Čerupanje
Groblja
kriminalnih srpskih privatizacija više niko ne posećuje
O pokojniku sve
najgore
Generacijama
sticana imovina je u postupku privatizacije rasprodata za sitne pare, većina
tih preduzeća je ruinirana, neka su i potpuno uništena, njihovu imovinu su
privatizacioni kupci na vreme otuđili i sa parama pobegli... Na ulici su se
našle desetine hiljada radnika, država kod poništenja privatizacije preuzima i
dugove koje je prethodni vlasnik najčešće napravio prema samom sebi, a ni jedan
od ovih muljatora ne mora da se plaši da će bilo šta da mu se dogodi, bar dok
je uz one koji su na vlasti. U tome im pomaže i srpsko pravosuđe, koje protiv
njih vodeći postupke zbog zloupotrebe službenog položaja, po članu zakona koji
u svetu ne poznaju, te naše poternice za ovim optuženim ne priznaju
Igor Milanović
U Srbiji je od 2002. do oktobra
2011. godine privatizovano 3.017 preduzeća, a potom je poništeno čak 636 ugovora o kupoprodaji!
Od 2.381 privatizacije ostvaren je prihod od 2,6 milijardi evra, dok je
tri četvrtine zaposlenih koji su radili u tim preduzećima izgubilo posao.
Redovno se isplaćuju zarade u 18,94 odsto preduzeća koja su privatizovana, dok
1,4 odsto preduzeća legalno funkcioniše, ali ne isplaćuje zarade zaposlenima od
2005. godine.
Dosadašnji efekti privatizacije u
Srbiji izuzetno su negativni jer je 65 odsto društvenih preduzeća ugašeno ili u
postupku likvidacije, dok samo 35 odsto njih još posluje, ocenilo je u decembru
2011. stalno radno telo Socijalno-ekonomskog saveta za ekonomska pitanja.
Posle svega, zaključuju
stručnjaci, Srbija je manju štetu pretrpela za vreme bombardovanaj, nego u
procesu privatizacije.
Svetlana Mančić iz
Socio-ekonomskog saveta kaže da je 75 odsto ljudi koji su radili u društvenim
preduzećima ostali bez posla u procesu privatizacije: "...Naročito veliki
broj ljudi je izgubio posao u privatizacijama i zbog stečaja privatizovanih
firmi od 2003. do 2007. Skoro 90 odsto preduzeća je privatizovano u tom periodu".
Ona takođe tvrdi da su podaci dobijeni u studiji Socio-ekonomskog saveta
toliko šokantni da su im iz Svetske banke tražili da ih prevedu kako bi mogli
da ih prostudiraju...
Tu su i drugi uznemirujući pokazatelji: broj zaposlenih u tim preduzećima
smanjen je za 50 odsto, smanjena su prava radnika i zarade, kao i ekonomska
efikasnost. Premа podаcimа dobijenim nа osnovu
izjаvа sindikаlnih predstаvnikа i
zаposlenih, u 74 preduzećа od njih 76, bilo je otpuštanja. Iz tih
preduzećа otpušteno čak 17.299 rаdnikа!
"...Neki su kupovali
preduzeća, a nisu ni znali šta da rade sa njima. Kupovalo se na veliko, da bi
se pohvalilo u poslovnom okruženju ja sam veliki preduzetnik, a niko
nije imao ideju šta da radi sa kupljenim", rekao je nedavno za medije
ekonomista Ivan Nikolić. On smatra da su u najboljoj situaciji ona
preduzeća koja su u prvom talasu privatizovana i ona su mahom nastavila da
posluju i dodaje: "Problemi su nastali kada su se pojavili neki drugi
motivi za privatizaciju: dolaženje do gradskog građevinskog zemljišta, ili
promena namene preduzeća…"
Tadašnja zakonska regulativa je
išla na ruku ovakvim špekulantima, jer se Zakon o privatizaciji i pravio da bi
zadovoljio apetite nečasnih tajkuna, a ne da bi se pokrenula privreda ili
sačuvala radna mesta.
U početku je svako ko je bio u
stanju da položi kauciju mogao da učestvuje u licitaciji za privatizaciju nekog
preduzeća. Kao fizičko lice kupac je mogao cenu po kojoj je kupio preduzeće da
isplati kroz šest godišnjih rata, a dugo nije postojala zakonska zabrana otuđenja
imovine privatizovane firme.
Domišljati maheri sa političkim
zaleđem to su koristili da bi odmah po preuzimanju preduzeća rasprodali njegovu
imovinu, radnike izbacili na ulicu, a tako zarađen novac stavili u džep i
otišli. Oni čak nisu morali ni da se plaše zakonskih sankcija, jer je sve to
što su uradili bilo savršeno legalno.
U međuvremenu je zakon izmenjen,
pa je zabranjeno otuđivanje imovine kupljenog preduzeća iznad određene granice,
ali su se i tu našli sporedni putevi, kao što je stavljanje pod fiktivnu
hipoteku. Na kraju, preduzeća su najčešće i kupovana po ceni koja ne
predstavlja ni pet odsto vrednosti nekretnina koje poseduje, pa je i zakonska
gornja granica otuđivanja imovine čisto bacanje peska u oči. O tome rečito
govori podatak da je skoro celokupna srpska privreda privatizovana za 2,6
milijardi evra! Zar su ulaganja pedeset generacija zaista tako malo vredna?
Problem sa kojim se sada
suočava država jeste rešenje pitanja šta sa onim preduzećima čija je privatizacija
poništena. Budući da su performanse tih preduzeća loše, oni prema Zakonu o
stečaju ispunjavaju kriterujume za pokretanje postupka posle određenog vremena.
Za razliku od ranije, kada se rok
za pokretanje stečaja određivao prema nečijoj proizvoljnoj proceni, prema
nedavno usvojenom Zakonu o stečajnom postupku, postoje tačno propisani
kriterijumi i mehanizam za automatsko aktiviranje stečaja. "Pre ovog zakona
moglo se političkim uticajima odlagati takav ishod, ali sada potpuno je izvesna
sudbina tih preduzeća" kaže ekonomista Nikolić.
U Agenciji za privatizaciju i
dalje tvrde da je cilj da sva preduzeća u kojima je raskinut ugovor budu ponovo
privatizovana. Ipak, ostaje nejasno kako će preduzeća, uništena i dovedena na
ivicu ambisa prethodnom katastrofalnom privatizacijom, biti ponovo
privatizovana. I ko će biti zainteresovan da ih kupi?
Od male koristi Srbija je tako
sebi kroz postupak privatizacije nanela veliku štetu. U stvari, korist je bila
velika, ali samo za odabrane koji su pazarili firme još za vreme važenja starog
Zakona o privatizaciji, koji je po američko-britanskom diktatu napisao
Aleksandar Vlahović, ministar u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića.
Posle poništenja privatizacije
niškog grafičko-izdavačkog preduzeća Prosveta, radnici ove
ruinirane firme su se oglasili tražeći da se od kontroverznog biznismena i
privatizacionog kupca Jovice Stefanovića Ninija oduzme sva imovina kako
bi se nadoknadila šteta. Unesrećeni radnici su preveliki optimisti.
Privatizacioni kupci, bar oni sa
političkim zaleđem, kao što je Nini, nisu dovoljno glupi da na svoje ime
poseduju iole značajnu imovinu. Osim toga, veliki broj privatizacija je odrađen
preko fantomskih investicionih fondova sa egzotičnih ostrva, za koje se ni ne
zna ko je stvarni vlasnik. Jedan deo privatizacija je sproveden i u korist
društava sa ograničenom odgovornošću, čija svrha i jeste da ograniči
odgovornost vlasnika na naknadu štete do visine osnivačkog uloga, a to je često
zakonom propisani minimuma od 500 evra.
Sasvim je drugo pitanje zašto
su nadležni u Srbiji pristajali na to da privatizacioni kupci budu kontroverzni
biznsmeni, investicioni fondovi nepoznatih vlasnika ili preduzeća sa osnivačkim
ulogom od 500 evra koja bi da kupe giganta vrednog desetine miliona evra.
Odgovor je veoma jasan.
Za razliku od vlasti u Sloveniji,
koje su shvatile da je privatizacija imovine sticane generacijama rasprodaja
nacionalnog bogatstva, a da je to veoma ozbiljan posao, srpske vlasti su u
privatizaciji videle šansu da se pojedinci enormno obogate. Zato u Sloveniji
Agenciju za privatizaciju strogo kontroliše država koja jedina i donosi odluke
kada će i šta da bude privatizovano, dok je Agencija samo puki izvršilac.
Nasuprot tome, u Srbiji je Agencija za privatizaciju sve i svja, pa ona
samu sebe i kontroliše. Tako su širom otvorena vrata lopovima, a naknadna pamet
malo kome će da koristi.
Da privatizacioni lopovi neće
odgovarati, osim onih sitnih koji su se u kolo uhvatili po sistemu "videla
žaba da potkivaju konja, pa i ona digla nogu", potrudilo se i srpsko
pravosuđe. Skoro da je u zaborav dospela nekada gromoglasno pokrenuta afera
stečajne mafije, jednog od "prioritetnih" zadataka
postpetooktobarskih vlasti. Kada se ovako razvlače postupci za koje se tvrdi
da su od primarnog državnog interesa, čega treba da se plaše razni Niniji, koji
su pljačkali i za druge, a ne samo za sebe?
O tome kako odgovorni za propast
privatizacije ne treba ničega da se plaše najrečitije govori slučaj beogradske
kompanije Beko.
Pre cele jedne decenije ovo preduzeće je gurnuto u stečaj iako je njegova
imovina višestruko nadmašivala potraživanja poverilaca. Stečajni upravnik Željko
Pešut je zatim 2007. godine grčkoj kompaniji Lambda prodao zgradu
fabrike kod Kalemegdana, iako je ona bila predmet imovinskog spora, obavezavši
kompaniju Beko da kupcu do 31. decembra 2007. godine omogući ulaz u
posed. Kako to do danas nije moguće, zbog nerešenog imovinskog pitanja, Beko
po ugovoru Lambdi duguje 55.000 evra za svaki dan čekanja, a to danas
iznosi 60 miliona evra, dakle više nego što vredi ceo preostali Beko
koji je, uzgred budi rečeno, sve svoje poverioce namirio još 2009. godine, ali
je uprkos tome još uvek u stečaju.
Zbog ovakvog poslovanja je
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika donela rešenje o razrešenju
Pešuta, ali ga Upravni sud vraća na posao. Srpsko pravosuđe, dakle, smatra da
je sasvim normalno da neko obaveže firmu koju vodi na neizvršivu obavezu, preko
koje se samo izvlače pare iz državnog preduzeća i presipaju u džepove
privatnika.
Kao što se vidi, bogatstvo
stvarano generacijama prodato je domaćim i belosvetskim hohštaplerima (čast
izuzecima) koji zbog ruiniranja srpske privrede ne moraju ničega da se plaše. U
najgorem slučaju im preti optužnica za zloupotrebu službenog položaja, delo
koje razvijene zemlje ne poznaju, zbog čega vinovnike ni ne izručuju Srbiji.
Samim tim bi neizvršiva bila i sudska odluka o oduzimanju imovine od tih lica
radi naknade štete koju su prouzrokovali. Očigledno da srpsko pravosuđe odlično
zna zašto postupke pokreće po ovom u svetu neprihvaćenom članu zakona: time se
pravi da nešto radi, a u suštini čuva vlastima bliske pljačkaše.
Srba juri Srbiju,
a Srbija Srbu
Američko preduzeće
"Junivorld" se zbog poništenja privatizacije "Putnika" i
"Srbija-turista" obratio
Međunarodnom arbitražnom sudu Međunarodne trgovinske komore, sa sedištem u
Parizu, ali i administraciji SAD i Američkoj agenciji za osiguranje privatnih
investicija (OPIK). Sredinom 2009. OPIK je zbog "slučaja Junivorld"
blokirao sve američke investicije u Srbiji, koje su tada procenjene na 600
miliona dolara, tako da su "Srbija- turist" i "Putnik"
postale najskuplje poništene privatizacije u našoj zemlji.
Konačno je međunarodna arbitraža
u Parizu donela odluku u korist vlasnika tužioca Srbe Ilića, tako da srpski
budžet mora da mu isplati odštetu i vrati oduzete firme, čime se pokazuje da
jednom kriminalno odrađena privatizacija državu uvek iznova košta.
Inače, Ilić se pred arbitražom
branio da je ispunio sve tačke iz ugovora o privatizaciji. Tenderskom komisijom
za prodaju "Putnika" i "Srbija-turista" predsedavao je
ministar trgovine, turizma i usluga Slobodan Milosavljević, a komisiju za
"finalizaciju" posla sa "Junivorldom" obrazovao je ministar
za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, obojica iz Vlade premijera
Zorana Živkovića.
U finalnom delu rasprave pred arbitražnim sudom, svoje prste je umešao i
Božidar Đelić, tvrdeći kako Srbija sigurno dobija ovaj spor, zbog čega su
stalno odbijane jeftinije nagodbe koje je predlagala druga strana.
U međuvremenu je Srbija iz osvete za Srbom Ilićem raspisala poternicu
koja neće biti izvršena u inostranstvu, jer se on traži zbog sumnje da je
izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, a većina svetskih pravnih
sistema to delo ne poznaje.
Onda je i Srba Ilić uzvratio udarac podnevši pred ovdašnjim sudom protiv
Agencije za privatizaciju tužbu za naknadu štete. "U svojoj tužbi
Junivorld traži odštetu za konkretnu finansijsku štetu koju je Agencija namerno
proizvela, tako što je protivpravno i besmisleno, a uz pomoć suda, četiri
godine blokirala 429 miliona dinara na računu naše kompanije u Beogradu,
vezanih za Putnik", potvrdio je Ilić.
Očigledno je da se nastavlja galimatijas oko ove privatizacije, a jedine
žrtve su radnici koji godinama niti primaju plate, niti znaju šta ih čeka u
skoroj budućnosti.
Nezaposlenih
armija...
Vlada Vučković, član Gradskog veća za privredu i privatizaciju
Kragujevca, tvrdio je nedavno kako je neoliberalna privatizacija upropastila
privredu i Srbije i Kragujevca. Umesto da se favorizuje kupac koji namerava da
proširi delatnost daljim ulaganjem, preduzeća su prodavana onom ko da milion,
dva dinara više, odnosno onom ko uopšte nije kvalifikovan niti zainteresovan za
nastavak rada preduzeća. Tako su neka od preduzeća kupovali i ljudi o kojima se
ništa ne zna, pa čak i oni kojima je zbog malverzacija zabranjeno učešće u
privatizacijama.
"...Od uloženih deset
milijardi u razvoj, 50 odsto prikazanih sredstava je fiktivno, jer je dato
kupcu da sam procenjuje vrednost uložene opreme i sredstava...", kazao je
Vučković.
Zbog ovakvih knjigovodstvenih
prevara skoro da niko do danas nije odgovarao.
Kakav je efekat privatizacija u
Kragujevcu možda dovoljno govori i podatak da se broj zaposlenih za poslednjih
desetak godina sa 64.000 smanjio za čak
19.000, odnosno na oko 45.000 radnika, a na evidenciji nezaposlenih stalno je
oko 24.000 ljudi.
Država častila
"Čestim"
Agencija za privatizaciju poništila je prodaju čačanske fabrike hartije
"Božo Tomić" i raskinula kupoprodajni ugovor sa bugarskom kompanijom
"Čestim".
Agencija je raskinula ugovor jer dosadašnji vlasnik nije ispunio preuzete
obaveze prema fabrici i radnicima, iako mu je agencija nekoliko puta
produžavala rokove kako bi ispunio te obaveze.
Proizvodnja u fabrici hartije prekinuta je čak osam meseci pre poništenja
privatizacije i to zbog nedostatka sirovina.
Ponovnim preuzimanjem privatizovanog preduzeća država je preuzela i
njegove dugove, koje je napravio neodgovorni kupac. Prema podacima sindikata
dug fabrike prema poveriocima iznosi 15,5 miliona evra, a radnicima se duguje
osam plata i doprinosi za dve godine.
Samostalni
Užičani u sindikatu nezaposlenih
Od 82 društvena preduzeća u
užičkom regionu, koja su u procesu privatizacije stekla novoga vlasnika,
kupoprodajni ugovor je još pre izvesnog vremena raskinut u 32 firme.
Da proces transformacije vlasništva kapitala nije dao očekivane rezultate
u ovom okrugu svedoči dugačak spisak onih koji su ostali bez posla, a izostale
su i nove investicije, izuzev u šest firmi koje su prodate na tenderu.
U 32 firme, gde je raskinut kupoporodajni ugovor, u ponovni postupak
privatizacije ušlo je 14 preduzeća i to na tržištu kapitala, dok je stečajni
postupak pokrenut u 16 preduzeća, a dva su pred likvidacijom.
Da su proces tranzicije i privatizacije drastično smanjili broj
zaposlenih u Zlatiborskom okrugu ukazuju i podaci Samostalnog sindikata tog
regiona koji pokazuju da je, na primer, Užice pre dvadesetak godina imalo
35.000 zaposlenih radnika , od čega 15.500 u industriji, dok je sada u tom
gradu u radnom odnosu 25.000 Užičana, od kojih samo njih oko 6.000 radi u
neposrednoj proizvodnji.
Sve smo mogli
mi...
Ako se privatizovanim preduzećima dodaju i Mobtel, banke i osiguravajuća
društva u kojima je država imala samo deo akcija, onda se od privatizacije za
poslednjih 12. godina zaradilo pet milijardi evra.
Neodgovorne vlasti su sav taj novac potrošile na kupovinu socijalnog mira
i podmirenje apetita vlastodržaca i njihove kamarile. Koliko je to para ako
svotu prevedemo u srpske puteve: mogli smo da izgradimo novi autoput od
Subotice do makedonske granice, put prema Crnoj Gori, sredimo Ibarsku
magistralu, povežemo sve što treba u Srbiji - i još dan nam ostane novca.
Seča je bila
preča
Način na koji je, od 2002. godine do danas, sprovedena privatizacija u
Vojvodini je, zapravo, bio svojevrstan masakr njene privrede, o čemu, uz
ostalo, svedoči i činjenica da se više od trećine privatizacionih ugovora koji
su raskinuti u Srbiji odnosi na pokrajinu.
Sa ovakvom ocenom su, bez izuzetka, saglasni i sindikalni, i politički
lideri, čak i kada su im stranačke ideologije i proklamovani ciljevi potpuno
oprečni. Prema rečima Milana Starovića, jednog od lidera Sindikata
„Solidarnost", mnoga od ponovo podržavljenih preduzeća više ne postoje,
ili su sasvim posrnula, što se možda ne bi dogodilo da su ugovori bar raskinuti
na vreme.
"Da je, kao što smo mi tražili, privatizacija novosadskog Petra
Drapšina bila bi raskinuta 2007. godine,
kada su dugovanja iznosila oko 500.000, a ne 2009. kada su porasla na celih 14
miliona evra, i možda bi to metalsko preduzeće bilo spaseno," kaže
Starović, "Sličnim prezaduživanjem uništena su i mnoga druga, a po našim
procenama gotovo 200.000 ljudi ostalo je bez posla."
Pored direktnog zaduživanja, mnoge firme, najčešće one poljoprivredne,
uništene su takozvanom hipotekarnom prodajom njihove imovine, što je, dodaje
Starović, bio „specijalitet" naše privatizacije.