Kosovo i Metohija

U lažnoj državi stvarna drama: zdravstvena katastrofa samoproglašene "države"

Separatiste nema ko da leči

Nedavnu vest o odlasku 90 lekara sa Kosova i Metohije, gotovo panično su preneli mediji na albanskom jeziku. Neumoljiva istina da je, usled mizernih ličnih primanja pri separatističkom „zdravstvenom sistemu" samo u poslednja tri meseca, bez obzira na sve prepreke za slobodno putovanje, u proseku dnevno po jedan lekar odlazio put neke od država EU i jeste povod za paniku među kosovskim Albancima. Da je stanje istinski alarmantno složili su se u okviru sistema kosovskih secesionista tzv. „Lekarska komora Kosova", „Sindikat zdravstva" pa čak i poslanici separatističke Skupštine na KiM usled zabrinutosti što ta pojava poprima sve šire razmere.

Ivan Maksimović

Nažalost, defetističko izveštavanje naročito vodećih srpskih medija, ne pruža jasnu sliku o katastrofalnom stanju u okviru sistema separatista. Ta, u režimskim medijima „monolitna" zajednica „ujedinjena" u ideji otimanja Kosova i Metohije u stvari nije ništa od toga. I onaj jedini cilj kojim je bila vođena, san o nezavisnosti i etnički homogenoj teritoriji koju će naseljavati, u trenutku kada nikada nisu bili bliže tom ostvarenju, nema više snagu koja bi mogla da ih okuplja. Ostavši „sami", sebi su postali najveći neprijatelji.

Takozvana „kosovska policija" nedavno je uhapsila Albanca u selu Mramor, iza Gračanice na putu ka Novom Brdu, inače često pominjanom kao glavnom centru islamskih fundamentalista. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, jer se osumnjičeni od hapšenja branio čak i pucajući iz automatskog oružja (najverovatnije u vazduh) na kraju su policajci ušli u kuću. Prizor koji im se ukazao, kako bi to rekli tabloidni listovi „sledio je krv u žilama".

U staroj i još uvek primitivnoj kući od nameštaja zatekli su raspali sto i nizak, od upotrebe ulubljen krevet star nekoliko decenija, na podu propalom do neprepoznatljivosti. Od tehnike imao je samo stari frižider koji je najverovatnije našao na nekoj divljoj seoskoj deponiji i na njemu komad hleba umešenog „ko zna od kakvog brašna" i bez kvasca. A, unutra - posudu sa strukom kopriva ubranih u dvorištu i ništa drugo. Struja je već odavno bila isključena zbog dugova. „Zločin" zbog koga je uhapšen je ilegalna seča šume. „Biće mu bolje u zatvoru, bar će imati šta da jede" prokomentarisali su policajci kada su videli kako živi. On hoće ali šta će za to vreme biti sa njegovom suprugom, koja se u trenutku hapšenja nije nalazila u kući, to niko ne zna. Siromaštvo, a ne povezanost sa ekstremistima, uvelo ga je u još veću nevolju...

Ali, ni ekstremista ne manjka. Prema istraživanjima takozvanog „Kosovskog centra za sigurnosne studije" čak 143 albanske porodice krenule su za svojim muževima i očevima koji su ratovali u zonama pod kontrolom islamista u Siriji i Iraku tokom proteklih nekoliko godina! Odlazak su najčešće inicirali stariji a razlozi, kako se navodi, su različiti od sopstvene želje da žive u takozvanoj Islamskoj državi, preko patrijarhalnog ustrojstva društva do siromaštva. Broj onih koji odlaze u zemlje EU, neuporedivo je veći iako je taj trend zvanično oslabio, gotovo prestao ali statistika u slučaju lekara govori suprotno.

Separatiste ipak najviše brine broj onih Albanaca koji ostaju jer ih je sve manje, toliko da ozbiljno ugrožavaju svaki osnov, ionako ilegalnog, pokušaja otimanja srpske zemlje nečega što je trajno neuspešni projekat izgradnje „države".

Član takozvane „parlamentarne komisije za zdravstvo" u okviru sistema albanskih separatista dr. Hadži Avdulji, otvoreno je to nazvao rezultatom lošeg upravljanja njihovim zdravstvenim sistemom.

„...Iako imamo najmanji broj lekara, lekari nemaju posao. Ovo pokazuje da mi ne znamo koji su nam lekari potrebni, koje specijalizacije treba da se odobre a to nas košta mnogo kroz gubitak velikog potencijala mladih lekara, ali i zato što najvitalniji deo društva beži..."

Plan za rešenje ove duboke krize najavljen je kroz povećanje plata lekarima ali se na konačno odobrenje još uvek čeka. Možda razlog odlaganja nije samo u nestabilnom budžetu separatista, koji vlastodršci podjednako teško pljačkaju kao i onaj centralni u Srbiji, već i u realnoj mogućnosti da potkopa napeti i krhki socijalni mir kroz zahteve za povećanja zarada i drugih zanimanja koji bi sigurno usledili.

Od početka okupacije 1999. na KiM je nastalo je okruženje u kome zakon proganja uboge a ratne zločince, silovatelje, dokazane šefove organizovanog kriminala, uz jasnu asistenciju „oslobodica" sa zapada, nagrađuje najvišim političkim funkcijama koje im dodatno omogućavaju privilegovan pristup ekonomskim tokovima. Sa druge strane, jedan broj pripadnika terorističkih formacija na albanskoj strani, u ratu sa srpskom policijom i vojskom, je to neminovno koštalo života. Njihovi, danas ostareli i ucveljeni roditelji, sami bez svojih koji bi im se u starosti našli, napušteni i dodatno ojađeni, najčešće u ritama otvoreno istupaju pred albanske političare i pitaju zašto su njihova deca dala živote? Sve su brojniji takvi televizijski izveštaji na albanskom jeziku. Srpske medije to, začudo, ne zanima. Ako bi tako izgladnelim i očajnim „nezavisnim" Albancima još i zdravstvo na ovaj način postalo nedostupno, a ono je kod separatista na KiM ionako bezmalo u potpunosti privatizovano gde plaćate špriceve, igle, alkohol pa čak i vatu...ne postoji država čiji bi joj stanovnici ostali lojalni. Da, drugu deceniju NATO agresije će i srpska i albanska strana pamtiti sa gorčinom, ovi potonji čak i sa kajanjem. Privid uspeha tek utopiste i inadžije čini srećnim a „pumpa" se spoljnim, često gigantskim ekonomskim i političkim manevrima poput britanske blokade da se u Ujedinjenim nacijama o Kosovu i Metohiji uopšte govori.

Sasvim izvesno, veštačko održavanje albanske kvazi-države na tlu Kosova i Metohije, predstavlja najopsežniju akciju političke revitalizacije mrtvorođenog projekta u istoriji uopšte. Pored svih neoborivih pravnih argumenata, položaja u kome joj se ne može spolja pretiti vojnom silom, moćnijih saveznika nego kada je ratovala da odbrani svoju teritoriju, srpska strana u svojim rukama ima i sasvim izvesnu „prirodnu smrt" albanske kvazi - države na teritoriji svoje južne pokrajine. Avaj, sreća ipak nije na strani Srba već otetog Kosova zato što u ovom trenutku njegov „najlojalniji građanin" ne živi na njemu nego u Beogradu, zaposlen je u Vladi Srbije i to na samom čelu, kao njen Predsednik - Aleksandar Vučić.

Prema saglasnosti datoj u procesu Briselskog dijaloga, čije sprovođenje je kao lični zadatak preuzeo Vučić, srpske opštine svedene su na „privremene organe" sa beznačajnim nadležnostima dok je sve ostalo ugašeno, kao što već znamo. Na njihovo mesto zaživeli su separatistički sistem i organi lokalne vlasti čija je krovna institucija u Prištini, ne u Beogradu. Sva zasluga za to pripada Vučiću i njegovoj „Srpskoj listi" čiji članovi omogućavaju funkcionisanje separatističkog sistema na celoj teritoriji pokrajine.

Od samog početka agresivnog slamanja otpora Srba na severu pokrajine, vlast u Beogradu je najpre o zdravstvu i prosveti govorila kao oblastima koje će ostati pod kontrolom Beograda jer je „zdravstvo na Kosovu i Metohiji nešto na čemu počiva život u pokrajini i ako moramo da kažemo šta je to najbitnije i najvažnije što život na Kosovu i Metohiji čini mogućim, to su onda zdravstvo i prosveta" kako je govorio Vulin 2013. a za njim i ostali predstavnici vlasti u Beogradu tokom narednih godina. Uz zdravstvo Marko Đurić je i prosvetu, tačnije Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici, početkom 2016. naveo kao kičmu srpskog opstanka a onda marta te godine potpisao dokumenta o „integraciji" tog istog Univerziteta u jedan sistem što je na oštru reakciju javnosti pokušao da opovrgne ali su dokumenta sa njegovim potpisom izašla na svetlo dana.

Sredinom 2017. je za kičmu srpskog opstanka najavljena „transformacija zdravstvenih ustanova na KiM" koja prema zamenici Kancelarije za KiM, Slađane Marković Stojanović, znači „ukrupnjavanje ustanova" ali ne i integraciju. Međutim, opštine u okviru sistema takozvane „republike Kosovo" a na čijem čelu se nalaze članovi Vučićeve „Srpske liste", sredinom maja te godine raspisuju konkurse za nova radna mesta. Samo jedna od tih separatističkih opština, tzv. „Severna Mitrovica", raspisala je najveći konkurs za prijem radnika od svog osnivanja i to za 168 mesta u oblasti zdravstva i prosvete!

Ovaj potez ubrzo prate i ostale opštine kako južno tako i severno od Ibra te su konkursi raspisani u opštini Zvečan za 103 a u opštini Leposavić 93, Gračanici (ove godine) samo u sektoru zdravstva 16 a traže se još i inspektori za zaštitu životne sredine, inženjeri arhitekture, službenici za povratak i tako dalje... a svi "na osnovu člana 8. Stav 1. Zakona o Radu (br. 03/l-212), člana 3. Stava 1. Administrativnog uputstva za regulisanje procedura radnog odnosa u javnom sektoru (br. 14/2011), člana 5, tačka c. Zakona Br. 03/L-068 o obrazovanju u opštinama Republike Kosovo".

Ubrzo zatim uposleni su novi, većinom mladi ljudi. U početku su ugovori sklapani na tri, a u poslednje vreme na 6 meseci. Zdravstveni radnici redovno dolaze na posao i to u ustanovama Republike Srbije a na platnom spisku su ilegalne albanske države. Niko ne vidi problem jer se spolja gledano, sve čini sasvim uobičajenim. Veliki deo i prosvetnih radnika provodi vreme u školama po sistemu Republike Srbije od kojih neki pokušavaju čak i da se nametnu kako bi „kada dođe trenutak" zauzeli što bolje pozicije u školama u okviru sistema takozvane „republike Kosovo". Ima i onih koji na posao ne dolaze jer realno za njihovim angažmanom ne postoji potreba. Oni sede kući, primanja se redovno namiruju i čekaju trenutak da budu konkretno uposleni. A kada taj trenutak dođe time će i zdravstvo i prosveta, ta kičma i stub opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, biti ugašeni na duži period, jako dug. Albanski lekari sada mogu da odu mirne savesti.

Jednom rečju, onu smrtonosnu pukotinu u separatističkom sistemu, koju su nezadovoljni svojim položajem načinili Albanci, popunila je Vučićeva klika na Kosovu i Metohiji. Gde god da se ukaže potreba usled odlaska albanskih lekara, srpski će morati da ih zamene. Bilo da se radi o srpskim sredinama ili možda o Drenici, Kačaniku, Đakovici...Plate koje ovako primaju moraće apsolutno da opravdaju iako to sada ne izgleda tako.

To nije jedina oblast u kojoj je Vučić albanskim kolegama (lažnim državnicima a istinskim kriminalcima) pružio ruku spasa. Već smo ranije pisali da je za prenebregavanje ekstremnog siromaštva Albancima sa KiM bila neophodna snažna ekonomska injekcija. S obzirom na obim trgovine između privrednika sa KiM i onih iz ostatka Srbije, jasno je da je baš to trebalo eksploatisati jer zbog nerešenog položaja separatisti sa KiM su ograničeni u trgovini sa drugim partnerima. Zato je uspostavljeno nekoliko čvrstih „integrisanih prelaza" na kojima je 2014. počela da funkcioniše carina kosovskih separatista u punom kapacitetu te je krajem te godine ostvarila prihod od 868,570 miliona evra što je bilo za 34,520 miliona više nego prethodne godine. Prošle, 2017. godine, prihod je dostigao milijardu i šest miliona evra! A to je vrlo blizu ukupnoj sumi stranih donacija i onoj koja stiže iz dijaspore. Izgradnja još dva nova prelaza dogovorena je juna 2016. godine u Briselu. Ne treba potceniti, a nema mesta ni za nabrojati, sve učinjeno na polju osnivanja „vojske Kosova", uređenja lokalne vlasti, pravosuđa, bezbednosti, osiguranja funkcionisanja separatističke „vlade", abolicije ratnih zločinaca...i tako dalje, i tako dalje.

Od dolaska na vlast Vučić je učinio više nego bilo ko drugi od albanskih saveznika jer kvazi-država na KiM, čiju god podršku imala spolja, ne bi mogla da opstane bez srpske saglasnosti a da bi istinski zaživela neophodno je koordinisano delovanje svih srpskih institucionalnih faktora sa separatističkim službama što je najveća zasluga i poduhvat Aleksandra Vučića ne samo u političkoj karijeri već i u njegovom životu.