Daleki istok

Umesto Arapa, Evropu i ostatak sveta trgovinom osvaja Kina

Kolonizacija na kineski način

Svetski poredak se ubrzano menja, rušeći tradicionalne predstave o međunarodnim odnosima, zasnovane na evropocentrizmu ili amerikanocentrizmu. Neki eksperti, analizirajući dešavanja u vezi sa „arapskim prolećem" svesno ili nesvesno igrnorišu rastući ekonomski uticaj Kine na Bliskom i Srednjem istoku, baveći se isključivo državama NATO-a i njihovim regionalnim pristalicama. Realnost je nemilosrdna. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda za 2014. godinu, koje prenosi časopis Ekonomist, Kina je pretekla SAD kada se uporede pokazatelji o bilateralnoj trgovini sa državama kao što su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), Turska, Iran, Irak, Oman, Katar i Egipat. Samo od 1990. do 2016. godine obim trgovine između Kine i Turske porastao je sa 238 miliona dolara na 27,7 milijardi dolara, a što se tiče direktnih kineskih investicija, one su se od 2015. do 2016. povećale sa 509 miliona dolara na 809 miliona dolara, tvrdi ruski istraživač Sarkis Catrrijan

Piše: Sarkis Caturjan

Amerikanci su ispred Kine samo u trgovini sa Izraelom i Kuvajtom, a u trgovini sa Jordanom na primer, SAD i Kina imaju nerešeni rezultat. Do 2023. godine Peking planira da poveća ukupni obim trgovine sa Bliskim i Srednjim istokom sa sadašnjih 240 milijardi dolara na 600 milijardi dolara. Kako izveštava katarska TV Al Džazira, pregovori između Kine i Saveta za saradnju arapskih država Persijskog zaliva (SSADPZ) o stvaranju zone slobodne trgovine, deluju poput lokomotive. To nije ni dobro ni loše, već je jednostavno realnost koju je opasno ignorisati. Radi se o globalnom kapitalizmu koji zbog profita poništava kulturom diktirane sistemske razlike između Istoka i Zapada.

Pre svega, kinesku logiku uslovljava zavisnost od uvoza nafte i gasa iz država Persijskog zaliva, bez kojih je nezamisliv ekonomski rast i urbanizacija. Udeo Irana, Iraka i SSADPZ u kineskom uvozu nafte iznosi do 60%, a već do 2020. godine iznosiće 67%. Kako na to reaguju SAD? Vašington svesno gubi pozicije, o čemu je ranije izvestila Informativna agencija Regnum. Nije slučajno Njujork Tajms podsetio predsednika Donalda Trampa na izlazak iz Transtihookeanskog partnerstva, a predsednik Saveta za međunarodne odnose Ričard Has je otišao i korak dalje, okrivivši Belu kuću za prokinesku politiku: „Ironija je u tome da su ljudi zabrinuti da će Trampov dolazak na vlast dozvoliti Rusiji da ostvaruje ekspanzionističku politiku. Tramp je, naravno, u stanju da to uradi. Ipak, on je još uvek zauzet time da stvori svet bezbedan za Kinu."

Zanimljiva teza, zar ne? Pravičnosti radi treba napomenuti da uticaj Kine raste ne samo u odnosima sa SAD. Prema rezultatima iz 2016. godine Kina je prvi put u istoriji postala najveći spoljnotrgovinski partner Nemačke, izveštava Dojče vele, pozivajući se na Savezni zavod za statistiku. Odnosno, Peking je potisnuo Vašington na treće mesto, odmah iza Pariza. „Nemačku njen sopstveni deficit u trgovini sa Kinom nikada nije posebno ometao, a on je 2015. godine iznosio 20,6 milijardi evra. Takav minus Nemačka nije imala ni sa jednom drugom zemljom sveta (u trgovini sa Rusijom, glavnim snabadevačem energijom na nemačkom tržištu, iznosio je 8,4 milijarde evra).

Ali, ono što je veoma značajno: 2016. godine nemačko-kineska trgovina, sudeći prema podacima Industrijsko-trgovinske komore nemačke, zahvaljujući rastu izvoza iz Nemačke u Kinu, ne samo da je porasla, već je postala i uravnoteženija. To je dobra osnova za dalji razvoj saradnje, tim pre ako na fonu narastajućeg američkog protekcionizma i Berlin i Peking budu zajedno branili principe slobodne trgovine", piše u saopštenju. Budući predvodnici globalizacije nisu SAD, već Kina i Nemačka. Na samitu u Berlinu, 1. juna ove godine, premijer Kine Li Kećang i nemačka kancelarka Angela Merkel dogovorili su se da ubrzaju pregovore o investicionom sporazumu između Kine i EU. Prema rečima Merkelove, Berlin pridaje veliki značaj budućem sporazumu, čije potpisivanje će biti osnova za pregovore o stvaranju zone slobodne trgovine između Kine i EU, prenosi agencija Ksinhua.

Značajno je da se razmena ljubaznosti između Nemaca i Kineza odvija u pozadini neuspeha višegodišnjih napora SAD da nametne EU uslove Transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini. Skeptici mogu da kažu da su zvanične izjave često daleko od realnosti. Autor ovih redova mora ih razuveriti: 2. juna Čajna dejli je objavio vest o potpisivanju memoranduma između koroporacija Airbus i kineske National Development and Reform Commission (NDRC), koji predviđa saradnju Pekinga i Brisela u avio i raketno-svemirskoj industriji. Štaviše, 27. maja ove godine, Airbus je već počeo u Kini da gradi fabriku za montažu helikoptera koja će početi sa radom 2018. godine. Zar to nije dokaz o velikom poverenju između EU i Kine?

„Prirodni partner" Britanije, Turske i Azerbejdžana

London ne zaostaje za Briselom i Berlinom, jer posebni odnosi Velike Britanije i Kine dozvoljavaju zaustavljanje uticaja Rusije i SAD na teritoriji Zapadne i Istočne Evrope. Položaj Londona otvoreno je istakao ministar finansija Ujedinjenog Kraljevstva, Filip Hamond, govoreći sredinom maja ove godine na pekinškom forumu „Novi Put svile": „London ostaje svetski finansijski centar i ima uslove i sposobnosti za podržavanje kineskih trgovinskih inicijativa, za stvaranje infrastrukturnih projekata privlačnih privatnim investitorima."

Prema Hamondovim rečima, Kina će biti „prirodni partner" Velike Britanije posle njenog izlaska iz EU.

Za to postoji jednostavno objašnjenje: prema podacima platnog sistema Swift, u martu 2017. godine, kako navodi časopis Straits Times, udeo Londona u međunarodnim operacijama sa juanom iznosi 36,3%.

Na drugom mestu je Hongkong sa udelom od 29,3%, na trećem i četvrtom SAD i Francuska sa 7,3%, a na petom Singapur sa 5%. Odnosno, kineska elita ne poverava budućnost svoje nacionalne valute sopstvenim bankama, već Britaniji. „Ovi podaci govore da je London najbolji centar za međunarodno bankarstvo. Bez obzira na smanjenje obima devizne trgovine i neizvesnost na tržištu, uloga Londona kao svetskog finansijskog centra i centra međunarodnih plaćanja ostaje stabilna", izjavio je direktor britanske kancelarije Swifta, Havijer Peres-Taso.

London nije privlačan samo za Peking, veći za Ankaru - turski ministar privrede Nihat Zejbekči poziva britansku elitu da stvori zonu slobodne trgovine. Značajno je i to što je izjava Zejbekčija data 8. marta ove godine tokom njegovog nastupa u tvrđavi britanskog globalizma - Chatham House-u (Kraljevski institut za međunarodne odnose).

Faktor Peking čita se između redova. U sadašnje vreme indikator kineskog uticaja na Bliskom i Srednjem istoku predstavljaju upravo odnosi Ankare i Pekinga, koji idu protiv strateških interesa Rusije u regionu. Evo i zašto: još u decembru 2016. godine Azijska banka za infrastrukturne investicije (ABII), koja je stvorena na inicijativu Kine, opredelila je 600 miliona dolara za finansiranje Transatlantskog gasovoda (TANAP), čiji je cilj da isporučuje EU prirodni gas iz Azerbejdžana i Turkmenistana. „TANAP predstavlja važnu energetsku infrastrukturu na raskrsnici Azije i Evrope, koja ne samo da ubrzava razvoj privrede Azerbejdžana, već i obezbeđuje energetsku bezbednost Turske i drugih zemalja na jugu Evrope", smatra potpresednik ABII, D. Ž. Pandian.

Kao što je poznato Južni transportni koridor sastoji se iz Južnokavkaskog gasovoda koji ide kroz Gruziju, a na turskoj teritoriji transformiše se u Transanadolijski gasovod, odakle jedan krak ide u Grčku, Albaniju i Italiju koji su već povezani na Transjadranski gasovod. Ovde nije reč o praznim pričama, već o konkretnoj izgradnji, od kojih će glavni cevovod već 2018. biti pušten u eksploataciju. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev je 31. maja govorio učesnicima 7. kaspijske međunarodne izložbe o energetici, o stepenu spremnosti projekta: „Realizacija Južnokavkaskog gasovoda nalazi se na nivou od 85%".

Ovaj gasovod povezuje Azerbejdžan i Gruziju. Uspešno se ostvaruje projekat TANAP, o kome je ugovor zaključen 2012. godine. Realizacija projekta TANAP nalazi se na nivou od 72%. Mi očekujemo da sledeće godine projekat TANAP počne sa radom. Četvrti projekat je TAP (Transjadranski gasovod). Do sada je ostvareno 42% ovog projekta. Ovi brojevi sami po sebi predstavljaju pokazatelje. Oni pokazuju da svi poslovi idu po planu, i da se približavamo završetku realizacije projekta Južni gasni koridor. Sada je jasno zašto Turska i EU poslednjih nekoliko godina ometaju izgradnju ruskog Južnog/turskog toka. Značajno je da je za kredit ABII za TANAP jemčila azerbejdženska kompanija Southern Gas Corridor (SGC). A nekoliko dana pre „velikodušnog gesta" Kine, Svetska banka je izdvojila 800 miliona dolara za izgradnju TANAP-a, od kojih je 400 miliona dobila Turkey's Petroleum Pipeline Corporation (BOTAS), a drugu polovinu Azerbaijan's Southern Gas Corridor Company (SGC), precizira časopis Daily Sabah. Odnosno, kineski i američki kapital deluju jedinstveno, pokušavajući na taj način da devalviraju položaj Rusije na evropskom gasnom tržištu. I ne samo oni. Jer, 12% akcija TANAP-a pripada korporaciji British Petroleum (BP), iza koje stoji zvanični London.

Turska + Turkmenistan + Kina

Tokom proteklih pet godina, stručna javnost često je potcenjivala potencijal gasovoda koji iz Turkmenistana ide ka EU. Davali su samouverene izjave o tome da će nerešen pravni status gasnih polja u Kaspijskom moru zadržati širenje turkmenistanstkih ugljovodonika na Zapad. Ipak, taj mit je razvejao ministar inostranih poslova Azerbejdžana, Elmar Mamedjarov, govoreći početkom marta ove godine u Moskvi. Mamedjarov je priznao da u Bakuu postoji relevantan dogovor sa Ašhabadom.

Istina, azerbejdžanski ministar nije naveo detalje. „Svečanu štafetu" od Mamedjarova je preuzeo ambasador Turske u Turkmenistanu Mustafa Kapuku, izrazivši spremnost Ankare za isporuku turkmenskog gasa u EU. „Transkaspijski gasovod dužine 300km koji ide po dnu Kaspijskog mora do azerbejdžanske obale optimalan je, iz ugla prenosa turkmenskih energenata na evropsko tržište. Osim toga, turkmenski gas može da prolazi na teritoriji Turske kroz postojeće cevovode koji se graniče sa evropskim zemljama", citira diplomata agenciju Azernews. Prema rečima Kapukua, „projekat može da se realizuje kao deo Južnog gasnog koridora, koji ima za cilj prenos gasa iz Kaspijskog regiona u evropske države". Zanimljiv obrt situacije, zar ne? Izjavu turskog ambasadora potvrdio je i direktor odeljenja za gasovod ministarstva energetike Turske, Reha Muratoglu, govoreći 31. maja na forumu o energetici u Ašhabadu.

„Nakon puštanja u rad Južnog gasnog koridora, Turkmenistan može da koristi infrastrukturu na teritoriji Turske za organizaciju transporta energenata na tržište EU", navode Muratogluove reči novine Yeni Safak. Ovaj državni službenik je precizirao da će na taj način Ankara proširiti unutrašnju potrošnju gasa koji dolazi iz Rusije, Irana i Azerbejdžana. Šta će Kina dobiti zauzvrat? Za početak, Ašhabad je obećao povećanje isporuke gasa u Kinu sa sadašnjih 36 milijardi kubnih metara na 38 milijardi kubrnih metara. Naravno, interes Pekinga se ne ograničava na energente, jer je glavni cilj neprekidni teretni saobraćaj prema Zapadnoj Evropi po Transkaspijskoj marštruti, što zavisi od železničke pruge Baku - Tbilisi - Kars - Jedrene. Ulozi su položeni. Opklade se više ne primaju.