz plaćanje kamate i osiguranja), a kada ga konvertuju u dinare preko banaka tada po drugom (prodajnom, nižem) kursu. I ovde se javljaju rashodi i gubici, ali se o tome uopšte ne govori. Umesto da dobiju povoljne (jevtine) kredite preko banaka u zemlji (uz pomoć centralne banke), oni se zadužuju u inostranstvu.

Emisija novca centralne banke u duhu monetarističke politike i ciljeva koji su zacrtani, uglavnom nije usmerena na "optimalno snabdevanje privrede tekućim novcem, likvidnim sredstvima", već na stabilnost cena i kursa. Tako je emisija primarnog novca u našoj privedi u poslednjoj fazi razvoja, vrlo nefunkcionalna iz aspekta kreditiranja privrednog sektora država.

To smo obradili u ovom radu na drugom mestu.

Veliki je problem u tome što je u procesu potpune liberalizacije i nekontrolisanog uvoza, uz visoko precenjeni kurs domaće valute došlo do naglog porasta uvoza i robe široke potrošnje. Samo u period krize od 2007. do 2016. godine ovaj uvoz iznosi preko 26 milijardi evra. Eksplozija uvoza vezana je za otvaranje stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca, čiji se poslovni rezultati odlivaju u inostranstvo, dok se deficit nastao u spoljnoj trgovini morao finansirati novim dugom, obzirom na to da su devizne rezerve ostale nepromenjene (ili su čak povećane).Realizacijom strane robe dolazi do odliva deviza u inostranstvo, tako da trgovina nije u funkciji razvoja, već gušenja nacionalne proizvodnje, ali i narastanja spoljnog duga. Normalno je da je spoljni dug preduzeća porastao sa 0,6 na 12 milijardi evra od 2001-2021. godine. Međutim, to je statistički pokazatelj (stanja), dok je u svim godinama dolazilo i do otplata i do novog zaduživanja. Bruto tokovi i njihovo dinamičko delovanje realnije pokazuju finansiranje spoljnotrgovinskog deficita.

Kako i koliko se stimuliše izvoz preko monetarno - kreditne politike jasno se vidi iz kredita za izvoz - kojih nema, i kredita ta uvoz - koji iznose preko 50 milijardi dinara (već niz godina).

11.STRUKTURA IZVOZA I UVOZA PO EKONOMSKIM NAMENAMA

Koliko je uvoz razvojno usmeren

Po ekonomskim namenama i delovanju na razvoj privrede struktura uvoza je dosta nepovoljna, jer na sredstva za rad dolazi npr. u 2016. oko 2 milijarde evra (11% uvoza), dok na sredstva za reprodukciju (najvećim delom, energenti i materijali) otpada preko 9 milijardi evra (53%). Poseban je problem visoko učešće potrošne robe_(zajedno sa neklasifikovanom robom po nameni) na koju otpada preko 6 milijardi evra (35%) od ukupno 17 milijardi uvoza u 2016. godini. Slučajno je i u sledećim godinama.

Na sceni je „otimanje lanaca ishrane", što neki autori nazivaju „korporativni fašizam". Podsetimo se ovde jedne izjave Henri Kisindžera „kontrolišite hranu i kontrolisaćete sve ljude".

Dovoljno za sve organe koji vode makroekonomsku politiku, posebno njihov odnos prema razvoju poljoprivrede.

Najveći deo deficita spoljne trgovine odnosi se na uvoz mineralnih goriva, hemijskih i električnih proizvoda, mašina i transportnih uređaja, a posebno kod gotovih proizvoda.

Ovo je stalna tendencija, a posebno kada je došlo do velikog povećanja cena energenata koji povećavaju visinu uvoza i deficit spoljne trgovine.

Iz navedenog se jasno vidi da izvoz i uvoz ne mogu biti stihijske pojave i nekontrolisani i potpuno neusmereni robni spoljnotrgovinski tokovi. Mora da postoje osmišljeno i programirano vrlo selektivno stimulisana ili destimulisana robna razmena s inostranstvom, ali i potrebna zaštitna politika (protekcionizam).

Protekcionizam inače narasta u svetskoj trgovini, ne samo vezano za novu politiku SAD već i u Evropi i svetu.

Započeti geopolitički procesi i zaoštravanje odnosa u svetu upravo vode tome, nasuprot neoliberalnoj dogmi.

Pogledajte samo detaljnu strukturu izvoza i uvoza po vrstama roba i usluga, po zemljama i regionima koji se prate u Statističkom godišnjaku Srbije, tada će slika biti mnogo jasnija, koliko to mora biti dobro organizovano, planirano i podržavamo područje aktivnosti države.

Vrednost uvezene robe široke potrošnje u periodu krize (2007 - 2013 9 iznosi 26,7 milijardi evra, što je jednako tadašnjem ukupnom spoljnom dugu Srbije. Istina, i izvoz robe široke potrošnje u tom periodu iznosio je oko 17,7 milijardi evra, tako da je neto uvoz oko 9 milijardi evra.