KiM

Ima li nade da se život Srba na Kosovu i Metohiji učini lakšim

Vučićeva (lista) lasta nisko leti

Svaki put kada Vučić proglasi neku od svojih "pobeda" u politici prema Kosovu i Metohiji, to se obije o glavu Srbima koji tu žive. Kosovski separatisti su povukli kandidaturu za članstvo u INTERPOL-u, a Vučić je to nazvao još jednom "malom, taktičkom pobedom". Već sutradan u srpski deo Kosovske Mitrovice upalo je stotinak pripadnika specijalnih jedinica separatističke policije. Uhapšena su dvojica, istražitelj Rade Basara i sin osumnjičenog Željka Bojića, nekadašnjeg porptarola tzv kosovske policije, a do nedavno šefa operative za sever KiM, koji se trenutno nalazi u bekstvu.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Ono o čemu se nije puno govorilo (a i ko bi?), Bojić je na tu poziciju došao "na zahtev Beograda" u procesu nove organizacije policijske službe prema Briselskom sporazumu. Inače je u jako dobrim prijateljskim vezama sa Zvonkom Veselinovićem i Milanom Radoičićem, a jedni drugima su bili redovni i obavezni gosti na slavama i drugim porodičnim slavljima, što je bilo potpuno vidljivo za javnost.

Da li se ovakve akcije koriste za pritisak na Vladu u Beogradu, hapšenjem i sumnjičenjem njihovih ljudi, tek prema zavničnom saopštenju, Bojić je upravo osumnjičen za zloupotrebu položaja u slučaju ubistva Olivera Ivanovića i pomoć u prikrivanju dokaza, koliko se iz svega može zaključiti. Isti osnov po kome je podignuta i optužnica protiv Milana Radoičića od strane separatističkih vlasti. Nekako upada u oči da se pritisci vrše pre svega na Vladu iz Beograda ali zbog toga ne treba žaliti ni Vučića ni bilo koga od njih jer sasvim je moguće, kao što ćemo kasnije i videti, da je sve to deo strategije kojom se uspešno koordiniše.

Vučićeva direktna krivica se ogleda u tome što je on oformio "Srpsku listu" i uveo je u politički sistem tzv "republike Kosovo" pružajući tako puni legitimitet separatistima što su oni iskoristili nakon prošlogodišnjeg neuspeha za prijem u INTERPOL kada su isto ovako upali na sever, već sledećeg jutra ali ih je bitno osujetila brza reakcije Srba i oglašavanje opasnosti.

Nakon toga kosovski Albanci su najavili tužbe protiv onih koji su to učinili jer na taj način "ometaju policijske akcije"! A kako su sve javne službe u rukama Vučićevih ljudi oni ne mogu ništa drugo nego da se povinuju albanskim vlastima kojima je Vučić (i prema svojim rečima) u Briselu predao punu nadležnost, de-fakto se odričući državnog suvereniteta nad celom pokrajinom!

Tako da svi značajniji Vučićevi saradnici ostaju na slobodi i tako će verovatno biti sve dok i on sam bude na slobodi. A koliko njegovu falangu plaši suočavanje sa zakonom svedoče reakcije po kojima samu najavu suđenja tumače kao - pretnju! Gde se uopšte u civilizovanom svetu poziv na Sud, ako niste krivi a tvrdite da je sudstvo nezavisno, može smatrati pretnjom i zašto bi? Odgovor na to znaju Vučićevi ljudi, sa njima skupa i on, koji se "kao lav bori za Kosovo" a što je njegova "pobeda" veća, to je veći i problem koji zadesi sve nas.

Ona koja bi zaista morala da nas brine jeste "jedna od najdražih pobeda jer je ostvarena u najtežim uslovima" kako je nakon oktobarskih separatističkih kvazi-izbora ocenio navodnu izlaznost Srba i podršku koju su pružili njegovoj "Srpskoj listi".

Svakako da "nema veze" što je poslednjih dana više ljudi uhapšeno jer su zloupotrebili "službeni položaj" i "koristili ekonomsku i profesionalnu zavisnost birača", kako bi ih naterali da glasaju za tu istu "popularnu" "Srpsku listu".

Ova pojava, koja je do sada već očigledno postala praksa, govori nam o svesti političkih aktera iz Beograda o njihovoj zamenljivosti nakon obavljenog posla zbog čega su prinuđeni da "kopaju" glasove i rukama i nogama ne bi li se kroz privid borbe za srpske interese na KiM, održali i na vlasti u Beogradu. I to je jedini cilj Vučićeve "borbe za Kosovo", o svemu ostalom - brine neko drugi.

Sve što se dogodi na Kosovu i Metohiji rezultat je već utvrđenog plana i unapred donešenih političkih odluka a da bi se one sprovele neophodno je da postoji paravan koji će dati "demokratičnost" takvim potezima i tu od vlasti koja je "izabrana od naroda" nema ubedljivijeg faktora realizacije. Shodno tome "biraju" se i "pobednici" ali ne na tim kvazi-izbrima već na nekom drugom mestu gde se i o ostalome odlučuje.

Zbog svega toga farse oko prebrojavanja glasova i scena sa skafanderima poput onih iz filma "Variola vera" iako "malo čudno" ipak za svetsku javnost deluju "ispravno". A jedino važno da na njima učešće uzmu Srbi sa Kosova i Metohije koje Beogradski režim neće osuđivati već stajai iza njih, jer će samo tako biti obezbeđen "legitimitet" tog procesa bez obzira na telenovelu koja se uvek oduži za njima pa evo i ovaj put, već mesec dana.

Tu se baš ništa nije promenilo još od prvih izbora na KiM u organizaciji UNMIK-a na kojima su učestvovali Srbi, novembra 2001. godine.

njima se tada naročito starala, nadgledala ih i obezbeđivala logistiku, Međunarodna krizna grupa (MKG).

Podsećanja radi, MKG su kao "nadnacionalnu i neprofitnu" 1995. godine sa Džordžom Sorošem na čelu, osnovali britanski i američki kongresmeni, diplomate i bankari redom spremni na agresivno rastakanje srpskih zemalja, naročito aktivni na KiM.

Među njima nama najpoznatije ime je svakako Morton Abramovic. U tadašnjem njihovom izveštaju, između ostalog se navodi: "Uspostavljanje novih institucija samouprave na Kosovu, posle izbora za novu Skupštinu 17. novembra 2001., predstavlja značajni istorijski momenat u posleratnom razvoju pokrajine".

Pozivajući se na Rezoluciju SB UN 1244 koja će ograničiti politički delokrug kosovskih Albanaca i onemogućiti ih da zahtevaju nezavisnost oni kažu: "Ipak, bez obzira na ograničenja, Skupština obezbeđuje nov i značajan forum iz koga će lokalni lideri, pod okriljem legitimiteta demokratskog mandata, moći da osporavaju UNMIK na način koji još uvek nije jasan".

Dakle, način na koji će Skupština ipak dosegnuti izvesnu nezavisnost te 2001. godine nije bio jasan ali će ta Skupština moći da osporava UNMIK i njegove odluke "pod okriljem legitimiteta demokratskog mandata" a to će rešavanjem "ključnog pitanja da li će Srbi uzeti učešće".

Zanimljivo je da su ispred UN-a vođeni "besomučni pregovori sa liderima u Beogradu koji su na kraju urodili plodom" a koji su "omogućili da u Beogradu tvrde da su oni izvojevali ustupke".

Zbog nemogućnosti da ti izbori budu održani na severu KiM gde ni UN vlast nije bila uspostavljena, MKG je zahtevala da KFOR i UNMIK nad Kosovskom Mitrovicom preuzmu kontrolu "i silom ako je potrebno".

Srbima sa KiM je preporučeno da sarađuju "u integraciji regiona severno od Ibra u institucionalne okvire Kosova", od Beograda da "da prestane da pruža podršku opstrukciji kosovskih Srba u pogledu integracije regiona severno od Ibra u Kosovo" i da "pruži podršku predstavnicima kosovskih Srba kako bi uzeli konstruktivno učešće u novim institucijama na Kosovu".

Dakle planovi Soroša i američko-britanskih diplomata o slamanju srpskog otpora naročito na severu pokrajine, sa jasnim ciljem o zaokruživanju institucionalnog sistema albanskih separatista u novo Kosovo, vidimo u potpunosti su ispunjeni ali tek 12 godina kasnije - sa dolaskom prvo DS-a i izmeštanjem pregovora o statusu KiM iz UN u Brisel a zatim razornom politikom Aleksandra Vučića uz opsežno učešće svih državnih institucija pod njegovom nadležnošću, kasnije i onih čije je prinadležnosti uzurpirao.

Jasno je da se sve odigralo sa ciljem da Kosovo i Metohija jednog dana i zvanično budu priznati od strane Beograda. Takođe je bilo jasno i o kom periodu bi smo mogli da govorimo kao o finalnom rešenju statusa KiM, i to precizno u dan - 5. januar 2020. godine!

Taj datum je deo "američkog plana" iz dokumenta koji je albanski list sa KiM "Express" objavio 30. oktobra 2007. godine o čemu je pisao njihov novinar Baton Hadžiu. On navodi da dokument do koga su došli predviđa zamrzavanje pregovora do 2020. za kada je na Kosovu i Metohiji predviđeno održavanje referenduma 5. januara koji treba da bude "tačka preokreta".

Do tada će "Kosovo osigurati odbranu svoje teritorije", dobiće svež priliv dolara za razvoj "naravno, sve to sa jasnim garancijama i međunarodnim dokumentom potpisanim od strane SAD, EU, Rusije, Kine, posebno Britanije, Kosova i Srbije, plus država iz regiona, Makedonije, Crne Gore i Albanije" piše Hadžiu.

Da bi izbegao ulogu "đavoljeg advokata" on ohrabruje čitaoce kako će se "za dodatnih deset godina mnogo toga razjasniti. Naročito posle izgradnje puta Drač-Kosovo ... Ne zaboravite da ćemo za 12 godina i biologiju i ekonomsku snagu Albanaca imati na našoj strani".

Zar neke od najvažnijih tačaka ovog plana, poput osnivanja Vosjke Kosova i izgradnje puta Drač - Priština - Niš, nisu ostvareni upravo Vučićevim zalaganjem? Svakako da jesu i to jasno vidimo.

U isto vreme u zajedničkom autorskom tekstu Morton Abramovic i Žak Rupnik objašnjavaju da su svi međunarodni sporazumi sklopljeni sa Srbijom 1999. godine, samo puka formalnost koja je trebalo da posluži da srpske vlasti posle pada Miloševića jednostavno "prihvate realnost".

"Mnogi zapadni zvaničnici i stručnjaci su smatrali da Moskva jednostavno pozira i da će prihvatiti nezavisnost kad za to dođe vreme. Ali vreme je došlo i Rusija je zadržala nepromenjene pozicije. Moskva samo može da likuje nad podelom koju je stvorila među Zapadnim moćnicima. Toliko o predviđanjima" kaže se u tekstu koji se osvrće na činjenicu da se Zapad (2007.) suočava sa oporavljenom Rusijom.

Iako se činilo da Rusija sve nemo i nezainteresovano posmatra s vremena na vreme najavljujući spremnost da prihvati "svaki dogovor Beograda i Prištine" poslednjih godina se to menja jer je jasno kakav bi sporazum mogao da sklopi Beograd, odnosno Aleksandar Vučić.

Rusija ipak preuzima neke korake. Insistira na punom poštovanju Rezolucije 1244 ali i izbor ambasadora ni malo nije slučajan. Aleksandar Bocan - Harčenko nosi nadimk "dilomatski specijalac" i to ni malo slučajno a posebno kada je Srbija u pitanju u kojoj je i započeo službu u trajanju od dve godine nakon što je 1979. godine diplomirao na prestižnom državnom Fakultetu za međunarodne odnose u Moskvi.

Ukratko, Harčenko već nekoliko decenija obavlja funkciju predstavnika Rusije u svim značajnim međunarodnim telima i procesima vezanim za Jugoslaviju i kasnije Srbiju.

Činjenica da je dva puta odbio da pruži bilo kakav odgovor Srbima sa Kosova i Metohije koji su želeli da intervenišu i zatraže podršku u sprečavanju izdaje Kosova i Metohije od strane Vučića, navela je deo javnosti koji je to pratio, da pomisli kako je Rusija digla ruke od ovdašnjih događaja.

Međutim, boravak Medvedeva u Beogradu i njegov prijem delegacije Srba sa KiM mimo svih protokola, ipak ukazuje na visoku opreznost i pažnju sa kojom Rusija prati i želi da utiče na rešavanje problema statusa Kosova i Metohije.

Takođe, to što se ni srpska delegacija ne oglašava, a znamo da je to grupa Srba koja nikada nije ćutala kada bi bila nezadovoljna, sugerišu pozitivan ton sastanka.

Da pomenemo i hrabru izjavu i obećanje češkog predsednika Miloša Zemana da će pokrenuti poništenje te odluke, zatim neke od nemačkih, francuskih, italijanskih političara, novinara i javnih ličnosti koji takođe sve glasnije traže od svojih vlada da povuku odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova.

Međutim, ovakva podrška Vučiću predstavlja ozbiljan problem jer se kosi sa njegovim političkim planovima i dosadašnjom zaostavštinom po tom pitanju, a podrška Srbiji iz dana u dan sve više raste inicirana ne samo brutalnim kršenjem međunarodnog prava već i događajima na globanom nivou i porastu opasnosti od migrantske krize i islamskih terorista.

I dok Vučiću, Đuriću, Vulinu... nude pomoć u rešavanju kosovskog problema, sa povoljnim ishodom za Srbiju, nailazeći na njihove kisele osmehe, pritisci postaju sve jači.

Možda bi jedan od onih ilustrativnijih mogao da bude baš slučaj braće Bitići - pripadnika albanskih terorističkih jedinica pristiglih iz Amerike a koji su u ratnim uniformama pronađeni mrtvi na tlu Srbije (ne onako iskasapljeni kao što je to bio slučaj sa Osama bin-Ladenom u njegovoj kući 2011. godine što su iz Bele kuće mogli uživo da posmatraju).

Budući da kompleksnost tog slučaja čak ide na ruku srpskim diplomatama koje imaju pravo i obavezu da protestuju protiv svačijeg oružanog napada i akcije na teritoriji svoje zemlje, a zna se da je Atlantska brigada kojoj su pripadali odgovorna za mnoga zverstva nad Srbima, dešava se sasvim suprotno.

Srpska strana biva ucenjena jednoglasno usvojenom rezolucijom u američkom Kongresu kojom se zahteva otkrivanje i kažnjavanje počinioca. Kada se uzme u obzir da je jedan od glavnih osumnjičenih član Vučićeve stranke a da je to potvrdio sam Vučić, prema tvrdnjama Ilira Bitićija, 2015. godine na sastanku sa članovima porodice Bitići i bivšim američkim ambasadorom u Srbiji, teško je osloboditi se sumnje da inicijator takvih pritisaka nije sam Vučić.

Jednostavno, oni su mu neophodni kao opravdanje za svaku ilegalnu akciju poput priznavanja nezavisnosti Kosova koje najavljuje iako "ne u sadašnjim granicama"kako bi rekao "morao sam" a "na Kosovu više ionako nemamo ni metar zemlje".

Deo tih pritisaka predstavlja i albanski tretman Vučićeve "Srpske liste" kojoj preti isključenje iz vladajuće koalicije i "gubitak vlasti" u separatističkoj Skupštini. Izgleda kao problem a u stvari zar nije baš to ono što bi Vučiću pružilo alibi za svaki nepopularan potez ili događaj?

Bez učešća u vlasti kosovskih Albanaca takozvana "Srpska lista" ne bi mogla da spreči ni jednu odluku donetu u albanskom "Parlamentu" na KiM, iako to nije činila ni do sada ipak je bila deo vladajuće koalicije, pa bi bilo nemoguće opravdati aktivno učestvovanje "državnog projekta" u završnoj fazi zaokruživanja "kosovske nezavisnosti".

Na neki uvrnut način Vučić je u pravu kada kaže da očekuje "tešku jesen po pitanju Kosova i Metohije". Taman kada je izgledalo da će projekat otcepljenja KiM i stvaranja Velike Albanije bez problema biti priveden kraju, odjednom pristiže sve veća podrška kojom takav ishod može da bude sprečen. A ako se to desi, ako izneveri Zapad i bude poražen domaćom rodoljubivom i ruskom politikom, za šta postoje izgledi, više nikome neće biti potreban.

Ako izbegnemo "pretnju" pominjanjem sudskih procesa onda da se književno izrazimo, nakon takvog strateškog neuspeha mogao bi da zanemari Murata i da se možda priseti epskih stihova i Kosovke devojke:

"Mili Bože što ću i kako ću?

Il 'ću jadna u vodu skočiti,

Ili ću se mlada obesiti?"

Svakako da nije kasno da promeni svoju dosadašnju antidržavnu politiku.