EU
Strazbur: Čuvari ljudskih
prava na stranputici
Zatvorite ih, i to večno
U srednjem veku su sudije osuđivale kriminalce na bičevanje, bacanje
lavovima ili proterivanje u daleke zemlje. Današnja Evropska unija se hvali da
je u tom pogledu mnogo humanija, zaboravljajući da pomene kako u zakonima
Nemačke, Austrije, Velike Britanije i drugih zemalja još uvek postoje davno
zaboravljene mere kao što je preventivni pritvor ili mera bezbednosti
doživotnog čuvanja. Eufemizmi iza kojih se kriju drastična kršenja ljudskih
prava
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Kada se pomene Evropska unija mnogi neobavešteni
zamišljaju pravi raj na zemlji, posebno kada su u pitanju ljudska prava i
zakonitost. U pojedinim slučajevima, međutim, mnoge države Istoka, koje su
izvan EU, mogu da se pohvale da su humanije od samoproklamovanih pretendenata
na mesto najvećeg čuvara ljudskih prava. Evropska unija je, ukratko rečeno,
uspela da razvije sistem kojim vešto prikriva ono što bi svako normalan
okarakterisao kao nehumanost.
Na Zapadu, pa tako i u EU, važi pravilo da niko ne može
da bude lišen slobode osim kada je to zakonom predviđeno. Još su Englezi u 13.
veku relativizovali ovaj princip definicijom da lišavanje slobode može da
usledi samo uz odluku sudije. Ostatak Zapadne Evrope im se pridružio u
međuvremenu.
Zaštitni zatvor
U Nemačkoj postoji institut preventivnog pritvora,
koji nije regulisan na saveznom nivou, već zakonima saveznih pokrajina. Objašnjenje za ovu meru je da se njome sprečava da neko počini
krivično delo koje je naumio. Dakle, za
odlazak iza rešetaka dovoljno je da postoji policijska procena da neko sprema
izvršenje krivičnog dela. U drugim zemljama, koje nisu tako
"razvijene" kao EU i Nemačka, za pritvaranje je potrebno da je
počinilac makar započeo izvršenje krivičnog dela.
Kako nemački ustav zahteva da se policijski pritvor
završi najkasnije po isteku sledećeg dana od hapšenja, to preventivni pritvor
može da produži jedino sudija i to, u zavisnosti od pokrajinskog zakona, za još
najduže 14 dana.
Koliko god to zvučalo neobično, nemački pravnici velikom
većinom odbacuju svaku sličnost današnjeg preventivnog pritvora sa zaštitnim
zatvorom iz doba nacizma. Razlika između ova dva instituta je, međutim,
izuzetno mala: danas pritvorenik ima pravo na advokata i o njegovom daljem
boravku u pritvoru odlučuje sudija. Kao što se vidi: mali smokvin list
prividnih ljudskih prava pokriva veliku sramotu policijske države.
U 18. i 19. veku je zapadna pravna nauka smatrala da
postoje rođeni kriminalci, osobe koje ne mogu da se poprave nikakvim kaznenim
ili prevaspitnim merama. Ti takozvani rođeni kriminalci karakterisali su se
izvršavanjem niza lakših krivičnih dela za koje ni onda nije bila predviđena ni
smrtna kazna, a ni doživotna robija.
Kao rešenje problema kako javnost zaštiti od ovakvih
nepopravljivih osoba, Karl Štos je 1893. u svom predlogu krivičnog zakona
Švajcarske zatražio da povratnici (osobe koje i posle izdržane zatvorske kazne
nastave da se bave kriminalom) budu na 10 do 20 godina upućeni na
"čuvanje" u posebnu instituciju. Ideja doživotnog čuvanja kriminalaca
u Švajcarskoj je, ipak, zaživela tek 2004. posle ubistva na Colikerbergu i od
tada sud može, posle neophodne procene ličnosti i psihičkog stanja izvršioca
najtežih krivičnih dela (kao što su ubistvo, teške telesne povrede, pljačka,
silovanje, uzimanje talaca, podmetanje požara i slična dela za koja je
predviđena kazna od pet ili više godina zatvora) istoga da uputi na doživotno
čuvanje bez mogućnosti prevremenog otpusta ili prekida kazne.
Na teritoriji današnje Nemačke još 1794. je pruski
pravnik Ernst Ferdinand Klajn zahtevao da osuđeni kriminalci mogu iz zatvora da
budu otpušteni tek pošto sud uvere da neće više vršiti krivična dela.
Tek je dolazak nacista na vlast u Nemačkoj realizovao
Klajnovu ideju, i to tako što je izmenama krivičnog zakona od 24. novembra
1933. bila predviđena dodatna kazna od pet do petnaest godina, koja se izvršava
u popravnom domu, a posle izdržane kazne zatvora. Od 1941. su povratnici i
počinioci seksualnih krivičnih dela u Trećem rajhu morali da računaju sa
smrtnom kaznom, ako sud proceni da je način izvršenja dela izuzetno težak,
odnosno ako smatra da je pokajanje nemoguće.
Posleratna Zapadna Nemačka je 1949. ukinula smrtnu kaznu,
ali je u svemu ostalome zadržala nacističke propise o bezbednosnom čuvanju
kriminalaca, koje je komunistička Istočna Nemačka odbacila kao fašističke
tvorevine. Kasnijim izmenama zapadnonemačkog KZ-a predviđeno je da pri izricanju mere
bezbednosti čuvanja, koja se sprovodi posle izdržane zatvorske kazne, sud
procenjuje ne samo težinu počinjenih nedela i dužinu trajanja odležanih
zatvorskih kazni kod povratnika već i sve ostale okolnosti koje su od značaja
za procenu da li će optuženi da počini novo krivično delo posle puštanja na
slobodu. Tadašnji kancelar Gerhard Šreder je u jednom intervjuu 2001.
godine za silovatelje zatražio: "Zatvorite ih, i to večno."
Nemački Ustavni sud je u februaru 2004. odlučio da je
doživotno sprovođenje mere bezbednosti čuvanja u skladu sa ustavom, ali je maja
2011. neustavnim proglasio sve izmenjene članove zakona o meri bezbednosti
čuvanja. Pri tome, Ustavni sud nije u pitanje doveo sam institut ove
bezbednosne mere, već način na koji je zakonodavac predvideo njeno izricanje i
sprovođenje.
Dušebrižnici
Slična zakonska rešenja su pod uticajem Franca fon Lista
i Međunarodnog udruženja kriminalista (postojalo od 1889. do 1933.) od
dvadesetih godina prošlog veka imale i mnoge druge evropske zemlje. U
međuvremenu su ovakvo čuvanje zadržale samo Nemačka, Švajcarska i Austrija, dok
su ostale zemlje smatrale da ova rešenja nisu u skladu sa pravnom državom,
budući da se za nekoga samo pretpostavlja da će da izvrši novo krivično delo,
što je u apsolutnoj suprotnosti sa prezumpcijom nevinosti.
Ono što je odmah posle rata bilo nesaglasno sa modernim
pravom, u vremenu Evropske unije postalo je prihvatljivo, čak i za države sa
tradicionalno snažno izraženim interesom za ljudska prava, kao što su
skandinavske zemlje.
Forvaring u Danskoj i Norveškoj, kao
i Terbeschikkingstelling u Holandiji predstavljaju pandan nemačkom bezbednosnom čuvanju osuđenika po
isteku zatvorske kazne. Isto znače i preventive detention na Novom Zelandu i
imprisonment for public protection uveden
2003. u Velikoj Britaniji.
Ništa drugo do bezbednosno čuvanje do kraja života nisu
ni sulude kazne od po
više stotina godina koje se izriču u Sjedinjenim Američkim Državama.
Evropski sud
za ljudska prava je do sada samo u decembru 2009. nespojivim sa ljudskim
pravima proglasio dodatne izmene nemačkog zakona, kojima je već osuđenom
na bezbednosnu meru čuvanja do najviše deset godina,
ova mera mogla naknadno da bude
produžavana do kraja života. U svemu ostalom sudije iz
Strazbura nisu videle nikakav problem.
Simptomatično je da dežurni dušebrižnici i borci za
ljudska prava u drugim zemljama ne prihvataju da su gornja zakonska rešenja
nespojiva sa onim za šta se zalažu. Njihovo delovanje se svodi na to da ukazuju
kako nečiji zakoni predviđaju drakonske kazne, a kako su zapadnoevropski zakoni
usklađeni sa modernim civilizacijskim tekovinama, zaboravljajući da pomenu da
uz izricanje kazne zatvora, koje predviđa kazneni zakon sud, može da izrekne i
dodatnu meru bezbednosti doživotnog čuvanja. Neki bi ovakvo ponašanje nazvali
licemernim.
Od zaštitne mere do likvidacije
Pošto
su posle paljenja Rajhstaga 1933. nacisti uveli zaštitni zatvor, pod udar ove
kaznene mere dospeli su prvo njihovi politički protivnici, na prvom mestu
komunisti. Vrhovni sud Berlina je, na primer, kao oblik borbe protiv komunista
optuženih za paljenje Rajhstaga, označio i hapšenje katoličkog podmlatka.
Zatvoreni
su slati u koncentracione logore koji su prvo bili pod upravom Removih SA
odreda, da bi kasnije došli pod komandu Himlerovih SS jedinica. Već 1935. bilo
je između 7.000 i 9.000 zatvorenika u ukupno sedam ovakvih logora: Dahauu,
Estervegenu, Lihtenburgu, Zaksenburgu, Kolumbia-Hausu u Berlinu, Oranienburgu i
Fulsbitelu.
Ubrzo
su se političkim zatvorenicima pridružili i oni čije je ponašanje izazivalo
sumnju da bi mogli da nastave sa vršenjem krivičnih dela, a početkom 1937.
zatvorenici počinju da se upošljavaju na najtežim poslovima. Za potrebe
poslovanja logora SS je osnovao preduzeće Erd-und Steinwerke GmbH (DEST),
koje se pretežno bavilo eksploatacijom kamena i pravljenjem cigli. Po izbijanju
Drugog svetskog rata logori su na prvom mestu bili mesta proizvodnje, a ne
prevaspitne institucije.
Još
u maju 1933. ministar pravde Pruske Hans Kerl je tražio da policija
bezbednosnim službama prijavi unapred koje osobe planira da otpusti iz
zaštitnog zatvora ili pritvora. Nemački ministar pravde Franc Girtner je 1935.
obavezao sudove da obaveste Gestapo kada planiraju da ukinu ili ne sprovedu
zahtev za hapšenjem politički osumnjičenog lica.
Šef
policije i zapovednik SS odreda Hajnrih Himler i nemački ministar pravde Oto
Georg Tirak dogovorili su se 18. septembra 1942. da se "asocijalni
elementi iz kaznenih zavoda predaju zapovedniku SS-a kako bi radom bili
istrebljeni. Bez izuzetka biće izručeni Jevreji, Cigani, Rusi i Ukrajinci koji
se nalaze na meri bezbednosti čuvanja. Nadalje, postoji saglasnost, u skladu sa
odlukom državnog vrha o rešenju istočnog pitanja, da ubuduće Jevrejima,
Ciganima, Rusima i Ukrajincima neće biti suđeno pred redovnim sudovima, već će
odmah biti predavani zapovedniku SS-a radi likvidacije."