Novi Sad

Zašto je Vojvodina postala kulturni i informativni geto, i ko ima monopol na istinu u ovoj srpskoj pokrajini? (4)

Zadnjicom za nadnicom

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Carnojevicem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dodoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i gradanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukcije misli. Vec punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjic, dok njegov sabrat, Nedim Sejdimovic, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad. Za skoro dve decenije od kako pišu novinske clanke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvecih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, ucinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "precanskih Srba". Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina - Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskiju" regiju u Srbiji? Ciju istinu njih dvojica cuvaju, i od koga?

Arpad Nad

U posleratnoj istoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije, nije zapamceno da je jedna osoba predsedavala novinarskim udruženjem skoro dve decenije. Utoliko je interesantniji fenomen Sabahudina Dinka Gruhonjica, coveka koji vec 18 godina doslovno vlada Nezavisnim društvom novinara Vojvodine (NDNV) zajedno sa Nedimom Sejdimovicem, svojim jaranom iz vremena zajednickog prebega iz Bosne u Srbiju.

Ova novinarska organizacija, najstarija je medu srodnim nezavisnim udruženjima u Srbiji. Osnovana je 17. januara 1990. godine, u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, pred 270 prisutnih novinara iz cele Vojvodine. Istog dana, NDNV je registrovano kao udruženje gradana kod Gradske uprave za unutrašnje poslove Novi Sad, pod brojem 1314 u registru.

Nepunih godinu dana kasnije, na svetskom kongresu novinarskih udruženja u Argentini, Nezavisno društvo novinara Vojvodine je primljeno u punopravno clanstvo svetske asocijacije, kao jedino sa prostora ondašnje Jugoslavije.

Ali, od momenta kada su Sabahudin i Nedim preuzeli ovo udruženje, ono je cak dva puta preregistrovano (2004 i 2010), pod izgovorom da je to "zbog uskladivanja sa zakonima". Istina je da su ove preregistracije imale su za cilj da se pozicija Gruhonjica i Sejdimovica, u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine još više ucvrsti.

Promenama delatnosti i otvaranjem prema antisrpskim donatorskim organizacijama, Sabahudin i Nedim ulaze u biznis kakav ni sanjali nisu. Danas je NDNV upisano u registar udruženja gradana koji se vodi kod Agencije za privredne registre pod brojem 2764/2010, šifrom delatnosti 9412, maticnim brojem 08203873 i poreski identifikacionim brojem 102595575.

Prema protoku novca preko racuna NDNV, ne bi se reklo da je u pitanju neka prebogata organizacija. Ali, novac koji Sabahudin i Nedim dobijaju putem redovnih donacija, isplacuje im se direktno sa racuna stranih nevladinih organizacija u vidu "autorskih honorara", ili preko domacih nevladinih organizacija koje su izdržavane iz istih izvora. Tako je njihova zarada uglavnom "nevidljiva", mada bi, da postoji države i državnih institucija, bilo lako utvrditi koliko je neoporezovanog novca završilo u njihovim rukama, na ime veleizdajnickih delatnosti kojima se bave.

Koliko su se Gruhonjic i Sejdimovic dobro "zacementirali" u Novom Sadu, govori i podatak da su njih dvojica organizovali grupu novinara autonomaške provinijencije, u službu svojih ciljeva. Objašnjavajuci kako su uopšte dospeli do pozicija na kojima se nalaze, Sabahudin i Nedim su u zvanicnom istorijatu NDNV napisali i ovo: "...Posle politickih promena 2000. godine, rad NDNV-a se lagano dezintenzivirao. Bilo je i onih koji su smatrali da postojanje ovakvog udruženja nije više ni potrebno. Medutim, to nije mislila grupa vecinom mladih novinara koja je inicirala revitalizaciju NDNV-a...".

Istina je da nikada i niko nije rekao da je postojanje NDNV nepotrebno. U pitanju je ordinarna laž, smišljena sa ciljem da se iskoristi trenutak i zaskoci na celo ovog udruženja. Prilike su bile takve da je od 2000. do 2003. godine, nakon "demokratskog vakuma", prilikom masovne seobe nekadašnjih novinara i urednika u državne institucije novih vlasti, i u NDNV nastala konfuzija. Tako su Sabahudin i Nedim, dobili zadatak od nekih stranih donatora da ovu situaciju reše.

Najpre su, kao "dokaz casti i poštenja", po nalogu jedne donatorske organizacije, odnosno, njene obaveštajne mreže, krenuli protiv Mirka Sebica, novinara i odgovornog urednika nekadašnjeg magazina "Bulevar", nastalog na ruševinama "Nezavisnog", glasila NDNV.

Tokom 2003. godine, Sabahudin i Nedim u sadejstvu sa novosadskim tužilaštvom i policijom, podneli su krivicnu prijavu protiv Sebica, zbog pljacke donatorskih para. Javnost, ali ni clanstvo NDNV, nikada nisu bili upoznati sa stvarnim detaljima ovog procesa. Ali, ta akcija je Sabahudina i Nedima izdigla kod stranih finansijera i obaveštajnih službi. Sabahudin im je odgovarao, jer se predstavljao kao "anacionalni" intelektualac, a Nedim, kao trans-nacionalni i trans-seksualni "ljubibratic", dobar sa svakim ko se primakne njegovoj grandioznoj pozadini. Sa druge strane, obojica su kod stranih donatora bili prepoznati kao ostrašceni antisrbi, što ih je ponajviše preporucilo za dugorocnu vladavinu u NDNV, ali i kao opasne separatisticke agitatore. Oni koji prate njihove tribine, citaju njihove knjige, gledaju njihove televizijske emisije i slušaju ih na radio programima, dobro znaju da je rec o ozbiljnoj antisrpskoj misiji.

Ova dvojica bošnjackih bilmeza, voljom službi doseljenih u Novi Sad, najveca su perverzija i krunski dokaz da je gadna trulež zahvatila Vojvodinu. Naime, Sabahudin i Nedim su danas apsolutni vladari jednoumne medijske scene u Pokrajini. To su debelo placeni policajci duha, efendije koje preko poniženih medija šibaju svakoga ko drukcije misli. Ovakav par opakih agitatora nije postojao cak ni u vreme dogmatskog socijalizma. I onda je bilo suprotstavljenih mišljenja u medijima, pa cak i ozbiljnog pluralizma ideja, ali ne i danas, pod ovim handžar-komesarima. Svako ko im se suprotstavi, oznacen je kao nevernik i na njega se "odapinje strela". Ona koju je znao i rahmetli Imam Homeini da usmeri u pravcu slobodno misleceg coveka.

Sabahudin-Dinko, demagog opšte prakse, od velikih obaveza ne stiže ni da poseti sve medije koji hoce da cuju njegove "pohvale" vojvodanskom separatizmu. Razapet izmedu NDNV, nevladinog sektora i rada na Univerzitetu, radi na temeljnoj indoktrinaciji mladih ljudi, usmeravajuci ih na antisrpsku ideologiju. Bez imalo uvijanja stavlja znak jednakosti izmedu srpskog patriotizma i fašizma. Uporno ponavlja da su Miloševicev režim bio izraz volje svih Srba. Da su Srbi na ovaj ili onaj nacin krivi za sva zla od ovim nebom.

Njegov seiz Nedim Sejdimovic, koji svet gleda kroz vizuru vlastite zadnjice, misli nešto slicno. Tako povodom letošnje gej-parade, kao "zainteresovana strana", izmedu ostalog besedi:

„...Ne kažem da nije dobro što je Parada ponosa održana, naprotiv. Kakva god bila, ona jeste bomba u sistemu primitivizma i naterace bar neke ljude da se malo zamisle i dovedu u pitanje stereotipe i mržnju sa kojom su se saživeli. To ne znaci da su Beograd i Srbija postale tolerantne sredine, naprotiv - ovde se mržnja i žed za krvlju valja ulicama, samo se traži - žrtva".

Od kako je došao u Vojvodinu, Nedim Sejdimovic je oko sebe okupio do tada vrlo povucenu novosadsku gej-elitu. Svoju grupu "finih" buzeranata, ubrzo je, nakon svoga medijskog uspona, sklonio na sigurne lokacije, u nevladin sektor ili državne institucije, štiteci ih svojom dobro placenom zadnjicom, koja neumornu deluje po svim znacajnim kur-salonima vojvodanskih separatista. Preciznije receno, postao je ozbiljan faktor "tople integracije" u Vojvodini, stalno promovišuci gej-politiku kod stranih donatora.

Ipak, ponekad požali što nije otišao daleko odavde: "...Zeznuo me zapravo Novi Sad, u koji sam stigao sticajem okolnosti i koji me je okružio nekim finim ljudima. Da sam se zadesio u Beogradu, verovatno bih pobegao glavom bez obzira..".

Mržnja na Balkanu je za mnoge nacin života. Tako je i ovaj bošnjacki šupak-meraklija, za koga je "cijela butum Tuzla" znala kako ga je "Alah naopako nasadio", toliko orgezao u antisrpskim poslovima da mu ni beogradski gejevi ne prijaju. To su novi fenomeni, koji daleko nadilaze obicnu ksenofobiju...