Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (13)

Efikasnost fiskalne i monetarne politike različita je

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema, odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se, konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

15. Poreska politika, razvoj i platnobilansna barijera

Razvojna fiskalna politika, u mnogim zemljama, ćesto je orijentisana u sledećim pravcima:

Razmeštaj kapaciteta (investicija), odnosno stimulisanje modernizacije i nove tehnologije u proizvodnji,

Stimulaciju određenih grupa proizvodnje, odnosno izvoza,

Dislokaciju i izmenu strukture proizvodnje (roba široke potrošnje, investiciona roba, oprema, proizvodnja za izvoz i sl.),

Na izmenu strukture zaposlenosti (radno-intezivne grane, kapitalno intezivne grane),

Preusmeravanje tražnje s uvoznih na domaće proizvode i indirektno delovanje na platno-bilansne odnose,

Na mikro-planu, povezano s više delovanja na strukturu cene proizvoda. Fiskalnim beneficijama (poljoprivredi, izvozne grane, izvođačima radova u inostranstvu i dr.), dovodi do bržeg ili sporijeg razvoja grana privrede i njihov položaj na tržištu i u primarnoj i sekundarnoj raspodeli,

Usled specifičnog položaja svake zemlje na svetskom tržištu (što je posledica različitog nivoa razvoja, dispariteta u cenama, produktivnosti rada, socijalne politike, različite zaštitne politike, delovanja odnosa deviznih kurseva i drugih faktora), poreska politika se danas sve više okreće spoljnim ekonomskim i razvojnim (investicionim) ciljevima.

Razvijanjem strukturalnih delovanja (otklanjanjem uskih grla) u proizvodnji fiskalna politika može snažno delovati na izmenu strukture proizvodnje određene zemlje,

Poreska politika (carine, poreska zahvatanja i oslobođenja poreza, povraćaj carina i PDV, premije i sl.) danas se često upotrebljava za timulaciju izvoza, mada takve jednostrane mere poreske stimulacije jedne zemlje često izazivaju i određene represivne mere niza drugih („pogođenih") zemalja, što se može smatrati svojevrsnim oblikom dampinga.

Država određenim granama (posebno izvozno orijentisanim, strateškim značajnim) često daje određene supsidije, kompenzacije, dotacije i sl., a često iz posebnih fondova interveniše u finansijskom osposobljavanju preduzeća. Da li u našoj privredi i razvojnoj politici, uopšte postoje neke mere stimulacije izvoza? Uvozne carine su svedene na minimum (SSP), izvozne mere gotovo ne postoje, posebno izvozne premije, sigurnost i stalnost izvoza, podsticaji za pripremu proizvodnje za izvoz, stvaranje zaliha i potrebne količine za izvoz, povezivanje izvoznika, čak i nestanak kredita za izvoz. Pri uvođenju nove tehnologije država može da interveniše u sledećim pravcima:

Omogućava socijalnim programima rešavanje problema nezaposlenosti (država prihvata preko „socijalnih programa" da „neutralizuje" rast nezaposlenosti u privrednom sektoru).;

Ubrzanom amortizacijom omogućava se formiranje fondova za razvoj, posebno u prioritetnim granama privrede;

Poreskim olakšicama i oslobađanjima konkretnim granama omogućava se formiranje fondova za razvoj, odnosno rast akumulacije preduzeća. Kod nas postoji zahtev da se smanje porezi i doprinosi na lične dohotke, ali bi oslobođena sredstva morala biti usmerena na akumulaciju preduzeća, a ne u drugu „slobodnu" potrošnju;

Beneficiranim kamatama i drugim uslovima povoljnim uvoznim instrumentima podstiče se razvoj takvih preduzeća ili grana, uz istovremeno povezivanje fiskalne i monetarne stimulativne politike;

Direktno investiranje javnog sektora u grane koje nisu atraktivne za privatni kapital;

Stimulisanje istraživanja i razvoja nove tehnologije i uvoz nove tehnologije;

Podsticanje direktnog povezivanja u programima razvoja sa stranim korporacijama;

Izgradnja objekata infrastrukture da bi se olakšao razvoj preduzeća u određenim delovima zemlje;

Podržavanje u određenoj fazi i nerentabilnih preduzeća koja su od posebnog društvenog značaja;

Davanje fiskalnih koncesija pri uvozu stranog kapitala (kao i na domaće investicije);

Beneficirani uslovi za raspodelu profita, odnosno dohotka određene grane;

Poreske stimulacije preduzećima i korporacijama za investicije u manje razvijenim područnjima (poreske olakšice i vrlo diversifikovana regionalna politika razvoja);

Posebne poreske olakšice u procesu kupovine malih preduzeća, odnosno podsticanje procesa koncentracije u privredi i dr.

Država raznim oblicima intervencija u privredi može, dakle, stimulisati ili destimulisati razvoj određenih grana, oblasti ili proizvodnju određenih područja. Fiskalnim beneficijama(poljoprivredi,izvoznim granama, energetici, sirovinskim granama) može se stimulisati razvoj određenih grana, kao što se i oštrom progresijom oporezivanja može ograničavati njihov razvoj. Danas se u mnogim zemljama poreskom politikom deluje na ubrzanu industrijalizaciju i tehnološku modernizaciju - preko ubrzane amortizacije, oslobađanja fondova za razvoj, stimulacije neraspoređene dobiti namenjene povećanju kapitala za proširenu reprodukciju i sl.

16. Struktura javnih prihoda i rashoda u koncepciji stimulativne fiskalne politike

Formirana struktura javnih rashoda i prihoda (koga i kako opterećuju) ima predominantno delovanje na faktore koji određuju dinamiku i strukturu ekonomskog rasta. Nije dovoljno samo isticati da je na faktore i kvalitet (tempo) ekonomskog rasta „javna potrošnja predimenzionirana", da „javni prihodi i rashodi guše privredu".

Pri tome se redovno ističe kao nužnost „smanjivanje javne potrošnje i rasterećenje privrede", dok „fiskalno opterećenje produkuje negativne ekonomske efekte". Sve u to postale uobičajene teze naših ekonomista, bez želje da se pronikne dublje u strukturu javne potrošnje i fiskalnog sektora, ali i prirodu delovanja i efekte pojedinih instrumenata fiskalne politike.

Fiskalni prihodi i rashodi su isuviše globalni agregati, koji mogu da ukažu samo na globalne odnose u ekonomiji. Ali, ako se želi istražiti dublja i stvarno suštinska njihova razvojna, stabilizaciona i eventualno prociklična delovanja, tada je potrebno ući u samu strukturu i mehanizam njihovog formiranja i delovanja (kako javnih prihoda, tako rashoda). Javni rashodi mogu biti snažan generator investicija i razvoja, posebno u privredi u kojoj su investicije zamrle i koja se više godina nalazi u pravoj ekonomsko - socijalnoj krizi, odnosno slamflaciji (kao što je slučaj kod nas i u nizu zemalja u razvoju pogođenim krizom i obavezama prema svetskom kapitalu).

Stalni i sve veći pritisak javne potrošnje i poreskih izdvajanja dovode do otpora njihovom daljem rastu u svim privredama, ali i preteranom ukupnom zahvatanju države i državnoj „neprivrednoj i neracionalnoj potrošnji". Istovremeno se javlja i kritika državne regulativne funkcije, posebno izdvajanja za socijalne izdatke, regionalni razvoj, zaštitu okoline i dr., jer to smanjuje efikasnost kapitala, vodi opadanju produktivnosti rada i opštem padu profitne stope i mase dohotka.

Na sceni je koncepcija ograničavanja javnog sektora, smanjivanja javnih rashoda u bruto domaćem proizvodu, snižavanje poreza biznisu, ograničavanje socijalnih rashoda, štednja u javnom sektoru (penzije, socijalni transferi i sl.), smanjuje regulativne ekonomske funkcije države, što „treba da osigura širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu".

Ovaj „novi konzervatizam", kako se obično naziva, narastao kao otpor daljem širenju „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja", znači oštro suprostavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitnog budžetskog finansiranja - koja fiskalnim podsticajima, javnim rashodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i spreči ulazak privrede u fazu recesije.

Država, preko budžetske politike (prihoda i rashoda), mora se sve više pretvarati u preduzetnika, uz komercijalizaciju velikog dela rashoda budžeta, posebno u funkciji stimulisanja investicija u privredi i pokretanja ekonomskog razvoja, odnosno očuvanja stabilnosti odnosa u privredi i na tržištima.

17."Fiskalno prilagođavanje" i ograničenja, inflacija i stabilan rast

Fiskalna politika, razvojno orijentisana, u uslovima prisustva stalne inflacije često izazvane visokom budžetskom potrošnjom, kao i napora koji stoje pred ovom politikom da postigne istovremeno teško ostvarljiv cilj: puna zaposlenost, stabilnost privrede i optimalnu stopu rasta, sve više zahteva i potrebu čvrstog finansijskog programiranja reprodukcije. Ono bi trebalo obuhvatiti sledeće agregate: globalnu tražnju i potrošnju, uravnotežavanje štednje i investicija, promene javnih rashoda i prihoda, sve u skladu s kretanjem nacionalnog dohotka.

Fiskalna politika, njihovim programiranjem i kontrolom kretanja, nastoji da ovlada konjukturom i razvojnom politikom, što je upravo osnovna funkcija savremene fiskalne politike. Time se ova politika, više nego do sada, može elastičnije i fleksibilnije adaptirati određenim društveno-ekonomskim stanjima privrede, bez pritiska da se formiraju neki „modeli", kojima bi se trebalo pokoravati, i prema kojima bi se trebalo stalno vladati (MMF, Svetska banka, STO).

U međuvremenu, dinamičkom, privrednom sistemu toga nema, te tome, po svaku cenu, i ne treba težiti.

Budžetsku i ukupnu javnu potrošnju (i tražnju) u našoj privredi treb stviti u kontekst ukupnog finansijskog sistema sa svih njegovih deset podsistema, kao i opšte privredne stagnacije i slabog privrednog rasta, uz uzimanje u obzir dostignuća savremene neokejnzijanske fiskalne teorije i politike vezane za delovanje i efekte javnog sektora u ekonomiji.

Dakle, treba imati u vidu mogućnosti primene politike aktivnih javnih rashoda, stimulativnu fiskalnu politiku i politiku „aktivnog novca", ali u granicama koje neće dovesti do inflatornog udara i nekontrolisanog širenja inflacije. Da li je to moguće provoditi? Da li je moguće istovremeno voditi ekspanzivnu monetarnu politiku, bez inflacije i stimulativnu fiskalnu politiku, nasuprot postojećoj dogmi oštre restriktivne monetarne politike (u cilju očuvanja stabilnosti cena i deviznog kursa) i politike „tvrdog budžetskog ograničenja", odnosno politike smanjivanja javnih prihoda i rashoda. Takva politika je moguća, bez pokretanja inflatorne spirale.

Stalni zahtevi da se snizi učešće javne potrošnje u bruto domaćem proizvodu, odnosno za bržim „fiskalnim prilagođavanjem", bez stvarne ekonomsko-finansijske segmentacije budžetske (i druge javne) potrošnje, bez ulaženja u strukturu i prirodu javne potrošnje i javnih sredstava, efekata eventualnog rasterećenja, mehanizma ovoga delovanja i sistema korišćenja eventualno oslobođenih poreskih sredstava, svodi se na davno poznate floskule u ekonomskoj politici.

Ukupno „fiskalno prilagođavanje" stvarno je potrebno kao „uslov opstanka privrede". Velikim poreskim zahvatima i neelastičnim javnim rashodima, koji se, uz sve višegodišnje zahteve, teško snižavaju, smatra se da fiskalni sektor time autonomno deluje recesiono i proinflatorno. Budžetska politika autonomno formirana i vođena, nezavisno od monetarne politike i rezultata u privredi (realni sektor), deluje proinflatorno i prociklički.

Duboki zahvati u javnom sektoru u celini, kako na području javnih prihoda (porezi i doprinosi), tako i javnih rashoda, su nužnost i „osnovna pretpostavka stbilizacije i strukturnog prilagođavanja", ali i nužnog dinamičnijeg privrednog rasta.

Dakle, „kvalitet" ekonomskog rasta se ogled pre svega u sledećem:

Da li je to dugoročno uravnotežen i neuravnotežen rast,

Da li su pokrenuti fiskalnom politikom (stimulansima) kvalitetni interni faktori razvoja ili je to samo početni impuls, koji brzo nestaje,

Da li je fiskalno prilagođavanje dopunjeno uvozom inostranog kapitala (ili bekstvom kapitala),

Koji su faktori razvoja pokrenuti - da li oni koji se oslanjaju na domaće resurse ili resurse uvoznog porekla, odnosno nova tehnologija, uz snižavanje zaposlenosti i pritiska plata i zarada (uz odgovarajući rast štednje, akumulacije),

Da li je fiskalno prilagođavanje praćeno i dubljom reformom finansijskog sistema ili je fisklni segment ostao „usamljen",

Da li je stimulativna fiskalna politika praćena adekvatnom (i usklađenom) monetarnom politikom i politikom raspodele,

Kakva je opšta politička i ekonomska klima (i poverenje svih subjekata u makroekonomsku politiku vlade),

Već dostignuti nivo razvoja, visina štednje i potrošnje, sklonost štednji i potrošnji,

Kvalitet i položaj (vlasništvo) bankarskog sistema i nivo razvijenosti finansijskog tržišta, uz mogućnost lake monetizacije javnog dug na finansijskom tržištu, te preusmeravanje dohodaka sa neracionalne potrošnje na investicije.

U našoj finansijskoj operativnoj budžetskoj politici, rekli bismo, nažalost, i dalje se polazi od stava da budžet mora biti uravnotežen i da se javni rashodi moraju pokrivati redovnim javnim prihodima, bez budžetskog deficita, posebno u situaciji kada gotovo sve zemlje imaju budžetski deficit, uz to i razvijeno finansijsko tržište i sopstveni bankarski sistem, strogu pravnu regulativu i „pravnu državu", te javnu kontrolu budžeta.

Da li je ova teza i politika u uslovima višegodišnje krize, potpunog izostanka nacionalne štednje i destrukcije depozita (i bilansa) banaka ispravna? Ona, očito je, vodi produbljavanju krize, a ne oživljavanju investicija i privrednog rasta, jer se nije napravio nikakav korak dalje od klasičnog (državnog, fisklnog) budžeta?

Da li je budžetski deficit (kontrolisan,ograničen, rezultat, pre svega proizvodne funkcije i podsticajnih mera budžetske politike) ex ante štetan i vodi isključivo inflaciji? Da li njegovo održavanje vodi kumulisanju javnog duga? Sa ovakvim budžetima i strukturom javne potrošnje to se i može očekivati, mada se sada najveći deo krivice za promašaje i slabe efekte programa razvoja i stabilizacije prebacuje upravo na izostlo „fiskalno prilagođavanje" i „velike poreske i druge javne zahvate".

Odmah da navedemo činjenicu da bi u ovakvom finansijskom sistemu i sistmu raspodele svako rasterećenje, odnosno snižavanje poreza i doprinosa završilo i finalnoj i neracionalnoj (spekulativnoj) potrošnji, bez jačanja štednje privrede i javnih investicija.

18. Primarni i sekundarni budžetski deficit i dopunsko finansiranje

Deficit budžeta je rezultat odnosa ukupnih rashoda i prihoda. Radi se o posledičnom efektu, a ne unapred datom agregatu. Na mesečnom i godišnjem nivou formiraju se određeni javni prihodi i javni rashodi. Normalno, ako su rashodi veći od prihoda javlja se deficit budžeta. Primarni deficit je rezultat klasičnih prihoda i rashoda, dok je sekundarni (konsolidovani) rezultat odnosa i ostalih rashoda (otplata domaćih i stranih kredita i nabavka imovine) i ostalih prihoda (zaduživanje u zemlji, zaduživanje u inostranstvo, naplata dospelih datih kredita, prihodi od privatizacije).

Ovaj deo budžeta pokazuje sistem finansiranja primarnog deficita i dopselih obaveza iz dugova. Međutim, ne finansira se samo deficit, već sve stavke iz rashodne strane budžeta, koje dovode do deficita, kao i dospele nereprogramirane obaveze (otplate) po već ranije korišćenim kreditima i drugim dopunskim izvorima (obveznice duga). Kako se ne može trošiti ono čega nema, odakle se plaćaju rashodi kada su prihodi nedovoljni? U programu budžeta se unapred ukalkuliše (i vrši) zaduživanje po vremenskoj dinamici, da bi se osigurala likvidnost budžeta i solventnost države. Da pogledamo to na jednom primeru.

Primarni deficit je rezultat uspeha i kvaliteta nacionalne privrede (porezi, doprinosi, takse, carine, akcize neporeski prihodi, kapitalni prihodi), dok sekundarni (bruto) rezultat je finansiranja primarnog deficita i otplata glavnice dospelog duga (i eventualno nabavka finansijske imovine). Ovde se javljaju dva pitanja:

Koliko se drugi prihodi moraju koristiti za otplatu kredita, i

Koliko za pokriće klasičnog deficita , odnosno koliki je eventualni višak u finansiranju.

Ovde se javljaju dva velika strateška pitanja: Prvo, ako se dopunski prihodi uglavnom koriste za otplatu dospelih obaveza, tada dolazi do kumuliranja duga i kamate, bez neposrednih efekata u nacionalnom dohotku.

Kamata se urdno mora platiti, dok se dospele otplate dugova nastoje refinansirati (novim dugovima). Tada je moguće vršiti konverziju i konsolidaciju spoljnih dugova. Sada sve zavisi od kretanja na finansijskom tržištu (pad ili rast kamatne stope, uslovi i rokovi novih dugova i sl.). Ako dolazi do pada kamatnih stopa uslovi zaduživanja su povoljniji, ako kamate rastu uslovi se pogoršavaju, a teret kamata u budžetu se povećava. Ako je učešće kamate u bruto domaćem proizvodu veće od stope rasta proizvoda - privreda kreće u dužničko ropstvo i

Država tu mora biti izuzetno oprezna i vršiti prcizne kvantifikacije.

Ako se dopunsko finansiranje koristi za pokriće primarnog budžetskog deficita tada se ustvari ovim sredstvima finansiraju rashodi budžeta (a ne deficit kao takav). Sada je bitno za koje svrhe se koriste ova sredstva ( rashodi za zaposlene, kupovina robe i usluga, plaćanje kamata, subvencije, penzije, pomoć nezaposlenim, kapitalni rashodi, budžetska rezerva).

Od toga zavisi da li se sredstva brže ili sporije troše, da li se rekreiraju u domaćoj privredi ili se odlivaju u inostranstvo (kamatama), u koji oblik finalne potrošnje odlaze, da li se rashodima stvara novi proizvod i dohodak ili je to konačna potrošnja, da li se radi o socijalnim, ličnim ili investicionim rshodima države. To su bitne komponente više ili manje uspešne razvojne ili stabilizacione fiskalne politike.

19. Monetarna i fiskalna politika u regulisanju tražnje i ekonomskog rasta

Prema kejnzijanskim stavovima, konjuktura samo posredno deluje na stvaranje nacionalnog dohotka, a to se ostvaruje državnim budžetom, dakle tipično fiskalnim merama.

Rashodi javnog sektora povećavaju dohotke privatnog sektora i ponovo javnog sektora, čime se istovremeno podstiče ukupna tražnja. Slične efekte pokazuju i poreske stimulativne mere. Fiskalne mere su, po savremenoj kejnzijanskoj teoriji, u pogledu brzine delovanja, mnogo efikasnije od monetarnih mera jer, po tim očito uskim stavovima tvrdi se tamo „gde se vodi dobra i elastična fiskalna politika, ne treba da se koristimo monetarnom politikom".

Ta teorija polazi od stava da ukupna količina novca pokazuje samo jednu od brojnih varijabla koje samo indirektno, kamatom, deluje na konjukturu. Ovo je tipično „fiskalističko" tumačenje koje gotovo potpuno negira efikasnost monetarne politike.

Monetarističko shvatanje se, pak, pre ili kasnije, vraća stavovima kvantitativne teorije u kojoj postoji uzročna veza: količina novca ---a promena efektivne tražnje ---a promena cene. Monetaristi su bili u pravu kada su tvrdili da politika visokih kamatnih stopa u izraženoj inflaciji, kao i povećanje ukupne količine novca nisu efikasni.

Danas su ova shvatanja nešto redukovana, pošto polaze od toga da se ekonomski proces ne prilagođava količini novca, već se količina novca prilagođva ekonomskom rastu.

Po tim shvatanjima moglo bi se rezimirati sledeće:ž

Dominantan faktor u privredi su monetarni impulsi koji trajno utiču n ponašanje dohotka,

Mere fiskalne politike (promene poreza i javnih rashoda, monetizacija i demonetizacija javnog duga) imaju slabije i prolazno delovanje,

Promene ukupne količine novca ili monetarne baze najsigurniji su kriterijum u određivanju pravca i jačine monetarnih delovanja na dohodak.

Promena ukupne količine novca u određenom odgođenom periodu vremena (obično od 5-8 meseci) dovodi do promena cena i dohodaka, što znači da između dohotka i ukupne količine novca postoji određeni stlan odnos. Ako se raspoloživa količina novca menja monetarnim merama, preduzeća i potrošači brzo prilagođavaju svoj nivo potrošnje i likvidnosti novoj količini raspoloživog novca. Konačno se, pri svemu tome, postepeno uspostavlja i stalno nastoji uspostaviti željeni nivo potrošnje i likvidnosti koji odgovara novoj monetarnoj bazi.

Na bazi stbilnog odnosa ukupne količine novca i nacionalnog dohotka (bruto domaćeg proizvoda), moneatristi nastoje da mere celokupne aktivnosti smeste u centralnu banku.

Ukoliko je ukupna količina novca najvažnija determinanta stabilnosti i kretanja cena - centralna banka bi trebalo samo da se stara da u privredi ubacuje novu količinu novca po gotovo konstantnim godišnjim stopama povećanja.

Tako se osigurava da ukupna količina novca postaje osnovni faktor koji determiniše tražnju i dohodak.

Pod ukupnom količinom novca monetaristi, očito, podrazumevaju različite kategorije. Monetarna baza (high povered money) je osnovni makroagregat za vođenje monetarne politike, dok su M1, M2 i M3 monetarni agregati koji sadrže različite oblike novčanih sredstava (više ili manje likvidna sredstva), što smo ranije šire istražili.

Mada je teza monetarista o autonomnom delovanju monetarnih faktora teško prihvatljiva, jasno je da i oni shvataju povratnu spregu tealnih i monetarnih komponenata u određivanju likvidnosti privrede. Vrtimo se sada, za momenat, nešto realnijem konceptu fiskalne politike.

Fiskalna politika ima danas, nesumnjivo, sve veću ulogu u pokretanju i usmeravanju privrednog razvoja jedne zemlje. Iako je onovna uloga fiskalne politike u većini privreda, da i dalje podiže stopu akumulacije, to je, smtrano, samo jedna od njenih značajnih funkcija u savremenoj ekonomici. Osim ostalih funkcija, moguće je, pri navedenom, istaknuti samo još neke od značajnijih. Fiskalna politika je:

Instrumenti distribucije i usmeravanje ogromnog dela nacionalnog dohotka,

Instrument za regulisanje inflacije, odnosno deflacije,

Instrument za regulisanje alokacije resursa,

Instrument koji je neophodan u razradi određenih pravaca i podsticaja određenih aktivnosti u privredi.

Danas se generalni pravac mogućeg delovanja fiskalne politike obično koncipira u sledeće četiri funkcije:

Stabilizaciona funkcija, u kojoj se određenom primenom instrumenata fiskalna politika nastoji da ostvari stabilizaciju,

Razvojna - kada se stimulišu investicije i modernizacija (preko akumulacije i amortizacije), a time i sama stopa rasta,

Alokativna - kada se fiskalnim merama deluje na proporcije u raspodeli nacionalnog dohotka na pojedine oblike potrošnje (investicione, javne, iz izvoza i uvoza),

Redistributivna - kojom se deluje na interregionalnu, interpersonalnu i intersektorsku raspodelu nacionalnog dohotka.

Nizak nivo privatne štednjestnovništva i stvaranja „dopunske" akumulacije ne može se prevazići u kraćem periodu. To je dugogodišnji proces u razvoju, proces usko vezan za rast nacionalnog dohotka pri čemu mere fiskalne korekture imaju značajnu ulogu.

Država se mora orijentisati na povećanje prihoda (od viših dohodnih grupa), ili se upustiti u deficitni sistem finansiranja, uvek kada se očekuje da će doći o opadanja investicija i globalne potrošnje.

Istina, porastom nacionalnog dohotka, ukupno i per capita, raste uloga fiskalne politike, ali time ne slabi delovanje i mesto monetarne politike, s obzirom na sve veću monetarizaciju privrede.

Savremena makroteorija „determinisanosti nacionalnog dohotka" polazi od neophodnosti intervencije države u privredni mehnizam, pre svega da bi se uklonile:

Inflacija ili opšti rast cena, odnosno tržišno-monetarna nestbilnost i 2)Masovna nezaposlenost i niži nivo nacionalnog dohotka od optimalnog uz 3)Osiguranje dovoljno visoke stope rasta i strukture razvoja privrede, 4)Kumulisanje platno-bilansnog, odnosno spoljnotrgovinskog deficita.

Definitivno napuštanje koncepcije laissez-fairea i tradicionalne teorije i politike potpuno je.

Multiplikativno delovanje povećnih državnih izdatak i smanjenje poreza na nacionalni dohodak i zaposlenost, poznata je stvar.

Svako povećanje poreza i privrede (bilo da se radi o postojećim ili novim porezima) koje sektor stanovništva mora da plaća, dovodi do smanjenja raspoloživog nacionalnog dohotka u rukama stanovništva i privrede što obično vodi smanjenju izdataka za potrošnju.

Svi poznati oblici multiplikatora su uzajamno povezani s nizom povratnih delovanja, koje treba imati u vidu kada se planiraju efekti razvojne i stabilizacione monetarne i fiskalne poltike.

U koordinaciji niza mera monetarne i fiskalne politike treba uzeti u obzir sve navedene multiplikatore, posebno u jednoj dinamički praćenoj privredi.

Multiplikativno delovanje poreza na nacionalni dohodak i zaposlenost je evidentno, što je izuzetno značajno za vođenje poreske politike, i to kako u periodu inflacije i pune zaposlenosti, inflacije i nedovoljne zaposlenosti, tako i u vođenju te politike u periodu deflacije, pada tražnje i rasta nezaposlenosti.

Oslanjanje isključivo na mere monetarne politike pokazalo se najčešće kao neefikasno. Mere fiskalne politike dobijaju sve više na značaju u regulaciji potrošnje i raspodele nacionalnog dohotka.

Dugoročna strategija fiskalne politike, posebno danas, oslonac nalazi u upravljanju nacionalnim dugom. Sprovođenje politike upravljanja unutrašnjim dugom, uz aktiviranje politike budžetskog suficita ili deficita, kao efikasnih sredstava antiinflatorne ili deflatorne politike danas, a po svemu sudeći i ubuduće, dobija sve veći značaj. U našem finansijskom sistemu kao da su nam nepoznate sledeće moguće mere:

Povećanje dugoročnog unutrašnjeg duga radi otplate inostranog duga,

Otplata kratkoročnog duga iz dohotka,

Povećanje dugoročnog duga radi otplate kratkoročnog duga,

Stvaranje budžetskog suficita na otplatu inostranog duga.

Sve te operacije treba da izvuku novac i novčanu akumulaciju , sprečavanjem izlivanja tog dela dohotka u jedan oblik izdataka (potrošnje), čime se sprečava stvaranje neadekvatne novčane tražnje na tržištu.

20. Politika stabilnog novca i stalnog budžetskog deficita - kontroverze

U uslovima niske stope rasta ili relativno niske stope rasta, nedovoljne zaposlenosti, s recesionim tendencijama, uz platnobilansni deficit,mere monetarne politike su izuzetno neefikasne, jer pothranjujući i stimulišući stopu rasta i zaposlenosti, obično vode preteranoj novčanoj tražnji i inflaciji. „Svako veće doziranje tražnje kreditnom ekspanzijom, radi oživljavanja i povećanja zaposlenosti, brzo bi se nepovoljno odrzilo na stanje platnog bilansa i na dalje opadanje intervalutarne vrednosti novca".

Fiskalne mere više se ne ograničavaju samo na visinu nacionalnog dohotka, razvoj javnog duga, koji u nekim zemljama dostiže i visinu godišnjeg društvenog proizvoda (GNP), a zatim javni dug u inostranstvu i sve razvijeniji sistem deficitarnog finansiranja, samo dokazuje da se domen delovanja fiskalne politike znatno proširio iznad visine ostvarenog bruto domaćeg proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka (Y + M + D = C + I + G + X).

Kada je neophodno da bankarski sistem sprovodi vrlo snažnu, oštru akciju kontrole i ograničavanja kredita i novca, fiskalna politika bi mogla da bude izuzetno atraktivna u ograničavanju preterane tražnje , posebno poreskom politikom radi smanjenja tražnje ekonomskih subjekata i stvaranja uslova za redistribuciju dohotka. Taj momenat, posebno danas, dolazi do izražaja, jer se u savremenim privredma nedovoljna tražnja javlja kao izuzetno redak fenomen.

U regulisanju ukupne i strukturne tražnje, efikasnost fiskalne i monetarne politike različita je, a upravo to daje osnovu za njihovu integraciju, da bi se pozitivne strane njihovog delovanja više ispoljile i iskoristile.