Govoreći otvoreno

Uzroci i posledice Vučićevih potpisa u Londonu i Vašingtonu: priznao Kosovo, “zaratio” sa Rusijom

IZMEĐU PAKTA I RATA

Protiv koga srpski diktator hoće da ratuje, zašto je siguran da će taj rat izgubiti, kad i kako je potpisao vojni pakt (savez) sa Velikom Britanijom, uperen protiv Rusije, ko ga je u Londonu diskretno pazio dok je bio „junior". Zašto je Rusiji odgovarao tekst Sporazuma Donalda Trampa za Kosovo a nije ni Vučiću koji ga je javno potpisao, niti Evropskoj uniji i Džozefu Bajdenu, kako je taj Sporazum i danas uzrok raznih raskola i da li je „ograničena vojna intervencija" Vojske Srbije smišljana zapravo u britanskim službama, dana u ruke Vučiću da je izvede, radi dalje kompromitacije Srbije i „alibija" za kontra-intervenciju i demonstraciju sile „pred Putinovim vratima".

Nikola Vlahović

„Ova zemlje nikad neće propasti, ovaj narod to neće dozvoliti!", govorio je pretećim tonom, bez ikakvog realnog povoda, srpski diktator Slobodan Milošević, 28. juna 1989. godine, pred nepreglednom masom na prostranoj kosovskoj poljani poznatoj kao Gazimestan.

Tog dana, prema nekim procenama, bilo je oko milion ljudi u kolonama koje su neprestano pristizale na skup organizovan formalno povodom pet vekova od Kosovskog boja.

Ovaj nezapamćeni politički spektakl, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, trebalo je navodno da upozori ondašnje zavađene jugoslovenske republike i njihove političke oligarhije, da će Srbija pružiti otpor albanskom separatizmu i svim drugim separatističkim težnjama u tadašnjoj državi.

Zašto su Miloševićeve Službe izabrale taj put, a ne put diplomatske, pravne i medijske internacionalizacije tog pitanja? Odgovor na to pitanje, kao i danas, vodi prema Moskvi i Vašingtonu, a onda Londonu, Berlinu i Parizu. Tamo gde je sudbina Balkana vekovima projektovana, kao i danas.

Skoro četvrt veka kasnije, polovinom aprila 2024., pred domaćom i svetsko javnošću, sadašnji srpski diktator Aleksandar Vučić, u potpuno psihotičnom stanju, govori isto što i Slobodan Milošević 1989., ali drugim rečima: „Borićemo se, ali ćemo izgubiti! Vrlo brzo će naša trobojka postati simbol otpora širom sveta! Naravno da ćemo izgubiti, ali će snaga našeg otpora biti tolika da će iznenaditi i moćnike i one koji se opiru!".

Kad, gde, ko, sa kim i protiv koga će se boriti? To ni Slobodan Milošević nije rekao. Niti je njegov režim ikada priznao da je bio u ratu.

Ogorčen i potpuno poražen, Aleksandar Vučić se trenutno nalazi na korak od izazivanja još jednog sukoba za koji i sam kaže „Naravno da ćemo izgubiti!".

Za čije interese Vučić gura Srbiju u ovako „projektovane" nove gubitke?

Nakon svega što je protekle decenije uradio na štetu ove države i njenog naroda, ne bi bilo nikakvo čudo da je konačna demontaža Srbije bio strateški zadatak koji je dobio 2012/2013. godine od angloameričkih službi. Jer, sve što radi vodi takvom epilogu.

Da bi bilo jasnije ko je srpskom diktatoru nacrtao „mapu puta" razbijanja Srbije, treba na ovom mestu podsetiti na dan 18. juna 2022. godine, kad je ministar odbrane Velike Britanije Ben Volas (Ben Wallace) izjavio da je ta zemlja sa Srbijom potpisala značajan sporazum kojim se sprečava uticaj Rusije, kao i da će Britanija pomoći Srbiji da se odupre ruskom "zlobnom uticaju" i "manipulaciji".

Sporazum o kome je reč, potpisan je za vreme Volasove posete Beogradu, samo dva dana ranije, 16. juna te godine. Da je u pitanju ozbiljan polutajni državni akt, vidi se i na osnovu diskretne informacije koja je dostavljena ambasadi Velike Britanije u Beogradu, gde je jasno da su potpisi Ministarstava odbrane Srbije i Ministarstva odbrane Velike Britanije aktivirali ovaj Sporazum koji je na snazi u punom kapacitetu i 2024. godine.

U izveštaju ambasade ovim povodom, pisalo je kratko: "Dokument je fokusiran na konsolidovanje i širenje bilateralne saradnje između ministarstava odbrane Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva. Dokument se bavi temama poput zajedničkog učešća naših država u međunarodnim mirovnim misijama".

Prevedeno na srpski jezik, bez diplomatskih fraza, to znači da je lični režim Aleksandra Vučića još 2022. godine, potpisao vojni pakt (u ime Srbije i bez znanja Srbije) sa Velikom Britanijom, o kome do današnjih dana građani ove zemlje ne znaju ništa, jer o tome nije odlučivala ni Skupština ni Vlada. Odlučila je vojno-administracija služba Velike Britanije, a Vučić je na zadatku Ujedinjenog Kraljevstva da to sprovodi u delo uz strogu kontrolu Forin ofisa. Uostalom, kao i brojna druga tajna i javna akta, mnoge formalne i neformalne direktive koje je Vučić po nalogu političkog krila vojno-obaveštajne zajednice Velike Britanije izvršavao.

Ako tu nešto nije bilo jasno, pojasnio je pomenuti britanski ministar odbrane Ben Volas jednostavnim rečima: "Što se tiče naše britanske politike prema Rusiji, ona je jasno predstavljena u javnom strateškom dokumentu pod nazivom Integrisani pregled spoljne politike i odbrane". A, tu piše, ukratko, da je Rusija "pretnja" za Veliku Britaniju i sve što sledi tim povodom. A, Srbija, za koju naivni i površni „poznavaoci stvari" veruju da je još uvek „ruska vojna saveznica", za vreme Vučićevog režima postala je deo antiruske vojne koalicije. O tome svedoči već citirana izjava ministra odbrane Velike Britanije Bena Volasa (od 18. juna 2022), da će Britanija pomoći Srbiji da se odupre ruskom "zlobnom uticaju" i "manipulaciji".

U međuvremenu, krajem te i početkom prošle 2023. godine, Vučić je imao kontakte sa Moskvom. To je odmah izazvalo reakciju u Londonu pa je britanski lord Stjuart Pič, bivši načelnik britanske vojne obaveštajne službe i bivši predsedavajući Vojnog komiteta NATO pakta, upozorio Vučića da mu sleduju ekonomske, diplomatske i političke sankcije koje će mu "Kontakt grupa" predočiti, ukoliko ne bude strogo poštovao potpisani Sporazum izmešu Ministarstva odbrane Velike Britanije i Ministarstva odbrane Srbije, o otvorenom vojnom savezu protiv Rusije.

U Kenzingtonu, elitnom delu Londona, gde vlada poseban bezbednosni režim, jer su u njemu smeštene sve najvažnije ambasade stranih država, gde se nalazi prirodnjački muzej, muzej "Viktorija i Albert", Hajd park i kultna robna kuća „Herods", gde žive isključivo multmilioneri i milijarderi, nalazi se i jedna mala, neupadljiva ulica Gloster roud (Gloucester road). U njoj se nalazi i gvožđarsku radnju u kojoj je nekada, kratko vreme, radio Aleksandar Vučić sa nepunih 19 godina.

U jednoj maloj londonskoj privatnoj arhivi, nalazi se i lična prepiska MI6 obaveštajca, sa nekadašnjim jugoslovenskim obaveštajcem, koji se raspituje da li je „momak poslušan, kako napreduje, uči li engleski jezik i kako mu ide", a ovaj mu odgovara da ga „gospodin Sagar hvali kao vrlo poslušnog, a engleski uči".

Kad je pre izvesnog vremena Vučić dobio priliku da održi nekakvo predavanja na Londonskoj školi za ekonomiju (LSE) kazao da je kao mladić radio u Londonu u gvožđarskoj radnji, a da mu je šef bio "gospodin Sagar" i da je zarađivao dve funte na sat, te da mu je kasnije „gospodin Sagar" davao dve i po funte za sat vremena rada.

Njegov kasniji dolazak kod Vojislava Šešelja, desio se na predlog pomenutog bivšeg jugoslovenskog obaveštajca, kako bi „popunili broj svojih ljudi" u njegovoj stranci. Vučić ni tada nije znao ko mu je strani „impresario". Saznaće tek kad se u Hagu pojavio u svojstvu „pravnog savetnika Voijislava Šešelja". Od tada pa do današnjih dana, deluje kao pokretni „troublemaker" (proizvođač nevolja), za potrebe britanskih službi. O tome će javnost u Srbiji tek saznati, kad ga ta ista špijunska zajednica uskoro ukine. Mada ga je ruski FSB već „prebrisao", to nikako ne znači da nema spreman plan za njegovo eventualno „evakuisanje" iz Srbije. Ne zbog njegove bezbednosti nego zbog ruskog prestiža u obaveštajnim interesima na Balkanu.

Britanske službe preko svojih rezidenata u Beogradu znaju da je Rusija i dalje spremna da ukoliko do bilo kakvog sporazuma sa albanskim Kosovom dođe, najpre aktivirati proteste preko političkih stranaka koje je ona i formirala, a ključnu političku likvidaciju Vučićeve koalicije, vršiće preko preko Socijalističke partije Srbije (SPS) koja se decenijama direktno ili indirektno finansira preko ruskih energetskih kompanija i korupcijom koja je u vezi sa time. U tim okolnostima bi trenutno uticala i na televizije sa nacionalnom frekvencijom, Happy TV, B92, Prva, Pink i RTS ali i brojne druge, plus preko dnevnih novina Novosti i Politika, da se momentalno okrenu protiv Vučića.

Ruska federacija preko svojih agenata i svog uticaja u javnom prostoru u svakom momentu može da ukloni Vučića, znatno pre nego bi to mogla da uradi njegova realna „centrala" u Londonu. Imala je prilike i ranije, ali nije, iz razloga činjenice da je dogovori između Putina i Trampa o Kosovu pogodovao ruskim planovima za Balkan. Da bi i to bilo jasnije, vredi pogledati hronologiju događaja..

Naime, već je skoro četiri godine prošlo od kako je Aleksandar Vučić, u „magarećoj klupi", pod nadzorom bivšeg (a verovatno i budućeg) predsednika SAD Donalda Trampa, potpisao javno dugačak niz obaveza prema u vezi sa Kosovom, i to pred kamerama i uz prisustvo najviših funkcionera u Vašingtonu. Prvih dana septembra 2020. godine, potpisao je Sporazum o „ekonomskoj normalizaciji" Beograda i Prištine, odnosno Srbije i Kosova, Sporazum o međusobnoj ekonomskoj normalizaciji (srpska i kosovska delegacija potpisale su u formi dva odvojena bilateralna sporazuma između Srbije i SAD, odnosno Kosova i SAD).

Sve se obavilo pod pokroviteljstvom specijalnog izaslanika Donalda Trampa za dijalog, a tada i ambasadora SAD u Berlinu, Ričarda Grenela, o uspostavljanju direktne avio i železničke linije na relaciji Beograd-Priština i izgradnji autoputa Niš-Priština. Potpisao je Vučić tada, između ostalog i privremenu obustavu (na godinu dana) kampanje za pojedinačna povlačenja priznanja Kosova.

Potpisao je Vučić i akt o otvaranju Međunarodne korporacije za finansijski razvoj u Beogradu, ali ne i u Prištini(zajednička, srpsko-kosovska korporacija).

Među tačkama našla se i ona koja se odnosi na izradu studije izvodljivosti za „deljenje Gazivoda kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom", ali i to da će se dve strane priključiti Mini-Šengen zoni, a iz prevoda čitavog sporazuma koji je potpisao Aleksandar Vučić na engleskom jeziku vidi se da on detaljno predviđa „život dve susedne države".

Šta je tada Vučić stvarno potpisao i šta je još dužan da realizuje?

Na primer, da su dve strane saglasne da idu napred sa ekonomskom normalizacijom pristajući na to da će se obavezati na zajedničku studiju o izvodljivosti o opcijama za povezivanje železničke infrastrukture Beograd-Priština sa morskom lukom na Jadranu.

Takođe, da će „obe strane" sarađivati sa američkom Međunarodnom korporacijom za finansijski razvoj i EXIM-om na memorandumima o saglasnosti radi ostvarivanja sledećeg: Autoput mira, Železničke veze između Prištine i Merdara,Železničke veze između Niša i Prištine, Obezbeđivanje sredstava za finansiranje zajmova potrebnim malim i srednjim preduzećima (MSP), sve uz stalno prisustvo američke Međunarodne korporacije za finansijski razvoj u Beogradu.

Dalje, Vučić je potpisao da će se obe strane će se pridružiti „Mini-Šengen zoni", koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija najavile u oktobru 2019. godine, da će „obe strane"

priznati diplome i profesionalne sertifikate, sarađivati sa Ministarstvom energetike SAD i drugim odgovarajućim telima američke vlade na izradi studije o izvodljivosti za potrebe podele jezera Gazivode, da će povećati kontrolu avionskih putnika, međusobnu razmenu informacija u okviru šire američke saradnje na Balkanu, i posvetiti se unapređenju tehnologije da bi se sprečile nedozvoljene aktivnosti, primenom skrining i informacionih sistema koje obezbeđuju SAD, uključujući PISCES, APIS, ATS-G i SRT.

Ono najzanimljivije tek dolazi u tekstu pa se dalje kaže da će se „Obe strane obavezati da štite i promovišu slobodu veroispovesti, uključujući obnavljanje međuverske komunikacije, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu i takođe i nastavak restitucije imovine žrtava holokausta koje nemaju naslednike i neupitno jevrejske imovine".

Takođe, piše u tom Sporazumu da se „obe strane" obavezuju da će ubrzati napore da se pronađu i identifikuju ostaci nestalih osoba, da se „obe strane" obavezuju da će identifikovati i primeniti dugoročna, trajna rešenja za izbeglice i interno raseljena lica i da će odrediti lice koje će upravljati ovim naporima u okviru svojih ministarstava i voditi koordinaciju između Beograda i Prištine i obezbeđivati ažurirane informacije o broju rešenih i nerešenih slučajeva na godišnjem nivou.

Na kraju, Vučić je potpisao da će „Obe strane" sarađivati sa 69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost kako bi se zalagale za dekriminalizaciju, da će „obe strane" označiti Hezbolah u njegovoj celini kao terorističku organizaciju i u potpunosti sprovesti mere za ograničavanje poslovanja i finansijskih aktivnosti Hezbolaha unutar njihovih nadležnosti.

Kosovo se složilo sa jednogodišnjim moratorijumom na traženje članstva u međunarodnim organizacijama. Srbija se složila sa jednogodišnjim moratorijumom na kampanju za povlačenje priznanja i uzdržaće se od slanja formalnog ili neformalnog zahteva bilo kojoj naciji ili međunarodnoj organizaciji da ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu.

Na kraju teksta Sporazuma piše da on odmah stupa na snagu.

Prestankom mandata Donalda Trampa, pa sve do danas, dakle, do aprila meseca 2024. godine, traje ozbiljan sukob između ovoga što je potpisano u Ovalnom kabinetu predsednika SAD, i kasnije nastalih promena na političkoj sceni u Evropi i nakon dolaska nove administracije u Belu kuću (Vašington). Sukob koji je inscenirao sadašnji (odlazeći) predsednik SAD, Džozef Bajden, zajedno sa svojim koalicionim partnerima u Evropskoj uniji, Velikoj Britaniji i zemljama Komonvelta.

Tokom proteklih godina i danas, na jednoj strani su bili Ruska federacija, Kina i Indija, na drugoj svi ostali.

Gore opisani vojni savez Vučićevog režima sa Velikom Britanijom, potpuno je promenio spoljnu politiku Ruske federacije prema ovom delu Balkana. Poslednjih nedelja, sudeći prema poslednjim istupima starog obaveštajca Nikolaja Patruševa, vlada u Moskvi verovatno ne zagovara „organičenu vojnu akciju" Vojske Srbije u opštinama na severu Kosova. Ali, može biti da je takva jedna avantura potrebna Zapadu. Starom ruskom neprijatelju, Velikoj Britaniji, na primer. To je ono čega se Vučić plaši jer zna da može da „krene po zlu". I zato kaže „izgubićemo sigurno", a misli „što pre to bolje".

U međuvremenu, pojaviće se Vučić i kao „vatrogasac" u okolnostima kad predsednik Republike Srpske Milorad Dodik preti otvorenom secesijom u slučaju da predlog nemačke Rezolucije UN o Srebrenici bude usvojen. Njegov očajnički plan je da „zaustavi Dodika" a u zamenu dobije takozvani sever Kosova, odnosno malu teritoriju u podnožju Kopaonika, par opština i pedesetak sela, dakle, teritoriju koju je kriminalizovao do te mere da se lokalni Srbi više plaše povratka njegovih mafijaša i njegove razbojničke stranke, nego albanskih vlasti.

Bude li se desio pokušaj vojne intervencije, a već su tenkovi Vojske Srbije raspoređeni duž severne granice sa Kosovom, ne treba uopšte sumnjati u intervenciju KFOR.a i američke vojne sile, nakon čega će se znati da li je i koliko je Srbija bitna onaj drugoj velesili. I da li je Rusija tu intervenciju htela ili Zapad.

Na zapadnoj strani, sa druge strane Drine, u Bosni i Hercegovini, priča o secesiji R.Srpske ima sasvim drugu dimenziju.

Naime, stara ideja britanske spoljne politike o „tihoj likvidaciji" entitetske BiH i stvaranje građanske države BiH, bila bi prihvatljiva da se ne radi o planiranoj hegemoniji jednog etnosa nad druga dva, što takođe „iza leđa" podržavaju sve britanske vlade.

Dokumenti koje je objavila predsednička SAD (a objavio ih britanski Gardian) potiču iz leta 1995. godine, neposredno u vreme sukoba oko Srebrenice i nekoliko meseci pre potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, govore da je tadašnji predsednik Bil Klinton želeo da se rat u BiH okonča pre početka kampanje za predsedničke izbore 1996. godine na kojima se borio za drugi mandat. U transkriptima telefonskih razgovora Klintona sa drugim svetskim državnicima, on više puta ponavlja da je razočaran što snage bosanskih muslimana nisu uspele da sačuvaju Srebrenicu.

Klintonov ključni operativac za sprovođenje tajnog plana koji bi okončao rat u BiH bio je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk (kasnije zanimljiv u razvoju događaja nakon Dejtona). Sprovođenje plana počelo je nekoliko nedelja pre pada Srebrenice i uključivalo je postizanje mirovnog sporazuma kojim bi BiH bila podeljena na dva „približno jednaka" entiteta.

U slučaju da to propadne, plan je bio da se povuku mirovne snage UN, prekine embargo na isporuku oružja BiH i da krene inicijalna vazdušna podrška muslimansko-hrvatskim snagama u borbi protiv Srba.

Klintonov plan je predviđao da se prvo održe razgovori američke administracije sa predstavnicima iz Sarajeva, kako bi ih ubedili na ustupke posle pada Srebrenice.

Prema tom planu, federacija muslimana i Hrvata trebalo je da dobije nešto manje od polovine države, dok bi Amerikanci razmotrili i pritisak na muslimansku stranu da pristane na mogućnost da Srbi u BiH u roku od dve do tri godine po okončanju rata održe referendum za izdvajanje iz Bosne i Hercegovine.

Milorad Dodik danas očigledno ne priča bez pokrića, jer u transkriptima dalje stoji da je Klinton kazao i ovo:

"Ukoliko bosanski muslimani ne mogu da ubede bosanske Srbe da njihova budućnost leži u reintegraciji u BiH, nema smisla blokirati mirno razdvajanje zajedničke države, po čehoslovačkom modelu!"

Kako stoji u objavljenim dokumentima, neki članovi Klintonove administracije nisu bili zadovoljni ovakvim planom.

Dejvid Šefer, savetnik tadašnje ambasadorke SAD u UN Medlin Olbrajt, napisao je da su "Srbi zauzeli veliki dio teritorije zahvaljujući etničkom čišćenju i sada im omogućavamo demokratski referendum da to potvrde, to je veoma klizav teren".

On je kasnije u svojim memoarima tvrdio kako je moguće da je Lejkov nastup zapravo samo bio provokacija da se više razgovara o BiH u Beloj kući.

Aleksander Veršbou, koji je bio zadužen za Evropu u Savetu nacionalne bezbednosti, naveo je da je strategija za izlazak iz rata bila rezultat kompromisa više američkih nivoa vlasti.

Danas, 2024. godine, ne postoji nijedan dokument na koji bi R.Srpska mogla da se pozove u slučaju pokušaja secesije, u lošim okolnostima kad međunarodno pravo postji samo za one kojima SAD odobre da „konzumiraju" neke slobode. Ali, sama objava Klintonovih traskripata otvara brojna pitanja kako dalje.

Srbi sa bilo koje strane Drine, za velikog neprijatelja imaju Aleksandra Vučića, čoveka još uvek spremnog da napravi puno štete.

Ovo je vreme opasnih odmeravanja snaga, može se reći suludih vojnih eksperimenata, opasnih po čovečanstvo, zbog vrste i količine naoružanja, pa konačno i zastrašujućeg atomskog potencijala. Ali, opasno je pre svega i zbog neuravnoteženih, često i teško poremećenih ličnosti koje su danas lideri njavećih država Evrope i sveta.