Vreme smrti

Nadvilo se crno vreme propadanja, nabujao šljam i ološ...

Da li će Srbija preživeti Vučića

Na kraju mandata predsednika Predsedništva SFRJ, Stjepan Mesić se pohvalio: "Posao sam obavio, Jugoslavije više nema". Uskoro, kad bude odlazio s vlasti, Aleksandar Vučić će moći da se identifikuje s njim: "Posao sam obavio, Srbije više nema". Svakim danom koji Vučić i njegov naprednjački kartel provedu na vlasti, Srbija je bliže uništenju. Ako već nije kasno, narod mora da pruži otpor i odbrani pravo na svoje i postojanje svoje države. Budućnost svakog građanina svela se na dilemu: Srbija ili Vučić.

Predrag Popović

Pandemija korona virusa, za samo četiri meseca, zauvek je promenila svet kakav poznajemo.

Pandemija Vučićevog ludila, za ovih osam godina, nanela je trajnu štetu Srbiji.

Naprenjački kartel je zaveo diktaturu i zaustavio proces demokratizacije društva, opljačkao je javne resurse, zadužio nekoliko sledećih generacija, podjarmio sve institucije, od policije i pravosuđa napravio servis za zaštitu kriminalaca iz dvorske svite, mlade i stučne ljude proterao iz zemlje, a ostale sveo na nivo robova.

Sve što je vredelo, Vučić je prodao stranim kompanijama, a deo su prigrabili njegovi rođaci, kumovi i saučesnici u zločinačkom projektu. Kinezi, Nemci, Amerikanci... Svi su uzeli što su hteli, neko oranice, neko rudnike, a neko samo radnike.

Vučić nije samo rasprodao ostatke državne imovine. Za razliku od prethodnih okupatora, koji su otimali materijalna dobra, Vučić se posvetio uništavanju kompletnog sistema vrednosti, koji je obeležio istoriju naroda kojim vlada.

U programskom manifesu, objavljenom poslednjeg dana 2015. godine u božićnoj poslanici, Aleksandar Vučić je otkrio suštinu svoje rušilačke misije: "Srbi moraju da menjaju sebe i Srbiju.

Mnogo toga je okamenjeno ovde, kod nas. Navike, mentalitet, mitovi. Veliki pijuk je potreban da se sve to razbije. Srbija, prosto, mora da pređe tu provaliju. Nemamo kud nazad. Uostalom, po Volteru, samo bedni narodi žive od istorije. I to tako što je izmišljaju." Sve što je naveo u tom manifestu, Vučić je realizovao u praksi.

Umesto pijuka, za razbijanje vrlina i vrednosti "bednog naroda" koristio je političku funkciju, moć i novac. Iz budžeta je preusmerio velika sredstva za izgradnju Hrama svetog Save. Tuđim novcem kupio je podršku patrijarha i određenog broja episkopa Srpske pravoslavne crkve. O istom trošku, dobio je i njihovo ćutanje o svim načinima na koje je podrivao pravoslavlje.

Sad, kad Vučić tvrdi da na "Kosovu nema ništa srpsko, ni metar nije srpski", patrijarh Irinej ističe da se "predsednik Aleksandar Vučić kao lav bori za Kosovo".

Obojica ne mare za istinu, za činjenicu da istorija Srba, Srbije i Srpske pravoslavne crkve ne postoji bez Kosova. Po Vučićevom mišljenju, vreme je da se Srbija odrekne Kosova, kao što su se Nemci pomirili sa svojim etničkim enklavama na istoku. Ako je Kenigsburg mogao da postane Kalinjingrad, što ne bi Uroševac bio Ferizaj? Kosovski zavet, za Vučića nije ništa drugo do "poziv da umremo", zato i poziva da se Srbi odreknu mitova i počnu da se, kao on, dive sultanu Muratu, koji je bio "veliki vojskovođa i junak, mudar i... eee..."

U monstruoznoj ostrašćenosti, s kojom se obračunava sa srpskom istorijom, Vučić ne shvata da je kosovski mit pomogao Srbima da pretrpe vekovnu tursku okupaciju, a traje i u vreme aktuelne naprednjačke tiranije.

Borbu protiv Srpske pravoslavne crkve Vučić vodi i u Crnoj Gori. "Razumem to što mnogi smatraju da je sporan naziv pravoslavne crkve, pošto određuje srpsku nacionalnu pripadnost", rekao je Vučić. Sveti Petar Cetinjski, Sveti Vasilije Ostroški, Njegoš i svi ostali svetitelji i poglavari SPC-a u Crnoj Gori, kao i vernici, koji danas litijama brane svetinje, svi su bili ponosni na pripadnost Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Samo predsedniku Srbije smeta srpski naziv srpske crkve. S druge strane, vernicima smeta što se partijarh ne oglasi tim povodom i ne opomene Vučića da se ne meša u crkvena pitanja, naročito ne sa željom da menja istoriju.

Patrijarh, kao i ostali crkveni velikodostojnici, ni jednom rečju nisu kritikovali Vučićevu odluku da osnovnoj školi u golijskom selu Deževa promeni naziv iz "Rastko Nemanjić" u "Kalifa bih Zajed al Nahjan". Od uspomene na Svetog Savu, vladikama su važnije donacije koje dobijaju milošću gospodara Vučića.

Pre 80 godina, pod pritiskom Nezavisne Države Hrvatske, Vučići su se, s još pet srpskih porodica iz Čipuljića, odrekli pravoslavlja i prihvatili katoličanstvo. O tome je ostalo svedočanstvo fratra Mije Filipovića, objavljeno u knjizi "Haške muke" bivšeg potpredsednika Srpske radikalne stranke Ljubiše Petkovića. Vučići su konvertitstvom sačuvali glave. Kasnije, kad im se učinilo da je politički korisno da se predstavljaju kao pravoslavci, vratili su se staroj veri i počeli da slave Svetog Nikolu.

Vučić i danas hvali katoličanstvo, kao pragmatičnu i modernu veru, mnogo prikladniju savremenim trendovima u svetu. Ipak, Srbima predlaže da prihvate protestantizam: "Moramo da se menjamo, zato se toliko često vraćam na Lutera, Vebera, protestantsku radnu etiku, moramo da potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo".

Vlast Srpske napredne stranke jasno pokazuje šta treba da se uči u Srbiji. U udžbenicima za osnovnu školu turski danak u krvi predstavlja se kao humani oblik pomoći srpskoj deci, koja su dobijala priliku da se obrazuju i napreduju u javnoj službi tadašnje imperije. Takođe, NATO je opisan kao miroljubiva organizacija koja posreduje u rešavanju međunarodnih konflikata.

Kako Vučić kreira srpsku prosvetu videlo se nedavno, kad je komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila da iz lektire izbaci zbirku pesama "Tražim pomilovanje" Desanke Maksimović. Tek posle negativnih reakcija u javnosti, premijerka Ana Brnabić i ministar Mladen Šarčević su obećali da će ispraviti tu "grešku". Čak i u vrhu SNS-a postoje pojedinci koje je uznemirila ta "greška", za koju tvrde da je osmišljena u Vučićevom kabinetu.

Prema tim informacijama, lično je Vučić zahtevao da se Desanka Maksimović izbaci iz udžbenika za treći i četvrti razred gimnazije, i to ne zbog "Pomilovanja", nego zbog pesme "O poreklu". Diktatoru su zasmetali stihovi "Ja znam ko sam / po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva / po jasnosti njegova glasa / po tome što me od Studenice do Mileševe / pradedovi gledaju sa ikonostasa / i što svaki u ruci drži hram..." Da pradedovi u rukama drže džamiju ili katedralu, Vučić bi još nekako pretrpeo tu zatucanost, ali sećanje na nemanjićka zvona ne može. Ne može iz političkih razloga, a možda i genetskih. No, da sad u ovu temu ne uplićemo Fahrija Musliua.

Komisija Zavoda, koju je predvodila Dejana Milijić Subić, bar prema dostupnim informacijama, iz nastavnog programa srpskog jezika i književnosti izbacila je Domanovićevog "Vođu", Radičevićev "Đački rastanak", Jakšićevu "Jelisaveta, kneginja crnogorska", Kočićevog "Jazavca pred sudom", Nušićevog "Narodnog poslanika", Zmajevu "Jututunsku narodnu himnu", kao i dela Ive Andrića, Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Tolstoja, Bodlera, Hemingveja, Šolohova i mnogih drugih autora za koje nikad nisu ni čuli naprednjački kelneri i autolimari s doktorskim titulama.

Vučić voli da se hvali kako je bio odličan učenik. Da ne bi ispalo da je bio klasični štreber, priznaje da je ponekad bežao s nastave. Valjda da bi na miru učio. Sad želi da đake oslobodi tih muka. Umesto da čitaju i obrazuju se, bolje im je da se pripremaju za ropsku budućnost koja ih čeka u kineskim kompanijama.

- Deca u školama moraće da rade dva sata dnevno, da budu pripremljena za posao, da ranije odu od roditelja, da budu spremni da rade u fabrikama, firmama ili na njivi. Moraće da nauče da rade - kaže pedesetogodišnji čovek, koji nema nijednog radnog sata izvan politike.

Isti parazit, na funkciji predsednika države, optuživao je majke, porodilje i trudnice da namerno ostaju u drugom stanju, samo da ne rade. "Mogu konju rep da iščupaju, ali ne žele da rade, lakše im je da žive od porodiljskog i dečjeg dodatka, koji uzimaju od države", tvrdio je Vučić. Dok je iznosio te gnusne optužbe, Vučić je na ruci imao "hublot" sat, vredan 82.000 evra, a zapenio se zbog 3.000-4.500 dečjeg dodatka koje uzimaju zle i pohlepne mame.

Vođen morbidnom potrebom za ponižavanjem svojih žrtava, izbornu kampanju je vodio pod sloganom "Za budućnost naše dece". U zanosu, iznosio je megalomanske laži o tome da će uskoro, ako glasaju za SNS, "naši mladi imati plate od 1.900 evra". Takve besmislene laži plasira pred svake izbore. Slaže i pusti da vreme uradi svoje, pa kad se to zaboravi, on doda novu budalaštinu. Tako je obećavao da će izgraditi 50.000 stanova za mlade bračne parove. "Mladi će moći da kupe stanove po najpovoljnijoj ceni, ne većoj od 380 evra po kvadratu. Država će u taj projekat uložiti 400 miliona evra", rekao je Vučić. Ne samo što ga je demantovala matematika, nego i vreme. Više se niko i ne seća te Vučićeve prevare, jedne od milion.

Istovremeno, obećavao je da će popraviti demografsku sliku Srbije. Dovešće migrante, oni će podići natalitet. Plan bi trebalo da prvo primeni na svojim bližnjima, da ćerku Milicu uda za nekog, recimo, Sadika, pa da postane ponosni deda Arte, Valbone, Alberine, Lindite ili kako god...

Vučić radi sve što može kako bi realizovao ideju o promeni demografske slike i etničkog sastava Srbije. Uspešno razvija trgovinu ljudima. Iz Srbije rasteruje i prodaje mlade i obrazovane, a na njihovo mesto dovodi migrante s Bliskog istoka. Ministarstvo za rad i socijalna pitanja sklopilo je ugovore s nekoliko američkih agencija za usvajanje dece iz Srbije.

Nacionalni zavod za zapošljavanje ima programe za transfer srpskih stručnjaka u inostranstvo, pre svega lekara i ostalih zdravstvenih radnika na rad u Nemačku. Istovremeno, promenom zakona i odlukama lokalnih samouprava čak do 70 odsto smanjuju se takse i doprinosi privatnim preduzetnicima, koji zaposle "novonaseljena lica", kako naprednjačka vlast od milja naziva Arape i Afrikance, koje je muka naterala da zaglave u Srbiji.

Istoričar Miloš Milojević, krajem 19. veka, definisao je suštinu politike koju Vučić sada sprovodi: "Narod koji ne poznaje svoju prošlost i ne razume sadašnjost, nema budućnost". Vučić, sve pozivajući se na Voltera, menja prošlost, a sadašnjost, koju on kreira, ne može razumeti niko normalan. U takvim okolnostima, jasno je da Srbija nema budućnost.

Za to nije zaslužan samo mentalno poremećeni vladar. S obzirom na skromnu inteligenciju, nedostatak talenta i radne etike, Vučićeve realne mogućnosti ne prelaze kvalifikacije dovoljne za ulogu potrčka Vojislava Šešelja. Formatiran kao sluga, Vučić može da se istakne samo u organizaciji lepljenja plakata, nabavci bureka, gibanice i šampita, a pomalo i kancelarijskim spletkarenjem. Sticajem tragičnih okolnosti, takav nesrećnik se uzdigao 50 nivoa iznad svojih realnih kompetencija. Intelektualne i moralne nedostatke pretvorio je u svoje najjače adute, koje cene njegovi globalistički sponzori.

Takav, Vučić opstaje na vrhu piramide moći samo zato što se u opoziciji nalaze njegove neuspešne politikantske i etičke replike. Većina aktuelnih opozicionara i kritičara naprednjačkog režima imaju iste sorošoidne mentore i isti nivo nezainteresovanosti i nesposobnosti da razumeju interese naroda.

Razlikuju se samo po brutalnosti. Niko nije spreman da u tolikoj meri zloupotrebi vlast, da gazi i zatire svakog ko mu zasmeta. Naprotiv, lideri tzv. prave opozicije ne mogu i nikad neće moći da shvate koga imaju za protivnika. Umesto da to prepoznaju i tome prilagode načine otpora, oni se samo čude i zgražavaju.

Kad je objavljeno da je Danilo Vučić zaražen korona virusom, Dragan Đilas je među prvima požurio da mu javno poželi brz i uspešan oporavak. Odgovor je dobio nekoliko dana kasnije, kad je Vučić poslao svoje kriminalce da Đilasovoj deci pevaju: "Hej hej, Đilase, vrati pare, lopove". Kukavni vođa opozicije nije mogao ništa drugo, nego da suze roni, baš kao i Vuk Jeremić, kad je vođa naredio da mu ženu Natašu nazivaju šefom narko kartela.

Ucenjeni i uplašeni lideri opozicije ne mogu da se odupru Vučićevoj diktaturi. Ne snalaze se. Uzalud ih on, preko svojih medija, predstavlja kao vodeće protivnike i jedinu alternativu, oni ne mogu da dobace. Građani prepoznaju njihov nedostatak energije i ideja. Kad se tome doda nepoverenje, eto sreće za diktatora. Dok su mu oni opozicija, Vučić ne mora da brine za tron.

Ne brine ga ni Boško Obradović. Predsednik Dveri, koje su pre nekoliko godina donele osveženje na srpskoj političkoj sceni, mogao je da bude političar velikog formata. Međutim, ulaskom u Savez za Srbiju, ispresavijan je i prepakovan u džepno izdanje. U Đilasovom džepu inficiran je potrebom da se prilagodi novom okruženju. Iako povremeno iz sećanja izvlači patriotske fraze, politički i intelektualni domet nedavno je opisao u predlogu uslova, koji bi doneli promene u Srbiji.

- Kontrolu rada Narodne skupštine i izvršne vlasti treba da vrši Gornji dom, odnosno Senat u kome bi bili zastupljeni, kao glas društvene svesti, savesti i saveta Vladimir Kostić, Milena Dragićević Šešić, Biljana Stojković, Milica Kralj, Dušan Teodorović, Biljana Lukić, Vlado Georgiev, Tatjana Vojtehovski, Srđan Škoro, Milo Lompar, Dejan Mirović, Marinko Vučinić, Kosta Čavoški... - predložio je Obradović.

Do juče, zbog tog predloga bio bi najuren iz Dveri. Do juče, tamo su postojali pojedinci koji bi mu skrenuli pažnju da akademici Kostić i Teodorović najglasnije zastupaju stav da Srbija treba da prizna nezavisnost albanske države Kosovo. Biljana Stojković dokazuje da je Srbija odgovorna za "genocid u Srebrenici", sa "Ženama u crnom" protestuje protiv Srpske pravoslavne crkve, maše transparentom "Sve smo abortirale" i optužuje pravoslavne vernike da su istrebili dabrove u Vojvodini, pojeli su ih u vreme posta.

Tatjana Vojtehovski se, dok je bila portparol Pinka, isticala tvrdnjama da nema niko bolji od Željka Mitrovića, pošto njegovu televiziju svakodnevno gleda više ljudi nego što bilo koja stranka ima glasača.

Koga Obradović predlaže za Senat najbolje pokazuje primer Milene Dragićević Šešić, profesorke menadžmenta u kulturi na Fakultetu dramskih umetnosti.

- Građanska Srbija je postiđena ponašanjem Sergeja Trifunovića. Uostalom, to nije tema o kojoj treba da se priča. Prava tema je rasizam u našem društvu. Zato ja nosim Maruškinu maramu u čast Afroamerikanaca - kaže Obradovićeva "senatorka" Dragićević Šešić.

Iz tog šinjela iskočio je i profesor Čedomir Čupić.

- Politički populizam uspeva u vreme krize, kakva je bila 2008. godine. Populističkim parolama Donald Tramp je pobedio na izborima i postao predsednik Sjedinjenih Američkih Država - kaže Čupić.

U realnom životu, koji demantuje navode iz njegove izjave, u vreme krize, 2008. i 2012. pobedio je Barak Obama, a Tramp četiri godine kasnije. U skladu s Arhimedovim zakonom ispada da količina Soroša potopljena u Čupića ima istu težinu kao inteligencija istisnuta iz njega. Čak i obrazovan i mudar čovek, kakav je Čupić, usled ideološkog slepila ne može da razazna stvarnost, pa je tumači u skladu sa vlastitim ograničenjima.

Dok takva pseudoelita utiče na stavove kritičkog, građanskog i demokratskog dela javnosti, Vučić je bezbedan na vlasti. Na njihovu i njegovu žalost, postoji i deo Srbije koja se budi, koja diže glas. Iako ne dopire do mejnstrim medija, jednako režimskih kao i tobože nezavisnih, taj deo naroda dobija sve veći politički uticaj.

Zasad, Vučić je sam sebi najveći neprijatelj. Dosledan samo u zlu, kao što uništava celu Srbiju, uništava i svoju porodicu.

Čim je došao na vlast, Aleksandar Vučić je kriminalizovao svog brata Andreja. Uvukao ga je u mnoge afere i stvorio mu imidž beskrupuloznog reketaša i nasilnika. Andrej Vučić je postao simbol naprednjačkih pljački. Andrej Vučić otima restorane, hotele, građevinska preduzeća, poljoprivredna imanja i sve ostalo što mu dođe na oko. Možda to i nije tačno, ali u javnosti je stvoren takav utisak.

Posle Andreja, Aleksandar je kompromitovao svog prvenca Danila. Svaki normalan roditelj učinio bi sve što može da sina skloni iz lošeg društva, a Aleksandar Vučić je Danila ubacio među narko dilere, razbojnike i nasilnike. Upravo preko svog sina, diktator je javnosti prikazao kako izgleda sprega vlasti i kriminala. Poludelom ocu ne smeta što mu je sin okružen kriminalcima, besan je zbog medija koji objavljuju informacije o tome.

- Stavljanje mete na čelo mladića od 22 godine je, u vašem svetu, legitimna politička borba. Razvucite ga po tviteru, upregnite tabloide da ga fotografišu dok gleda utakmicu, povežite sa mafijom, samo da bi udarali po njegovom ocu. Vi ste blato protiv koga kažete da se borite - tvrdi Ana Brnabić, ponosno ističući da jeste i biće advokat Aleksandra i Danila Vučića.

Poput Brnabićke, podršku vođinom ludilu daju i ostali paraziti iz njegove dvorske svite. Svi optužuju medije koji objavljuju fotografije Danila i Aleksandra Vidojevića, zvanog Aca Rošavi, jednog od vođa Partizanove navijačke grupe "Janjičari". Niko, tobože, ne primećuje koliko je bolest odmakla, što dokazuje već činjenica da Danilo ima više fotografija sa Acom Rošavim, nego sa svojim ocem. Takođe, više je takvih slika nego što ih Aleksandar Vučić ima sa svim svojim suprugama, bivšim, aktuelnim i budućim.

Iskrenu brigu pokazuje samo Anđelko Vučić, Aleksandrov zvanični tata. Anđelko je i ranije pokušavao da sputa agresivne izlive mentalnih oboljenja svog sina. Ponekad bi i uspeo u tome, ali u poslednje vreme uzalud se trudi. Aleksandar se potpuno oteo kontroli, ne zanimaju ga ničiji saveti i molbe.

Svedoci iz okruženja predsednika SNS-a tvrde da je Anđelko molio Aleksandra da ne zloupotrebljava Danila u političke svrhe i da ga makne iz drušva Ace Rošavog i Velje Nevolje. Smirenim tonom, objašnjavao je sinu da nije dobro što je tako, vezom s kriminalcima, zauvek obeležio Danila.

Anđelko Vučić je svestan da će Aleksandar kad-tad biti pozvan na odgovornost, da će morati da sedne na optuženičku klupu, pa sad pokušava da sačuva bar unuka Danila. No, diktator više ne čuje taj glas razuma, njega zanima samo zveckanje novca.

Aleksandar Vučić je najbogatiji političar u Evropi, a vodi državu najsiromašnijih građana. Vladar se bestidno hvali ekonomskim uspesima, koji su napunili samo sefove članova njegove porodice, njegovih kumova i najistaknutijih pripadnika naprednjačkog kartela. Zahvaljujući diktatoru, obogatili su se režimski tajkuni, trgovci političkim uticajem, policijski i parapolicijski posrednici u švercu droge i oružja, javni izvršitelji i notari. Svi ostali su puke žrtve tog pljačkaškog pohoda.

U Vučićevoj Srbiji više od 400.000 dece nema elementarne uslove za život, za hranu, školovanje i medicinsku zaštitu. Više od tri miliona porodica nalazi se u dužničkom ropstu, na udaru izvršitelja, koji im plene platu, penziju, pokretne stvari, kuće i stanove. Svaki dan, zbog bede i beznađa, ubije se četvoro očajnika. Srbija ima najstarije stanovništvo u Evropi, s prosekom iznad 44 godine. Iz ovog kazamata beže svi koji mogu, bez namere da se ikad vrate.

Uskoro, kad posledice pandemije korona virusa pokrenu proces recesije, kad se raspadnu i ovi bedni ostaci privrede, nastupiće potpuni kolaps sistema. Bez posla, imovine, novca i nade, građani će shvatiti dokle ih je doveo Aleksandar Vučić, šta je napravio od Srbije. Tada će, ako ne bude prekasno, morati da naprave konačni izbor: Srbija ili Vučić.