Zločini bez kazne

Tajna duga 34 godine: ko je ubio Radomira Radovića - Miraša, sindikalnog aktivistu? (2)

Državno ubistvo još nije rešeno

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja je još uvek u rukopisu. Iz te knjige, u dva nastavka, Magazin Tabloid objavljuje priču "Smrt buntovnika", koja je svojevrsna politička, socijalna i kulturna hronika srpskog i jugoslovenskog društva od poznih šezdesetih do sredine osamdesetih godina prošlog veka, a govori o ubijanju sindikalnog aktiviste Radomira Radovića Miraša i hapšenju 28 članova Otvorenog univerziteta

Marinko Arsić Ivkov

Radomir Radović je sahranjen 4. maja 1984. godine, na godišnjicu smrti Josipa Broza Tita, oca jugoslovenskog komunističkog režima. Ostaje pitanje zašto bi Titovim naslednicima na vlasti (koji su vladali pod parolom „I posle Tita Tito") bilo stalo da likvidiraju Radomira Radovića, verovatno najanonimnijeg opozicionara i povremenog učesnika Otvorenog univerziteta. Većina, ako ne i svi, učesnici Otvorenog univerziteta bili su intelektualci, mnogi i sa akademskim titulama i stručnim i naučnim priznanjima, afirmisani i u jugoslovenskoj i u svetskoj javnosti. I svi sa debelim disidentskim dosijeima. Radomir Radović, rođen 1951. godine, bio je građevinski tehničar, radnik, u građevinskom preduzeću „Hidrogradnja". Bio je aktivan u sindikatu (iza svoga imena, kao profesiju, stavljao je: „član SSJ"), a za njegovo ime javnost je čula novembra 1982. godine, u vreme Devetog kongresa Saveza sindikata Jugoslavije. Radović je Kongresu uputio pismo, u kojem se zalaže za sindikat nezavisan od vlasti i države, ozakonjenje prava na štrajk, imenovanje odgovornih za duboku društvenu krizu, osudu represije vojnog režima nad radnicima u Poljskoj i članovima sindikata „Solidarnost". Bio je to prst u oko režimu. Udarac verovatno mnogo bolniji zato što dolazi od jednog radnika, sindikaliste, a ne od „dežurnih opozicionara". Može biti da ga je to i koštalo života. Vlast je na neki način tolerisala grupu intelektualaca-opozicionara, smatrajući da oni nemaju kontakt sa masama i da ne mogu da prošire svoje nezadovoljstvo na narod. Nosila se sa njima rutinski: nudila im nagodbe, nagrađivala ih i kažnjavala, one najtvrdokornije povremeno slala u zatvor ili ih ostavljala bez posla. Ali radničku klasu nije dirala. Ona joj je bila alibi, osnovna poluga vlasti. Zato nije dozvoljavala njenu kontaminaciju opozicionim idejama. Više od svega se plašila nezavisnih sindikata (poput poljske „Solidarnosti"), radničkih „tribuna", bilo kakve pobune koja bi krenula iz „baze". Radomir Radović je bio iskra te pobune i trebalo ga je ućutkati. Pored toga, sa stanovišta vlasti, „nestanak" jednog radnika ne bi u svetu izazvao toliki odjek kao smrt nekog intelektualca „sa imenom i prezimenom". Radović je za vlast bio „marginalac" čija smrt neće podići veliku prašinu. Ako je rešila da Otvorenom univerzitetu i političkim neprijateljima uputi oštru i „slikovitu" opomenu šta može da ih snađe, Radović je bio pravi izbor. (A da je vlast rešila da krene u žešći obračun, nagovestio je sastanak Staneta Dolanca, saveznog ministra policije, sa beogradskim i srpskim policajcima upravo uoči masovnog hapšenja.)

Radović je pored toga imao još jednu predispoziciju za ovakvu likvidaciju: njegovi roditelji su izvršili samoubistvo u njegovom ranom detinjstvu. U nauci je poznato da samoubilački nagon može biti nasledan. Citiramo autoritativni Međunarodni priručnik o samoubistvu: „Čvrsto je dokazano da je rizik samoubistva značajno povećan kod osoba u čijoj porodičnoj istoriji postoje samoubistva. Međutim, ta genetska podložnost samoubistvu javlja se samo u slučajevima jakog stresa ili bolesti sa jakim psihičkim poremećajem." S obzirom na samoubistvo oba roditelja, moglo bi se reći da je Radović genetski bio sklon samoubistvu. Ali može biti i da je upravo zbog te „sklonosti" izabran za žrtvu: u njegovom slučaju smrt od sopstvene ruke izgledala bi sasvim logično.

Na Radovićevoj „genetskoj sklonosti" ka samoubistvu insistirao je i tadašnji savezni ministar policije Stane Dolanc. On je 1987. godine, kao predsednik Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ljubljanskom listu Mladina dao intervju, u kojem je opširno govorio i o smrti Radomira Radovića. „Mene su maltene osudili da sam ubio Radovića", rekao je, pravdajući to činjenicom da je, na njegovo insistiranje, javnost ostala uskraćena za informaciju da je u Radovićevoj porodici bilo samoubistava. Učinilo mu se da bi takva informacija „bila nehumana", iako bi maltene otklonila sve sumnje javnosti u uzrok njegove smrti. Da bi tu Dolančevu tvrdnju demantovali, pismom Mladini obratili su se Jelena Radović i Pavluško Imširović: „...Samoubistva Radomirovih roditelja bila su potpuno razjašnjena i u pogledu motiva i u pogledu okolnosti pod kojima su izvršena" i ne mogu se dovoditi u vezu sa njegovom smrću. Oni još navode da Radomir nije bio opterećen samoubistvom roditelja i da je nameravao da se uskoro oženi. Optužuju Dolanca i za izvrtanje činjenica vezanih za nestanak Radomira. On nije „napustio kuću i nestao", kako tvrdi bivši savezni ministar policije, nego je „nestao na putu ka kući, od koje je bio udaljen par stotina metara, pošto je pre toga okončao šetnju sa svojom devojkom". Poenta ovog pisma sadržana je u pitanju, na koje ni policija ni istražni organi, a ni ministar policije, nikad nisu odgovorili: „Zašto SUP, iako mu je prijavljen Radomirov nestanak, ako sa tim nestankom nije imao veze, nije preduzeo ništa da ga pronađe?"

I Vojislav Šešelj je u „Drugom otvorenom pismu gospodinu Stanetu Dolancu, članu predsjedništva SFRJ", napisanom 6. aprila 1988. godine, okrivio Dolanca za Radovićevu smrt: „Sjeti se kako je samo providno izgledalo Tvoje objašnjenje da je Radomir Radović izvršio samoubistvo jer je to dosta česta pojava u njegovoj porodici".

Protiv policijsko-sudsko-političke varijante Radovićeve smrti je i činjenica da Radomir nije ostavio nikakvo oproštajno pismo, niti neku drugačiju oproštajnu poruku svojim najvoljenijima (tetki, devojci...). Samoubice obično ostavljaju neki pisani trag, neko objašnjenje za svoj postupak, molbu za razumevanje i oproštaj...

Vlast je pokušala da zataška Radovićevu smrt, bez obzira na njene uzroke. Ona je za nju snosila odgovornost, čak i da je u pitanju samoubistvo. Jer jedini uzrok samoubistva mogla je biti samo policijska represija nad nevinim mladim čovekom. Čak i tvrdnja visokih državnih i policijskih zvaničnika da je Radović tobož pristao na saradnju sa policijom (pod njenim pritiskom), pa potom izvršio samoubistvo, nedvosmisleno ukazuje na teško krivično delo pripadnika SDB-a, koje je za posledicu imalo mladićevu smrt.

Tišinu koju je vlast priželjkivala narušila je opoziciona javnost. Krenule su peticije i razna pisma, u kojima je traženo rasvetljavanje smrti Radomira Radovića i obnavljanje istražnog postupka. Vlast je odgovarala indirektno, preko režimskih novina i novinara. Novine, koje su do tada ćutale o zagonetnoj smrti jednog od učesnika Otvorenog univerziteta, počele su da napadaju potpisnike peticija i da ih proglašavaju neprijateljima „samoupravnog sistema", „tekovina Revolucije" itd.

U NIN-u od 20. maja 1984. novinar Stevan Nikšić u tekstu „Između milicije i peticije" (nadnaslov „Slučaj Radomira Radovića", podnaslov „Kako je smrt jednog mladića pretvorena u politički slučaj, svetsku senzaciju i upotrebljena za gromoglasnu kampanju u prilog 'ugroženih ljudskih sloboda' u Jugoslaviji") lansira tezu da je Radović prilikom drugog privođenja dao „vrlo pozitivne izjave" kojima su islednici bili „vrlo zadovoljni", te da Služba državne bezbednosti ima dvostruki razlog da oplakuje njegovu smrt: prvi je „ljudski", a drugi je „specifičan". Ovaj drugi razlog je jasna aluzija da je Radović pristao na saradnju sa policijom. Pošto u praksi nije zabeleženo da policija preko sredstava javnog informisanja otkriva svoje tajne saradnike (izuzetak je možda jedino Nušićev Aleksa Žunić, na čijoj vizitkarti je pisalo da je po zanimanju sreski špijun), to bi svrha ove Nikšićeve tvrdnje trebalo da bude sasvim drugačija: denuncijacija, odnosno kompromitovanje pokojnog Radovića među njegovim prijateljima i članovima Otvorenog univerziteta. Novinar u tekstu tvrdi da je te informacije dobio u SDB-u, ali izvor ne imenuje. Poruka NIN-ovog teksta je: Radovićevom smrću najviše je pogođena i oštećena SDB!

Novinar NIN-a sugeriše da je Radović u istrazi „propevao", ili kako to navode visoki zvaničnici tajne policije (sin Obrena Đorđevića), dao „pozitivne izjave". To bi značilo da je Radović posle izlaska iz pritvora i saslušanja osećao grižu savesti što je „izdao" drugove, pa se odlučio na samoubistvo. Međutim, mi odmah postavljamo pitanje koje dovodi u sumnju novinarsko-policijsku verziju smrti: šta je to Radomir mogao da kaže policiji, što ona već nije znala? Tu i nije bilo nekih tajni. Ili im je on možda obećao da će ubuduće sarađivati sa njima, da će se pojaviti kao svedok optužbe na planiranom suđenju „šestorici", ili da će postati policijski „insajder"? Ali za ovako ozbiljnu tvrdnju potrebni su dokazi. Policija i njeni novinari nisu ih dali.

Maja 1991. godine nezavisni intelektualci su Republičkom javnom tužilaštvu, ministru pravosuđa i poslanicima Skupštine Republike Srbije poslali možda najozbiljniji zahtev za pokretanje istrage o nerazjašnjenim smrtima Radomira Radovića i disidenata Đoke Stojanovića i Aleksandra Opojevića, ali na tu peticiju, sa nekoliko stotina potpisa, nijedan adresat nije odgovorio.

U vezi sa Radovićevom smrću zanimljiva je jedna mnogo kasnija izjava Obrena Đorđevića (debeovac je verovatno tada bio penzioner), koju navodi Marko Lopušina (Đorđević ovde Radovića naziva pesnikom, pošto su mu književnici verovatno bili kost u grlu za vreme službovanja u tajnoj policiji): „...Što se tiče pesnika Radomira Radovića, mogu da kažem da je taj čovek bio samo jednom 'obrađivan' u SDB Srbije. Kod nas je bio na informativnom razgovoru. Upozoren je da se ne petlja sa disidentima. To je bilo sve. Posle smo čuli da je nađen mrtav u nekoj vikendici pored Obrenovca. Dosije o tom slučaju ima GSUP Beograda. SDB Srbije tu nije ni luk jeo, ni luk mirisao! I drugo, što je vrlo važno reći, srpska tajna policija se nikada nije bavila ubistvima!"

(Prvi čovek SDB-a, dakle, demantuje tvrdnju novinara NIN-a, Stevana Nikšića, da je Radović prihvatio saradnju sa ovom službom, odnosno da bude „cinkaroš"!)

Ako je ova Đorđevićeva izjava autentična, omaške u činjenicama (pesnik; samo jedanput, a ne dvaput, „obrađivan" na „informativnom razgovoru") treba primiti kao posledicu zaborava. Sporedna je i tvrdnja da su SDB Srbije i njen prvi čovek samo čuli da je Radović „nađen mrtav u nekoj vikendici pored Obrenovca". Suštinski, važna su dva podatka koja otkriva nekadašnji prvi čovek srpske tajne policije. Prvi je da se dosije o „slučaju" Radović nalazi u Gradskom SUP-u, drugi je da SDB Srbije s ovim „slučajem" nema nikakve veze („srpska tajna policija se nikada nije bavila ubistvima"). Ovaj drugi podatak kao da sugeriše da je Radović ipak ubijen, ali da ubice treba tražiti negde drugde jer SDB Srbije ubistvima nije pribegavao i, kad je u pitanju Radović, „nije ni luk jeo, ni luk mirisao". Ko je onda pojeo taj luk?

Dosijei o slučaju Radović i dan danas su nedostupni (prema Obrenu Đorđeviću, jedan treba tražiti u Gradskom SUP-u).

Jelka Kljajić Imširović pominje jedan zapisnik o Radomirovom saslušanju koji se nalazio među sudskim spisima u „procesu šestorici" i koji je advokat Vita Knežević pročitao. Na tom zapisniku ne vidi se datum (verovatno je namerno pokriven prilikom fotokopiranja), a potpis „ovlašćenog službenog lica" koje je od Radovića „uzelo izjavu" nije čitak. U izjavi nema ništa što bi Radovića kompromitovalo kao davaoca „pozitivne izjave". U njoj piše: "...Upitan da nam saopšti detalje sa predavanja Branka Horvata i Nebojše Popova, održanog u SKC, kao i sa sastanka kod Olujić Dragomira, ulica Knez Miletina 40, dao nam dobrovoljno sledeću izjavu...U SKC prisustvovao sam predavanjima Branka Horvata i Nebojše Popova. Uglavnom sam slušao uvodna izlaganja i posle toga odlazio kući, jer me diskusije iz publike nisu mnogo interesovale..."

U vezi sa tribinom Otvorenog univerziteta u stanu Dragomira Olujića pomenuo je nekoliko prisutnih ličnosti (koje su te večeri bile uhapšene i za čije prisustvo je policija znala), a za sebe je rekao da je na takve sastanke dolazio povremeno. „Ja lično nikada nikoga nisam doveo ni na jedan takav sastanak kome sam prisustvovao... Mišljenja sam da su ti sastanci bezazleni i da se na njima slobodno iznose lična mišljenja prisutnih." Jelka Kljajić ne pominje da li se na kopiji zapisnika moglo videti koja je služba (GSUP ili SDB) saslušavala Radovića.

Mnogo godina kasnije, posle „demokratskih promena" i rušenja komunizma, 2003. godine, Jelka Kljajić Imširović se pismeno obratila Savetu za državnu bezbednost vlade Republike Srbije sa zahtevom da joj se omogući uvid u dokumentaciju SDB i dosijee vezane za smrt Radomira Radovića. Konkretno, Jelka Kljajić je tražila uvid u sledeće dokumente: „1. Službene materijale sa sastanka Staneta Dolanca, tada sekretara Saveznog SUP, sa visokim policijskim zvaničnicima u beogradskom GSUP, održanog 19. ili 20. aprila 1984. godine. 2. Imena, zapisnike sa saslušanja, službene beleške i izveštaje pretpostavljenima svih službenika DB-a koji su privedene saslušavali između 20/21. i 23. aprila. 3. Imena, službene beleške i zapisnike ovlašćenih službenih lica koja su privodila i saslušavala R. Radovića. 4. Imena, službene beleške, kao i konkretne postupke (ako ih je bilo) službenika MUP-a, iz javne i državne bezbednosti, nakon što je Jelena Radović prijavila Radomirov nestanak. 5. Službene beleške (i druge materijale) Obrena Đorđevića, načelnika SDB Srbije 1984. godine. 6. Službene dopise na relaciji SDB (prvenstveno USDB Beograda), Okružno javno tužilaštvo, Okružni sud u Beogradu, vezane za 'slučaj' Radović i 'slučaj' beogradske 'šestorice'. 7. Službene beleške službenika SDB-a koji su, zajedno sa D. Nanovićem (i nekolicinom drugih zamenika okružnih javnih tužilaca), sprovodili istragu protiv 'šestorice'.

To su: Milinković Cvijetin, Puzović Mile, Hiseni Sahit, Ristić Ljubomir i Miljković Milun. (To su bila ovlašćena službena lica na koja je istražni sudija D. Kovačević preneo ovlašćenja za saslušavanje svedoka, učesnika Otvorenog univerziteta, i sprovođenje drugih istražnih radnji.) 8. Službene beleške sledećih službenika SDB-a: Ranko Savić, Andreja Savić, Milenko Trošić, Vladimir Pončić i Ivan Veličković. (To su imena ovlašćenih službenih lica koja su učestvovala u hapšenju, privođenju na informativne razgovore i saslušanju učesnika/ca Otvorenog univerziteta pre podnošenja prve krivične prijave. 9. Službene izveštaje koje su ovlašćeni organi SDB-a upućivali tadašnjim partijskim i državnim organima Beograda, Srbije i SFRJ, kao i njihovim čelnicima - bilo po 'pravilima službe', bilo na zahteve dotičnih - u vezi sa 'slučajevima' 'dvadeset osmorice', Radovića i 'šestorice'. 10. Dosije tajne policije o Radomiru Radoviću."

Savet za državnu bezbednost „demokratske" vlade ne samo da nije izišao ususret ovom zahtevu, nego nikada nije ni odgovorio na dopis.

Ali je zato filozof Svetozar Stojanović na svoj dopis ministru unutrašnjih poslova Dušanu Mihajloviću iz 2002. godine dobio odgovor. Profesor Stojanović, nekadašnji opozicionar (ali i „specijalni" savetnik predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića 1992. i 1993. godine), obratio se ministru policije Mihajloviću u vezi sa „slučajem Radomir Radović". Verovatno je očekivao da će vlast nakon „demokratskih promena" i rušenja Miloševićevog režima otvoriti dosijea tajne policije i otkriti nerasvetljene zločine komunističkog režima. Ali grdno se prevario. Na svoje pismo dobio je odgovor ministrovog šefa kabineta i savetnika, pukovnika Ivana Đorđevića (u javnosti se moglo čuti da je pukovnik sin Obrena Đorđevića!). Odgovor je, u stvari, nastavak igre mačke (policije i vlasti) sa mišem (javnošću). Jelka Kljajić je dala možda najbolju ocenu tog pukovnikovog odgovora Svetozaru Stojanoviću: „...u sadržinskom pogledu je krajnje štur i nedorečen, a politički jezik i stil kojim je napisan ostavila, najblaže rečeno, mučan utisak".

Savetnik i šef kabineta ministra Mihajlovića (a možda i bliski rođak Obrena Đorđevića) ne samo da ne otkriva ništa novo u vezi sa smrću sindikaliste (novost je jedino njegovo obelodanjivanje činjenice da je Radović prilikom drugog privođenja, noću 22. aprila, saslušavan dva puta), nego ne pokazuje ni najmanju volju da reši tajnu tog (samo)ubistva.

Nekoliko dana posle sahrane Radomira Radovića, počela su hapšenja opozicionara i učesnika Otvorenog univerziteta. Uhapšeni su Miodrag Milić (Mića Doktor), Pavluško Imširović, Dragomir Olujić, Vladimir Mijanović (Vlada Revolucija), Milan Nikolić i Gordan Jovanović. (Nakratko je bila uhapšena i Veselinka Zastavniković, ali je puštena, kako smatra Pavluško Imširović, na intervenciju filozofa Ljubomira Tadića, njenog svekra, a oca potonjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.)

Protiv šestorice uhapšenih podignuta je optužnica zbog udruživanja radi neprijateljske delatnosti - na osnovu „člana 136 u vezi sa članom 114 KZ SFRJ". (Ovo suđenje je u javnosti poznato kao „suđenje šestorici".) Vlada Mijanović i Pavluško Imširović su, nakon 42 dana štrajka glađu i velikog pritiska domaće i inostrane javnosti, pušteni iz zatvora da se brane sa slobode, kao i ostali optuženi. Tužilac u ovom procesu bio je Danilo Nanović, istražni sudija Dušan Kovačević, sudija Zoran Stojković. Tokom ovog montiranog suđenja tužilac je odustao od daljeg gonjenja Mijanovića, Imširovića i Jovanovića, a ostala trojica su osuđena na zatvorske kazne: Milić (dve godine zatvora), Nikolić (godinu i po), Olujić (godinu). Drugostepeni sud je Nikolićevu i Olujićevu kaznu pretvorio u uslovnu, a Miliću je umanjio kaznu na godinu i po (koju je odležao u Zabeli).

Danilo Nanović je posle „slučaja Radomir Radović" i „suđenja šestorici" unapređen u republičkog javnog tužioca. Sudija Stojković je na priznanje čekao nešto duže. Nakon rušenja Miloševićevog režima, prvi demokratski izabrani predsednik Srbije, Vojislav Koštunica, i sam žrtva sudskih progona u vreme komunizma, imenovao je Stojkovića za svog ministra pravde!

Boris Tadić je postao uspešan političar. Najpre je „dogurao" do predsednika Demokratske stranke, a onda i do predsednika Republike. Njegova žena Veselinka Zastavniković je, posle razvoda, otišla u manastir. Bila je monahinja u jednom kosovskom manastiru. Kasnije je izvršila samoubistvo.

Oni koji su se najviše borili za istinu o smrti Radomira Radovića, tetka Jelena, Ilija Moljković, Mića Doktor, Pavluško Imširović, Jelka Kljajić Imširović, nisu više među živima. Na nadgrobnoj ploči Ilije Moljkovića piše: „Umro sit života".

Vlada Mijanović, koji je dugo godina živeo u SAD-u, vratio se u Beograd. Amerika ga nije slomila. Ostao je buntovnik, u Srbiji koja je, apatična, slomljena i „sita života", odavno prestala da se buni. Sreli smo ga na nekadašnjem Bulevaru Revolucije.

Sudarili smo se s njim. Žurio je nekud gore, u pravcu Cvetkove pijace, da se priključi jednoj pobuni, građanima-buntovnicima, koji su ustali protiv seče onih lepih, ogromnih bulevarskih platana. „Ne damo naše platane!", pisalo je na jednoj paroli okačenoj o stablo koje je gradska vlast osudila na smrt. „Živeli platani!" Eto na šta su spale revolucije, eto kako završavaju ideali, šuštali su umirući platani, ili se to nama samo pričinilo, dok smo pogledom ispraćali jednu legendu - Vladu Revoluciju.

Dragomir Olujić jedini, kao odocnela lasta i kao relikt odavno minulih vremena, i dalje pokušava da živi životom autentičnog šezdesetosmaša i levičara. Nosi „vijetnamku" i dugačku, već odavno sedu, kosu.

„Kada me danas vidite", hvali se Oluja, „možete slobodno kazati: on je isti onaj iz '68., i ništa drugo! Ja sam čovek koji nosi majicu crvene boje - to je boja revolucije, boja ljubavi, boja rada, boja levice. Nosim vojničku košulju kao simbol borbenosti i na njoj uvek okačen neki znak, odgovarajući vremenu - u disidenstko vreme na levi džep sam kačio otpornike, u vreme Solidarnošći njen bedž, a danas na reveru imam crvenu petokraku sa srpom i čekićem. Oblačim plave farmerke (dok ih je bilo) Super Rifle (leviske su nosili desničari i konzervativci) - plavo je boja visokih vrednosti, visokih ciljeva i zahteva, naravno i odgovornosti. I, nosim, naravno, patike starke, tenisice, koje moraju biti crne, simbol su čvrstog oslonca na zemlju, stajanja na zemlji, a ne hoda po oblacima. Duga (i divlja) kosa i brada su simbol slobode, kreativnosti..."

Njegova anahrona pojava u jednom bezdušnom i nepravednom svetu možda je sve što nam je ostalo od buntovnih mladalačkih godina i nada u bolje i pravednije društvo, u šta je verovao i zbog čega je stradao mladi sindikalista Radomir Radović.

Drugovi, prijatelji i rođaci Radomira Radovića već godinama se, poslednje subote u aprilu, okupljaju kraj njegovog groba na Bežanijskom groblju, obeležavajući godišnjicu smrti, koja je još uvek državna tajna.

Ali i njih je, kako godine prolaze, sve manje.

(Kraj)

A. 1. Osveta

M. G.

Novinar Milovan Brkić, kojeg je Radomir Radović još u srednjoj školi upoznao sa tadašnjim vođama Otvorenog univerziteta i disidentima, obećao je da će se osvetiti nalogodavcima Miraševog ubistva.

Po Brkićevom saznanju, Radovića je likvidirala Savezna državna bezbednost, po nalogu Staneta Dolanca. Iz dva razloga - da zaplaši srpske intelektualce, disidente i sindikalne tribune, a drugi je da krivicu i bes građana svali na Upravu državne bezbednosti Srbije, koja je, po Dolančevom nalogu, hapšenje na Veliki petak ''traljavo'' odradila.

Dolančev nalog Savezna državna bezbednost sprovela je preko jednog radnika Gradskog SUP-a Beograda (Crnogorca) i službenika crnogorskog SDB-a, čije likvidatore je koristila Savezna SDB.

Radomir je nakon rastanka sa devojkom sačekan od dvojice pomenutih inspektora i oni su ga odveli u stan koji je koristila Savezna SDB kao rezidencijalni objekat, gde je Radomiru ubrizgan otrov, a nakon dva dana njegovo telo je izneto u kovčegu i tajno uneto u vikendicu u selu pored Obrenovca. Ta operacija je trajala, jer je Radomir bio blizak sa komšijama, pa je unet u gluvo doba noći i tu ostavljen. Srpska tajna služba je shvatila poruku, pa je obdukcioni zapisnik sastavljen tako da je u njega uneto sve što je ukazivalo na nasilnu smrt.

Godine 1989. Milovan Brkić je serijom tekstova o crnogorskoj tajnoj policiji podigao javnost. Prilikom boravka u Titogradu, crnogorska tajna policija je pokušala da likvidira i Brkića, ali se on provukao samo sa težim povredama. Mediji su, neočekivano, stali uz Brkića, uvereni da neko važan iza njega stoji, jer je samo lud čovek, u to vreme, mogao da nasrne na tajnu ubilačku službu. Potom je usledila smena čelnika RDB-a Crne Gore. Jedan od ubica Radovića nije živ, a drugi je u osmoj deceniji života.