Feljton
Neoosmanizam - povratak
Turske na Balkan
Islamsko buđenje u Istanbulu
Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute
i Vašington
i Moskva, kao i Brisel
i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba
da reaguju na agresivnu tursku
politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo
su neka od
pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje
u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid
Piše: Darko Tanasković
Iako
se u razmatranju pitanja u vezi sa ukupnom savremenom državno-nacionalnom
orijentacijom, a naročito spoljnom politikom Republike Turske pojam neoosmanizam
sve češće koristi, ne postoji njegova precizna i jednoznačna definicija.
Sadržina pojma je, međutim, uglavnom jasna. Pod neoosmanizmom se mahom
podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska,
kao legitimna civilizacijska naslednica Osmanskog carstva, treba da reafirmiše
njegovo celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe, kako bi u preraspodeli
svetske moći i uticaja koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu
jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca.
Na Osmansko carstvo
se u tom kontekstu gleda kao na ranu modernu imperiju, uporedivu s Habzburškom
monarhijom ili predrevolucionarnom Francuskom i Rusijom (videti intervju nemačkog turkologa Kristofa Nojmana, "Ako
je Turska majka, ko je onda otac?", u sarajevskom nedeljniku Dani,
639, 11. 9. 2009). Radi adekvatnog razumevanja i tumačenja neoosmanizma, važno
je uvek imati na umu da je neoosmanistička spoljna
politika možda samo najvidljiviji horizont realizovanja kompleksne matrice,
koja je istovremeno duhovna, ideološka, kulturna, privredna i politička.
Neoosmanizam je stanje duha, sidrište osobenog
mentaliteta, samosvojan sistem vrednosti i s njim usklađeni pogled na sebe i na
svet. On je uporište identiteta, oslonac ambicija i rasadnik iluzija, luka
osvajačkog isplovljavanja i pribežište razočaranog samozavaravanja. S obzirom
na težišno tematsko usmerenje našeg razmatranja ovog složenog fenomena, može se
osnovano konstatovati da je neoosmanizam, bez obzira na sve pojavne (i
prividne) oblike i retorička meandriranja turske spoljne politike tokom
poslednjih nekoliko decenija, njena dubinska, sve izraženija konstanta.
Pravilno shvatanje turske spoljne politike pretpostavlja analitičko uvažavanje
ove temeljne, predugo neuočavane, prenebregavane ili prikrivane činjenice.
Mimikrijski protokol
S
obzirom na njegovu prirodu i ciljeve, shvatljivo je da su politički i idejni
zagovornici i protagonisti neoosmanizma u Turskoj, kao i oni koji su spolja
simpatisali i podržavali njihov projekat, izbegavali da ga nazovu pravim
imenom. Štaviše, odricali su i sâmo postojanje široke tendencije postepenog,
kapilarnog obnavljanja sistema vrednosti utemeljenog u osmanskom duhovnom i
kulturnom nasleđu, jer vreme za upućivanje otvorenog izazova zvaničnom kemalizmu
još nije bilo došlo. Može se zapravo reći da je dosledno retoričko insistiranje
na neprikosnovenosti i neosporivosti, gotovo sakrosantnosti Ataturkovog
sekularnog modela društva i države, u koji su se neoosmanisti bez izuzetka
zaklinjali, sve do naših dana ostalo jedno od delotvornih zavaravajućih
taktičkih sredstava njegovog podjednako doslednog objektivnog podrivanja i
ritualističkog svođenja na puku formu. Što je više Ataturkovih portreta visilo
na zidovima prostorija u javnim ustanovama i gledalo s fasada državnih palata,
sve je manje bilo izvornog kemalizma u svakodnevnom životu.
Neoosmanizmu je kroz celu drugu polovinu XX veka bio
svojstven izrazito "ketmanski" karakter. Zapamćen je, tako,
ilustrativni nesporazum prilikom Izetbegovićeve posete Ankari (1991), kad je
autor Islamske deklaracije, u kojoj kritikuje Ataturkovo svetovnjaštvo,
uporno odbijao da, u skladu s državnim protokolom, poseti mauzolej tvorca
moderne Turske. Domaćini su ga na kraju ipak ubedili da takvo ispoljavanje
ličnog islamizma na najvišem nivou ne samo da nije prikladno već bi bilo i
kontraproduktivno, s obzirom na potrebu
da se za muslimansku stvar u BiH pridobije i zapadni svet, koji i sâmu Tursku
podržava upravo zato što je smatra jedinom stvarno sekularnom muslimanskom
državom. Izetbegović je na kraju nevoljno popustio.
Avgusta 2008,
međutim, iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad uspeo je da ne poseti Ataturkov
mauzolej, a razgovori s njim premešteni su u Istanbul, nekadašnju osmansku
prestonicu (što je i inače u novije vreme sve češća praksa turskih vlasti). Od
vremena Izetbegovićeve posete mnogo toga se promenilo. Iako mu je, prema
vlastitim rečima, "Homeini bio duhovno bliži od Ataturka" (intervju Danima,
13. 10. 2000), Izetbegović, koji se Turgutu Ozalu, starini navodno od Jajca,
pohvalio da i sam ima turske krvi, početkom devedesetih godina prošlog veka još
je morao da se uklopi u mimikrijski neoosmanistički protokol, dok se deceniju i
po kasnije predsedniku homeinijevskog Irana omogućilo da ga izbegne.
Islamisti
na vlasti u Ankari očigledno su stekli veće samopouzdanje, tako da ni svoje
neoosmanističke ideje više toliko ne kriju, a neki ih, poput ministra
inostranih poslova Ahmeta Davutoglua (r. 1959), čak i prilično neuvijeno javno
saopštavaju. Termin neoosmanizam (Yeni Osmanlıcılık),
koji su u turski politički rečnik uveli kritičari ove ideološke orijentacije,
uglavnom s radikalne (inter)nacionalističke, komunističke levice i zatočnici
čistog kemalizma, polako postaje stabilna odrednica u strukturi savremenog
turskog sociološkog, politikološkog i kulturološkog pojmovnika. Od negiranja
postojanja pojave stiglo se do njenog preciznog imenovanja.
S neoosmanizmom je neodvojivo povezan islamizam,
kao program društvenog i političkog delovanja i ponašanja u skladu s odredbama
islamskog verozakona. Iako odnos između neoosmanizma i islamizma nikako nije
jednostavan i jednoznačan, vlada nepodeljeno mišljenje da su jačanje
neoosmanističkih tendencija i postepeni rast upliva islama na ukupni život
turskog društva u inherentnom uzajamnom prožimanju. Uobičajeno je govoriti o (re)islamizaciji
u Turskoj, koja se može pratiti od godina neposredno posle Drugog svetskog
rata, s ubrzanjem nakon prestanka hladnog rata. Ovaj termin je upotrebljiv, ali
uz prethodnu napomenu da se ne misli na "prihvatanje islama", što je
njegovo osnovno značenje, jer preko 95 odsto stanovništva Turske čine muslimani.
Pod (re)islamizacijom se u kontekstu većinski
muslimanske zajednice podrazumeva islamsko osvešćivanje sekularizovanih, verski
nedovoljno svesnih i revnosnih građana, s pratećim nastojanjem da se društvenim
i državnim institucijama, kao i čitavom socijalnom ambijentu, vrati islamski
karakter. Ovako shvaćena (re)islamizacija suštinski je bitna dimenzija
savremenih fundamentalističkih programa u islamskom svetu. Nije nezanimljivo
podsetiti na to da podnaslov Islamske deklaracije (1970)
Alije Izetbegovića glasi baš "Jedan program islamizacije Muslimana".
Da je napisana danas, stajalo bi, verovatno, "Bošnjaka i
muslimanskih naroda", a i da sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić
povremeno poziva na "reislamizaciju muslimana", što u njegovom
hibridnom versko-nacionalnom programu treba da znači i "bošnjakizaciju
Bošnjaka", odnosno "panbošnjačko buđenje" (v. npr. intervju
"Vrijeme uspravljanja, slobode i panbošnjačkog buđenja", dat
nacionalnoj reviji za politiku i kulturu Sandžak, 155, 2011, 26-32).
Ideološki cilj
Iako su postepena neoosmanistička revizija kemalizma i
(re)islamizacija turskog društva objektivno paralelni i uzajamno povezani
procesi, korelacija među njima različito se manifestuje u različitim razvojnim
fazama. Vidovi ispoljavanja islamizma kreću se, zavisno od spoljnopolitičke,
unutrašnjopolitičke i socijalnopsihološke konjunkture, kroz čitavu gamu
varijanata, u rasponu od pragmatičnog relativizovanja, svojstvenog poznom,
zrelom osmanizmu, do utopijskih panislamističkih vizija. Sve dok je kemalizam
bio dovoljno snažan da se, ponajviše posredstvom povremenih otvorenih (1960,
1971, 1980) i zakulisnih (1997) vojnih intervencija, odupire tihom islamizacijskom
plavljenju, uspesi neoosmanizma bili su direktno proporcionalni umešnosti da se
njegove ideje i praktični potezi predstavljaju i legitimišu kao navodna odbrana
kemalizma, prilagođena duhu vremena i izmenjenim okolnostima u društvu, uz sve
ozbiljnije realne koncesije islamu.
Nepodeljeno je, na primer, mišljenje da je režim
generala, a kasnije i predsednika Republike Kenana Evrena (r. 1917), posvećen
borbi protiv kurdskog separatizma i ekstremne levice, u godinama nakon puča iz
1980. godine nizom mera u korist islama institucionalno utro put kojim će potom
nastaviti da se kreću proislamističke i islamističke političke grupacije i
partije. Jedan od onih političara koji su u Evrenovo vreme bili dopali zatvora,
kasnije ministar turizma i kulture, Ertugrul Gunaj, nedvosmisleno je ustvrdio
da generalov greh "nije samo u tome što je ukinuo demokratiju već i to što
je u pogledu temeljnih principa dokrajčio republiku koju je stvorio
Ataturk" (v. E. Gül, "Evren inandirici deđil", Cumhuriyet,
21. 6. 2011, 14). Uopšte, jedna od karakterističnih odlika neoosmanizma i
njegovih nosilaca u Turskoj, kao i celokupne turske unutrašnje i naročito
spoljne politike, jeste izraženi pragmatizam i makijavelistička veština
kombinovanja svih raspoloživih, neretko i logički protivrečnih ideoloških,
političkih i propagandnih aduta, radi
ostvarivanja dugoročno projektovanog
krajnjeg cilja. Odlični taktičari, pravi neoosmanisti nikad ne gube iz vida
konačnu metu, često nevidljivu njihovim partnerima.
Nesumnjivi pragmatizam turske spoljne politike naveo je
neke Turskoj naklonjene analitičare na Zapadu da ga proglase i njenom suštinom.
To je, kako izgleda, nova formula "odbrane" od sve učestalijeg
prebacivanja zvaničnoj Ankari da joj je, bez obzira na retoriku, ponašanje
većma ideološki, konkretno islamistički, a ne principijelno motivisano.
Tako, na primer, Nikolas Danfort (N. Danforth, "Ideology and
Pragmatism in Turkish Foreign Policy: From Atatürk to AKP", Turkish
Policy Quarterly, Fall 2008, 83-95), prateći liniju pragmatizma u turskoj spoljnoj
politici, koja je evidentna, sistematski nastoji da je uzdigne do stepena
njenog odlučujućeg načela, pa bi, prema njemu, Ataturk i Erdogan podjednako
bili, prvi nacionalista, drugi islamista, iz prevashodno pragmatičnih a ne
ideoloških razloga.
Ovakvo apsolutizovanje pragmatičkog u odnosu na ideološki momenat ograničava saznajnu korist od razložnog ukazivanja na
pragmatizam kao konstantu turske politike, a samim tim i neoosmanizma. Važno je
razumeti da su turski političari i državnici većinom bili i ostali naglašeno
racionalni i pragmatični u osmišljavanju i vođenju politike kojom su, na kraju
krajeva, ipak težili približavanju nekom opštem, državno-nacionalnom, pa i
širem ideološkom cilju. Ako se pragmatizam podigne na pijedestal dogme, onda bi
se hipotetički mogla postulirati situacija u kojoj bi se Ataturk iz nekih
pragmatičnih razloga mogao ponašati kao islamista, a Erdogan pak kao
sekularistički nacionalista! To su, naravno, apsurdne pretpostavke, ali je, s
druge strane, Ataturk, vođen realističnim pragmatizmom, zauzeo sasvim određeni
stav prema potisnutom islamu, proglasio ga državnom religijom i stavio pod
kontrolu Direktorata za verska pitanja, dok Erdoganu ni na pamet ne pada da
otvoreno udari na tvrđavu kemalizma, već joj polako i potmulo razara temelje.
Bliža je istini Danfortova konstatacija da je neoosmanista i islamista Turgut
Ozal (1927-1993) "svoju ideologiju odenuo u ruho svevremenog
pragmatizma".
Ima
analitičara koji načelo pragmatizma ističu kao stožerni stub turske spoljne
politike, smatrajući ga kontinuitetom osmanske tradicije, čime se neoosmanizmu
želi pribaviti neki vid transistorijskog legitimiteta (v. npr. L. A. Stone,
"Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition", Perceptions.
Journal of International Affairs, 6. 2. 2001, 16-17). S druge strane,
istraživači naglašenijeg sekularnog opredeljenja osporavaju opravdanost
određivanja sadašnje turske spoljne politike kao neoosmanističke, zapažajući da
ona više od "sekularnog osmanskog instinkta odražava religiozni pogled na
svet" (S. Çagaptay, "The AKP's Foreign Policy: The Misnomer of Neo-Ottomanism",
Changing Turkey in the Changing World, 15. 12. 2009).
Islam prihvaćen kao evropska
religija
Pažljivim posmatranjem i analizom koja ponire ispod
razine pomno dizajnirane pojavnosti, postojanje islamističkog jezgra
neoosmanističke ideologije može se detektovati u konkretnim potezima i u
ukupnom ponašanju mnogih turskih političara i javnih ličnosti. Ilustracije
radi, navešćemo jedan skorašnji primer, vezan za izbor turskog političara
Mevluta Čavušoglua (r. 1968) za predsednika Parlamentarne skupštine Saveta
Evrope (2010). Vraćajući se iz Londona, u Strasbur je, da mu čestita, spremno
svratio ministar Ahmet Davutoglu, iskoristivši priliku da izbor prvog muslimana
na ovako visoku dužnost u Evropi istakne kao potvrdu činjenice da je, uprkos
polemikama o burki i o minaretima, islam definitivno prihvaćen kao evropska
religija. Usput je s ponosom naglasio da se porodice Čavušoglu i Davutoglu
poznaju i paze već trista godina, jer imaju zajedničko juručko poreklo. A
Juruci su potomci Oguza, nomadsko stanovništvo Anadolije koje je srazmerno
kasno prihvatilo sedelački način života. Tursko-islamska sinteza u Evropi!
Ništa tu nije rečeno slučajno. Već u prvim istupanjima u javnosti, Mevlut
Čavušoglu, inače član Erdoganove Partije pravde i razvoja, izjavio je da Turska
iskreno teži integraciji u EU, da je u tom pravcu znatno napredovala, ali i da
je svesna dugog puta koji joj još predstoji. Kao jedan od prvih značajnih
koraka na tom putu Čavušoglu je istakao potrebu donošenja novog građanskog
ustava zemlje.
U izjavi za sarajevski Dnevni avaz (28. 1. 2010),
pak, ovaj "izuzetni poznavalac prilika u BiH" i koautor rezolucije o
prilikama u toj državi koja je usvojena upravo u dane njegovog izbora, Čavušoglu
ocenjuje da "stanje u BiH nije dobro", da "Dejtonski sporazum ne
funkcionira", a "ako nešto ne funkcionira, ako su stvari stalno u
blokadi, onda nam treba radikalno rješenje". Rešenje bi, prema Čavušogluu,
bila međunarodna konferencija o BiH, neka vrsta "Dejtona 2", a kao
rezultat bi neizostavno trebalo doneti "potpuno novi ustav".
Šta je zajedničko Čavušogluovim izjavama o Turskoj i o
BiH? Mišljenje da im treba promeniti ustave. Dakle, čovek koji je
kao delegat Turske izabran na dužnost predsednika Parlamentarne skupštine
Saveta Evrope, hteo bi da menja ustav svoje države, a i jedne druge države,
koju, budući usrdni neoosmanista, po svoj prilici takođe oseća kao svoju. A
zašto bi hteo da menja? Iz prividno različitih, a u biti iz istog, islamističkog
razloga. Novi "građanski" ustav Republike Turske, kako ga zamišlja
Čavušoglu, sasvim sigurno ne bi sadržao zaštitne odredbe protiv izmene laičkog
karaktera države, a armiji bi, stavljajući je "pod civilnu kontrolu",
oduzeo ulogu čuvara tekovina Ataturkove revolucije, dok bi novi ustav BiH
garantovao "funkcionalno", tj. unitarno ustrojstvo države "na
celoj njenoj teritoriji". To bi praktično značilo dominaciju
Bošnjaka-muslimana nad nemuslimanima, dugoročno, dakle, opet poen za islam.
Čavušogluova duboka ideološka konzistentnost zaista je zadivljujuća.
Ako je islamizam ideologija neodvojiva od neoosmanizma, kemalizam mu
je svakako glavni protivnik imeta njegovog društvenog i političkog delovanja. I
pored toga što ova tvrdnja poseduje gotovo aksiomatski karakter i neposrednu
logiku, neoprezno bi bilo prihvatiti je kao neku oštru opoziciju bez nijansi.
Jer, ni kemalizam ni neoosmanizam nisu jednostavni, već su, za razliku recimo
od islamizma, nacionalizma ili komunizma, složeni i slojeviti, može se čak reći
i hibridni ideološki i vrednosni kompleksi.
Nastaviće se
Diplomatija
sa više lica
(iz recenzije prof. dr
Nenada Kecmanovića)
Naš istaknuti orijentalista i
diplomata, koji je napisao nekoliko izvrsnih dijela o političkom islamu i ambasadoravao
u Ankari, u nekoliko članaka,
intervjua i javnih predavanja, jasno i precizno prvi je prepoznao da se radi o
neoosmanizmu - o novoj spoljnopolitičkoj strategiji savremene Turske koja na prostoru zapadnog Balkana vidi
svoju tradicionalnu interesnu sferu i legitimno područje svoga političkog uticaja.
Sada se, evo, pred čitaocima nalazi Tanaskovićeva sažeta, temeljita i zaokružena analiza "strateške dubine" (naslov Davutogluovog
programskog dijela) iz koje je nastala operativna platforma s kojom po našim krajevima, iz mjeseca u
mjesec, defiluju predsjednik Gul, premijer Erdogan i, ponajviše, sam ministar Davutoglu.
Autor nam otkriva da turska
diplomatija ima više
lica (kemalističko, islamističko, panturkističko i sl.) iza kojih se
uvijek skriva neoosmanizam - imperijalna nostalgija u kombinaciji s krajnjim
pragmatizmom. Otuda tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki
saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", gorljivi pretendent na članstvo u EU koji
bezobzirno guši prava kurdske manjine,
jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svijetu koji širi ruke prema Teheranu...
Tanasković objašnjava i zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i
Brisel i Peking, a srpske političare
u Beogradu i Banjaluci upozorava da agresivne turske inicijative možda i ne treba apriori
odbijati, ali svakako treba voditi računa o njihovoj političkoj
pozadini. A, indirektno, i to da se u srpskoj narodnoj percepciji biografija
Mehmed-paše Sokolovića prije vezuje za
"danak u krvi"
nego za blistavu velikovezirsku karijeru jednog sunarodnika.
Iz
biografije autora
Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. u
Zagrebu. Tokom univerzitetske karijere bio je upravnik Katedre za
orijentalistiku. Od 1995. do 1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u
Turskoj i (1998-1999) u Azerbejdžanu.
Marta 2001. imenovan je za člana
jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje. Od 2002. do 2008. bio je na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri
Svetoj stolici (u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu. Papa Jovan Pavle
II odlikovao ga je oktobra 2004. ordenom Velikog krsta reda Pija IX, a Veliki
majstor Malteškog viteškog reda (oktobra 2005)
ordenom Velikog krsta Reda za vojničke zasluge.
Prodaja knjiga: +381 11 30 60 580,30 60 578,
Fax: +381 11 30 60 391
e-mail: prodajaŽslglasnik.com
Radi
adekvatnog razumevanja i tumačenja
neoosmanizma, važno je uvek imati na umu
da je neoosmanistička spoljna politika možda samo najvidljiviji horizont realizovanja
kompleksne matrice, koja je istovremeno duhovna,
ideološka, kulturna, privredna i politička.
Ništa tu nije rečeno slučajno. Već u prvim istupanjima u javnosti, Mevlut Čavušoglu,
inače član Erdoganove Partije pravde i razvoja, izjavio
je da Turska iskreno teži integraciji u EU, da je u tom pravcu znatno napredovala, ali i da je
svesna dugog puta koji joj još predstoji.