Vojskovođa
Srpski
oficir: vojvoda Živojin Mišić (5)
Čast
se brani revolverom, a ne tužbom
Vojvoda
Mišić je u svojim Uspomenama
izričito naglasio da nikada nije saznao razlog za prerani odlazak u
penziju. On je, jednostavno, bio žrtva tzv. zaveritelja, tj. onih koji su se
kasnije pridružili pravim zaverenicima i atentatorima na poslednjeg Obrenovića,
koji su ga oklevetali kao nepopravljivog obrenovićevca, kao nepouzdanog oficira
od onih koji nisu imali hrabrost ni da pomisle ono što je Mišić "u brk" kazao
kralju Aleksandru povodom njegove veridbe sa Dragom Mašin, zbog čega su i kralj
i kraljica prema njemu zauzeli rezervisan stav
Piše:
Petar Opačić
Kralj
Aleksandar je poslednjih meseci svoje vladavine, činio kao vladar, neverovatne
poteze. Uznemiren demonstracijama koje su izbile u Beogradu 25. marta, kralj
Aleksandar je objavio proklamaciju o ukidanju Ustava iz 1901. godine i
poništenju svih zakona donetih na osnovu Ustava. Zatim je vraćen na snagu Zakon
o štampi iz 1881. i Zakon o opštinama iz 1866. Taj interegum trajao je svega 45
minuta: drugom kraljevom proklamacijom poništena je prva i ponovo vraćen na
snagu Ustav iz 1901. Na osnovu oba akta narodno predsedništvo je bilo
raspušteno, a novi izbori zakazani za 19. Maj. Tom neviđenom ujdurmom u vreme
vlade generala Cincara-Markovića, kralj Aleksandar je uključio časovnik na kome
su odbrojavani poslednji sati narodnog gneva koji je okončao akcijom oficira -
zaverenika koji su ga, zajedno sa ženom lišili života.
Tako
je, dakle, jedan neodgovoran neurotičan mlad čovek, frustriran i nezadovoljan
sobom kao muškarac oženjen bezobzirnom ženom, kao drogiran pauk kidao sve oko
sebe, prekidajući odnose sa roditeljima i proverenim prijateljima i tako navukao
na sebe omrazu čitave zemlje i dao povod i razlog da njemu i njegovoj ženi,
njegovi oficiri, koji su mu se zakleli na vernost, sabljama okončaju život. Zbog
toga, osim fanatizovanih obrenovićevaca, niko nije žalio. Stoga je, sigurno, i
pukovnik Mišić, imajući u vidu omrazu u javnosti prema kralju Aleksandru, mirno
primio njegovu pogibiju. Međutim, zaverenici nisu zaboravili da je on sa kraljem
bio blizak, pa su - bez obzira na njegove stručne i moralne kvalitete - čekali
pogodan trenutak da mu slome vrat.
Nenadani
napad
Udarac
je došao neočekivano od osobe od koje se nije nadao, od generala Mihaila
Srećkovića, koga je Živojin Mišić cenio kao izuzetno časnog čoveka. Ranije je
rečeno da je Mišić bio načelnik Štaba Šumadijske divizijske oblasti kada je njen
komandant bio general Srećković i to upravo kada se kralj Aleksandar proglasio
punoletnim i preuzeo vlast od kraljevskih namesnika. Takođe je rečeno da su
obojica mirno primila proklamaciju o tom koraku kralja Aleksandra i, prema
Mišićevim beleškama, korektno su obavestili trupe o tom činu. Međutim, neki
anonimni doušnik da bi naškodio
Mišiću, obavestio je generala Srećkovića da je njegov načelnik Štaba tobože
obavestio kralja o njegovoj negativnoj reakciji posle prijema kraljeve pomenute
proklamacije, te da je proklamaciju zgužvao, bacio pod noge, pljunuo i grdio
Obrenoviće. O tome je Srećković ćutao sve do odlaska kralja Milana iz zemlje,
odnosno do dana kada je postavljen za komandanta Aktivne vojske. Tada je Mišić
primetio da se prema njemu Srećković ponaša hladno, pa je zatražio da izađe kod
njega na raport da sazna razloge za takvo generalovo ponašanje. Srećković ga je
dočekao sedeći, a na pitanje Mišića o uzrocima promene ponašanja prema njemu,
Srećković je ponovio sadržaj dostave i rekao da je predao ministru vojnom tužbu
za sudsko gonjenje potpukovnika Mišića i da ju je potpisao ka komandant Aktivne
vojske i počasni kraljev ađutant. Pošto ga Mišić nije mogao uveriti da je to
najobičnija izmišljotina, rekao mu je sledeće: "Gospodine đenerale, kada bi o
meni neko tako nešto govorio, ja bi tu stvar sa njim raspravio revolverom, a ne
tužbom", okrenuo se i izašao iz kancelarije. Posle dva dana, po naređenju
ministra vojnog generala Dimitrija Cincara Markovića, napisao je odgovor na
generalovu tužbu i kategorički zatražio da bude stavljen pod redovni vojni sud
da se utvrdi ko je klevetnik:" Ja ili komandant Aktivne vojske general
Srećković". Međutim, ceo predmet je otišao u arhivu, jer je i kralj podržao
Mišića kome je rekao da se vrlo dobro seća njegove priče o korektnom prijemu
proklamacije o njegovom preuzimanju vlasti. Svi upućeni su bili uvereni da bi
Srećković izgubio parnicu, pa je - da bi se izbeglo da pukne bruka da je
komandant Aktivne vojske general Srećković klevetnik - stvar prepuštena
zaboravu. Čudno je bilo da je general Srećković posle sedam do osam godina od
tog događaja podneo tužbu protiv potpukovnika Mišića. Na pitanje zašto to ranije
nije učinio, odgovorio je da nije mogao da traži zadovoljenje na sudu sve dok se
kralj Milan nalazio u zemlji budući da je Mišić bio njegov ljubimac. Na tom
primeru Mišić je našao potvrdu narodne poslovice koja glasi:" Dva bez duše,
treći bez glave".
Skandali
Upravo
u vreme vladavine kralja Aleksandra dogodilo se više skandala ne samo u
građanstvu nego i u vojsci. Upravnik Vojne akademije general stevan Pantić
otpustio je iz XXVI klase 22 pitomca, među kojima i pitomca Bogdana Jovanovića
koji je iz očajanja izvršio samoubistvo. Njegova majka, udovica umrlog
činovnika, pokušala je atentat na generala Pantića, što je veoma uzbudilo čitavu
javnost u zemlji. To je bio neposredan povod širem pokretu mlađih oficira u vojsci
koji su zahtevali da se penzionišu stariji oficiri, prem kojima nisu gajili
neprijateljstvo, već su smatrali da oni svojim načinom mišljenja i ophođenja u
vojsci pripadaju prošlosti. Na martovskim demonstracijama trgovačkih pomoćnika,
u martu 1903, upućena je vojska da ih rastera. Međutim, oficiri i vojnici su se
veoma pažljivo odnosili prema demonstrantima, koji su u znak zahvalnosti i
prijateljskog držanja uniformisanih lica, uzvikivali parolu:"Živela vojska"! To
je bio znak da je uspostavljen bliski odnos između vojske i naroda i da su
njihove ideje bile identične u želji da se ukloni autokratski režim kralja
Aleksandra. To je bio znak da vojska, koja je izgrađivana kao oslonac režima,
više ne stoji iza kralja kome se zaklela na vernost.
Posle
tog prećutnog sporazuma između vojske i naroda, usledio je atentat na kraljevski
par između 28. i 29. Maja, po starom kalendaru, koji su ubijeni u spavaćoj sobi
u dvoru, za kojima takoreći niko nije suzu pustio. U atentatu su, pored kralja
Aleksandra i kraljice Drage, iste noći ubijeni predsednik vlade general Cincar
Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović, prvi ađutant general Lazar
Petrović - Lepi Laza i trojica mlađih kraljevih ađutanata i dva kraljičina
brata. Atentatore je predvodio kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, koji je
slučajno ranjen za vreme upada u dvor.
Obrti
U
vreme majskog prevrata Mišić je kao što je rečeno, bio na dužnosti komandanta
drinske divizije oblasti u Valjevu. Vest o ubistvu kralja aleksandra i kraljice
Drage uzbudila je javnost. Mada je Mišić bio u prijateljskim odnosima sa kraljem
Aleksandrom, on je, kao i sav svet u Srbiji, video i osećao da je kralj, svojim
neodmerenim postupcima u odnosima sa političkim strankama, čestim promenama
vlade i spoljno-političkog kursa zemlje, suspenzijama Ustava i ograničenjem
građanskih sloboda, a naročito posle ženidbe sa, kako se u javnosti smatralo,
problematičnom udovicom znatno starijom od njega, Dragom Mašin, navukao na sebe
odbojnost naroda i nepoverenje kod velikih sila. Takvim ponašanjem izazvao je
nezadovoljstvo slobodoumnih političara i mlađih oficira koji su se okupili oko
Đorđa Genčića i dogovorili se da ga nasilno uklone sa prestola i spase državu od
propasti. Mišić je u vreme dvorskog prevrata , kao lojalan oficir, savesno
obavljao svoje dužnosti komandira drinske divizijske
oblasti.
Govorkanja
o zaveri protiv kralja pratio je uzdržano zbog toga što je bio potpuno svestan
njegovih grešaka i kao čoveka i kao vladara, ali ga je lično prijateljstvo, kao
moralnog čoveka, prisiljavalo da ostane po strani. No, on je, međutim mirno
primio vest o prevratu i sačuvao nerve uprkos javnim provokacijama nadobudnih
pojedinaca ispred njegovog štaba u Valjevu. Štaviše, on je preduzeo sve mere da
se sačuvaju mir i poredak u domenu njegove odgovornosti. Prva garnitura ljudi
koja je preuzela vlast i posle prevrata, ne samo da nije imala primedbe na
njegovo držanje, već mu je ukazala puno poverenje.
Posle
smene na prestolu i izbora princa Petra Karađorđevića za kralja Srbije, za novog
načelnika Glavnog generalštaba postavljen je generalštabni pukovik u penziji
Radomir Putnik, koji se od oktobra 1896. Nalazio u "stanju pokoja" (penzionisan
je) na osnovu Ukaza kralja Aleksandra po nagovoru kralja Milana koji mu se,
naime, zamerio što je, pored ostalog, kao predsednik ispitne komisije za čin
majora, na ispitu zbog neznanja oborio jednog kapetana, intimnog prijatelja
kralja Milana, iako ga je kralj lično preporučio Putniku. Radomir je proveo
sedam godina u penziji sa malim primanjima, tako da je muku mučio da bi
prehranio porodicu. Posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, zaverenici
su izabrali princa Petra Karađorđevića, Karađorđevog unuka za novog vladara.
Tada je Putnik reaktiviran i unapređen u čin generala. Kao oficir izuzetnih
sposobnosti i velikog ugleda u vojsci, Putnik je postavljen za šefa Glavnog
generalštaba. Prilikom dolaska na novu dužnost postavio je kralju Petru uslov da
za pomoćnika dobije pukovnika Mišića.
Kralj
se složio, pa je Mišić došao u Beograd i ostao na novoj dužnosti od juna 1903.
do marta 1904. kada je, bez valjanog razloga i obrazloženja, penzionisan. U
svojim Uspomenama izričito
je naglasio da nikada nije saznao razlog za prerani odlazak u penziju. A,
razloga nije bilo. On je, jednostavno, bio žrtva tzv. zaveritelja, tj. onih koji
su se kasnije pridružili pravim zaverenicima i atentatorima na poslednjeg
Obrenovića, koji su ga oklevetali kao nepopravljivog obrenovićevca, kao
nepouzdanog oficira od onih koji nisu imali hrabrost ni da pomisle ono što je
Mišić "u brk" kazao kralju Aleksandru povodom njegove veridbe sa Dragom Mašin,
zbog čega su i Kralj i Kraljica prema njemu zauzeli rezervisan stav. Ipak on je
osumnjičen od zaverenika kao obrenovićevac, morao da ode iz vojske. Mišić se
tako neočekivano našao na ulici bez dinara u džepu, bez pomoći sa bilo koje
strane. Obeležen je kao "crna ovca", svi su ga izbegavali. Čak i njegovi đaci sa
Više škole prolazili su pored njega kao da ga nikada nisu videli. Usamljen i
bespomoćan, zapao je u materijalnu bedu: šestoro čeljadi u kući, najstarija
ćerka Eleonora imala je 19 godina, Olga 18, sin Radovana 17, ćerka Anđelija 15,
sin Aleksandar 13 godina. Ubrzo su dve starije ćerke prispele za udaju, a novca
niotkuda. Prionuo je na posao i uspeo da sredi svoje predavanje iz strategije na
Višoj školi i, uz pomoć jednog čestitog štampara, objavio obimno delo pod
nazivom "Strategija". Od prodaje knjige zaradio je čistih 20.000 dinara. Ali, na nesreću, udružio
se sa dvojicom takođe prevremeno penzionisanih oficira i sa njima nabavio iz
Nemačke novu štamparsku mašinu. Planirali su da pružaju štamparske usluge. Ali,
kako su bili nevešti u tim poslovima, a i mušterije su ih izbegavale kao "bivše
ljude", sam poduhvat im je propao. Znatan deo novca zarađenog od prodaje knjige
Mišić je uložio u taj promašeni posao i ponovo zapao u
nemaštinu.
Dostojanstvo
U
proleće 1907. pojavio se zračak nade da se Živojin Mišić iskobelja iz novčanih
muka i popravi svoj neosnovano okaljani ugled u društvu. Pod pretnjom stranih
država, vlada je smogla snage da, uz velike novčane naknade, penzioniše grupu
starijih zaverenika, koji su ceo državni aparat držali pod svojim nadzorom.
Smatrajući da su oni doveli na vlast novog vladara i vladu, ponašali su se kao
stvarni gospodari u državi. Insistirali su da se u svim pitanjima državne
politike poštuje njihova volja. Stavljanjem u penziju kolovođa zaverenika, vlada
je mogla slobodnije da radi svoj posao i, pored ostalog, da vrati u službu
sposobne ljude koji su bili odstranjeni zbog njihovog
pritiska.
Tako
je već u martu predsednik vlade Nikola Pašić pozvao pukovnike Živojina Mišića i
Aleksandra Mašin u privatni stan na razgovor. Rekao im je da ih pozvao kao
istaknute ličnosti suprotnih struja u vojsci, da se posavetuje s njima na koji
način bi se moglo popraviti nezdravo stanje i otkloniti zategnuti odnosi u
oficirskom koru koje su podgrevale pristalice i protivnici stare i nove
dinastije. Mišić je porekao da pripada bilo kakvoj struji. Pašić je na to rekao
da on o tome ne zna ništa, ali zna da ga "tako mnogi označavaju". Na kraju su
Mišić i Mašin izneli zajedničko mišljenje i predloge o tome kakve bi korake
trebalo preduzeti da se sredi stanje u vojsci. Pašić se složio sa njihovim
mišljenjem i izjavio da će vlada "gledati da se upravo tako
učini".
Zanimljivo
je, međutim, da zaverenici nisu ispuštali iz vida pukovinika Mišića. Poseta
predsedniku vlada obavljena je uveče, u potpunoj tajnosti,, ali već sutradan je
u novinama izašla notica o tome da je jedan "bivši čovek", po mraku, ušao u kuću
predsednika vlade. Iz toga se moglo zaključiti, što je još strašnije, da je i
predsednik vlade bio pod prismotrom vođe zaverenika, koji nisu napuštali
političku pozornicu ni posle penzionisanja.
U
junu je Mišić pozvao na razgovor general Putnik, koji je u to vreme bio ministar
vojni, i ponudio mu da se reaktivira. Mišić je pristao, ali uz uslov da mu se
vrati pređašnji rang. Putnik mu je odgovorio da to ne može po zakonu, ali da će
mu se kasnije rang popraviti, imajući pritom u vidu da je već bio pripremljen
kraljev ukaz da pukovnici Mihailo Živković i stepa Stepanović, koji su i ranije
bili po rangu stariji od Mišića, budu o Petrovaradanu unapređeni u čin generala.
Međutim, Mišić je kategorično odbio ponudu da se vrati u službu, da mu starešina
bude bilo ko od onih koji su ranije po rangu bili mlađi od
njega.
Tako
je Mišić sačuvao lično dostojanstvo i vratio se u svoju sirotinju. Godinu dana
kasnije, sredinom 1908, posetio ga je stari prijatelj Ljubomir Radojlović i dao
mu na zajam 15.000 dinara u zlatu kako bi podigao novu kuću na placu u
Deligradskoj ulici broj 28. U novu kuću uselio se već prvog novembra. Od Uprave
fondova dobio je zajam i vratio dug Radojloviću. Ali, uskoro je došlo vreme za
udaju obeju kćerki. Nekako je, kako sam kaže, skrpio izvesnu sumu za udaju
starije kćerke. Ubrzo, za udaju je pristigla i mlađa. Uprava fondova je
nemilosrdno tražila uredne otplate. Pošto nije našao nikakav izlaz iz
finansijskih nevolja, prodao je celo imanje u deligradskoj ulici radi isplate
duga Fondu i udaje druge kćeri. Ponovo je ostao bez
dinara.
(Nastaviće
se)
Petar
Opačić rođen je u Plavnu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski
fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na
Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do
1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u
armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj
akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu,
pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na
Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa
dva referata.
TABLOID
objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika
u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih
stručnjaka.