Na nišanu

Jedan specijalizovani deo ruske diplomatije, razmatra dalju sudbinu A. Vučića, odbeglog „saveznika"

PISMO IZ MOSKVE

Štete koje je već slomljeni samodržac A. Vučić napravio Srbiji u spoljnoj, unutrašnjoj, ekonomskoj i svakoj drugoj politici, mogle bi da se makar ozbiljnom istragom utvrde i da sud onda donese pravičnu odluku. Ali, štete koje je proizveo ruskoj spoljnoj politici, traže ozbiljniji proces. Negde u podrumima Lubijanke u Moskvi. Ipak je ta štetočina povredila dignitet Ruske federacije, kad se potpuno stavio u službe anglo američkih interesa i kad je (preko mreže međunarodnih trgovaca) poslao srpsko naoružanje u ruke režima u Kijevu. Karakter ruske spoljne politike je takav da odgovara na principu „reciprociteta". A, ni hladno servirani revanš im nije nepoznat kao metoda obračuna sa onima koji nanose štetu Rusiji.

Luka Mitrović

Nosilac jednog od najviših priznanja Ruske federacije, Orden Aleksandra Nevskog, Aleksandar Vučić, uskoro bi mogao iz Moskve da dobije „pismo o namerama".

Mada sve brzo i lako pada u zaborav u državi gde današnja propaganda potire sve što je juče bilo, jedan susret Vladimira Putina i Aleksandra Vučića, 2019. u Sočiju, sigurno će dobiti na značaju ponovo.

Naime, oni koji su uredno brojali do 2019., bio je to devetnaesti po redu sastanak Putina i Vučića. Malo predsednika država i vlada iz Evrope i sveta može da se podiči ovakvim brojem sastanaka sa najvažnijim državnikom XXI veka na svetu. Zapravo, brojke kažu, niko. Vučić je neprikosnoveno prvi kad su u pitanju susreti sa Putinom.

Taj susret od 4. decembra 2019. godine, u predsedničkoj rezidenciji "Bočarov ručej", u Sočiju, bio je, kako se u žargonu kaže, „u četiri oka". Hronika događaja tog dana kaže da je razgovor nastavljen sa delegacijama na radnom ručku koji je Putin priredio „u čast predsednika Srbije". Po završetku sastanka, Putin i Vučić su trebali da se obrate medijima. Još jedan zanimljiv podatak: bio je to u 2019. godini treći po redu susret njih dvojice!

Taj sastanak u Sočiju došao je samo sedam dana nakon što je zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško u Beogradu, pozvao Vučića „na brifing" i pripremio za velike teme koje su u Sočiju bile na stolu.

Prema podacima koje je sa „saveznicima" podelila jedna zapadna diplomatska služba, Putin je „priveo" Vučića nakon afere koja se u svetskim medijima visoko kotirala kolokvijalnim nazivom: „Ruski špijun".

Pomenuta zapadna diplomatska služba imala je svog „ruskog čoveka" prilikom razgovora u Sočiju pa je ubrzo dojavljeno da je Putin Vučića „obavezao" da na ruske diplomate-obaveštajce gleda kao na saveznike, te da ih ne hapsi ili progoni, jer će Rusija biti prinuđena da „podigne svoje resurse u Srbiji".

Vučić je tih dana više puta podsećao na prijateljske odnose s Rusijom i njenim predsednikom Putinom, na zahvalnost koju Srbija duguje Rusiji za razumevanje njenih nacionalnih interesa, za aktivnu podršku u očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, posebno u međunarodnim organizacijama, ali i istakao da on s Putinom uvek razgovara otvoreno o svemu.

On je sam rekao da je, po izbijanju afere, pitao "ruske prijatelje - zašto?". Tema obaveštajne afere, je, kako je sam rekao, iz delokruga "razgovora u četiri oka".

A tema za otvoren razgovor, s obzirom na aktuelne međunarodne okolnosti, geostrateške interese, situaciju u EU, regionu, poziciju Srbije i Rusije, pritiske i očekivanja - ima mnogo.

Ovih dana, u vrh leta 2023. godine, odgovarajuće službe u Moskvi razmatraju „Slučaj Vučić" i odvojeno, „Slučaj Srbija". Jer, nakon Vučićevog demisioniranja, neko će morati da preuzme odgovornost za nastupajuće događaje. Ili će, u suprotnom, država biti stavljena u neku vrstu „prinudne uprave", onome ko se prvi dokopa „prečeg prava" na vojsku, policiju, obaveštajne službe i diplomatiju.

Očito, ni Istoku ni Zapadu nije do toga da ponovo na ovom delu Balkana gubi vreme i novac i eventualno rizikuje ulazak u dublje blato od ovoga koje proizvodi jedan siledžijski i duboko kriminalizovani režim.

Sa druge strane, Vučić i njegov represivni aparat, ne mogu da se zaustave i obračun sa tim i takvim režimom je neizbežan. Drska izjava odlazećeg diktatora („neće meni da određuje šta ću da radim ni Amerika ni Rusija"), dobro je odjeknula baš tamo gde je bila usmerena.

Zadnja ozbiljna ponuda koju je decembra 2019. imao u Sočiju, prokockana je zarad 250 miliona evra godišnje iz budžeta EU, zarad činjenice da ruski FSB inače planira da pomogne Vučićev odlazak sa vlasti i to je sad pitanje vremena i okolnosti. „Presuda" je svakako doneta, jer bi u suprotnom, onoliko susreta sa Putinom i orden Aleksandra Nevskog (koji je pre njega dobio još samo Nikola Pašić u vreme carske Rusije), bili veliki minus za rusku diplomatiju. Ukratko, ako Vučič misli da je izigrao Moskvu, da je njegov lažni „pakt" sa Putinom uspeo, ozbiljno se prevario. Laž se nije primila. Vučić više nikome ne treba, ni Moskvi ni Vašingtonu.

Međutim, uradio je nešto zbog čega se ovih dana u Moskvi raspravlja na „neformalnom" sastanku važnih ljudi iz spoljne politike.

Naime, Vučićeva Srbija je jedna od 123 zemlje koje su potpisale saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) koji je u međuvremenu izdao nalog za hapšenje Vladimira Putina.

Mada zvuči i smešno i tragikomično da bi nekaklav međunarodni sud „hapsio" najmoćnijeg čoveka na svetu, Srbija je potpisala obavezu da postupi po tom nalogu, ako Putin kroči na njeno tlo. I to zvuči smešno i nemoguće, ali je ovde reč o principima spoljne politike Srbije koja ne postoji. Jer, Vučić je čovek bez principa.

Ipak, u vezi sa tim, Ruska Federacija, tačnije, njena diplomatija, tražiće povlačenje tog potpisa ili javnu ogradu Aleksandra Vučića od posledica tog potpisa. Ne radi to Rusija da zaštiti Putina, nego dignitet predsednika Ruske federacije, a istovremeno, takva diplomatska akcija ima za cilj da Vučića svede na ono što on jeste, mali, sitni balkanski vazal anglo američkih interesa.

Međunarodni krivični sud tereti Putina da je odgovoran za ratne zločine u Ukrajini, među kojima je i nezakonita deportacija dece iz Ukrajine u Rusiju (prema navodima tog suda). Rusija nije potpisnica sporazuma o saradnji sa MKS i stoga za Rusiju odluke tog suda nemaju baš nikakav pravni značaj, što je i javno rekla Marija Zaharova, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije.

Ipak, još uvek, Srbija je jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji, ali je Vučić takođe jedini javno deklarisani „ruski saveznik" koji je istovremeno i saveznik režima u Kijevu i šalje mu oružje, municiju i opremu iz srpske namenske industrije preko niza povezanih i nepovezanih lica.

U istoriji ruske diplomatije ne postoji nijedna ličnost na svetu koja je bila na odlučujućoj poziciji u svojoj državi i bila saveznik Rusije i koja je izdala „principe Moskve", a da to nije platila na neki način.

Neće ni Vučić proći bez sankcija. I neće mu ih kao Amerikanci Vulinu, uvesti preko ministarstva finansija. Putin za opasne veleizdajnike ima druge nadležne institucije.

Pokušao je Vučić da se nekako preko medija opravda pred prvim čovekom Ruske federacije pa je više puta kazao kako se nikako ne mogu uporediti slučajevi Miloševića i Putina, „jer je Milošević bio lider male zemlje, a Putin velike", te „Nisam siguran da je ovo bilo dovoljno mudra odluka i pametno sračunata" i konačno: „Nesumnjivo je da je cilj onih koji su to uradili da predsedniku Rusije otežaju komunikaciju, da svako ko razgovara sa njim da ima u glavi da razgovara sa nekim ko je optužen za najteže ratne zločine"

I, eto, on bi razgovarao makar preko telefona, ali mu se ne da da okrene Putinov broj jer je sad optuženik za ratne zločine.

Vučićev strah od zatvora u Hagu je realan. Još je realniji njegov strah od Moskve i od toga da će ga skuplje koštati pakt za Zapadom nego sve pljačke i nesreće koje je proizveo u Srbiji tokom više od deset godina bolesne autokratije. I to je jedino što je sigurno. Sva druga razmišljanja (ako razmišlja uopšte), manje ga brinu. Jer je ušao u fazu kad bi mu i Moskva dobro došla da pobegne što dalje sa mesta dugogodišnjih zločina, ali ga izgleda neće. Moskva hoće da naplati dug. A, Vučić duguje Rusiji mnogo. Ne samo političku i ekonomsku podršku koju je imao izvesno vreme (ne zbog njega lično nego zbog Srbije) već i obaveštajnu podršku, zaštitu i slično, od čega je Rusija konačno odustala, jer te službe nisu nikad trošile novac i vreme na „mrtve konje".

Glosa

Nedavno je neko iz Vučićevog bliskog okruženja napravio udvoričku fotografiju na kojoj se savršeno dobro vidi kako ovaj nelečeni psiho jede očišćene višnje viljuškom i uz to ih secka na komadiće nožem! Fotografija je objavljena na Twiteru i još par društvenih mreža.

Možda se samo pravi da je lud, ali mu Rusija neće poverovati. Tamo nema tih višanja i klima je oštra.