Feljton

Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, šakali i istina o globalnoj korupciji (5)

Odlučeno je da se predsednik Libana - ubije

Autor sveodčanstva - knjige "Ispovest ekonomskog ubice", koju je Magazin Tabloid feljtomnizirao, dopisao je svoja sećanja i iskustva koje je imao kao agent CIA, opisavši tajnu istoriju američke imperije. Magazin Tabloid će u deset nastavka, u prevodu Paje Ilića, objaviti najzanimljivije i poučnije delove ovog svedočanstva.

Dzon Perkins

Od prvog koraka na poprištu ekonomskog ubice, još dok sam radio u Indoneziji, demonstrirao sam svojim gazdama, da sam spreman da sastavim potrebne inflacione ekonomske prognoze za njihove svrhe. Želeći me nagraditi, proglasili su me glavnim ekonomistom (bez obzira na moj ne veoma zavidno naučno zvanje bečlera poslovne administracije i na činjenicu, da sam u kompaniji bio jedini ekonomista), povećali su mi platu i poslali me na Bliski Istok, da bi, tako reći, na terenu proučio situaciju.

Već sam imao dobru predstavu o tom regionu, pripremajući izveštaje o takvim zemljama, kao što su Iran, Kuvajt i Saudijska Arabije. Ipak, moji izvori informacija ograničavani su na materijale biblioteka i razgovore sa doseljenicima sa Bliskog Istoka, koji su radili za našu firmu u Bostonu.Najpre su me poslali u Iran - to je bilo kratko putovanje sa ciljem prikupljanja materijala za produbljenu analizu iranskog energetskog sektora. Čarli Ilingvort, rukovodilac projekta za Indoneziju, pod čijim rukovodstvom sam radio, posavetovao me da otputujem na nekoliko dana u Bejrut. U to vreme, ovaj grad je još čuvao reputaciju turističkog raja ili, kao što se izrazio Čarli, čudnog mestašca, gde se možeš relaksirati, adaptirati za drugu vremensku zonu i steći opštu predstavu o kulturi Bliskog Istoka. Čarli mi je rekao ime jednog čoveka, službenika američke ambasade, koji bi me mogao upoznati sa znamenitostima Bejruta.

Posle Drugog svetskog rata Liban je preživeo zlatno doba svog razvoja. Poljoprivreda i sitna industrija su procvetali. Bejrut se postepeno pretvorio u najbogatiji kosmopolitski grad, trgovački i bankarski centar Bliskog Istoka. Iz onoga što sam uspeo pročitati o ovoj zemlji, najviše me je zaintrigiralo stalno poređenje Bejruta čas sa Švajcarskom, čas sa Parizom.

Jedva sam mogao zamisliti, kako samo u blizini tog sredozemnog grada, koji se po mojim predstavama nalazi na kraju pustinje, može biti poznati skijaški centar. Još više su raspalili moju radoznalost bejrutski kabare i galerije slika, koje su, kao što je navedeno u vodičima, potpuno mogle parirati pariskim.

Mnogo sam čitao i o mračnoj strani Libana, koja je vukla koren duboko u istoriji, ali svakim danom se sve jasnije pojavljivala u njegovom savremenom životu. Glavni izvor problema i unutrašnje napetosti Libana uvek je bio njegov šaroliki religiozni sastav: priobalna područja naseljavaju predstavnici hrišćanskih opština maroniti, na jugu u planinama žive druzi, pristalice muslimanske šijitske sekte, a u plodnim područjima Beka - ortodoksni muslimani-suniti.

Većina maronita su doseljenici iz Sirije, što stvara dodatni splet napetosti u arapskom svetu. Ipak, bez obzira na svu tu specifičnost, Liban, kao što sam shvatio, predstavlja poseban mikrokosmos, u kome se slivaju mnoge crte i osobenosti Bliskog Istoka.

Još od vremena Krstaških pohoda Evropa je nastojala da se učvrsti u Libanu, stolećima su pokušavali da ga kolonizuju. Na kraju XVIII veka Francuska je, proglasivši nužnim da uzme pod zaštitu hrišćansko stanovništvo Libana, tamo uvela vojsku. Pariz se prijavio da preuzme na sebe toliko karakterističnu za imperijalističke države ulogu mandatara i tokom XIX veka nekoliko puta je slala u Liban ekspedicije vojske.

1926. godine Francuska ga je pretvorila u Libansku Republiku, kojom je (isto kao i Sirijom) i upravljala prema mandatu Lige Naroda. 1940. godine profrancuski vladari Libana proglasili su lojalnost takozvanoj vladi Viši, koja je bila pod kontrolom nacista.

1941. godine posle okupacije Francuske Nemačka je od višista dobila dozvolu za tranzit vojne avijacije i materijalno-tehničke podrške preko teritorije Sirije - sve to je namenjeno za borbu sa britanskim vojnim snagama u Iraku. Strahujući da ne bi Nemačka prinudila vladu Viši da joj preda punu kontrolu nad Libanom i Sirijom, Britanija je u te zemlje poslala svoju vojsku.

Drugi svetski rat je u mnogim zemljama raspalio nacionalističke strasti, jačajući stremljenja ka nacionalističkoj nezavisnosti. Tako je bilo i u Libanu - 1. januara 1944. godine ovde je proglašena puna nezavisnost. Između lidera hrišćana i muslimana, Bišara al-Huri i Riadad-Solholm, potpisan je takozvani Nacionalni pakt, koji je utemeljio princip proporcionalne raspodele viših državnim funkcija među predstavnicima različitih konfesija.

Pošto su po podacima popisa 1932. godine hrišćani činili 54% stanovništva, opštinama maronita je bio dato pravo da istaknu kandidata za mesto predsednika Libanske Republike. Premijera, manje uticajnu figuru nego predsednika, trebalo je izabrati iz opštine sunita, druge po broju konfesija, dok je predsednik višeg zakonodavnog organa - iz reda muslimana-šijita.

Glavnokomandujući oružanih snaga Libana obavezno je morao biti maronit. Slična podeli vlasti revoltirala je muslimane, koji smatraju ove popise, provedene pre 12 godina, zastarelim, - oni su bili uvereni, da je muslimansko stanovništvo po broju davno premašilo hrišćansko. Muslimani su otvoreno izjavili, da je Nacionalni pakt očigledno sastavljen u korist hrišćana i Zapada.

Osim toga, kod Arapa velike sumnje izaziva Izrael, od koga su očekivali sve moguće pakosti. Jer to je bila jedina veštačko stvorena - mandatom OUN - zemlja, koje je dobila ono što je jevrejski narod uvek nazivao „obećanom zemljom", kao kompenzaciju za zverstva, koja su počinili fašisti protiv Jevreja. Arapima je, kao uostalom i Amerikancima i Evropljanima, bilo rečeno, da je upravo time uslovljeno stvaranje države Izrael. Užasi masovnog istrebljenja, koji su pali u deo evropskog naroda u Drugom svetkom ratu, u očima mnogih su činili neospornim njegovo pravo na sopstvenu državu. Niko nije dovodio u sumnju da je svet nekako dužan kompenzovati ta stradanja. Istina, milionima Palestinaca je bilo rečeno, da radi toga moraju žrtvovati svoju zemlju. Ti ljudi su u jednom momentu bili prognanici i bujicom su pojurili u Liban i druge bliskoistočne zemlje.

Ogroman priliv Palestinaca u Liban učinio je podatke popisa 1932, konačno zastarelim - muslimanska zajednica po broju malo premašuju hrišćansku. Nacionalni pakt, kao što je postalo očigledno, bio je samo oruđe za postizanje političkih ciljeva Zapada. Muslimanski svet se još jednom ubedio, da iza stvaranja izraelske države stoji i drugi niži imperijski cilj - obezbeđenje zemljama-pobednicama u Drugom svetskom ratu oružane predstraže na Bliskom Istoku, što bi im na kraju krajeva moralo dati kontrolu nad bliskoistočnom naftom.

Liban je kao što su pretpostavljali muslimani, prvobitno trebalo da služi kao podrška Izraelu i njegovim saveznicima - za šta je Nacionalni pakt i bio sastavljen tako da obezbedi vlast hrišćanskih opština. Sve to je izgledalo kao rasuti fragmenti jedne zlokobne zavere. Nezadovoljstvo i gnev muslimanskih opština Libana izlilo se u pobunu 1958. godine. Američki političari su je odmah nazvali pobunjenim „komunističkim teroristima". Vašington je počeo optuživati Moskvu za podstrekivanje muslimana na pobunu, iako je Sirija u tome igrala daleko aktivniju ulogu, nego SSSR. Predsednik Ajzenhauer je poslao u Liban američke marince. I mada je okupacija Libana od strana američke vojske trajala samo od maja do oktobra, to je još više pojačalo sumnje arapskog sveta da Vašington namerava da sačuva dominantnu poziciju za hrišćane u Libanu.

Osim toga, kod muslimana Bliskog Istoka je još dugo ostao krajnje negativan utisak od pojave predsednika SAD i spremnosti da primene metode vojne intervencije u unutrašnje stvari država regiona.

Snažno negodovanje Libanaca izazvala je i bezobzirnost, sa kojom je Vašington postupao prema susednom Iraku. Krajem 1950-ih godina - početkom 1960-ih godina popularni iranski premijer koji je bio na čelu zemlje Abdel Kerim Kasem počeo je otvoreno pokazivati neposlušnost Americi i Velikoj Britaniji. On je zahtevao da strane naftne kompanije dele sa iračkim narodom profit od nafte, koju su oni vadili iz utrobe zemlje, preteći da u protivnom slučaju nacionalizuju njihove aktive u Iraku.

Kao i obično, stvar su preuzele ekonomske ubice, a kada su njihovi pokušaji da ubede Kasema da promeni svoje mišljenje propali, CIA je donela odluku da ga likvidira rukama plaćanih ubica. Među njima je bio i mladi Iračanin, koje u to vreme još uvek nije bio završio školu, - Sadam Husein. Ubice su otvorile žestoku paljbu po automobilu Kasema, ali atentat je propao. Iako su meci izrešetali ceo automobil, sam Kasem je prošao samo sa lakšim povredama. Zato je nastradao Sadam - sa metkom u nozi bio je prinuđen da se krije u Siriji.

A 1963. godine predsednik Kenedi je doneo odluku, koja je imala dalekosežne posledice - naložio je CIA-i da udruži snage sa britanskom spoljnom obaveštajnom službom MI-6 i izvrši ono što nije uspelo plaćenim ubicama. Ovaj put misija je bila izvršena: za vreme državnog udara Kasem je ubijen u zgradi televizije i radio Bagdada. Istovremeno je za simpatije prema komunizmu bilo optuženo, uhapšeno i pogubljeno pet hiljada Iračana. Nakon nekoliko godina Sadamu je uspelo da se vrati u Irak i preuzme mesto rukovodioca službe nacionalne bezbednosti, a mesto predsednika je pripalo njegovom rođaku38.

U tom istom periodu demografska situacija u Libanu se kardinalno promenila - broj muslimanskog stanovništva zemlje se povećavao bržim tempom, nego hrišćanskog. Krajem 1960-ih godina muslimani su odlučno zahtevali reviziju Nacionalnog pakta, čemu su se aktivno suprotstavili maroniti, sačuvavaši za sebe komandna mesta u vladi Libana. Istovremeno se pojačavala pretnja američke vojne intervencije sa ciljem podrške hrišćanskoj opštini, pošto je Amerika ponovo uvela vojnu obavezu i sada je mogla držati vojne kontingente u svakoj tački sveta. Promenila se i geopolitička situacija u regionu. Teritorijalna osvajanja Izraela kao rezultat Šestojanuarskog rata 1967. godine podstakao je mržnju arapskog sveta prema njemu. Sve veću podršku islamskog sveta uživala je ratoborna Organizacija za oslobođenje Palestine (OOP). One je sve šire koristila izbeglica logor u južnom Libanu za organizovanje napada na Izrael.

Tako da je 1973. godine do momenta mog dolaska, Liban brzo izgubio poslednji privid bivše stabilnosti. Ali, u to vreme sam bio izuzetno naivan, kao, uostalom i većina Amerikanaca, koji ne znaju arapski jezik i zato su prinuđeni da se zadovolje kontaktima samo sa onima ili preko onih, koji govore engleski, - a to su uglavnom bili Libanci, koji su se obrazovali i SAD i Engleskoj, koji su polagali sve svoje nade u naše prisustvo u zemlji.Mogao sam koliko sam želeo čitati o mračnim stranama istorije Libana, mogao sam uvideti, koliko su duboki koreni međusobnog neprijateljstva između Arapa, hrišćana i Judejaca, ali i dalje sam duboko verovao da je kapitalizam sposoban da čini čuda. Pri tom, tek što sam dobio unapređenje u službi. Putovao sam svetom prvom klasom, odsedao sam u najboljim hotelima, hranio se u najboljim restoranima - često u društvu najlepših žena. Kao i drugi američki biznismeni, dobro plaćani konsultanti, državni službenici i „eksperti" Svetske banke i MMF-a, bio sam apsolutno ubeđen da stvaramo uslove za veliki prodor Bliskog Istoka u demokratiju i progres.

Ipak, Liban mi je otvorio oči na sasvim drugu stvarnost.

U Latinskoj Americi je delovanje korporatokratije doprinelo osiromašenju miliona ljudi, potkopalo položaj srednje klase - najinicijativnijeg i najpreduzimljivijeg dela društva - i na kraju krajeva potpalilo nezadovoljstvo predstavnika starosedelaca i nacionalistički nastrojenih društvenih snaga. Njihova istupanja su prinela na greben borbe novu plejadu novih nacionalnih lidera, nastrojenih za borbu protiv korporatokratije.

Ipak, Vašington nije nameravao da prizna svoju krivicu za sličan razvoj događaja. Američki mediji su bili puni članaka i reportaža u kojima se krivica za nove probleme trećeg sveta svaljuje ili na korumpirane državne činovnike, ili na religiozne fanatike, ili na levičarske diktatore.

Korporatokratiju i njene apologete su isticali u najoptimističnijem svetlu, kao zahvalnu decu, koja iskreno teže da promovišu ideje demokratije. Pri tom su veoma retko podsećali da je niko drugi do Sjedinjene Države, aktivno doprineo moralnom padu tih državnih činovnika i njihovom pretvaranju u korupcionaše, da je politika surovih represija koju provodimo izazvala eksploziju religioznog fanatizma, a da su „levičarski diktatori", koji su došli na kormilo vlasti u zemljama trećeg sveta, - u stvari nacionalni lideri svojih zemalja, izabrani upravo demokratskim putem i najčešće sa daleko većim brojem glasova nego poslednji predsednici Sjedinjenih Država.

Tako su političari, top-menadžeri korporacija i potkupljivi mediji zajedničkim naporima uspešno krili od američkih građana tu činjenicu da je spoljna politika njihovih zemalja, barem u Aziji i Latinskoj Americi, dovela do velikog zastoja. Takvi potpuni neuspesi su bili posebno vidljivi na Bliskom Istoku.

Još pre invazije na Irak, bilo je jasno, da korporatokratija ubrzano gubi kontrolu nad regionima, a strategija ekonomskih ubica dovodi do suprotnih rezultata. Na Bliskom Istoku je haralo nasilje, sve očiglednije se pokazivalo antiameričko raspoloženje. Čak i shema Kerima Ruzvelta koja se pokazala toliko uspešnom na kraju krajeve je dala „suprotnu težnju", kada su 1979. godine militantni islamisti zbacili šaha Irana. Politika podrške Izraelu, koju su vodile SAD, ostavila je bez domovine milione Palestinaca, izazvala beskonačni ratni sukob i krajnje razljutila ceo muslimanski svet. Poseban bes islamskih fundamentalista izazvali su pokušaji pretvaranja Saudijske Arabije u model društva sa zapadnom kulturom. Najobrazovaniji Arapi, koji su studirali na Oksfordu i Harvardu, iza svih tih akcija Amerike jasno su videli težnju da u svoje ruke prigrabe nacionalno bogatstvo njihovih zemalja - naftu.

11. septembra 2001. godine snovi korporatokratije da, oslanjajući se na sporazum sa proameričkim islamskim režimima i izraelskom armijom, sačuvaju kontrolu nad bliskoistočnom naftom, pretvorili su se u užasan košmar.

Na ovu tragediju Vašington je reagovao u svom tradicionalnom duhu, što je dovelo zemlju u još veću opasnost. Vojni napadi na Avganistan odvratili su od SAD simpatije svetske javnosti, a invazija na Irak koja je zatim usledila još jednom je svetu demonstrirala, da SAD više brinu o zaštiti izvora nafte, nego o poteri za Osama bin Ladenom.

Što se tiče dugoročnog efekta američke politike, ona je još više raspalila bes muslimana, terajući ih da hiljade njih popunjavaju redove terorista. Osim toga ceo svet je video koliko su ranjive Sjedinjene Države i koliko je neefikasan njen sistem bezbednosti.

Ista zemlja se usled toga našla u situaciji, po razmerama uporedivoj sa bankrotstvom. Sva politika SAD posle 11. septembra u suštini je poslednji i najočigledniji primeri neuspeha u celom nizu političkih pogrešnih pretpostavki. Svaka spoljnopolitička akcija koju je korporatokratija tumačila kao sledeći uspeh, zapravo je uvek bila praćena osetnim, faktički identičnim gubicima.

Takvi, reklo bi se uspešni koraci, kao podrška vlasti šaha i Iranu i kraljevskoj kući As-Saud u Saudijskoj Arabiji, vladajuće dinastije u Kuvajtu i Jordanu i prijateljski odnos predsednika Egipta prema SAD, kao i vojna pomoć Izrala, na dugoročnom planu su doneli očigledno negativan rezultat - doprineli su jačanju pozicija islamskih fundamentalista, rastu popularnosti ekstremističke terorističke organizacije „Al Kaida" i zamena umerenih režima za radikalnije. Teroristi-kamikaze su se pretvorili u heroje muslimanske omladine, dajući novi impuls religioznom fanatizmu.

Liban je ponovo uvučen u vrtlog građanskog rata, uopšte kao i za vreme mog prvog dolaska u ovu zemlju. Nemiri su počeli u februaru 2005. godine, kada je u eksploziji miniranog automobila u Bejrutu ubijen bivši premijer Rafik Hariri. Ovaj zločin je izazvao društvenu histeriju i masovne ulične proteste. Nova vlada Libana, koja je došla na vlast na osnovu demokratskih izbora, bila je nesposobna da obuzda najmoćniju silu u zemlji - šijitsku organizaciju „Hezbulah", čije je lidere Vašington već davno nazvao teroristima.

Leta 2006. godine Izrael je naneo seriju masovnih vazdušnih udara po teritoriji Libana, usled kojih je srušen značajan deo Bejruta, ubijeno stotine mirnih žitelja i prekinuta komunikacija sa Sirijom. Iako su mnoge zemlja sveta osudile Izrael za taj neodgovoran pokušaj oružanog napada na vladu Libana, SAD su nastavile da štite svog saveznika. I ponovo su se u svetu čule kritike na adresu Sjedinjenih Država, koje su još jednom dokazale da su im sopstveni naftni i komercijalni interesi daleko važniji od mira u svetu i stabilnosti na Bliskom Istoku.

Savremeni politikolozi se čude konzervativizmu arhitekata američke spoljne politike, koji nisu izvukli pouke iz vijetnamskog rata. Međutim, narod Sjevernog Vijetnama je stavio američkim vojnicima do znanja, da čak i napredna u tehničkom pogledu i izdašno finansirana strahovita vojna sila ne može uvek biti nepobediva. Ali zašto četvrt veka kasnije ni Bela kuća ni američki Kongres, ni Pentagon i dalje nisu mogli naučiti tu lekciju. Zašto su tolika iskušenja političara koji stoje na čelu Sjedinjenih Država, redovno dopuštaju tako grube greške? Možda se odgovor na ovo pitanje sastoji u tome da, bez obzira na sve te promašaje, (a možda, i zahvaljujući njima?) korporatokratija dobije gigantski profit? Bez obzira na vojne poraze, vojno-industrijski kompleks svejedno ostaje na finansijskom dobitku. Rat u Vijetnamu, zatim rat u Avganistanu i Iraku, kao i stotine po celom svetu rasplamsanih oružanih sukoba omogućuje da američki vojni preduzetnici dobro zarađuje. I ako je za neke od njih, koji su izgubili svoje bližnje, kao i za zemlje u celini cena tih ratova i konflikata je čudovišno visoka, onda za korporatokratiju oni predstavljaju izvor ogromnog profita.

Pa ipak posledice naših promašaja u Iraku biće daleko strašnije u poređenju sa našim greškama za vreme vijetnamskog rata.

Uprkos svim pokušajima Vašingtona da se Amerikanci uvere u globalnu opasnost domino efekta - lančane reakcije širenja komunizma u Jugoistočnoj Aziji - u suštini, to je bio sukob regionalnih razmera.

Što se tiče rata u Iraku, to je skupa sa otvorenim neprijateljstvom svih zemalja regiona u odnosu prema Sjedinjenim Državama, već sukob daleko višeg reda - radi se o sukobu ideologija. To nije samo borba hrišćanstva i judaizma protiv islama, nego i svojevrsna demonstracija odnosa društva prema samoj suštini pojma merkantilizma.

Reklo bi se da u takvim mestima kao što je Dubaji, korporatokratija može slaviti pobedu na tom globalnom referendumu. Ali dovoljno je prebaciti televizor na kanal koji prenosi novosti iz Irana, Iraka, Egipta, Libana, Izraela, Sirije, i shvatićete, da je Dubaji - pre izuzetak, fatamorgana u pustinji. Dok se svet približava kraju prve decenije novog veka, postaje jasnije, da nas je korporatokratija gurnula u provaliju istorijskih razmera. To se nigde u svetu ne oseća tako intenzivno kao u Africi.