Sindikati
Kakva je uloga tajkuna Nebojše Atanackovića,
predsedavajućeg Socijalno ekonomskog saveta (SES), u prekomponovanju sindikalne
scene Srbije
Jedan da uđe, dvoje mora da izađe
Goran Predojević
Da ima pravde, Nebojša Atanacković bi odavno
trebao da leži u ''apartmanima'' srpskih zatvora. To bi, međutim, moglo ubrzo
da se desi sudeći po dramatičnim promenama u prekomponovanju sindikalne scene u
Srbiji i štete koju je ovaj tajkun napravio hiljadama radnika i socijalnom
dijalogu između vlasti, poslodavaca i sindikalaca.
Ako neko misli da bi Atanacković morao da
ode u zatvor zbog šverca nafte i benzina na Kosova, za šta je više puta
prozivan, grdno se vara. Razlozi su sasvim druge prirode.
Konfederacija slobodnih sindikata podnela
je u decembru mesecu krivičnu prijavu protiv Atanackovića, jer je kao
predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta oko 220.000 članova ovog
reprezentativnog sindikata ostavio bez prava na socijalni dijalog, tako da mu
izbegavanje plaćanja poreza i carinskih marži u spornoj trgovini naftinim
derivatima dođe pride, otežavajuća okolnost.
Da su stvari krenule dobrim putem govori i
podatak da se i premijer Ivica Dačić odnedavno distancirao od ovog tajkuna, jer
se Atanacković po kuloarima hvalio da je finansirao mnoge stranke, među kojima
je i Socijalistička partija Srbije, te da zbog toga ima velike bonuse kod
vlasti, da mu sad vraćaju dugove i čuvaju leđa.
Premijer Dačić je, međutim, procenio da mu
je u ovom momentu jednostavnije da Atanackovića "pusti niz vodu" , a
da izbegne nepotreban sukob sa sindikatima i da reforme i politku vlade sa
desnice skrene malo ka levici, što je, jel te, suština programskih načela
njegove partije.
Da li baš slučajno ili ne, ali nadležno,
Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, odmah po dobijanju krivične prijave
protiv Atanackovića, zatražilo je od MUP-a, odeljenja za privredni kriminal,
dodatne informacije i da ispita ceo slučaj i hitno preduzme "potrebne
mere".
Zašto je izbio rat između Atanackovića i
sindikata?
Konfederacija slobodnih sindikata dobila
je reprezentativnost u maju 2012. godine i za razliku od ostalih sindikalnih
centrala u Srbiji, jedina je u u ovom trenutku u mogućnosti da okupi kritičnu
masu, tako da je prošle jeseni, 7. novembra, organizovala protest 2.000 radnika
ispred zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici zbog loše socijalne politike
vlade i drugih restriktivnih ekonomskih mera na štetu radnika, među kojima su i
dva zakonodavna akta, Zakon o radu i Zakon o štrajku.
Sva zakonodavna akta vezana za prava
radnika, pre usvajanja, inače mora da prođu kroz Socijalno-ekonomski savet, a
njihovo mišljenje je presudno u svim dogovorima sindikata, poslodavaca i države,
počev od minimalne cene rada do promene zakona.
Socijalno-ekonomski savet ima 18 članova.
Pored šest predstavnika Vlade, odnosno Krkobabićevog ministarstva za rad i
socijalnu politiku, u radu Saveta učestvuje i šest predstavnika Unije
poslodavaca Srbije, četiri predstavnika Saveza samostalnih sindikata Srbije
Ljubisava Orbovića i dva predstavnika Ujedinjenih granskih sindikata
"Nezavisnost" Branislava Čanka.
Nebojša Atanacković je došao u
Socijalno-ekonomski savet kao predstavnik Unije poslodavaca, čiji je
legitimitet i reprezentativnost pod velikom sumnjom, jer se Unija
pocepala na dva dela. Jedno krilo predvodi Aatanacković, a drugo jagodinski
tajkun Miodrag Nikolić Feman. Ko će poslodavce da zastupa u narednom
sazivu SES-a tek će da se vidi?
Da se iza kulisa, i mimo očiju javnosti,
dešavaju dramatične stvari na prekomponovanju radničkih pokreta, ovakvih kakvi
jesu, govori podatak da reprezentativnost SSSS-a ističe za dva meseca i
Ljubisavu Orboviću neće biti nimalo lako da skupi dovoljna broj aktivista, jer
su neke sindikalne organizacije već prešle u KSS, koje predvodi Ivica
Cvetanović, dok se Branislav Čanak začaurio na lovorikama provoborca
petooktobarskog prevrata sa ograničenim rokom trajanja zbog čega mu se članstvo
maltene raspalo.
Konfederacija slobodnih sindikata okuplja
oko 40 sindikalnih organizacija iz javnog sektora među kojima su sindikati
"Telekoma", EPS-a, Kolubare, zdravstva, socijalne zaštite…te su
nezahvalan sagovornik u svim socijalnim dijalozima.
Stavovi lidera Konfederacije slobodnih
sindikata Ivice Cvetanovića su dijametralno suprotni u odnosu na poslodavce, a
to je zapravo suština svih problema. Cvetanović, recimo, smatra da Srbiji uopšte
nije potreban Zakon o štrajku, jer takav pravni akt ima samo sedam država u
Evropi, i uopšte nije neophodan da se usvoji pre ulaska Srbije u Evropsku
uniju, kako se javnosti predstavlja.
Poslodavci, čija je uloga u ekonomskoj
propasti Srbije vidljiva na svakom koraku, imaju drugačije motive iznad kojih
su samo lični interesi i zidanje vlastitog bogatstva. Jedan od takvih je i
aktelni predsedavajući SES-a.
Nebojša Atanacković je u martu prošle
godine izabran za predsedavajućeg Socijalno-ekonomskog saveta na godinu dana,
do marta ove godine. Upućeni tvrde da ga je na to mesto pogurao tada odlazeći
predsednik Boris Tadić, a premijer Ivica Dačić, kome po pravilu pripada
taj položaj, nije hteo da zaseda savetom smatrajući da ima prečih poslova poput
rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije. Otuda i zabuna ko zapravo
rukovodi najvišim telom u državi gde se odlučuje o bitnim pitanjima iz oblasti
socijalne politike?!
Atanacković je kao predsedavajući, po Zakonu
o Socijalno-ekonomskom savetu, bio u obavezi da Konfederaciju slobodnih
sindikata, po automatizmu, odmah nakon dobijanja rešenja o reprezentativnosti
na teritoriji Republike Srbije, uključi u radu SES-a i socijalni dijalog,
ali...
On ne samo što je prekršio niz zakona i
uskratio pravo da 220.000 radnika ima legitimne predstavnike u najvišem državnom
telu, gde se odlučuje o njihovim sudbinama, nije čak ni našao za shodno da
odgovori na pisane zahteve KSS da ih uključi u rad SES-a, zbog čega je taj
sindikat bio prinuđen da pravdu zatraži na sudu.
Samovolja jednog čoveka, predsedavajućeg
SES-a, ima i ovakve motive: Samo da mi donesemo zakone koji nama odgovaraju, a
vi posle vidite šta ćete.
Dva ključna dokumenta kojima se rešavaju
sporna pitanja poslodavaca, sa jedne, i ovo malo zaposlenih što je preostalo od
takozvane radničke klase, odnosno onih što negde nešto rade i primaju plate,
provlači se kroz sistem nezapaženo, gotovo tajno, bez ikakve javne rasprave.
Da su zakon o radu i Zakon o štrajku
napisani, i pred usvajanjem, niko možda ne bi ni čuo da se nekrunisanom srpskom
kralju šećera, Miodragu Kostiću, nije otela rečenica "lakše sam
se razveo od žene, nego što radniku mogu da dam otkaz".
Ta anegdota slikovito objašnjava suštinsku
razliku socijalnog dijaloga između poslodavaca, tajkuna, i obespravljenih
radnika koji su opljačkani do gole kože, a dodatna simbolika je i u tome što je
ona izgovorena na Konferenciji "Prvo prolazno vreme - 100 dana vlade"
, kojoj je prisustvovao i premijer Ivica Dačić. S obzirom da je na čelu Vlade
Srbije socijalista, bilo bi logično da je vlada levičarska. Dačićev kabinet je,
međutim, kroz niz mera štednje i reforme teret krize svalio na leđa naroda što
je svrstava u vladu desnice, a ne levice, tako da Miodraga Kostić, koji je
uzgred i aktuelni predsednik moćne tajkunske organizacije Privrednik, koji inače
nema stolicu u SES-u, ne brine previše. Radnika si i do sad mogao da šutneš u
dupe i izbaciš na ulicu, a da za to nijedan poslodavac ne odgovara nikom ništa.
Tako će da ostane i ubuduće, svejedno šta piše u zakonima.
Atanackoviću nije strano da prekrši zakon.
Jedino ga muči dilema: Konfederacija slobodnih sindikata mora da uđe u SES i da
se uključi u socijalni dijalog, ali je problem ko iz SES-a mora da izađe!
A 1.
Orbović izgubio sudski spor
Umesto da izvedu radnike na ulicu, pobune
se protiv siromaštva i socijalne nepravde, nekim sindikatima je bitnija borba
protiv drugih sindikalnih centrala. Tako je predsednik Saveza samostalnih sindikata
Srbije Ljubisav Orbović tužio Ministarstvo rada i socijalne politike zato što
je ministarstvo dalo rešenje o reprezentativnosti Konfederaciji slobodnih
sindikata i izgubio spor pred nadležnim Upravnim sudom.
Obrazloženje suda je kratko i u njemu se
navodi da Orbović nije imao zakonsko pravo da podnosi tužbu jer se njegovom
SSSS ne uskraćuju stečena prava.
Komisija Ministarstva rada i socijalne
politike, koju je inače formirao Rasim Ljajić, brojanjem je utvrdila da
Konfederacija slobodnih sindikata sa nešto iznad 183.000 članova stiče
reprezentativnost, što je iznad potrebne kvote deset odsto od ukupnog broja
zaposlenih, dok oko 40.000 pristupnica nije prihvaćeno jer su u tom trenutku
formalno pripadali drugim sindikatima, "Nezavisnosti" ili SSS.
Jedna od zanimljivosti jeste i podatak da
je rešenje o reprezentativnosti Orbovićevog granskog Sindikata hemije i
nemetala identično rešenju o reprezentativnosti koje je minstarstvo donelo za
KSS.