Postdemokratija

Deset ludih godina

Radikali obeležavaju deset godina od kako su se prerušili u Naprednjake, ali slave samo poslednjih šest godina od kako su se dočepali vlasti, odnosno otkad ju je preuzeo Vučić. SNS zapravo i nije stranka, SNS je vlast. Stoga u prigodnim govorima povodom jubileja nema ni reči o prve četiri godine, o programu stranke prilikom osnivanja i o tome šta je od toga ostvareno, jer nikakvog programa nije ni bilo. Jedini program je bio osvajanje vlasti. O vremenu pre toga se ne govori jer bi se moralo reći da su i stranka i Srbija postojali i pre Vučića, što bi za većinu članova i simpatizera bila neverovatna i zbunjujuća novost, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Bila je to luda godina, ta 2008-ma. Valjda zato što je prestupna. Ja to dobro pamtim jer se moja ćerka Iva, rođena 29. Februara 1988, sa proslave svog tek petog rođendana vratila već u devet sati, ali izjutra. Ta prestupna godina bila je prepuna prestupa i prestupnika. I u svetu i kod nas.

Raskalašni američki bankari doveli su do sloma bankarskog sistema što je lančano izazvalo globalni zemljotres čitave planete. Počela je velika svetska ekonomska kriza, koja je zapretila propašću celokupnog sistema liberalnog kapitalizma, dok smo ga mi oberučke prihvatali kao spasonosni sistem budućnosti. Za ovih deset godina kapitalizam se nekako iskobeljao, ali mi nismo.

Te krizne 2008.godine čovečanstvo je stiglo na Mars (američka laboratorija Fenix spustila se na ovu planetu), a nama su, kao sa Marsa pali, stigli Naprednjaci. Isti ljudi, Nikolić i Vučić, koji su kao Radikali u julu organizovali nasilničke proteste protiv proevropske vlasti koja je uhapsila Radovana Karadžića, pri čemu je jedan učesnik i poginuo, već u oktobru su osnovali evrofanatičnu političku partiju, Srpsku Naprednu Stranku. Sve vičući mir mir mir, niko nije kriv.

Nešto pre toga, iste te 2008.godine, dogodio nam se baš veliki prestup, umesto da po zakonu bude lustrirana Socijalistička partija Srbije se vratila na vlast, na osnovu takozvanog istorijskog pomirenja sa Demokratskom strankom, uz idiotsko objašnjenje o dva podjednaka bola, za Miloševićem i Đinđićem.

Socijaliste je, međutim, bolelo dupe i za Slobu Slobodu, kao i za Đinđića, važno im je samo bilo da ga smeste u neku fotelju. To se najbolje videlo već na prvim narednim izborima, 2012, kada su ožalošćenoj porodici demokrata okrenuli leđa, naročito taj donji deo, i vratili se u zagrljaj braći po zločinu, Radikalima prerušenim u Naprednjake, kako bi se zajednički ponovo dočepali vlasti.

Tako smo opet pali u kandže crveno-crne koalicije, koja nas već jednom zavila u crno. Dakle, ostaje zabeleženo da je te prestupne 2008.godine, višestruki prestupnik, Ivica Dačić, kojeg neki nazivaju i Banana men, sa kovčegom, postao zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova. Vremenom, pošto je naučio nekoliko pesama na stranim jezicima, kvalifikovao se i za ministra spoljnih poslova.

Da bi se Socijalisti vratili iz mrtvih, te 2008, značajno je doprineo i jedan prestup Vojislava Koštunice, koji je prekršio sva nepisana politička pravila i podneo ostavku na mesto premijera iz principa, čime je izazvao pad njegove vlade, raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih izbora. Učinio je to zato što je bio protiv potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU , koji je odmah kad je on otišao potpisao podpredsednik vlade Božidar Đelić. Na osnovu toga je već pri kraju iste godine EULEKS počeo svoj mandat na Kosovu i Metohiji, preuzimajući nadležnosti Ujedinjenih nacija, što je značajno oslabilo poziciju Srbije i položaj Srba na Kosovu.

Zaista luda godina i u svetu. Neverovatno ali istinito, Putin je, te 2008, prestao da bude predsednik Rusije, a Amerikanci izabrali crnca za svog. Jeste da je Putin samo privremeno i samo formalno prepustio to mesto Medvedevu, ali ipak. Jeste i da je američki establišment Obami uvalio najveću ekonomsku krizu posle one katastrofalne tridesetih godina prošlog veka u nadi da će se obrukati, pa da Amerima nikad više ne padne na pamet da glasaju za tamnoputog kandidata, ipak je to bila vekovima nezamisliva senzacija. A, verovatno najluđe što se dogodilo te 2008, je Nobelova nagrada za mir, koju je dobio Marti Ahtisari za mirovni plan koji nikad nije prihvaćen, ni primenjen, ali je poslužio kao osnova za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, što je stvorilo problem sa kojim se se ceo svet i danas bakće, a dokle će ne zna se.

Njegov plan za KIM nije prihvatila Srbija, kao jedna od dve strane u sporu, ali ni Savet bezbednosti UN. Samo su Albanci bili zadovoljni, što nije ni čudo jer se kasnije pokazalo da je Ahtisari upravo od albanske mafije primio mito u iznosu od nekoliko desetina miliona dolara, kako je otkrila nemačka obaveštajna služba BND, a potvrdio i predsednik američkog saveta za KIM Džim Džatras. To ludilo se nastavilo i naredne godine, kada je Nobelova nagrada za mir dodeljena Baraku Obami, samo zato što je crnac na čelu SAD, jer za godinu dana predsednikovanja ni da je hteo nije mogao da uradi ništa vredno takvog priznanja. Sa ta dva poteza Nobelova nagrada za mir je trajno degradirana i sasvim obesmišljena.

Bila je to i godina svojevrsnog oproštanja od Jugoslavije i svih vrednosti koje su sve nas činile delom sveta, jer ovaj svet su napustili brojni njeni simboli, od Nikice Marinović, prve mis SFRJ, do Janeza Drnovšeka, njenog poslednjeg od svih uvažavanog predsednika. Pa velikani kao što su bili Rajko Mitić, Mate Parlov, Boris Dvornik, Šaban Bajramović, Sonja Savić, Đoko Vještica...

I šta danas, deset godina posle, slave Naprednjaci?

Najpre to što su tu gde jesu, a o čemu pre te lude 2008-me nisu mogli ni sanjati. Što su uopšte preživeli posle sveg zla koje su naneli ovoj zemlji i narodu. Hvale se napretkom koji su postigli u ekonomiji i finansijama, a sve to još uvek nije ni polovina od onoga što smo imali pre nego što su oni, zajedno sa Socijalistima, prvi put upravljali državom i započeli njenu totalnu devastaciju. Besramno govore o zlatnom dobu i još zlatnijoj budućnosti, slikajući se sa zlatnim medaljama koje osvajaju naši sportisti koji, svi odreda, žive i rade u inostranstvu jer u ovoj zemlji ne mogu ni da pristojno zarade, ni da se razvijaju. Tako rezonuje i većina mladih stručnjaka koji masovno napuštaju Srbiju, svesni da ovde ne mogu ni da obezbede pristojan život, ni da napreduju pored brojnih naprednjačkih nesposobnjakovića koji samo ovde mogu da uspeju.

Naravno, na proslavi jubileja od jedne decenije treba nešto prigodno i da se kaže, da se pohvališ nekim uspesima i obećaš još veće. Ali, pošto Vučić samo to i radi, neprestano, od kako je zaseo na vlast, nismo mogli čuti ništa novo. Stara priča o tome kako su spasli zemlju od bankrota, pred kojim se nalazila zahvaljujući žutim lopovima koji su je opljačkali, već je toliko eksploatisana i stoga otrcana, da više nikoga ne impresionira. A i kontradiktorna je. Pošto, braneći se od optužbi za propast devedesetih, i sam kaže da su nam sankcije i bombardovanje učinili ogromnu štetu, priča o katastrofalnim posledicama vladavine žutih mafijaša i lopova, sve više liči na aforizam njihovog saborca Brane Crnčevića koji je, podsmevajući se komunističkoj propagandi, zapisao: " Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uništili". Ali takva je sudbina lažnih rezultata, zato se Vučić radije drži obećanja, koja uvek mnogo bolje funkcionišu u propagandnoj kampanji, a sve je kod njega propaganda.

Kad nema šta pametno da kaže ili želi da ne izbegne ono o čemu bi trebalo da govori, on obećava. Nije važno šta, veće plate i pezije, nove fabrike, spektakularna hapšenja , smene u vlasti ili bar u stranci, ali obavezno nešto što intrigira većinu građana. Tim povodom, sećam se kako se dan pre glasanja na izborima, bavio čak i ubistvom pevačice Jelena Marjanović, obećavajući da će biti rešeno i ubica uhapšen već sutradan, a evo ni posle nekoliko godina još nije razjašnjeno. Ali njemu to nije ni važno, važno je da je on tada, pred glasanje, sebe i svoju vlast predstavio kao odlučnu i efikasnu silu u borbi protiv kriminala, što ljudi vole da čuju. Koliko znam nikad ga niko posle nije pitao šta bi sa time. Tako je bilo i na ovoj proslavi, umesto da objasni zašto brojna obećanja nisu ispunjena, on je rafalno ispucao nekoliko novih.

To je još Milošević patentirao, neprestanom proizvodnjom novih i sve većih problema, zatrpavao je stare nerešene, pa je tako na kraju došao do najvećeg mogućeg, do rata sa NATO paktom. Tako je i Vučić, tragajući za sve većim obećanjima došao do toga da obeća čak i svoju sopstvenu glavu. Obećavajući smenu nekih vodećih partijskih kadrova, pa i ministara, koji su se "umorili", najavio je skore izbore za novo stranačko rukovodstvo, pa i za novog predsednika stranke. Nije baš originalno, jer to je obećavao i ranije i naravno nije ispunio. I neće, kad se priseti sudbine Tome Nikolića, koji je to uradio kad je postao predsednik države.

Pišemo mi u Magazinu Tabloid već godinama o stvarnom stanju u Vučićevoj državi blagostanja, pa je izlišno to ponavljati u svakoj prilici. Zato ću ovog puta, kao komentar na njegovu izjavu da je Srbija danas deset puta bolja nego što je bila, samo citirati dva aforizma nepoznatih autora sa društvenih mreža, koji su ovih dana stigli i do mene, a koje nesumnjivo pišu mladi ljudi. To je postalo moderno narodno stvaralaštvo generacija koje dolaze, pa ga treba pažljivo pratiti. Možda nešto i naučimo, kao što se naš narod naučio kako da opstane prenoseći svoja mudra iskustva sa kolena na koleno. Prvi kaže ovako: " Da je Lidl otvoren u Prištini, penzioneri iz Srbije bi za dva sata pregazili Kosovo"! Drugi je još jezgrovitiji: "Ako vam treba PARA, prokuvajte vodu"!

I šta još slave Naprednjaci, na svoj jubilej? Slave opoziciju koje nema. Pre svega, da nije ta opozicija bila na vlasti nikad je se oni ne bi ponovo domogli. Da sadašnja opozicija nije toliko zasrala dok je bila vlast, radikali i socijalisti ne bi imali nikakvih šansi. Ali je ni ona danas nema iz istog razloga. Dakle, dok se ne pojave novi ljudi, sa čistim biografijama i drugačijim shvatanjem politike, znači sa novim idejama i novom energijom, Naprednjaci će slaviti lude godine.