Na licu mesta

Kragujevac: štrajk glađu invalida rada

Sit gladnome ne veruje

Radnici, invalidi rada zaposleni u preduzeću "Zastava INPRO" su pre dve nedelje u krugu fabrike otpočeli štrajk glađu, koji će trajati do ispunjenja svih zahteva. U treću nedelju štrajka ulazi 21 radnik od ukupno 28 koliko ih je započelo štrajk. Jedna žena je otpremljena na kućno lečenje, dok su dvojica zadržana na bolničkom lečenju. Četvoro, koji su zbog štrajka ostali bez terapije su po nagovoru lekara odustali, jer im je zdravstveno stanje pogoršano. Iz pera Radoslava Lazića, Magazin Tabloid objavljuje potresno svedočanstvo o gladnim i opljačkanim radnicima koje je režim cinično nazvao "gubitnici tranzicije".

Radosav Lazić

Sa kolegama iz Čačka odlazim do "Gromović" ulaza. Čekamo da se pojavi portir pa da nastavimo.Malo je neobično da nije na svom radnom mestu. Dobronamerni radnici iz "Zastava - Oružja"rekoše da tu portira više i nema i da je pogon u kojem su štrajkači udaljen jedan kilometar i da slobodno krenemo ka njima. Nema provere, najave, zakazivanja. Nema privremenih propusnica,nekad i pretresa. Ulazi se ko na kvantaš, da čovek ne poveruje. Krug Zastave se danas sastoji od sređenih delova ali i velikih komada zemlje koji su zarasli u šiblje.Ima održavanih saobraćajnica, ali i zapuštenih puteva. Ima renoviranih zdanja, ali i praznih zgrada bez prozora koje ubrzano propadaju.

U delovima koji rade pokošena trava sa cvećem i mladim voćkama kojima su stabla zaštićena valjcima od rasečenih plastičnih flaša. To je siguran znak da u krugu nekadašnjeg giganta, gde je radilo preko 40 hiljada radnika sad obitavaju zečevi. Nije tako bilo ali sad jeste.Nalazimo štrajkače. Sa njima je mobilna ekipa "Zastavine medicine rada". Obilaze ih svakodnevno i ekipe "Hitne pomoći" kao i ekipe iz "Urgentnog centra".

"Ujutru se javite meni ili glavnoj sestri.Od pola osam počinjemo da radimo". "Ako ćemo tako onda treba da nam kažete i kad koji doktorradi da se ne maltretiramo bez veze", teče konverzacija za radnim stolom. U drugom delu nevelikehale je magacinski prostor, pretvoren u spavaonu.

Nekoliko dušeka na naduvavanje što je nedovoljno. Neki spavaju na magacinskim policama. Kažu: "Dobro je za kičmu". S obzirom daspavaju po smenama i da su nabavili grejalicu, štrajkačima je to najmanja briga. Na prvi pogled je jasno da ovi ljudi ne simuliraju štrajk. Nekad se i to dešava što bi do neke meremoglo da se razume. Vlast je očigledno nesposobna da rešava probleme. Pored nesposobnostivlastodršci su skloni iživljavanju i višednevnom testiranju štrajkača. Taman posla da je vlastreagovala na najavu štrajka. Očigledno da vlast za tako nešto nije sposobna.

Posle bezobraznog testiranja štrajkačkog strpljenja nezadovoljstvo raste pa se kod vlasti javlja (i) opravdani strah odstupanja u kontakt sa štrajkačima. Ovo je takav slučaj. Dokaz da je štrajk pravi uočljiv je i "oko" samog štrajka. Nijedna opoziciona partija niti nevladina organizacija se do danas ne oglasiše (niti će). Štrajkače ne obiđoše ni Vladika Jovan, niti ombudsman Saša. Nema zabrinutih odbornika ni ucveljenih poslanika. Štrajkače nije obišao nijedankontraverzni biznismen.

Nema ni javnih nestranačkih ličnosti koje pred kamerama iskazuju podršku. Nema ni sindikalaca iz MUP-a koji su nekad pomagali radnicima "Autosaobraćaja" dok po Kragujevcu blokiraju saobraćajnice. Nema ni naprednjaka da diskretno štrajkačima plate računepo okolnim pečenjarama. Jedino su se malobrojni preživeli mediji naoštrili.

Jedini koji je odmah posetio štrajkače i doneo dušeke i sokove je Jugoslav Ristić, predsednik gradskog veća Samostalnog sindikata Srbije. Posetu štrajkačima gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić je upriličio petog dana ponevši sa sobom ostavku dotadašnjeg direktora Branka Veljovića. Predložio im je da prekinu štrajk a da im on za uzvrat pomogne svojim kontaktima.Radnici su to odbili. Veljović jeste napisao ostavku ali je Skupština "Zastava INPRO" nije usvojila.

Istovremeno pogonom šivačnice (neprodati deo fabrike) kruži peticija sa osamdeset potpisa,uglavnom žena da se ostavka ne uvaži. Po njima "jedino Veljović može da ponudi rešenje da pogon opstane". Dok Vlada spava u niškoj kasarni štrajkači se po smenama prevrću bez hrane, strepeći za svoju i budućnost najbližih. Ovi mučenici su sami. Nikome više ne veruju. Pričaju teško, na momente nepovezano. Posle privatizacije ostali su bez opreme za rad i bez posla. Račun im je u blokadi od 5-og avgusta. Prvog septembra je 160 radnika od 350 uzelo otpremnine, ali je dobar deo njih ostao da radi pod ugovorom.

Posle privatizacije dugovi preduzeća su prebačeni njihovom ogranku - preduzeću za obuku, rehabilitaciju i zapošljavanje invalida. Slali su ih na plaćeno odsustvo uz prozivke da suneradnici. "Nije što ne radite već i druge ometate" dok država sve vreme uplaćuje 75% od proseka za svakog invalida. U avgustu su primili po 11132,00 dinara. Od tada nisu primili ništa. Svako od nas ima više od 50 godina i preko 30 godina radnog staža. I gde ćemo mi sad? Direktor nas je obavestio, kažu radnici, da je pare pristigle od Republike raspodelio i na druge radnike. Ja sam primio oko 11.000 dinara za avgust, a trebalo je oko 34.000 dinara - rekao je radnik Stevan Pušonja. Za to vreme je sporni direktor (u međuvremenu napisao ostavku) imao platu od200 hiljada dinara, plus 35 hiljada stimulacije i 65 hiljada "na hladnoću". Radnici oba pola, invalidiII i III kategorije nisu imali pravo "na hladnoću". Posle boravka u Nišu u prolazu su svratili iz Vulinovog ministarstva predvođeni Draganom Popovićem državnim sekretarom za zdravstvo i socijalnu politiku. Gosti pregovarači su se tokom 4-5 sati pregovora "grebali" od štrajkača za kafu i cigarete. Usput su ih i ucenjivali: "Ako prekinete štrajk dobićete celu septembarsku zaradu". Kao, na taj način može da se konkuriše za sredstva isledećeg meseca jer "avgust nije urađen po zakonu, pa oni sad moraju da prekinu štrajk". Za takve zavrzlame radnici imaju jasan stav:"klasična ucena".

Od njih se tražilo i da "skrate zahteve ili para nema".

"Mi njima ne verujemo. Zavlače nas, ponižavaju i pljačkaju". Vrhunac niskosti je izjava Popovića da moraju da požure s obzirom da su gladni i da bi valjalo da pre Beograda "svrate negde na ručak". Štrajkačima je ponuđeno da odu u invalidsku penziju koja za invalide rada sa 30 godina staža iznosi16800 dinara, što je kako ističu više u rangu socijalnih davanja. Nekim radnicima je i odlazak u invalidsku penziju kakvo takvo rešenje do koga se u Srbiji teško dolazi bez obziran na stepen invaliditeta. To će iz "Medicine rada" da im omoguće po hitnom postupku. Otuda interesovanje o radnom vremenu doktora specijalista rada sa početka priče. Ljubosava Vranić dodatno objašnjava da oni koji imaju preko 35 godina radnog staža mogu da očekuju penziju "nešto preko 20 hiljada".

U toku je pravljenje spiskova za urgentne penzije. Pored ove pogodnosti grad je ponudio da onimakoji se opredele za socijalni program doplati još sto evra po godini staža (ukupno 300). Radnici ističu da je od oko 350 zaposlenih bilo preko 240 invalida rada što iznosi preko 60% zaposlenih. Među njima je dosta onih sa lažnim uverenjima o invalidnosti. Postoje načini "kako se to radi prilikom pregleda". Sad neki od lažnih invalida pristaju da rade i subotom i nedeljom. Ćute i trpe dok im se saopštava da "nisu ispunili normu", prihvatajući da rade za minimalac.

Zato štrajkački zahtev (tačka 7) o preispitivanju invalidskih rešenja izdatih od strane "Medicine rada" u saradnji sa nacionalnom službom za zapošljavanje deluje kao veliko bure baruta. Mnogo je lakše sprovesti zahtev da radnici koji su uzeli socijalni program napuste fabriku (tačka 6),iako direktor tvrdi "da se bez njih ne može". Ističu veliki broj direktorovih kadrova koji su uzeli šta su mogli, onda otišli na biro rada a danas rade po ugovoru. Naravno sve to ne bi moglo bez zlostavljanja i ponižavanja pravih invalida rada. Tako je jedan radnik inače invalid zbog šikaniranja od strane direktorove rođake dobio i šećer pride.Dok je govorio za medije direktor u ostavci je rekao da su u preduzeću ostala 132 radnika, posle nedavne prodaje oko 20 odsto opreme za proizvodnju prikolica francuskom partneru "Trigano" kojisu preuzeli jedan broj zaposlenih. Radovan Petrašinović i Kostić Milutin teškom mukom objašnjavaju: "Mi smo ostali totalno bez opreme, dok se iz uprave puštaju glasine da smo sad mi krivi jer ni ostali ne primaju plate. Oće da nas posvađaju sa njima iako će kad isteramo pravdusvima da bude bolje". Poslovodstvo preduzeća je sačinilo plan reorganizacije neprodatog dela firme što podrazumeva i socijalni program za višak zaposlenih. Po programu višak bi bilo baš 28 invalida rada koji štrajkuju glađu. Oni to odbijaju. Traže da se vrate na svoja radna mesta a da se privatizacija preispita. Direktor koji nekad hoće a nekad neće da govori za medije izjavljuje da je cela firma mogla lako dazavrši u stečaju što je sprečeno (tom i takvom) privatizacijom čime bi preko 300 radnika ostalo bez posla. Radnici se pitaju zašto je onda poslednjih godina firma isticana kao najuspešnija sa izvozom od pet miliona evra godišnje, dok je direktor nagrađivan kao najbolji privrednik. Rešenost ovih ljudi da istraju u onome što moraju izaziva divljenje. Verovatno su tako izgledali trećepozivci - "branioci Beograda" majora Gavrilovića. Ovi ljudi su već pobedili za dobrobit svoje dece i svih nas koji bi da pošteno živimo od svog rada. Ako odluče da radikalizuju štrajk pola Kragujevca će im se pridružiti.

Pozdravljamo se. Ostavljamo brojeve telefona za slučaj da se pojavi Vulin. Greota bi bilo ne uslikati ga. "Čuvajte se da vam ne zatvore novine. Oni su spremni na sve samo da se ovo zataška". Vi se čuvajte, jer ste junaci.