Natrag

Tabloid istražuje

 

Mitovi, legende i činjenice o nepostojećoj političkoj opoziciji u Srbiji

 

Vođe bez morala i milioni bez ideala

Ima li danas opozicije u Srbiji, u šta se pretvorila opozicija iz devedesetih godina, kako je stvoreno višepartijsko jednoumlje i zbog čega je londonski dnevnik Gardijan sukob između ondašnjih opozicionara a današnjih vlastodržaca nazvao sukobom dva kapitalistička kampa  koji se bore za novac i vlast i slažu se samo oko ideje rasprodaje državne imovine, zašto danas političari ne protestuju sa radnicima i kako se desilo jedinstvo partijskih programa svih stranaka u parlamentu...

 

Nikola Vlahović

 

 Tokom vladavine Slobodana Miloševića, više od milion ljudi je predstavljalo opoziciju ondašnjem režimu, direktno učestvujući u radu političkih stranaka. Još dva miliona građana Srbije posredno je bilo uključeno u borbu za svrgavanje tadašnjih vlastodržaca.
U isto vreme, na biračkim spiskovima je bilo nešto više od 7 miliona punoletnih stanovnika sa pravom glasa, pa je na taj način bilo jasno da je tadašnja opozicija imala tvrdo uporište kod barem polovine onih koji odlučuju o političkoj sudbini zemlje.
Kakva je to snaga bila, dovoljno govori podatak da je samo Srpski pokret obnove, tadašnja najjača opoziciona stranka, imala 800.000 aktivnih članova, da je, recimo, gradski odbor te stranke u Kragujevcu u jednom trenutku imao čak 3.000 članova, te da je Demokratska stranka, kao druga po snazi, kasnije proizvela više manjih stranaka koje su uticale na dalje političke prilike u Srbiji (Demokratska stranka Srbije, Demohrišćanska stranka, Srpska liberalna stranka...), mada je to nije učinilo ni slabijom ni manje ambicioznom u rušenju tadašnjeg režima.
Zašto onda današnja politička scena u Srbiji nema opoziciju, uprkos tome što je isto tako potrebna kao i za vreme prethodnog režima? Zašto u državi koja je proglasila demokratsko društvo svojim krajnjim ciljem, nikako ne može biti formirana ozbiljna opozicija i koji su razlozi tome?
Kako je moguće da je prevrat od 5. oktobra 2000. godine, u organizaciji vojno-policijskih snaga (podsetimo da je privatna američka obaveštajna agencija Stratfor procenila još 18. avgusta 1999. godine da je "...jugoslovenska opozicija priznala da je bespomoćna u zbacivanju Miloševića bez participacije bar dela jugoslovenskog bezbedonosnog aparata" ) i uz statiranje već namučenog naroda, skoro proglašen svršenim poslom nakon koga je prestala svaka potreba za kritičkim razmišljanjem o onima koji su preuzeli vladavinu državom?
Ko je danas spreman i ko ima hrabrosti da pozove građane na građansku neposlušnost, kao u vreme vladavine Slobodana Miloševića, mada motiva za to ima na pretek?
Ako je tačno da je takvu akciju, po pravilu nekažnjeno, mogao da sprovede svaki opozicioni vođa iz devedesetih godina, a da to danas ne može niko jer će se na njega sručiti sav policijsko-pravosudni aparat, onda je deo odgovora na ovakva pitanja savršeno jasan.

 

Istorija bolesti

Italijanski dnevni list Il Manifesto pisao je u maju 1999. godine (od 5. avgusta 1999) kako vođa srpske opozicije Vuk Drašković nije protiv toga da vodeće figure Miloševićeve Socijalističke partije budu u nekoj budućoj prelaznoj vladi, pa je lucidni autor zaključio "da opozicija i Miloševićev režim imaju zajedničku nit".
Koliko je tadašnja opozicija bila razjedinjena, koliko je bila zaokupljena podelom vlasti i novca, najbolje govori podatak da je u jednom od poslednjih velikih protesta protiv Slobodana Miloševića uoči njegovog konačnog pada, tadašnji gospodar trgova Vuk Drašković, više puta najavljivao svoje odsustvo i svoje prisustvo na uličnim manifestacijama, pojavljujući se, ipak, u poslednjem trenutku. Svi tadašnji strani posmatrači jednodušno su zaključili da je u pitanju proizvod njegovog dvoumljenja: da li da se vrati u vladu "nacionalnog jedinstva" ili ne, zaključujući da je Drašković oportunista "...koji ide kud god ga vetar nanese". Kad se konačno pojavio, bio je izviždan, a masa mu je skandirala: "Izdaja!", i "Vuče, odlazi!"
No, bio je to samo vrh ledenog brega. Prethodno su sve zapadne obaveštajne službe, počev od američkih, nemačkih i britanskih, složno odabrale Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicukao nove ličnosti koje će se suprotstaviti režimu Slobodana Miloševića, odbacujući Draškovića kao neuspeo projekat i kao nepouzdanu ličnost.
Britanski dnevni list Gardijan je takođe tokom 1999. godine objavio rezultate svoje ankete u Srbiji, pa je utvrdio da je preko 70 odsto srpske populacije bilo za to da Milošević ode u istoriju, ali da u isto vreme 40 odsto ne veruje opozicionom pokretu.
 Gardijan je još tada objasnio razloge postojanja opozicije u Srbiji, a borbu ondašnje srpske opozicije i Slobodana Miloševića, video je kao "borbu dva kapitalistička kampa" u kojoj se zavađene strane slažu samo oko toga da ekonomiju treba privatizovati, ali se ne slažu kako ona treba da bude privatizovana, te da će "... oba kampa naterati radnike da snose posledice. Opozicija se krije iza kamuflaže demokratije, ali u stvarnosti štiti interese svetskog kapitalizma, ne baš proslavljenog po demokratiji kada je u pitanju zaštita njegovih fundamentalnih ekonomskih interesa".
Gardijan o namerama političke opozicije u Srbiji govori skoro proročki:
 "...Oni žele reforme, zapravo, privatizaciju, što bržu, i žele da očiste put njihovim sponzorima sa Zapada. Nijedan od ova dva puta ne nudi rešenje radnicima i mladima u Srbiji. U oba slučaja će mase patiti dok se bogatstvo koje stvaraju svojim radom pljačka od strane nastajućih bogataša i bivših neostaljinističkih birokrata."
Danas, na kraju prve decenije petooktobarskog prevrata, treba se setiti primera privatizacije srpske državne imovine tokom vladavine Slobodana Miloševića, kad su Telekom Italija i OTE iz Grčke platili oko 1 milijardu dolara da bi kupili udeo od 49 odsto srpskog Telekoma, te prve privatizacije cementare u Beočinu iz 1988. godine koja je zvanično prodata britanskim i francuskim investitorima. 
Treba se setiti i toga da je Pančevačka petrohemijska industrija, procenjena na milijardu ondašnjih nemačkih maraka, trebalo da ide na Londonsku berzu pre nego što je bombardovanje počelo, te da su državne šećerane takođe zvanično prodate stranim investitorima.
Ako je sve bilo tako, a činjenice nepobitno govore da jeste, onda je režim Slobodana Miloševića uz pomoć"stranog faktora" sam sebi prodavao državnu imovinu, ili makar njene delove.
Taj "strani faktor", udružen sa domaćim, ponovo se pojavljuje kao kupac, uglavnom iste imovine, čim je bivša opozicija postala vlast. Naravno, dojučerašnja vlastohlepna opozicija takođe je naplatila ove nove aranžmane, pa je i ona sebi doznačila milijarde dolara, ali u vidu poklona na ime prvoboračkih zasluga.
Novostvorena bogataška elita koja je u režimu Slobodana Miloševića napravila pare, tokom devedesetih godina počela je da "ulaže u budućnost"finansiranjem tadašnje opozicije, prevashodno Demokratske stranke (Srpski pokret obnove je, osvojivši na lokalnim izborima Beograd i neke druge gradove, prešao na "samofinansiranje").
Potkupljivanjem tadašnje opozicije, stvorena je baza za kontinuitet biblijske pljačke koja je zadesila Srbiju. Istovremeno, stvoren je pakt o nenapadanju sa Miloševićevim bogatašima koji traje do današnjih dana, te je obezbeđeno i ćutanje javnosti kao "garant mira", i prećutna saglasnost oko toga da opozicija više ne treba da postoji.
Na taj način je počela epoha nezapamćene anarhije, samovlašća, divljeg galopa ka svemu što ima bilo kakvu materijalnu vrednost, a mit o idealima i snazi političke opozicije u Srbiji potpuno je sahranjen.

Odluke novog politbiroa

 Takozvana demokratska opozicija Srbije, kasnije pretvorena u privremenu političku koaliciju pod imenom DOS, preuzela je apsolutnu vlast u Srbiji nakon izbora u jesen 2000. godine, i opravdanih protesta povodom krađe glasova od strane dotadašnje vladajuće Socijalističke partije Srbije, udružene sa Jugoslovenskom levicom.
Preuzimanje celokupnog državnog aparata od strane dojučerašnje opozicije, bio je poseban izazov za nekoga ko je više od jedne decenije gledao kako veliki novac teče u rukama režimske falange Slobodana Miloševića.
Onako kako je Miloš Obrenović preuzeo vlast od Turaka u Srbiji, tako je i koalicija DOS preuzela vlast od Miloševićevih sledbenika: sačuvala je onaj isti državni poredak, načinila neke potrebne promene kako bi se predstavila kao istinski tumač izvornih demokratskih principa, a onda krenula u surovu pljačku.
Već prvim odlukama nove vlade Srbije, posle podele ministarskih mandata, bilo je jasno da je počela sumanuta trka u naplati "revolucije". 
Da je članovima nove političke koalicije prioritet bio pljačka a ne istinske promene u društvu, takođe je odmah bilo jasno.
Masovni ulazak članova pobedničke koalicije i njihovih rođaka, prijatelja i ljubavnica u sve Vladine i nevladine institucije, podrazumevao je i potrebu za njihovim stambenim i finansijskim zbrinjavanjem.
Poučeni prethodnim iskustvom iz devedesetih godina kad su Srpski pokret obnove i Demokratska strankamasovno delili poslovne prostore, stanove, radna mesta i novac nakon osvajanja vlasti u većim gradovima, nova koalicija DOSpostupa na isti način, ali na mnogo širem frontu. U stvari, rasprodaja velikih proizvodnih sistema tek je bila na vidiku, a s njom i velika zarada u izgledu.
Prvim talasom privatizacije onoga što je bilo najlakše prodati (cementare, pivare i sl.), državni budžet je naglo uvećan, pa je sva državna birokratija i oni koji su u njenoj milosti, odmah osetila moć novca.
Plate u javnim preduzećima i sličnom "povlašćenom sektoru" uvećane su do čudovišnih razmera. Direktori i članovi upravnih odbora određivali su sebi godišnje apanaže između 40.000 i 150.000 evra, ali i specijalne novčane nagrade za "uspešno poslovanje preduzeća" ili "lična dostignuća".
Godinama niko nije pominjao ova skandalozno velika primanja, sve dok gubitničko krilo bivše opozicije nije krenulo da u medijima otkriva koliko je ko zaplenio, oteo ili odredio.
Nizali su se novinski naslovi o primanju enormnih plata u Naftnoj industriji Srbije, Aerodromu Beograd, Elektrodistribuciji i drugim javnim preduzećima...
Priča o tome kako je dojučerašnja opozicija sebi obezbedila sigurnu budućnost i u slučaju političkog gubitništva, postajala je sve jasnija.
 Bivši opozicionari a sadašnji vlastodršci, za razliku od režima Slobodana Miloševića, danas imaju iskustvo više: odlično znaju da ih svaka konstruktivna opozicija može brzo i lako smeniti. Argumenata za to ima više nego dovoljno.
Veliki broj ministara iz svih posleoktobarskih vlada, mogao bi bez problema da sedne na optuženičku klupu, ili makar pred neku parlamentarnu komisiju ili anketni odbor. Ali, skoro je nemoguće da će se to desiti, sve dok traju uzajamne ucene prljavim vešom protivnika.
Zbog svega toga, koalicione kolovođe na čelu sa Demokratskom strankom, kao najodgovornijom za ono što se u današnjem srpskom političkom pozorištu dešava, potrudile su se da opozicije u Srbiji uopšte ne bude! Zarobljavanje medija, postavljanje podobnih i proverenih urednika na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i u visokotiražnoj štampi, praktično ometa stvaranje suprotnog mišljenja u javnosti i formiranje masovnije vanparlamentarne opozicije koja bi povela mase za novom političkom idejom.
Neverovatno zvuči da je u Iranu 2009. godine opozicija izašla na ulice, sukobila se sa vladajućim režimom. Takođe je neverovatno da je narod u Teheranu zajedno sa opozicionim vođama uopšte imao hrabrosti da to učini, jer pred sobom ima totalitarni režim i verski ekstremizam.
U Srbiji 2009. godine ne postoje zastupnici kritičke misli, oni koji bi javno suprotstavili svoje mišljenje Borisu Tadiću, Mlađanu Dinkiću, Vuku Jeremiću, Tomici Milosavljeviću, Nebojši Bradiću, Slobodanu Milosavljeviću, Mirku Cvetkoviću, Snežani Malović i drugim ličnostima koje odlučuju o kvalitetu života građana i njihovoj perspektivi. A imali bi šta da kažu, samo da hoće, da znaju, i da, konačno, imaju gde da to saopšte. Jer, deset godina pravdanja demokratske pljačke, deset godina naricanja nad problemom opstrukcije parlamenta od strane nerazumnih i primitivnih poslanika jedne stranke, deset godina teških prevara, sasvim su dovoljan motiv da im neko dovoljno hrabar kaže "Dosta!".
U poslednjih deset godina desilo se mirno odvajanje Crne Gore od Srbije, dogodilo se protivustavno proglašenje nezavisnosti Kosova, tri puta je zvanično promenjeno ime države (Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i Crna Gora, Republika Srbija), ali jedni te isti predstavnici takozvane srpske političke elite i dalje pričaju priče o milijardama dolara investicija "u najperspektivnijoj zemlji za ulaganje", "stabilnom putu ka Evropskoj uniji", "borbi protiv korupcije u kojoj niko neće biti pošteđen", "borbi protiv monopolskog ponašanja", "borbi protiv sukoba interesa", "trasiranju evropskog puta", "pravilnom čitanju mape puta prema Evropskoj uniji", i o svemu čega u realnom životu uglavnom nema.
 Prava, istinska opozicija bi morala da kaže bolne istine: stranih ulaganja u Srbiji odavno nema, a dosadašnja ulaganja su u velikom broju slučajeva bila uslovljena plaćanjem velikih provizija političkim strankama i pojedincima koji mimo zakona donose odluke o životu u Srbiji. Ozbiljna i kvalitetna opozicija bi narodu saopštila da jeMeđunarodni monetarni fond prihvatio Kosovo kao činjenicu, da je Makedonija još pre nekoliko godina potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanjusa Evropskom unijom, a da Srbija to neće moći sve dok Holandijabude tako htela.
Prava opozicija bi pozvala predsednika Tadića da objasni svoje protivustavno ponašanje, kad je umesto direktora policije najavio hapšenja korumpiranih gradonačelnika, pa "za primer" poslao u zatvor sitnu ribu, predsednika male aranđelovačke opštine, člana Srpske radikalne stranke, i to pod izgovorom da je "oštetio budžet". Takva opozicija bi znala da pita Tadića da li je sposoban, kao u slučaju sa marginalcem iz Aranđelovca, da tako postupi i sa članovima svoje koalicije za koje je upravo on kazao da su u korupciji do guše!
Konačno, prava opozicija bi našla mnogo originalnih načina da se naruga licemerju sadašnjih vlastodržaca, isto kao što su ti vlastodršci znali da se duhovito narugaju režimu protiv koga su se nekada borili.

Višepartijsko jednoumlje

Otkako je Savez komunista otišao u istoriju zajedno sa socijalističkom Jugoslavijom, novo društveno uređenje u Srbiji se zove "parlamentarna demokratija". To podrazumeva višepartijski sistem, a on takođe podrazumeva postojanje političke opozicije.
Na polovini 2009. godine, skoro dvadeset godina otkako je uveden višepartijski sistem, i skoro deset godina nakon zvanične pobede demokratije u Srbiji, opozicije nema!
Ne može biti govora o tome da je Srpska radikalna stranka konstruktivna opozicija, jer su njeni najžešći protesti vezani isključivo za utamničenog Vojislava Šešelja, neprikosnovenog vođe ove neobične organizacije. Nije, takođe, konstruktivna opozicija stranka koja vrši opstrukciju rada Skupštine Srbije samo radi opstrukcije.
Nije opozicija niLiberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića, kako lažno zna da se predstavi u medijima, nego je u pitanju koalicioni partner koji kritikuje Vladu, ali je istovremeno značajan faktor njenog opstanka.
Tek stvorena Srpska napredna stranka, barem prema zvaničnom tumačenju njenog predsednika Tomislava Nikolića, spremna je da bude konstruktivna opozicija, evropska desnica ili nešto treće, ali nezvanično, stvari izgledaju malo drugačije. Mada Nikolić tvrdi da "...ne može biti svejedno Demokratskoj stranci da u koaliciji ima i partnera koji je dva puta žestoko prevario narod, oba puta u to uključujući i DS". Pa je negde dodao da bi "...voleo da se ostvari to o čemu sam razgovarao sa skoro svim političarima u Srbiji, pa i sa Tadićem svojevremeno, a to je da stvorimo konačno ta dva bloka i da utremo put pravoj demokratiji u Srbiji".
Šta se krije iza Nikolićeve priče o stvaranju dva politička bloka koja će jednom za sva vremena obezbediti demokratski poredak u Srbiji?
Treba znati da je i za vreme dok je u odsustvu Vojislava Šešelja rukovodio Srpskom radikalnom strankom, takođe javno isticao sebe kao jedinog ozbiljnog protivnika Borisu Tadiću, pa tu praksu nastavlja i danas. Ako je izabrao put dobrovoljnog gubitnika koji svakim padom na izborima uzdiže svog političkog protivnika sve više, onda je on, u stvari, njegov najjači koalicioni partner!
Reći da je parlamentarna stranka Vojislava Koštunice, Demokratska stranka Srbije, opozicija, bilo bi takođe pogrešno. Njeno povremeno oglašavanje u javnosti povodom neslaganja sa zakonskim rešenjima ili povodom ličnih animoziteta bivše opozicione braće, nema nikakvog uticaja na političko raspoloženje građana u Srbiji. Ne treba zaboraviti da Demokratska stranka Srbije aktivno učestvuje u lokalnoj samoupravi kao koalicioni partner pojedinim strankama iz vladajuće koalicije, mada to ne bi bila smetnja ovoj stranci da bude istinska opozicija, ali ona to naprosto niti jeste niti može biti. Razlog je jasan. Pljačka koja je preuzeta kao model vladavine od koalicije DOS, pa nastavljena za vreme vlade na čijem je čelu stajao Vojislav Koštunica, nažalost i danas traje. 
Najava stvaranja političkog bloka okupljenog oko Tomislava Nikolića, Velimira Ilićai Vojislava Koštunice skoro da je već viđen projekat. U njemu bi opet glavnu reč vodio Vojislav Koštunica. Do sada je svako ko je bio u koaliciji sa njim morao da se pokloni njegovoj političkoj harizmi. Velimir Ilić ima to iskustvo, ali ima i realnu potrebu da opstane kao važan faktor domaćeg političkog plemena.
Pomirenjem Socijalističke partije Srbije i Demokratske stranke, tragikomičnim pominjanjem svojih tragičnih vođa, birači u Srbiji su dobili šamar od koga se, očigledno, neće tako skoro oporaviti. Priča o ideološkom pomirenju fino se uklopila u ideju o "nacionalnom pomirenju", pa je teren za vladu "tranzicionog jedinstva" ostao potpuno čist.
U konačnom zbiru, Boris Tadić i njegovi politički dužnici i poverioci mogli su da budu zadovoljni. Stvoren je široki front finansijski i politički "namirenih" prijatelja i protivnika vladajuće koalicije. 
Svako je nešto dobio, samo je narod, onaj kome je bilo svašta obećavano u predizbornim kampanjama, ostavljen da se snalazi kako zna i ume u okolnostima surove tranzicije, na milost i nemilost lokalnim pašama i njihovim kriminalnim gangovima.
Upravo zbog toga, toliko željena tačka oslonca, taj zamišljeni opozicioni blok koji bi bio dovoljno pametan i dovoljno spreman da podigne duh potrošenih i opljačkanih građana Srbije, danas je potrebniji nego ikada.
Već viđene ličnosti, ljudi koji su učestvovali u svim političkim cirkusima u Srbiji skoro dvadeset godina, što direktno što indirektno, što vanparlamentarno što parlamentarno, nisu i ne mogu biti nikakva opozicija niti garant bolje sutrašnjice.
Politička opozicija u Srbiji 2009. godine ne postoji. Ako taj prostor uskoro ne bude popunjen novim ličnostima i idejama, male su nade da će ova, inače sumorna i bljutava slika već viđenih političara i njihovih (ne)dela biti zamenjena optimizmom utemeljenim na činjenicama.

 

Vođa i sledbenici

Nijedna partija u Srbiji nije strukturisana kao politička stranka istinske demokratije. Sve partije u Srbiji svoju politiku zasnivaju na kultu svog predsednika. Sve partije imaju identične programe: za slobodno su tržište, za poštovanje ljudskih prava...
Nijedna politička stranka u Srbiji ne može se pohvaliti da deluje u ime neke ciljne grupe u društvu: recimo da neka od njih zastupa isključivo interese radnika, zaposlenih, ili druga da zastupa interese poslodavaca i krupnog kapitala. Njihovi programi su identični, a delovanje zavisi od (ne)uračunljivosti njihovog vođe.
Od osnivanja,Demokratska stranka je promenila tri predsednika: Dragoljuba  Mićunovićaje smenio Zoran Đinđić, a nakon njegovog ubistva stranku je preuzeo Boris Tadić, bez namere da sa tog mesta ode, čak i ako ga Ustav Srbije obavezuje da ne može obavljati stranačku funkciju.
Vojislav Koštunica je lider DSS-a od osnivanja, a ni Vuk Drašković ne namerava da napusti mesto predsednika SPO-a, iako je nekoliko puta, zbog teških izbornih poraza, podnosio ostavku, ''ali mu članstvo nije dalo da se povuče''. Ni Nenad Čanak, ni Velja Ilić,  ni Vojislav Šešelj nisu namerni da odstupe sa mesta predsednika svojih partija.
Političke partije u Srbiji su totalitarni pokreti, koji služe promociji njihovih vođa. Stranački odbori još nikada nisu doneli drugačiju odluku od one koju predloži vođa partije. Čak ni u Demokratskoj stranci, koja objektivno ima najviše nezavisnih intelektualaca u svom članstvu, nisu ograničili samovlašćeBorisu Tadiću.

 

Partije kao preduzeća

Političke partije su prave kompanije. Nigde u svetu se članstvo u političkoj partiji ne poistovećuje s pravom na pljačku kada se dođe na vlast. Veliki broj partijskih aktivista politiku smatra svojim zanimanjem! U slučaju gubitka vlasti, oni ostaju bez profesije i posla, i često menjaju stranke kada njihova ode u opoziciju.
Nikom još nije pošlo za rukom da uđe u poslovne knjige stranaka, koje finansije kriju kao zmija noge, i državni organi nisu još nijednom intervenisali zbog finansijskih malverzacija u strankama.
Finansiranje partija do sada je vršeno pljačkanjem javnih preduzeća, koja su u vlasništvu Republike Srbije, ili javnih i komunalnih firmi čiji su osnivači gradovi ili opštine.
Privatizacijom velikih preduzeća, mnoge partije su ostale bez velikih prihoda, a predsednik Tadićje svojim stranačkim kolegama naredio da se stranka finansira "od pomoći javnih i komunalnih preduzeća lokalnih zajednica"! A lokalne zajednice dotiraju se iz budžeta Srbije, koji, inače, od 2000. godine nema ni za jednu godinu završni račun!

 

Ostalo je pozorište

Nekadašnjoj opoziciji, u najtežim momentima, pomagali su nezavisni intelektualci, pisci, književne organizacije, pa je čak i Narodno pozorište u Beogradu u jednom momentu (9. marta 1991. godine) postalo sedište "ratnog štaba" tokom prvih velikih antirežimskih demonstracija.
Danas je nezamislivo da neka institucija ili istaknuta javna ličnost stane u odbranu opljačkanih građana, da svojim primerom podstakne šire mase na građansku neposlušnost zbog toga što je u Srbiji zavladala jedna nova vrsta terora, onog pljačkaškog, koji ima novac kao jedinu ideologiju.
Kako je moguće da nijedna opoziciona parlamentarna stranka nije do sada stala u odbranu ojađenih radnika i opljačkanih fabrika, nego se zatvorila u svoje poslaničke klubove čekajući da im se "jave mali akcionari sa konkretnim dokazima" kako bi postavili poslaničko pitanje.
U kući koja gori, stranačke vođe morale bi da ustanu, proglase vanredno stanje i gase požar, da evakuišu ljude i čine sve kako bi sprečile širenje zla. Nažalost, danas više nema ljudi poput nekadašnje direktorke Narodnog pozorišta u Beogradu Vide Ognjenović koja je na svoju odgovornost širom otvorila vrata ove slavne institucije i stala uz pobunjenike.
Očigledno, niti ima ko da se na adekvatan način pobuni protiv udružene višestranačke pljačke, niti ima ličnosti koje bi takvu pobunu pokrenule. Ostalo je samo pozorište.

 

 

Razlog zašto u srpskoj politici nema istinske opozicije shvatili su još pre više od jedne decenije i zapadni analitičari, koji su procenili da buduće vlastodršce zanima samo moć i bogatstvo i da sukob sa režimom postoji samo zbog novca a ne zbog demokratskih ideala.

 

Natrag