Uvodnik
Progon pameti
Milovan Brkić
Kolumnista sa moje leve strane, Goran
Petrović, bivši je načelnik Resora državne bezbednosti Srbije. Svi koji ga
znaju, i koji su pratili njegov rad, pamte ga kao uljudnog, vaspitanog i veoma
obrazovanog profesionalca. Nije dugo bio na mestu prvog čoveka Službe, jer se
njegovi pogledi, i mera života, nisu poklapali sa interesima vrhuške i DOS-a,
koja ga je postavila na to mesto.
Nisu šefovi tajne policije moćni, kada je
društvo u rasulu, i kada ne postoje institucije sitema. Tada je i društvo u
moralnom posrnuću. Prvih dana njegovog rukovođenja Službom, jedan narkoman je,
lošom procenom, pucao kroz prozor u ruke njegovom vozaču, koji ga je čekao na
parkingu. Vlada je saopštila da je na njega pokušan atentat, i tek pre neki
mesec dana, Goran mi je objasnio da je to bio čist kriminalni čin, jer je
narkoman bio u krizi, i hteo je da otme kola.
Već sedam godina Goran vodi radni spor.
Bez posla je! Kada je podneo ostavku, ministar policije, inače njegov drug iz razreda
u gimnaziji, rasporedio je Gorana na mesto inspektora za protivpožarnu zaštitu!
Radni spor je okončan pred prvostepenim
sudom, ali šest meseci sudija nije napisala otpravak presude. Ona je saplemenik
Danice Drašković, koja nije bila zadovoljna držanjem Gorana u pogledu njenih
zahteva da hapsi po njenom spisku.
Vlast u Srbiji, već vekovima, gazi
najbolje među nama. Disova pesma "Naši dani" u svakom trenutku je životno
aktuelna u Srbiji...
Srbi su redak narod koji prezire svoju
intelektualnu elitu. Dug bi bio spisak pesnika, romanopisca, naučnika i
umetnika koji su obavezno deo života proveli u Zabeli, na prevaspitanju. Tako
je i danas. Tek što su sjašili dečaci Borisa Tadića, zauzevši ministarske
funkcije i pustošeći sve čega su se dohvatili, zamenila su ih dečurlija koje je
doveo sa sobom Aleksandar Vučić.
Bog mi je svedok da nikada i ništa nisam
imao protiv homoseksualaca. To je njihov izbor, ili Božja volja. Ali, uvek sam
smatrao da svi ti ljudi treba da se javno deklarišu da su takvog opredeljenja,
pre nego što ih glasamo, i izglasamo.
Za vreme komunizma, zabranjivani su
filmovi, predstave, knjige, javni skupovi, ali su, ipak, nakon zabrane, tajno
kružili primerci knjiga, novina, kopije filmova, a iz državne kase zabranjenim
autorima su davane pare za nove projekte a Beograd je bio kulturni i ideološki
centar Evrope! Talenat i pamet su bili na ceni. Za direktore uspešnih preduzeća
postavljani su ljudi koji nisu članovi partije.
U poslednje dve decenije, a naročito
dolaskom Zorana Đinđića, pa naovamo, najgori diletanti i mediokriteti su
promovisani kao intelektualna elita. Ko nije bio blizak srcu Đinđića, potom
Tadića, a danas Vučića, mogao je da se pakuje. Državnu službu dobijali su
podobni, naguženi... Pametnima, nema mesta u Srbiji!
Generali, pukovnici, policijski načelnici,
u čije školovanje su uložene velike državne pare, završili su kao čuvari
na gradilištu, ili kockarnicama. Najbolji novinari, komentatori, oterani su iz
profesije.
Srbija se ne može izaći iz blata, sve dok
se najumniji ljudi ne pozovu da daju svoj doprinos napretku. Ali, i da ih
pozove vlast, oni ne mogu da se saginju i metanišu. U Srbiji, jednostavno, nema
institucija koje osiguravaju dostojanstvo građana.
Goranov kolega Stevan Nikčević doneo je Vučiću
deo opljačkanog kolača, oko 50 miliona evra, i odmah je, umesto u zatvor,
postavljen za državnog sekretara u ministarstvu turizma. A za razliku od
Gorana, Stevan je okrvavio ruke, odgovoran je za smrt kolege Slavka Ćuruvije.
Zato Vučić odbija da Goran dođe do svog prava, koje tražeći punih sedam
godina. •