Životopis

"Portret umetnika u starosti" - ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (17)

Dokazni materijal o neprijateljskoj delatnosti

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva

Ivan Ivanović

Ako je „Crveni kralj" bio alfa onda je „Jugovac..." bio omega mog političkog propadanja. Stoga priča o ovom trotomnom romanu zaslužuje poglavlje u ovoj mojoj autobiografskoj ispovesti. Još jednom nisam našao svoju adresu.

Ja sam „Jugovac..." počeo da pišem praktično još u Kuršumliji. U vreme dešavanja oko „Crvenog kralja" beležio sam šta mi se događa, vodio neku vrstu dnevnika, pod naslovom „Roman oko romana Crveni kralj". (Prilikom pretresa stana, Udba je zaplenila ovaj dnevnik i uvrstila ga u dokazni materijal o mojoj neprijateljskoj delatnosti. Više od toga, umnožila je dnevnik i podelila ga rukovodiocima Kuršumlije da vide kako sam ih karikirao. Ako sam dotle bio društveno politički omražen, sad sam postao i lično, palanka je u mom ogledalu videla svoje lice, kao zla maćeha. Stekao sam moćne neprijatelje!)

Kad sam se u Beogradu obreo kao izbeglica, neki ljudi su hteli da mi pomognu. Tako mi je kolega sa Svetske, Ostoja Đurić, direktor cirkusa Adrija (u propadanju), ponudio da čuvam delfina! Jedan od onih koji su mi želeli dobro bio je i Matija Bećković. On je tad bio zaposlen u tiražnom Čiku, koji se odvojio od Ježa. Komunisti su ga stalno napadali, ali mu nisu ugrozili egzistenciju, kao meni. Matija je u Čiku doneo izvode iz „Crvenog kralja" (Sad su kurve, najveće gospođe!) i ponudio me da za list pišem roman u nastavcima. Ponuda kao Himalaji, jedino što je bila lažna!

Čik je, dabome, imao svog direktora, to je bio neki karikaturista Katić, zapamtio sam ga po crvenom nosu, kao babura, što je odlika alkoholičara. Taj Katić je ušao u igru sa mnom, Matiji je govorio da je okej, ali nije puštao moje nastavke. Razume se da ja to nisam mogao da znam, a uveren sam da nije znao ni Matija. Tako sam ja pisao tekst, Matija ga je redigovao, a Katić bunkerisao! Posle tri četiri neobjavljena nastavka bilo mi je jasno da od tog posla nema ništa, pa se taj cirkus završio, kao i onaj čiji je direktor bio Ostoja.

Kakav sam to roman počeo da pišem za Čik? Pa onaj koji sam jedino mogao, koji sam znao, „Jugovac...", po beleškama koje mi je zaplenila Udba.

U Čiku mi je propao posao, ali nije u Ježu! Kad je u listu pao Alek Marjano zbog aforizma o Kardelju, za urednika teksta je došao mlađani Milovan Vitezović. Šezdesetosmaš od glave do pete, darovit pisac, autor himne studentskog pokreta Sa kolena na koleno. I Jež je imao svog glodura, to je bio novinar Bane Jovanović, komunistički kadrovik, koga su u Jež doveli iz Politikine kuće da sredi ovaj odmetnički humoristički list, kao što je uradio karikaturista Katić sa Čikom. Ali Bane je bio sasvim drugi tip čoveka od Katića, ne samo da nije uškopio Jež, nego ga je učinio još plodnijim. Milovan mu je tu bio desna ruka. Što je za mene bilo najvažnije, rukovodeći tandem Ježa nije me oterao sa te adrese, nego mi je još overio. Naime, pozvali su me da za Jež pišem roman u nastavcima!

Razume se da sam nastavio sa „Jugovcem..." započetim u Čiku. Dakle, palanka sa svojom filozofijom, malograđanski socijalizam, karikaturalna škola, izgubljeni ljudi, smešni rukovodioci. Karikatura zbog koje se ne dobija krivična prijava, ali koja je nepoželjna u vladajućim krugovima. Štampam „Jugovac..." u nastavcima, uporedo sa uspesima u BIGZ-u.

Ali, opet se nešto iza brda valja...

Ogoljavanje palanke

Moji književni junaci, nezadovoljni kako sam ih prikazao, rade svim silama da zaustave štampanje „Jugovca..." Palanački rukovodioci vrše pritisak na uredništvo Ježa, obilaze partijske i državne rukovodioce, traže intervenciju države, prete odmazdom, potežu silu... A za to vreme „Jugovac..." osvaja čitalište, Srpske Mrtve duše - piše Vita Teofilović.

Svakog dana idem u Jež da igram šah sa Alekom Marjanom, koga su razvlastili pa mu je preostao šah. (U Ježu se, inače, igrao šah, sve dok ga nije ukinuo onaj karikaturista koga su doveli posle Baneta da Ježu ošiša bodlje. Od Aleka igram bolje, uzmem mu poneki dinar, ali sve to posle uzme Todor Terzić, pesnik i šahista, koji se izdržavao igrajući šah u opkladu. Čak i u Americi!) Ulazim u redakciju taman u trenutku kad Bane Jovanović drži sastanak Redakcije: "...Ljudi, pa ja ovo više ne mogu da izdržim. Cela Južna Srbija je ustala da se zabrani Jugovac...". Onda ugleda mene: "...Ivane, izvini, ali pojele su te ale i vrane. Moram da obustavim štampanje tvog romana...".

U Ježu je izašlo ukupno devetnaest nastavaka, gotovo cela prva knjiga. Imam „Jugovac...", napisaću ga!

Onda je došao onaj udar u BIGZ-u o kojem sam govorio. Godina je 1986, pedeset su mi leta, već sam star. Izgubio sam adresu, ponovo sam beskućnik, lutam od redakcije do redakcije, na sve strane tražim izdavača za „Jugovac..". Nisu mi dali da pređem reku na mostu, pokušavam na ćupriji. Baš nekako u to vreme država je odlučila da obnovi rad Književnih novina, koje je ugasila kad je krenula na Tasu Mladenovića. Za početak, Novine su raspisale konkurs, učestvujem sa prvom knjigom „Jugovca..." Žiri, predsednik Zoran Gavrilović, članovi Raša Livada, jedan profesor ruskog jezika koga sam upoznao u Savremeniku, gde je dolazio na votku koje je u redakciji uvek bilo, Dragoslav Mihailović i još jedan član koga ne mogu da se setim. Na moje veliko iznenađenje odbijen sam, a kako se to desilo, ispričao mi je Dragoslav Mihailović.

Dragoslav je bio u društvu Živojina Pavlovića kad me je ispred SKZ ugledao kako idem drugom stranom ulice. Prešli su ulicu na crveno, da mi Dragoslav to ispriča. (Žika Pavlović je veoma cenio moju literaturu, da nije i sam došao pod udar snimio bi film po njoj.)

Čim je video moj rukopis, Dragoslav je uzeo da ga pročita. Dotle mu nisam bio baš u ljubavi, jer je umislio da sam ga plagirao, budući da njegove „Tikve..." i moj „Kralj..." imaju itekakve dodirne tačke. (Milosav Mirković: Ova dva romana liče jedan na drugi kao tikva na tikvu!) Nije voleo ni „Arizane", jer su komplementarni sa njegovom „Petrijom...") Neću da ulazim u to čije je pravo prve bračne noći, ali ako su „Tikve..." starije od „Kralja...", „Arizani" su nastali pre „Petrije...", samo što je Srpska književna zadruga odbila da ih objavi, iako ih je preporučio Branko Ćopić, a „Petrijin venac" je uvrstila u redovno kolo. Inače, kad je došla moja presuda na robiju, Dragoslav me je zdušno branio, organizovao je peticiju među piscima u moju korist. (Svi značajni pisci su potpisali peticiju, samo su Danilo Kiš i Mirko Kovač to odbili. Bora Pekić je napisao pismo iz Londona u moju odbranu.) Kad je u pitanju „Jugovac...", Dragoslav tu nema dileme. Originalno delo, veliki roman! Od Sremca niko nije palanku tako razgolitio kao ja. To je naš Klošmerl!

Jesmo li svi u Jugovcu?

Rad u žiriju je tekao ovako. Onaj profesor ruskog što pije votku u Savremeniku i još jedan član automatski su bili protiv „Jugovca..." Nisu ni hteli da ga čitaju, autor je neprijatelj države, antikomunista, protivnik našeg samoupravnog sistema. Nije vredelo da ih Dragoslav ubeđuje, i on je za njih bio robijaš, informbirovac. Za divno čudo, pesnik Raša Livada stao je uz Dragoslava. (Dragoslav kaže za divno čudo jer je Rašin otac bio partizanski pisac, kao, recimo, onaj Mališa Vučićević. Ali Raša je bio šezdesetosmaš, kao Milovan Vitezović.) Kao u trileru, rezultat je bio 2:2! Na predsedniku Žirija je bilo da odluči, kao u Areopagu. A predsednik žirija je Zoran Gavrilović, moj profesor sa Svetske, glavni satelit Dobrice Ćosića, otkad je ovaj ispao iz komunističkog heliocentričkog sistema. I - moj profesor donosi presudu: "...Nije vreme da se Ivan Ivanović rehabilituje!" (Ne umem da odgonetnem ovu zagonetku. Sa Dobricom Ćosićem se nikad nisam upoznao (nije se za mene zainteresovao), valjda je to bio nastavak partizansko - četničkog sukoba. Pisac je oko sebe stvorio kamarilu koja do današnjeg dana vlada na književnoj sceni Srbije. Ja u SKZ - koja je bila njegovo čedo! - nisam mogao da uđem, iako sam u dva tri navrata bio predlagan. Poslednji predlog je učinio profesor niškog Filozofskog fakulteta Jovan Pejčić, bar tako mi je rekao.)

Da li u svemu ovome ima neka tajna veza ne umem da kažem, tek vrata najvažnije nacionalne izdavačke kuće u Srbiji preda mnom se nisu otvorila. Konkurs o kojem mi je ispričao Dragoslav Mihailović samo je tu epizoda.

Život bez adrese u nastavcima. Bilo je očigledno da sam ispao iz Prve lige, kao, recimo, kruševački Napredak. U Drugoj ligi se igra anonimni fudbal, niko to ne prati. U životu je tako: ko nije u medijima (današnji izraz, tad nije bio u opticaju) taj ne postoji. Ne može se Ovidije prevoditi u Grabu!

Ipak, život je pun iznenađenja, u njemu ima mnogo komendijanata slučaja. Meni su se takvi slučajevi uvek dešavali. I - jedne večeri ispred moje kuće u Sremčici zaustavlja se žuti Fića. Na kapiji dva meni nepoznata čoveka, Leskovčanin Dragan Stojković, šef Bigzove knjižare u Leskovcu, i Beograđanin Mile Milenković, šef Bigzovog magacina u Zemunu. Obojica poreklom Pustorečani, kao i pisac ovih redova. Druže Ivane (tad nije bila u opticaju reč gospodin, svi smo bili drugovi, od Tita pa da Milana Deme, čuvara stoke u Žitnom Potoku.) čuli smo za tvoje nevolje (kod Šopova nema Vi!) sa novim romanom, došli smo da ti ponudimo novac za štampu! Možeš li da nađeš izdavača? Obojica su trgovci knjigama, dobrostojeći, imaju nekakve hacijende u zavičaju.

Izdavača imam, to je Književna zadruga Altera, koju smo nas nekoliko pisaca bez adrese u međuvremenu osnovali. Ima urednika, to je Vita Teofilović, koji je u „Jugovcu..." video Mrtve duše; ima recenzenta, to je Žika Lazić, koga su, kao i mene, prevremeno penzionisali; ima dizajnera, to je Milan Arnaut, koji je i vlasnik štamparije.

Što je bilo najvažnije, „Jugovac..." je dobio pisca pogovora, filozofa Miladina Životića, koga je za roman zainteresovao jedan zajednički prijatelj. Miladin je za prvu knjigu „Jugovca..." napisao tekst koji je jedan od najboljih tekstova napisanih o meni: Živeti u Jugovcu - nismo li svi u njemu? Pošto su se stekli svi uslovi, tokom 1988. i 89. godine odštampana su sva tri toma „Jugovca... 1,2,3")

Tako, dotad svoj najobimniji roman, štampam privatno! Opet na početku, opet Mašić, samo što ovoga puta ne dajem pare ja (razume se da sam bez dinara, kao i danas!) nego oni trgovci iz BIGZ-a.

"Iskopavanje" ideološkog porekla

Gle, imam promociju, i to kakvu, u Domu omladine. Tamo su tribinu vodili Nenad Daković i Ratko Peković; Nenad je bio Životićev čovek, Ratko moj. Opet na promociji celokupna opozicija, kao na premijeri „Fudbalske groznice..." (zapamtio sam da su Šešelj i Vuk Drašković bili zajedno, možda poslednji put!) Šta je tu čudnovato? Neposredno pre početka skupa u Domu omladine stigla je vest iz Kuršumlije da je dogođeni narod u antibirokratskoj revoluciji srušio onog Korčagina, koji me je toliko proganjao u Toplici.

Kao „Crveni kralj", kao „Arizani"... „Jugovac..." je imao svoj život van korica knjige. Pokušao je da se popne na scenu i da se uslika na ekran, ali nisu dali.

Tako je glumac Aleksandar Hrnjaković gurao projekat o dramatizaciji „Jugovca..." Dramaturg Miodrag Zupanc napisao je prema „Jugovcu..." dramu, čini mi se, pod naslovom „Foteljerosi", koju je primilo Pozorište na Terazijama. Uprava Pozorišta (direktor Vasilije Marković) odredila je reditelja Slavenka Saletovića da je postavi na scenu. Činilo se da će stvar da uspe. Ali, opet onaj ometajući faktor. Na prvu zakazanu probu došli glumci, ali ne i direktor pozorišta i reditelj! Slavenko čak napisao pismo da odustaje od projekta. Došao i ja, dabome. Pitamo se o čemu se radi, šta se desilo iza brda? Aca Krne (nadimak Hrnjakovića) kaže mi da je „to tako u pozorištu". Dramaturg Zule (nadimak Zupanca), bolje informisan, kaže mi da na tu stvar „jednostavno zaboravim".

Ali nismo zaboravili. Glumci su ipak hteli da igraju „Jugovac..." (vaninstitucionalno, kao i „Arizane") pa smo napravili dramatizaciju dve glave iz treće knjige, o borbi dva direktora za fotelju, pod nazivom „Krstaški rat u Jugovcu". Glumci su napravili predstavu, krajnje siromašnu ali smešnu, našli su čak i reditelja, poslastičara Bracu Petkovića, diplomiranog dramaturga, dosta uspešnog pisca, koji je s Acom Krnetom bio u drugarskom odnosu. (Bratislav Petković će u naprednjačkoj eri postati ministar kulture, a kad su ga iz nekih razloga makli, savetnik predsednika Republike; naravno, zaboraviće da se družio s Acom Krnetom i da je režirao moju dramatizaciju.)

Krstaši su odigrali komad desetak puta po unutrašnjosti, čak su učestvovali na festivalu u Vrnjačkoj Banji, gde su izuzetno primljeni. Stigli su i u Skadarliju. Ugasili su se kad im je nestalo gorivo!

Ipak, nisu sasvim nestali. Tadašnja urednica na Televiziji Beograd Jelica Zupanc (supruga mog dramaturga Miodraga Zupanca), i sama uspešna spisateljica, pravila je za televiziju mini seriju Smešne priče. I gle, u jednoj epizodi eto „Krstaša..."! Jelica, veoma agilna i odgovorna urednica, uspela je da zainteresuje redakciju humorističkog programa za „Jugovac...", pa su me pozvali na razgovor. Glavni urednik tog programa Predrag Perišić (napisao seriju „Policajac sa Petlovog brda"), ne bez egzaltacije predložio mi je da po „Jugovcu..." napišem seriju od 14 epizoda. Dogovorili smo se da sastavim sinopsis i da skiciram prvu epizodu (dobiću dramaturga).

Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po mene. Javila mi se urednica Televizije Sarajevo, sa prezimenom Slavnić (kasnije ću reći zašto je to važno), da mi javi da se njena televizija pridružila projektu. Pišem, nego šta! „Jugovac..." će da uđe u BIGZ i Prosvetu preko televizije, na glavni ulaz! Kontakt održavam sa Jelicom Zupanc, javila mi je dan kad treba da dođem na Televiziju da donesem sinopsis i potpišem ugovor.

Ne mogu više da potežem onog komedijanta...

Rečenog dana odlazim na Televiziju, sa akt tašnom, državni pisac! Bogati, serijaš, kao, recimo, Žika Lazić! Ali, zaustavljaju me na portirnici. Kažem da imam sastanak u Humorističkoj redakciji, pozivam se na Predraga Perišića. Portir me poznaje, otkad sam ušao na televiziju propuštao me je bez legitimisanja, ne vredi, naređeno da danas ne može niko u zgradu! Po holu se muvaju novinari, snimatelji, još neki, niko ne može unutra. Ne treba imati mnogo rezona, nešto se u međuvremenu desilo na Televiziji što ja ne znam, neki udar, puč, zemljotres, cunami!

Pokušavam iz obližnjeg parka da doznam šta se desilo. Dramaturg koji mi pomaže, kaže da ni njega nisu pustili. Zovem Predraga Perišića, isključen telefon. Konačno dobijem Jelicu Zupanc. Urednica mi kroz suze govori da je na Televiziji noćas izvršen puč, da je smenjena cela Redakcija na čelu sa Prežom, za glavnog urednika Humorističke redakcije postavljen je dosadašnji TV voditelj Vojislav Milenković. Direktor i glavni urednik cele Televizije postao je Ratomir Vico. Tvoji Topličani su došli na vlast!

Prvi ukaz nove uprave bio je da se odbaci projekt „Jugovac..." jer je to delo četničkog pisca! To je Jelici saopštio novopostavljeni partizanski urednik programa Vojkan Milenković. Tačno, čovek je poreklom iz Gornjeg Statovca, jedanaest kilometara od Žitnog Potoka. Otac mu je bio partizan, dogurao je do čina pukovnika, bio je vojni ataše u ambasadi u Turskoj, direktor vazduhoplovne gimnazije u Mostaru. Još jednom se ponovio građanski rat. Ovde je paradoks u tome što je nekoliko godina kasnije Vojkan Milenković promenio stranu, prišao Vuku Draškoviću, što znači da je od partizana postao četnik, kao i njegov šef. Dobio je da bude direktor Niške televizije, dalje nisam pratio.

Za Ratomira Vica sam prvi put čuo 1973. godine, kad sam dobegao u Beograd. Ne sećam ga se iz prokupačke gimnazije, nešto je mlađi od mene. Tad mi je Pavle Zorić, koji je bio zaposlen na Radio Beogradu, ispričao da su ga na jednom partijskom sastanku napali što je pisao povoljno o „Crvenom kralju".

Naročito je bio glasan direktor Ratomir Vico, kaže da si ti četnički pisac, ali da on nije za preduzimanje administrativnih mera. Ovde je paradoks u tome što je i otac Ratomira Vica bio četnik! Žandarm iz Like, koji je dobio službu u Prokuplju i tu se oženio. Razume se da se borio u redovima Draže Mihailovića, kao i moj otac. Za razliku od mog oca, uspeo je da prebegne na Zapad, valjda u Ameriku. Ratomirovi politički rivali iskopali su njegovo četničko poreklo i obelodanili da je ovaj Miloševićev rukovodeći kadar u više navrata posećivao oca. Valjda su hteli da ga nacrne kod Miloševića. Vico se u jednom pismu Politici posipao pepelom, odatle znam ove podatke. Dokazivao je da njegov otac nije bio zločinac, ali zašto se onda nije vratio u zemlju? Bilo kako bilo, tek jednim potezom dvojice boljševičkih bojovnika, ode moj „Jugovac..." na đubrište! Gde se i danas nalazi, potpuno zaboravljen.

E sad, ona urednica Televizije Sarajevo. Zapamtio sam joj prezime po čuvenom košarkašu Zoranu Slavniću, idolu moje generacije, pripadniku one slavne generacije svetskih prvaka. Pre dve godine nekako sam dobio nagradu za satiru Radoje Domanović (bez novčanog dela, Kragujevac nije hteo da da dve pare!) Na prijemu diplome, prilazi mi čovek da mu potpišem knjigu, drži sva tri dela „Jugovca..." Gospode Bože, Zoran Slavnić! Zbunjen sam, nikad ga dotad nisam video uživo, mora da sam izgledao blesavo. Nema veze, Vaš čitalac. Moja sestra Vas obožava, poslala me je da mi potpišete ove tri knjige... Nije u Beogradu, u Sarajevu je. Pored nje, i ja sam Vaš obožavalac!

(Nastaviće se)