Na licu mesta

Slučaj Montaža: Pripomogli Vlahović, Cvetković, Nicović, a radnici nemaju šta da jedu

 

Montažna konstrukcija za demontažu države

 

Srpski san se razlikuje od američkog u tolikoj meri da on podrazumeva brzo bogaćenje bez ikakvog ličnog truda i sopstvenih sredstava. Crnogorski san podrazumeva prvo dolazak iz krševa u Beograd, pa onda ostvarivanje srpskog sna. To je pošlo za rukom Miomiru Pajkoviću, vlasniku nekadašnjeg giganta Montaža iz Beograda

 

Milica Grabež

 

O razvojnom putu Miomira Pajkovića od gologuzana, preko direktora, do vlasnika Montaže već smo pisali pre dve godine. Kao direktor, on je bez ikakve odluke bilo kog organa, preduzeće izveo na tender za privatizaciju, gde ga je i otkupio. Devedesetih je Republička agencija za procenu vrednosti društvenog kapitala procenila ga je na 20 miliona nemačkih maraka.

Kada je na red došla privatizacija, tadašnji ministar Aleksandar Vlahović Pajkovića savetuje da novu procenu prepusti preduzeću Cekos, tada u vlasništvu današnjeg premijera Mirka Cvetkovića. I, gle čuda, ono što je pod sankcijama vredelo 20 miliona, sada odjednom vredi samo nešto više od milion maraka. Kao fizičko lice Pajković je od Agencije za privatizaciju dobio mogućnost da ionako budzašto prodatu firmu plati u šest jednakih godišnjih rata, i to preko Kapital banke kontroverznog Đorđa Nicovića.

Danas, osam godina posle privatizacije, Montaža je očerupana, a ono što je od nje ostalo pred stečajem je čije se uvođenje očekuje svakog dana. U trenutku privatizacije ovo preduzeće je zapošljavalo preko 560 radnika, danas ih ima 242, koji uglavnom sede kod kuće na neplaćenom odmoru od juna 2008. godine. Njihove akcije Montaže potpuno su obezvređene i većina njih nema načina da prehrani porodice, jer bez rešenja o neplaćenom godišnjem odmoru na koji su usmeno poslati, ne mogu da ostvare nikakva prava koja pripadaju nezaposlenima i socijalno ugroženim slučajevima.

Neki od njih prihvataju da sami zatraže raskid radnog ugovora, pri čemu im Pajković kao nadoknadu izdaje lažna uverenja o ostvarenim prihodima, na osnovu kojih oni zatim od države dobijaju veći iznos pomoći za nezaposlene. Umesto da socijalni program plaća iz sopstvenog džepa, Pajković se dosetio kako da opljačka budžet koji svi mi punimo.

U isto vreme dok radnici gladuju, vlasnik Montaže, koji je tu uposlio celokupnu svoju užu i širu porodicu, u najužem centru grada u prestižnoj Cvijićevoj ulici na broju 37 kupuje višespratnu vilu. Novac za nju, sumnjaju radnici, Pajković je stekao prodavši imovinu Montaže na Kosmetu (dva hektara zemljišta i 3.500 kvm poslovnog prostora) i to još 1998. godine, nikome drugom do Bedžetu Pacoliju, najvećem finansijeru terorističke OVK. Ovako stečeni novac nikada nije legao na račune Montaže, već na privatne račune direktora Pajkovića. Sa istim Pacolijem Pajković je na građevinskim poslovima donedavno sarađivao i u Kazahstanu.

U svojoj Crnoj Gori Pajković kupuje na veliko. Tamo osniva ćerku firmu beogradske Montaže, ali i sopstvena preduzeća kojima pored radne snage i mehanizacije bez nadoknade iznajmljuje i materijal beogradske Montaže. Kako se to iznajmljuje potrošni materijal, još niko od nadležnih nije hteo ni da proverava, pa su tako skladišta i radionice beogradske Montaže ispražnjeni.

Na ovaj način Pajković u Crnoj Gori brzo i lako kupuje nekadašnji Termovent iz Andrijevice, danas MP Klima, zatim hotel Akvamarin i čak 58 apartmana i lokala u ulici Majdanski put bb u Budvi. U Podgorici je Montaža nekada imala kuću u Bohinskoj ulici 18, gde je bilo njeno predstavništvo, ali ona nije uneta u imovinu preduzeća prilikom privatizacije.

Bez uplate na račun preduzeća isto su prodate i nekretnine na Voždovcu (takođe se ne pominju u proceni vrednosti urađenoj od strane Mirka Cvetkovića), dok je imovinu predstavništva u Moskvi Pajković velikodušno ustupio svom kumu Božidaru Vučuroviću.

Pod sumnjivim okolnostima Montaža je ostala i bez jednog sprata u zgradi svoje centrale u beogradskoj Kosovskoj ulici. Navodno je ta nekretnina menjana za repromaterijal, koji, međutim, nikada nije stigao u magacine Montaže, već je odmah prebačen u druge Pajkovićeve kompanije. Njegov sin Miroljub Pajković, osim što je zaposlen u Montaži kao zamenik generalnog direktora, odnosno svog oca, u tatinoj firmi Maluva je direktor, a sam je suvlasnik u Misam-Investu. Pošto su oba ova preduzeća u građevinarskoj branši, veruje se da je pomenuti materijal tu završio.

Vrednost radova Montaže u inostranstvu samo na osnovu predračuna procenjena je na 15 miliona evra. Ni dinar od tih para nije stigao u beogradsku centralu. Da bi konačno zataškao sve tragove svog kriminalnog poslovanja i ono malo imovine što je ostalo preduzeću razdelio svojim prijateljima, Pajković Montažu gura u stečaj. Formalni razlog za blokadu računa i stečaj nađen je u jednom ugovoru iz devedesetih godina po kome je Montaža dužnik, a isti je potpisao sam Miomir Pajković, tadašnji direktor, a sadašnji vlasnik i direktor.

Skoro 200 porodica radnika Montaže i dalje nema šta da jede. Opljačkane milione evra oni nisu ni videli.

 

 

 

Umesto da socijalni program plaća iz sopstvenog džepa, Pajković se dosetio kako da opljačka budžet koji svi mi punimo.