Parada
Naličje gej-lezbejskog ponosa: uvek te svi
iskoriste
Veliki dug prema režimu
Najgori su latentni homoseksualci koji veštom mimikrijom uspevaju da
prikriju svoje opredeljenje i onda se čak ubace u vrhove patriotskih pokreta.
Isfrustrirani što ne smeju da žive onako kako bi hteli, oni se iskaljuju na
svojim najbližima, svojim ženama, ili na čitavom narodu ako se kojim čudom
dokopaju vlasti - kaže sagovornik Tabloida najavljujući vruću homoseksualnu
jesen
Igor Milanović
Krajem svakog leta, evo već tradicionalno,
započinje opšta diskusija o potrebi održavanja Parade ponosa. Kao
da u Srbiji nema važnijih tema od ovog pitanja, kao da je sve ostalo u
najboljem redu, pa nam još samo nedostaje defile LGBT osoba beogradskim
ulicama.
Tridesettrogodišnji Predrag
Azdejković je poznati srpski gej aktivista koji je još 2009. Istupio
iz tadšnjeg organizacionog odbora Parade ponosa i od tada je dosta
kritičan prema ovakvim manifestacijama. Specijalno za Tabloid o
ovogodišnjoj Paradi kaže: „Nisam protivnik održavanja Parade ponosa, meni se
samo ne sviđa parada kao aktivistički i politički izraz, jer su
rezultati minorni. Cela država se uzbuni, digne se kuka i motika, samo se o
tome priča, diže se tenzija, politički se profitira, a gej populacija
ne vidi previše pozitivnih promena za sebe. Zbog te parade ljudi su
počeli da misle da mi pederi i lezbejke samo hoćemo da se šetamo gore
dole. Ja želim normalan život, a u vreme od kad se parada najavi pa do njenog
održavanja ja ne mogu normalno da živim. Za samo tri dana od kada je parada
najavljena ja sam dobio dvadesetak pretećih poruka preko Facebooka, od
kojih su neke direktne pretnje smrću. Parada, zbog specifične
društvene i političke atmosfere u Srbiji, pomera fokus sa gej-lezbejske
populacije i prebacuje na huligane, policiju, političare i Evropsku uniju,
a meni se to ne sviđa.“
Sličan stav ima i Vojislav
Vladimirović jedan od najpoznatijih mladih ideologa patriotskih
pokreta i značajan analitičar srpske desničarske scene. U
razgovoru sa pomoćnikom urednika Tabloida on naglašava: „Kao
prvo ne vidim razlog da bilo ko u današnjoj Srbiji bude ponosan. Čime da
se ponosimo: glađu, nemaštinom, izdajom Kosova i Metohije ili time što
ovaj narod izumire? Drugo, nikakve parade ne pomažu da se situacija u ovoj
nesrećnoj zemlji poboljša, to je samo bacanje peska u oči i svojim
paradiranjem LGBT populacija se svrstava na stranu ovog odnarođenog režima
u njegovom pokušaju da se pažnja javnosti skrene sa životnih na marginalne
teme.“
Političko
pitanje
Parade ponosa su dosta davno ustanovljene na Zapadu kao
jedan od oblika borbe LGBT populacije za izjednačavanje njihovih prava sa
onima koja su imale heteroseksualne osobe. U međuvremenu su oni ta prava i
stekli u većini zapadnih država, pa su Parade ostale kao relikt prošlosti
i danas su svojevrsni ulični festivali muzike, igre, seksa, droge i
alkohola. U najvećem broju slučajeva to su još samo turističke
atrakcije kojima vlasti pojedinih gradova pokušavaju da popune praznjikave
kase.
U Srbiji je situacija drugačija:
Parade ponosa ovde ne privlače čak ni one o kojima se radi, o stranim
turistima da ni ne govorimo. Osim toga, obezbeđenje jedne parade košta
milione evra, koje iz svojih džepova, solidarno plaćaju i oni koji se
protive održavanju jednog takvog skupa. Prošlogodišnju Paradu ponosa na kojoj
je učestvovalo jedva nešto preko stotinak osoba, od kojih je polovina bila
na službenom zadatku, obezbeđivalo je 5.000 do zuba naoružanih policajaca,
a samo na njihove dnevnice, ne računajući ostale troškove i nastalu
štetu za Beograd, otišlo je desetak miliona dinara.
Vladimirović: „Ako ova vlast ima
desetak miliona dinara viška u godišnjem proračunu koje hoće da
potroši na osobe sa posebnim seksualnim potrebama, najbolje bi onda bilo da tih
stotinak učesnika spakuje u avion i pošalje ih na neku od svetski poznatih
Parada ponosa da tamo paradiraju u masi od desetine hiljada paradera. Manje bi
nas koštalo, a i efekat bi bio isti.“
Neposredno vidljivi efekat
prošlogodišnje Parade ponosa, prve i do sada jedine koja je u Beogradu uspela
da se održi do kraja, bilo je razaranje Beograda. Da li je ona donela bilo šta
onima koji su je organizovali, osim što je njen glavni organizator Boris
Milićević ekspresno kooptiran u Glavni odbor SPS-a?
Azdejković: „Dobili smo to da smo
nekoliko dana mogli da se kurčimo, da se hvalimo kako nam je dug.
Osećali smo se lepo što smo se pod najvećom mogućom zaštitom
prošetali 200 metara i što su nas razvezli maricama kućama. I onda su nas
političari stavili u poslednju fijoku i zaključali. Dobili ste paradu
sada ćutite i nemojte ništa više
da tražite. Godinu dana vlast je ignorisala
svaku inicijativu gej-lezbejskih organizacija, inicijative koje bi istinski poboljšale život gej-lezbejske populacije.
Vlast takođe godinu dana nije
ništa radila da se ove godine ne ponovi scenario od prošle. Apsolutno
ništa i ponašaju se kao da su pali s Marsa kad im je saopšteno
da će parade opet biti. Kao da se tome nisu nadali. I onda su shvatili da je Mladen Obradović još uvek na slobodi i najverovatnije ponovo organizuje kontra-protest, Miši Vaciću
je suđenje počelo
pre neki dan, a da Dveri najavljuju bez ikakvog straha
da će Beograd goreti kao London. „
Vidljivo je da je održavanje Parade
ponosa čisto političko pitanje i da se o njenoj sudbini odlučuje
izvan Organizacionog odbora. Ovo je predizborna godina i sudbinu ovogodišnje
parade odlučiće menadžeri stranaka na vlasti zaduženi za propagandu,
kada budu procenili šta se više isplati kada je u pitanju lov na glasove:
lomljenje Beograda ili nova marginalizacija LGBT pokreta.
Vladimirović: „Dilema pro i
kontra Parade je potpuno pogrešan pristup, to je baš ono što vlast i želi
pokretanjem jedne jalove i nepotrebne rasprave. Što se mene tiče,
najbolje bi bilo da se okupi desetine hiljada nas omladinaca koji nemamo
nikakvu budućnost u ovakvoj Srbiji, stotine hiljada gladnog i besnog
naroda, 5.000 policajaca, i stotinak njih iz LGBT zajednice, pa da onda svi zajedno
proparadiramo upadom u Skupštinu i hapšenjem lopova koji su ovu zemlju
upropastili. Ako su LGBT pokreti isto kao i mi, srpski rodoljubi, privrženi
Srbiji i žele da je unaprede, onda je najnormalnije da tog dana krenu zajedno
sa svojim narodom. O seksualnim slobodama možemo kasnije da se dogovaramo.“
Neće
da pomažu
Zanimljivo je da i Azdejković ima slično
mišljenje, čim tvrdi: „Gej lezbejskoj populaciji, kao i Srbina je
potrebna sloga. Ja se često pitam, zašto nas konstantno ignorišu,
maltretiraju, fizički i psihički zlostavljaju? Zato što smo im
dozvolili, zato što se ne bunimo, zato što ne uzvraćamo udarac, zato što
nas je malo hrabrih koji će da uđu u borbu protiv vetrenjača.”
LGBT lica bi lako mogla da formiraju
snažan politički lobi koji bi im pre pomogao da steknu prava za koja se
bore, nego ulične šetnje. Preko 800 vodećih članova Demokratske
stranke ima sklonosti ka istom polu, počevši od Borisa Tadića, pa
preko Bojana Pajtića, Vuka Jeremića sve do čitavog niza državnih
sekretara u raznim ministarstvima i direktora vladinih agencija. Već
pomenuti Milićević je član GO SPS-a, a
Zapitan u vezi ovoga, Azdejković
nam odgovara: “Gej muškarci i lezbejke koji paranoično skrivaju svoje
seksualnu orijentaciju su najveća kočnica poboljšanju položaja
gej-lezbejske populacije, jer iz straha da niko ne posumnja na njih čine
sve što je u njihovoj moći da do poboljšanja ne dođe. Mržnjom
prema gej lezbejskoj populaciji oni dokazuju da ne pripadaju toj populaciji. Retki
su gej muškarci i lezbejke koji su na položaju, a koji će da pomognu gej
lezbejskim organizacija i aktivistima. Čast izuzecima.”
Slično misli i Vladimirović:
“Najgori su latentni homoseksualci koji veštom mimikrijom uspevaju da prikriju
svoje opredeljenje i onda se čak ubace u vrhove političkih
činilaca. Isfrustrirani što ne smeju da žive onako kako bi hteli, oni se iskaljuju na svojim najbližima, svojim
ženama, ili na čitavom narodu ako se kojim čudom dokopaju vlasti. Zbog
toga ovakvo stanje jeste neodrživo, ali bi pitanje za neko drugo vreme trebalo
da glasi: da li prihvatiti zahteve LGBT, ili ih lečiti. Kao što rekoh, o tome
ćemo nekom drugom prilikom.”
Ništa ne mogu
O
konkretnim razlozima zašto traže izjednačavanje prava sa heteroseksualcima
Predrag Azdejković kaže: “Ono što
je trenutno najvažnije kada su zakoni u pitanju jeste da se na neki način
zakonski prepoznaju istopolni parovi. Trenutno gej lezbejski partneri ne mogu
da nasleđuju imovinu, ne mogu da nasleđuju penziju, nemaju pravo na
socijalnu i zdravstvenu zaštitu, ne mogu da odlučuju o lečenju
partnera ako je on nesposoban, ako ne daj bože umre u bolnici ne mogu da
preuzmu telo jer nemaju nikakav papir koji dokazuje da su oni bili partneri,
ako je partner strani državljanin on ne može da ostane u zemlji… “
Prepoznaju se međusobno
Današnji
desničari u Srbiji, posebno oni koji pripadaju liberalnijem krilu koje se
zalaže za tradicionalnu i belu Evropu i njen opstanak, dosta su tolerantni
prema LGBT osobama. Osim što su prvaci nekih od takvih stranaka u zapadnoj
Evropi bili ili još uvek jesu deklarisani homoseksualci, Vojislav
Vladimirović u prilog ovoj tvrdnji iznosi još jedan podatak: “Mi po
pravilu nikoga ne pitamo šta radi u svoja četiri zida. To je njegova
lična stvar. Na obodu prošlogodišnjih nereda povodom Parade ponosa stajale su male grupe navijača i mirno
razgovarale sa osobama za koje se jasno videlo da su istopolci. Na početku
ulice Kneza Miloša u centru Beograda postoji gej klub za koji svi znaju i još
nikada nije bilo napada na njega ili goste. Zato mi održavanje Parade i doživljavamo
kao čistu provokaciju, jer su daleko više ugrožena prava na život svih
građana Srbije, pa se još niko nije dosetio da organizuje, recimo, marš
vrednih, a nezaposlenih, ili nedovoljno plaćenih, radnika koji bi tražili
da se vrednuje njihov rad i obezbedi pravilnije, efikasnije i pravednije
ustrojstvo Srbije.”