Postdemokratija

16 POSTO NEVESELA

Vučićevo spektakularno otvaranje dela autoputa od samo 16 kilometara, vratilo je u sećanje refren pesme sa šašavim naslovom „Šesnajst posto nevesela", koju je sedamdesetih godina lansirala grupa „Iver". Trebalo je nju da puštaju preko razglasa, jer gde je iver tu je i klada. Uprkos velikoj radosti Vučića i njegove kamarile zbog 16 kilometara novog autoputa, Srbija je 16% nevesela jer su deonice koje se svečano otvaraju, tako što se vrpca preseca kabriolet autobusom, sve kraće. U situaciji sveopšte krize treba mu bilo šta da se pohvali i zamajava narod, pa dobro dođe makar i 16 km. U fudbalskom žargonu bi se reklo da je Vučićeva odbrana saterana u šesnajsterac, pa izgleda kao da je ispred gola parkiran autobus. Ni metafore ovde više nisu samo stilske figure, jer i bukvalno ih živimo.

Piše: Mile Isakov

Povodom pompeznog predstavljanja tih šesnajst kilometara novog autoputa, kao da je sto šesnajst, proverio sam na Guglu otkud mi ta asocijacija sa 16 neveselih procenata. I zaista pesma se tako zvala, čak je na pločama tako i pisalo, „16% nevesela", baš kao što nam Vučić na svojoj magičnoj kineskoj tabli svakodnevno crta naš život u procentima. Podsetio sam se tako da je grupa „Iver" imala još jedan hit sa naslovom „ Zbog tebe sam tarabe preskako", koji takođe fercera sa aktuelnim zbivanjima i očekivanom bežanijom koja će nastupiti posle pada Vučićevog režima. A svi znamo šta se sve crta i piše po tarabama, koje su bile društvene mreže daleko pre ovih koje caruju na kompjuterima i mobilnim telefonima.

Nije samo naslov aktuelan, nego i tekst pesme „16 posto nevesela", koji kao da u alegorijama opisuje neveselo stanje u zemlji Srbiji. Kaže ovako: „Ide cura preko sela šesnajst posto nevesela", pa objašnjava: „Šumar psa i pušku ima, novu kuću usred šume, okani se svih momaka, pođi kćeri za šumara to je želja oca tvog. A, kako ću dragi oče kad se šume plašim ja. Šumar mrke brke ima a ja ne znam šta ću s njima...", pa opet „Ide cura preko sela, 16 posto nevesela, joj"! Kako i ne bi bila nevesela kad je otac tera da živi u šumi, izolovana od sveta, sa šumarom čija je najveća preporuka da ima pušku!?

Primećujući takvu i sve veću neveselost u zemlji Srbiji, otac nacije je na otvaranje tih 16 posto autoputa, umesto već tradicionalne pratnje šumara Mileta Dodika, poveo američkog ambasadora i ambasadorku Velike Britanije. Bila je to više nego očigledna poruka uveliko trudnoj udavači Srbiji, da joj tata priprema novog đuvegiju umesto šumara sa docrtanim staljinističkim brkovima.

Bilo je baš zabavno gledati kako se vesela družina zabavlja dok ih šiba severac na krovu autobusa, nonšalantno im mrseći kosu, kao na snimanju kakvih manekena kada se zarad tog efekta uključi ventilator. Uz redovne pošalice na račun dežurnog džaka za udaranje, Zorana Drobnjaka, višegodišnjeg vd direktora Puteva Srbije, bilo je, naravno, i izraza divljenja prvom pametnom autoputu i njegovom graditelju, Aleksandru Vučiću, koji se i sam tako predstavljao skromnom pričom o tome kako će se i za pedeset- sto godina, pamtiti ko ga je izgradio.

Gluposti na pametnom autoputu krunisala je udvrička poezija premijerke Ane Brnabić, koja je sa naglašenom setom primetila kako je predsednik u pravu kad kaže kako je, kad imaš ovakav autoput, i priroda oko njega nekako lepša. I priroda je zapanjeno zaćutala pred tim besprizornim primerom ulizištva. Njoj je sve lepše kad je pored tog najboljeg poznavaoca prirode i društva. I autoputeva. I rudarenja. I vina... Ipak, putovanje duž tih šesnajst kilometara je suviše kratko trajalo da bi se predstavila sva Vučićeva znanja i veštine, tako da je domaćin iz tog kraja, Bata Gašić, morao da prekine te hvalospeve da bi se i sam preporučio.

U najboljem maniru Ozne koja sve dozna, svima je skrenuo pažnju da će na sledećem nadvožnjaku biti istaknut veliki transparent dobrodošlice za predsednika, koji je kao iznenađenje pripremila omladina Kruševca. Tek da se sveznajući vođa ne bi baš suviše iznenadio i možda potresao.

Imajući u vidu da je u pitanju samo 16% puta, ko zna šta nas čeka iza krivine i gde će nas taj autobus bez krova i pameti odvesti. Ovo putovanje od samo 16 kilometara je relativno brzo prošlo, a zapadni saputnici na krovu su se već poprilično smrzli, tako da je pitanje da li će nas pratiti i u nastavku puta.

Čini se da će ovakvih otvaranja i sve kraćih putovanja u budućnost biti sve više, jer sve češća je potreba za predstavljanje nepostojećih uspeha ovog režima. Kako mu se rok trajanja skraćuje tako se skraćuju i deonice koje treba sve svečanije otvarati.

Najpre je za to bilo potrebno nekih pedesetak kiometara, nedavno beše jedno otvaranje deonice od oko 25 kilometara, a sad je već dovoljno i šesnajst. Za očekivati je da će se autobusom bez krova uskoro presecati vrpce i na otvaranju zakrpljenih gradskih ulica i lokalnih drumova imeđu njiva, jer sve je manje nekih konkretnih rezultata za prikazivanje neviđenih uspeha ove vlasti. Zato je važan autobus u pokretu, jer svaki pređen kilometar je ipak nekakav napredak.

Bojim se samo da će Kristofer Hil i ambasadorka Velike Britanije Šan Makleod, odustati kad se počnu svečano otvarati i seoski putevi kroz atare. Putovanje tim lenijam nije ni malo udobno, a udvoričkih priča svite oko predsednika Vučića, verovatno im je već pun kufer. Sasvim drugačiji doživljaj bi imali kada bi imali prilike da popričaju sa meštanima, jer spoznali bi pravi duh srpskog seljaka uvek spremnog da šalom odagnaju brige.

Tako bi mnogo bolje razumeli prilike u ovoj zemlji. Preporučio bih im Leskovcu, naprimer, gde bi mogli da čuju anegdotu o putovanju takvim letnjim putevima jednog seoskog fudbalskog kluba na derbi u susednom selu. Igrači su skoro poispadali sa traktorske prikolice na džombastom putu, dok jedan od njih nije doviknuo vozaču traktora „polako bre, će izginemo ki Menčester"!

I put do rešenja kosovskog pitanja je takođe veoma džombast, tako da je sve više onih koji upozoravaju da treba usporiti, da ne izginemo, dok oni koji nas vozaju dodaju gas, ne mareći što je putnicima već pripala muka od silnog štruckanja. Ništa bolje nije ni ocu nacije, kojeg svako malo vozaju avionom na relaciji Beograd-Brisel, jer turbulencije su takve da mu se ponovo vraća strah od letenja od kojeg je patio kao mladi radikal. Doduše, sad se više plaši prizemljenja, jer dobro zna za onu narodnu - ko visoko leti, nisko pada.

Već drugi put u poslednjih desetak dana Vučić se vratio iz Brisela, ko Martin iz Zagreba, ali sa sve većom glavoboljom jer nema mira ni na nebu ni na zemlji. Posebno su za njega zabrinjavajuća sletanja jer ga i tamo i ovde kod kuće, umesto crvenog tepiha i špalira, sačekuju neprijatnosti zbog pritisaka, da prihvati, odnosno ne prihvati mapu puta koju su mu zadali kontrolori svih njegovih letova.

Ponovo nema sporazuma o Zajednici srpskih opština i ponovo za to okrivljuje Kurtija i belosvetske posrednike koji mu dozvoljavaju da radi šta hoće. I opet mu je kriv ceo svet, posebno onaj zapadni koji se urotio protiv nas Srba, tako da ovih dana treba očekivati njegove nove teorije zavere koje će dokazivati i na primerima iz sporta.

Već ga vidim kako, sa dubokim uzdasima, sebe poistovećuje sa Nikolom Jokićem, kojem je nepravedno uskraćena MVP titula, sa Đokovićem, kojem se ponovo zabranjuje nastup na US Openu, i sa košarkašima Partizana, kojima se nepravednim kažnjavanjem dvojice najboljih i najvažnijih igrača, pokušava sprečiti zasluženi plasman na fajnal for Evrolige. A poruka je jasna, nije samo on kost u grlu zapadnih sila, svi veliki i uspešni Srbi su im smetnja. Odnosno, kako bi Milošević rekao, ne napadaju oni Srbiju zbog mene, nego mene zbog Srbije. Ne odgovra im jaka i stabilna Srbija, a pošto je on je jedini garant da će takva i biti, njega treba onemogućiti.

To je ujedno i njegov preventivni izgovor za svekoliku krizu u kojoj se Srbija nalazi i koja će biti sve dublja. Dakle, ne može se njega kriviti za inflaciju i poskupljenje struje i gasa, koje će proizvesti nova povećanja cena svih roba i usluga, koja su već prešla simbolišnih 16 procenata. Nije on kriv što je Srbija sve nestabilnija i ekonomski i politički, što institucije sistema ne funkcionišu, što su joj poljoprivreda, zdravstvo, kultura i obrazovanje pali na najniže grane i što nema ko da o tome progovori javno preko televizija sa nacionalnim frekvencijama.

Krivi su neprijatelji Srbije, spoljni i unutrašnji, koji ne mogu da podnesu njeno vrtoglavo srljanje u napredak i zlatno doba. Naprotiv, tamo ćemo stići samo ako on ostane na vlasti, što je potvrdio i sa svojih deset zapovesti povodom u Srbiji još neviđene tragedije u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar", gde je klinac od 14 godina pucao na svoje vršnjake i nastavnike i ubio njih osmoro. Objektivno, radikalnim merama koje je Vučić predložio nema se mnogo šta zameriti, osim da kasne mnogo godina, mada su mu na takvu potrebu svojim protestima uporno ukazivali prosvetni radnici i roditelji.

Zaista nije samo on kriv, još više krivi smo mi, što bi rekao Balašević, svi mi koji smo svojevremno gromoglasno pevali tu njegovu pesmu, a onda sve zaboravili i dozvolili da nam se dogodi Vučić i degradacija svih ljudskih i moralnih vrednosti.

Krivi smo što već čitavu deceniju trpimo njegov režim ogrezao u glupost, korupciju i kriminal, koji se svakodnevno promovišu na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i društvenim mrežama. Što ravnodušno sa strane posmatramo kad se pobune prosvetni i zdravstveni radnici, kad stočari prosipaju tone mleka, kad tužilaštvo ne goni, a sudovi ne kažnjavaju kriminalce, koji se zajedno sa ratnim zločincima predstavljaju kao heroji i idoli. Sramota je što smo samo 16 posto neveseli.