Zdravstvo

Kako je upokojeno srpsko zdravstvo i hoće li građani Srbije uskoro ostati bez lekara

Beli mantili na belom hlebu

Za samo nekoliko poslednjih godina, gotovo svi zdravstveni centri u Srbiji postali su "kuće bez domaćina", jer lekari i medicinske sestre masovno beže u inostranstvo. Resorni ministar Lončar tvrdi suprotno, da u srpskom zdravstvu stanje "nije tako strašno", te da su zapošljavanja i povećanja plata notorna činjenica. Život i praksa pokazuju suprotno. Srbija je i evropsko i svetsko dno kad je u pitanju nivo zdravstvenih usluga. I to tvrde relevantne svetske institucije poput Svetske zdravstvene organizacije.

N. Vlahović

Prošlo je tačno godinu dana od kako je ministar zdravlja Srbije, Zlatibor Lončar prevario javnost pričom o zapošljavanju preko hiljadu zdravstvenih radnika, kojom prilikom se pohvalio da "...Samo ovakvom politikom i sistemskim radom možemo da uredimo naš zdravstveni sistem tako da se sutra nikome ne dogodi situacija kakvu smo zatekli da domovi zdravlja, bolnice, klinike, ostanu bez dovoljno stručnog kadra..."

Od tada do danas, Srbiju je napustilo 35.000 ljudi, a među njima i oko hiljadu lekara (čak i prema podacima režimskih medija, godišnje iz Srbije u inostranstvo nepovratno ode najmanje 800 lekara). Do prošle godine je važila i zabrana odobravanja specijalizacija, pa su zdravstvene ustanove imale više vozača nego lekara i specijalista (onih najpotrebnijih, iskusnih, u najboljim godinama). Ni sada nije bolja situacija, jer su uslovi za specijalizaciju takvi da se mnogi lekari ne odlučuju na ovo, ali i zbog činjenice da je perspektiva u Srbiji neizvesna. Situacija sa kadrovima je poražavajuća i na najvišem nivou, dakle, u kliničko - bolničkim centrima, ali posebno u domovima zdravlja, čiji su osnivači lokalne samouprave, gde polupismeni stranački kadrovi odlučuju "ko će biti i da li će biti lekar".

Da ironija bude veća, upravo je Zlatibor Lončar nedavno pričao (za Vođine uši) da se baš on bori "protiv stranačkog zapošljavanja i namirivanje na dnevno političkom planu." U svakoj prilici, ovaj nesmenjivi ministar hvali Vučića kako navodno ima veliko razumevanje za zdravstvo i da je vladina Komisija za davanje saglasnosti za nova zapošljavanja i dodatno radno angažovanje, pa je "prorekao" da će za dve i po godine odobriti zapošljavanje oko 4. 000 medicinskih radnika. Naravno, do tada će ih toliko otići iz Srbije u nepovrat, a sa njima i njihove porodice, što je još jedan udarac već skoro nestaloj srednjoj klasi.

Uzalud su i akicije poput one u saradnji sa Institutom Batut, gde je urađen novi kadrovski plan, pa je odobreno više od 4.000 specijalizacija, olakšane su procedure i uvedene volonterske specijalizacije. Ništa od toga ne može pomoći već mrtvom srpskom zdravstvu. U realnom životu stvari izgledaju drukčije. Samo zbog novog sistema zakazivanja pregleda i čekanja, i lekari i pacijentu su u još goroj situaciji od one za koju Lončar tvrdi da je "zatekao". Taj takozvani zdravstveni informacioni sistem obuhvata 466 zdravstvenih ustanova, registrovano je 75. 680 korisnika, a to je kap u moru nerešenih problema srpskog zdravstva. Lončar se hvalio kako je samo jednom letnjem mesecu (godinu dana nakon uspostavljanja tog "sistema") njegovo ministarstvo registrovalo 165.000 pregleda, 215.000 recepata i 65.000 uputa. Ali, sve ankete govore da su građani suočeni sa haosom u zdravstvu, kako administrativnim tako i kadrovskim.

Ovaj nesmenjivi ministar, poznat i kao "doktor iz Šilerove", uprkos svojoj problematičnoj prošlosti i sadašnjosti, lično je, kao u Nušiševim komedijama, proklamovao "nultu toleranciju prema korupciji" pa se hvali da njegovi izveštaji govore da je korupcija u daleko manjem obimu nego što je bila, a, uzgred je pozvao i sve zdravstvene radnike i sve pacijente da mu odmah dojave ako se ko od njih susretne sa bilo kojom vrstom korupcije u zdravstvu "...I da se njemu lično obrati, jer onda slede najstrože sankcije za svakog ko bude uhvaćen u krivičnom delu!"

Tražio je Lončar i od Lekarske komore Srbije da malo "utišaju" priču o odlasku lekara, pa je iz ove institucije i zvanično odaslato saopštenje u kome se kaže da "nije tačan broj koji se u javnosti spominje o lekarima koji odlaze u inostranstvo na trajno angažovanje i da je znatno manji od broja izdatih sertifikata". Ni ta obmana nije pomogla. Jer, u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, pa čak i u nekim manjim gradovima Srbije, postoje čitave agencije koje rade za nemačke, švajcarske, norveške, švedske i ko zna čije sve zdravstvene ustanove u Evropskoj uniji i van nje.

Proverljivi podaci govore da je iz Srbije u proteklih 20 godina otišlo oko 15.000 lekara opšte prakse i specijalista svih profila. Problem je što se tempo odlaska u poslednjih par godina pojačao i što se za taj kadar u svim zemljama Evropske unije nude više nego povoljni uslovi. Mada Lekarska komore Srbije tvrdi da oko 800 lekara godišnje zatraži sertifikat takozvane dobre prakse, koji je neophodan za zaposlenje u određenim zemljama, dva puta više njih ode i bez tog dokumenta. Jer neke zemlje više i ne zahtevaju ovakve sertifikate. Postoji i kategorija lekara koji rade sa ovim sertifikatom "na određeno vreme", tako što u Srbiji uzmu neplaćeno odsustvo i rade po dva do tri meseca u EU, bez namere da tamo trajno ostanu. Istina, takvih je manji broj, jer većina želi da potpuno napusti ovakav sistem rada i generalno, loše uslove života.

Nemačka lekarska komora povremeno izdaje biltene u kojima izvešatava o broju pristiglih lekara iz zemalja sa evropskog kontinenta koje nisu članice EU, pa je tako Srbija na visokom mestu, jer mesečno "isporučuje" i preko stotinu zdravstvenih radnika, uglavnom lekara. Ranije je bilo teško nostrifikovati diplomu u toj zemlji, a sada ni to nije problem, jer Nemačkoj nedostaje lekara, pa su spustili kriterijume. Plate lekara u razvijenim zemljama su od tri do čak sedam puta više nego u Srbiji, a profesori specijalisti su plaćeni i preko 5.000 evra mesečno. Susedna Rumunija se suočavala sa sličnim problemom kao i Srbija, pa je donela odluku da se plate lekara povećaju sa 1.000 na 2.800 evra, a sestara sa 530 na 980 evra, čime su migracije smanjene. Ali, nisu ni na taj način zaustavljene.

U Srbiji, više od 150 zdravstvenih ustanova se suočava sa manjkom radne snage, a razlog je više nego jasan: plate medicinskih sestara su u proseku oko 30 hiljada dinara (nešto malo više od kasirke u "Maksiju"), a plate lekara oko 60 hiljada dinara (kojima je navodno obećano povećanje do 90 hiljada dinara). Srbija je zemlja kojoj medicinske radnike "vrbuju" još u srednjoj školi, što im je jeftinije nego da školuju sopstveni kadar, pa su se u svim većim gradovima pojavili i "skauti", ili "pregovarači" iz nemačke i drugih EU zemalja, koji otvoreno nude i direktorima srednjih i viših medicinskih škola "određene pogodnosti" ukoliko su spremni da pomognu u odabiru mladih kadrova za rad u njihovim zemljama.

Istovremeno, ima na hiljade primera gde stručno osoblje ne može naći posao u Srbiji, pa je tako specijalista transfuziolog (jedna od najdeficitarnijih grana medicine) bio na razgovoru u svim bolnicama gde imaju transfuziologiju, i svuda su mu rekli da im treba specijalista ali da ne zavisi od njih hoće li ga primiti. I tako punih tri godine. Sada radi u domu zdravlja kao lekar opšte prakse, mada bi takvog specijalistu u nemačkoj odmah platili 5.000 evra sa dodatnim beneficijama.

Ali, srpsko zdravstvo ima i drugu stranu medalje: to su čitavi porodični klanovi i prave mafijaške "hobotnice" koji ne daju da im iko uzme najbolje poslove. Takvi stižu da rade i na klinici, predaju na fakultetu i dopunski rade u privatnim klinikama. Ne postoji nijedna zdravstvena ustanova u Srbiji gde ne "ordiniraju" takvi nedodirljivi "bogovi profesije" koji se takođe bave proterivanjem kadrova u inostranstvo. I uvek to čine u saradnji sa vladajućim režimom, kako u lokalu tako i u velikim cenrima.

Istovremeno, i u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje vlada pravi haos. U beogradskoj direkciji koja je u Ulici Jovana Marinovića u elitnom naselju Dedinje, sve je idilično, čak i u toaletima svira smirujuća muzika. U filijalama, posebno tamo gde dolaze stranke, situacija je sasvim drugačija.

Lekari specijalisti koji su zaposleni u RFZO-u imaju mesečnu platu od oko 60.000 dinara, dok njihove kolege u domovima zdravlja imaju više prihode. Radi se o tome da je uredbom republičke vlade koeficijent za lekare specijaliste u RFZO-u 16, a onih u domovima zdravlja 26.

Zaposleni u beogradskoj filijali Fonda su se obratili Ministarstvu zdravlja sa zahtevom da im se plate usklade makar sa onima koje primaju njihove kolege zaposlene u domovima zdravlja. Ministarstvo je dopis prosledilo Ministarstvu finansija odakle se zaposlenima obratio ministar Siniša Mali i naveo kako "nije celishodno" (?!?) da se sada menjaju plate.

Zbog niskih plata i loših uslova rada RFZO, posebno filijala u Beogradu, muči problem sa zaposlenima. Interesantno je kako se novi zaposleni primaju isključivo na osnovu privremenih ugovora i ostaju na tom poslu maksimalno dve godine. Ovo se radi kako bi bili primorani da naprednoj stranci daju reket koji iznosi i do jedne mesečne plate na godišnjem nivou. Onaj ko ne plati dobija otkaz, odnosno ugovor mu se ne produžava.

Iz tog razloga sve se češće zapošljavaju penzioneri (oni mlađi gledaju da što pre pobegnu u neku normalnu državu). Oni pored penzija dobijaju i platu i to uvećanu za minuli rad, tako da dobijaju višestruko više od lekara specijalista, njihovih kolega koji rade na istim poslovima u RFZO-u/

Međutim, ne primaju svi koji su zaposleni u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, filijala Beograd, iste niske plate. Duplo više od lekara specijalista zarađuju pomoćnici direktora kojih u ovom trenutku ima - 13 (i slovima: trinaest). Koliko su oni stručni za posao koji obavljaju vidi se i po tome što je jedan od pomoćnika zadužen za medicinska pitanja dr Božidar Simatković zubar, a Zoran Jovanović (takođe pomoćnik zadužen za medicinska pitanja) nema nikakvu specijalizaciju. Njih dvojica su još i stručni u odnosu na Lolu Matić koja uopšte nije ni pohađala Medicinski fakultet, ali je već godinama pomoćnik direktora za medicinska pitanja zahvaljujući tome što je supruga Verana Matića.

Ovo nije kraj kombinatorike u vezi zaposlenih. Na čelu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje je profesor patologije dr Sanja Radojević Škodrić (takođe u v.d. stanju, kao i većina drugih funkcionera u ovoj zemlji), za koju se priprema nova funkcija, kako bi je na njenom sadašnjem mestu zamenila Milena Tabaković, sada direktorka filijale za Južnobački okrug sa sedištem u Novom Sadu, kojoj je glavna kvalifikacija to što je ćerka Jorgovanke Tabaković, direktorke Narodne banke Srbije.

U okviru RFZO-a radi i kol-centar u kome ima oko 40 zaposlenih (lekara specijalista u beogradskoj filijali, koja je najveća, nema više od 30, računajući i penzionere koji su ponovo primljeni na "privremene i povremene poslove"). Niko od njih nema medicinsko obrazovanje iako im je zadatak da građane koji ih pozovu savetuju šta i kako treba da rade u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje kako bi ostvarili svoja prava.

U tehniku i softver za kol-centar potrošeni su milioni, ali se zato štedelo na prostorijama, pa svi zaposleni sede u jednoj sobi koja nema više od 20 kvadratnih metara.