Kuda ide ovaj svet

Predsednički izbori u SAD - prolog za novu etapu svetske „šok-terapije"

Boris Nikolajevič...Bajden

Dakle, novi američki predsednik verovatno će biti Džozef Bajden. Čak i ako Donald Tramp nekim čudom ostane u Beloj kući, to neće zaustaviti svetski trend koji uzima maha otprilike od kraja 1960-ih. Taj trend podrazumeva sveprisutno zaustavljanje naučnog progresa, osvetu elita, krah demokratije, završetak globalizacije pod zelenim zastavama ekoreligije.

Piše: Mihail Tjurkin

Na geopolitičkom planu on znači demontažu dve supersile - SSSR i SAD. Sa zakašnjenjem od četvrt veka, američki lideri bukvalno kopiraju kurs naših rukovodilaca: Džordž Buš mlađi - Leonida Brežnjeva, Barak Obama - Mihaila Gorbačova, a Donald Tramp i Džozef Bajden - Borisa Jeljcina...

Uz sve svoje razlike, Rusija i Amerika veoma liče jedna na drugu na nekom dubinskom nivou. Obe zemlje su teritorijalni giganti, smešteni između Atlantskog i Tihog okeana. Prvobitno su formirane kao višenacionalne i višekonfesionalne imperije. Na kraju, i Rusima i Amerikancima svojstveno je mesijanstvo - vera u posebnu svrhu svojih zemalja.

Ne iznenađuje da su se istorijske sudbine Rusije i SAD bizarno isprepletane u 20. veku - na vrhuncu moderne ere. Hladni rat Moskve i Vašingtona postalo je takmičenje dva modela industrijskog razvoja i mesijanskih ideologija - liberalizma i komunizma. Da, taj sukob ne jednom je doveo svet na granicu nuklearnog Armagedona. Ali, konkurencija dva „istorijska projekta" i načina „svetle budućnosti" umnogome je doprinela do tada neviđenom progresu sa obe strane „gvozdene zavese". Građani SSSR i SAD dolazili su do velikih naučnih otkrića, prvi su osvajali kosmos i snimali svoje najbolje filmove.

Bilo je to vreme procvata demokratije i socijalne države - jer su elite računale na „ustanak masa" koji se dogodio u 20. veku. Samo, što su se SAD bolje „snašle" sa ljudskim pravima (sloboda govora, okupljanja, veroispovesti), a SSSR sa socijalnim pravima, utičući tako na elite Zapada da izdašno hrane svoju srednju klasu.

Ali, sve teče, sve se menja. Otprilike sredinom 1960-ih godina postalo je jasno da „industrijski banket" ne može večno da traje. Takmičenje dve nuklearne sile, ubrzan industrijski razvoj i povećanje životnog standarda miliona ljudi, doveli su do niza globalnih kriza. Među njima su bili: pretnja „atmoskog suicida", uništavanje prirode, trošenje prirodnih resursa i veliki rast svetskog stanovništva...

Šta raditi? Očigledno, prvo je potrebno radikalno menjati osnove naše industrijske civilizacije - zaustaviti trku u potrošnji i spasavati bisoferu Zemlje. Ali, moguće su i druge varijante.

Prvi osnovni scenario predviđa model ekonomičnije, ali pravednije raspodele resursa među svim stanovnicima planete - tako da brigu o životnoj sredini ne prati smanjenje i osiromašenje miliona „suvišnih usta".

Drugi scenario, naprotiv, znači stvaranje ekološkog raja za šačicu izabranih. Pritom, za ostale stanovnike zemlje predviđa se „rezanje" do 1-2 milijarde, a one koji ne „dopadnu noža", treba oterati u svet virtuelnih snova, socijalnih rejtinga i jedne „zelene" religije.

Izgleda da su krajem „zlatnih šezdesetih", elite vodećih zemalja planete izabrale drugi scenario. Godine 1968, na vrhuncu hladnog rata, osnovan je Rimski klub, koji je trebalo da ujedini naučnike sa obe strane „gvozdene zavese" radi rešavanja globalnih problema. Kao, vreme je da se okupe pod zastavom „univerzalnih vrednosti" i da zaborave na konfrontacije komunizma i liberalizma.

Lepo zvuči? Možda. Ali, samo u njihovim zaključcima „Rimljani" su, pored dežurnih horor priča o narastajućoj planetarnoj katastrofi, davali vrlo nedvosmislene nagoveštaje: bilo bi dobro smanjiti stanovništvo, vratiti u bocu „demokratskog duha" i stvoriti nadnacionalne organe upravljanja.

Ali, koje dve države su predstavljale najveću pretnju? Naravno, Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. Uz sve svoje protivrečnosti, one su bile vidljiva inkarnacija državnog suvereniteta, industrijske faze razvoja i vere u progres. Zato se tokom 1960-1970-ih godina, na talasu popuštanja, odvijala istorijska drama o slabljenju i uklapanju oba ova igrača u narastajući svetski poredak.

Sovjetska i američka „nomenklatura" odlučile su da žrtvuju svoje zemlje zbog članstva u klubu onih koji vladaju svetom. Prvo su na klanje poslali SSSR, a deset godina posle njegovog žrtvovanja, „vetrovi promena" zaduvali su i u SAD.

Leonid Iljič Buš i američka stagnacija

Prva paralela istorijskih puteva Rusije i SAD - to je sistemska kriza u koju je jedna supersila ušla sedamdesetih, a druga 2000-ih. U svakom slučaju, osmogodišnja vladavina Džordža Buša neverovatno liči na Brežnjevljeve „godine stagnacije"

Tako je Sovjetski Savez u vreme „dragog Leonida Iljiča" polako, ali sigurno ulazio u stanje propadanja povezanog sa iscrpljenošću komandno-administrativne ekonomije koju su vlasti kategorično odbijale da reformišu. Ponuda i tražnja potpuno su se odvojile jedna od druge, sistem državnog planiranja nije delovao, a odsustvo konkurencije dovelo je do toga da SSSR nije mogao da postane lider IT talasa 1970-80-ih godina, bez obzira na odličan razvoj u oblasti kompjuterske tehnologije i interneta.

Isto tako je SAD u Bušovoj eri ušla u period relativno komforne stagnacije, povezane sa opštom krizom finansijskog kapitalizma (neoliberalizma). Tačno je, Vašington je izgradio jednopolarni svet, jedinstveno planetarno tržište i naterao je sve da trguju za dolare, „odvezavši" svoju valutu od zlata. Nevolja je bila u tome što je, postavši globalno, svetsko tržište izgubilo mogućnost za dalje širenje i uključivanje novih potrošača.

Zato su pad ukupne (agregatne) tražnje, monetarne vlasti SAD počele veštački da podstiču pomoću nekontrolisanog štampanja „zelenih novčanica" i masovnog odobravanja jeftinih kredita. To je dovelo do naduvavanja finansijskog mehura, odvajanja spekulativnog sektora od realne ekonomije i brzog rasta „dužničke piramide". Naplata je stigla već 2008. godine, kada je bankrotirala banka Lehman Brothers, a SAD počela da pada u Veliku depresiju br. 2.

Interesantno je da je u vreme stagnacije, i u SSSR i u SAD, naglo opao nivo upravljanja elita.

Tako su u sovjetskoj vrhuški, bal pravili pripadnici partijske nomenklature pohlepni za robom i novcem, inertni dogmatičari marksizma-lenjinizma poput „dragog druga Suslova" i na metke otporni „jastrebovi", koji su se borili za tvrdu liniju u svetskoj areni. A u SAD sve su činili da dobiju željeno poslušnici transnacionalnih korporacija (TNK), pohlepni finansijski tajkuni, militantni neokonzervativci i ideolozi liberalnog učenja koje je „svemoguće, jer je istinito".

Širenje demokratije postao je jedan od izvoznih proizvoda SAD, kojim su pokušavale da usreće narode koji su patili pod čvrstom rukom „krvavih tirana".

U Sovjetskom Savezu bezbojni aparatčici pokrivali su se figurom bolesnog, bezvoljnog, ali dobrodušnog Leonida Iljiča Brežnjeva, koji je čitao dosadne govore pod „burnim i dugotrajnim aplauzima koji su prelazili u ovacije". Američka „nomenklatura" izabrala je za svog „genseka" sličnu figuru - Džordža Buša mlađeg, iskreno religioznog čoveka od kojeg su na kraju napravili „žrtvenog jarca".

Pritom, Brežnjev je stalno bio junak anegdota koje su sovjetski građani prepričavali jedni drugima, a Buš je sam zabavljao narod svojim smešnim izjavama koje su ušle u istoriju pod imenom „bušizmi".

Sovjetski Savez posle invazije na Čehoslovačku 1968. godine i posebno na Avganistan 1979, izgubio je privlačnost u očima miliona ljudi, kao i inicijativu u ideološkoj borbi sa Zapadom. Pritom, u državama socijalističkog bloka, počela je borba za nezavisnost - dovoljno je pomenuti Poljsku sa njenom „Solidarnošću".

Isto tako je SAD za vreme Džordža Buša mlađeg prestala da bude „svetionik slobode i demokratije", započevši, pod izgovorom borbe protiv terorizma, dva krvava rata - u Avganistanu i Iraku. Na kraju su čak i najbliskiji evropski saveznici počeli da osećaju teret njihove kaubojske drskosti, stvorivši, na talasu događaja u Iraku, osu Pariz-Berlin-Moskva.

U Sovjetskom Savezu tokom „godina stagnacije" rastao je broj disidenata, koji su po kućama grdili partiju i vladu, noću slušali strane radio-stanice (BBC i Glas Amerike), maštali o zapadnom „potrošačkom raju" i zastupali liberalne ideje. A u Americi, porastao je uticaj levičarskih intelektualaca koji su pod uticajem raskrinkavajućih članaka na internetu, počeli da kritikuju „američki san", neumerenost finansijskog kapitalizma i zločine svoje „vojske" na Bliskom istoku.

Mihail Sergejevič Obama i američka perestrojka

Uhvativši romantični zahtev za obnovu koji je preovladavao u narodu, „nomenklatura" u SSSR i SAD izvukla je iz svojih redova mlade „aparatčike". Kod nas, partija je 1985. godine istakla stavropoljskog funkcionera Mihaila Gorbačova koji se razlikovao od „mlitavih kostiju" brežnjevljevskih „regruta". A američki „politbiro" se 2008. kladio na šarmantnog senatora Baraka Obamu, koji je delovao kao superzvezda u poređenju sa starom gardom „vašingtonskog komiteta". Uzeo je štafetu i, kako je govorio Mihail Sergejevič, proces je počeo!

Obama i Gorbačov zaista veoma liče - spaja ih neutaživa sujeta, vera u svoju posebnu misiju i sklonost ka dugim, kićenim govorima. Interesantno je da su omiljenu reč Baraka Huseinoviča - change (promena) - počeli 2008-2009. euforično da ponavljaju, isto kao i četvrt veka ranije rusku reč - perestrojka.

A slogani „crnog mesije" kao da su bili prepisani iz pesme Viktora Coja „Promenu traže naša srca" koja je bila himna Gorbačovljevih eksperimenata.

Druga neverovatna činjenica: Mihail Sergejevič i Barak Huseinovič veoma liče i po - ne smejte se! - svojim ženama. Elegantna, obrazovana i vlastoljubiva Raisa Maksimovna Gorbačova, letela je sa svojim mužem na sva putovanja u inostranstvo i aktivno učestvovala u upravljanju zemljom. Mišel Obama je za svoj izgled dobila u SAD reputaciju „ikone stila", a Barak Huseinovič je pristao da se kandiduje za predsednika tek kada je „carina" u liku najdraže supruge „dala odobrenje".

Nažalost, sujetni papučar veoma često postane igračka u rukama različitih elitnih grupa. I upravo to, sa razmakom od 25 godina, dogodilo se sa obe strane Atlantika. I u SSSR i u SAD perestrojka je počela kritikom prethodnog perioda u istoriji države. Koristeći se politikom glasnosti, sovjetska štampa žigosala je jednopartijski sistem, plansku ekonomiju i zločine iz perioda staljinizma.

Slične tendencije su se pojavile u SAD sa dolaskom Baraka Obame na mesto predsednka: tu su čak i mejnstrim mediji sa zadovoljstvom raskrinkavali alavost „neradnika" sa Vol strita i kršenje ljudskih prava u Gvantanamu. Da ne pominjemo senzacionalne istrage Vikiliksa Džulijana Asanža i otkrića Edvarda Snoudena, koji su pokazali svetu tamnu stranu američke diplomatije i obaveštajne službe.

U tim uslovima i sojvetski i američki građani brzo su počeli da gube veru u zvaničnu ideologiju. U SSSR uoči raspada, sve više ljudi zanosilo se liberalnim vrednostima i izlazili su na ulice sa parolama: „Za demokratiju i glasnost!" S druge strane, mnogi su počeli da maštaju o preporodu pravoslavne monarhije i da se bore za poseban ruski put.

Isto tako, u vreme Obame, Amerikanci su se masovno zanosili alternativnim ideologijama; štaviše, neki su bili pod uticajem „neprijateljskih glasova", kao što je tv kanal Russia Today. Među pripadnike „kreativne klase" u modu je ušao socijalizam, što je rodilo levičarski pokret „Okupiraj Vol strit!" i fenomen „crvenog" senatora Bernija Sandersa.

Pritom, drugi deo društva je oštro skrenuo udesno, što je postala povoljna sredina za pojavu „Pokreta čajanke" i posledično, za dolazak Donalda Trampa u Belu kuću.

U Sovjetskom Savezu krajem 1980-ih godina počeli su da se pojavljuju počeci tržišne ekonomije, u privatne ruke prelazila su cela preduzeća, a građani su počeli da se navikavaju na život u uslovima sistema kartica. Isto tako se u Americi zahuktavala kriza: državni dug se udvostručio, a monterane vlasti su pokušavale da ugase finansijski požar kerozinom, ne dajući predaha mašini za štampanje dolara.

Uz to je Barak Obama sprovodio reforme koje su kritičari nazivali socijalističkim. On je nastojao da obezbedi zdravstveno osiguranje za milione Amerikanaca i da poveća socijalna davanja, kako bi obezbedio stanovništvu novac koji bi povećao njihovu kupovnu moć i na taj način kompenzovao trend pada tražnje.

Ali, možda više od svega Gorbačova i Obamu povezuje sklonost ka „novom razmišljanju" u globalnoj politici. Mihail Sergejević je pozivao na okončanje hladnog rata, na to da treba zaboraviti ideološke rasprave i ujediniti se na osnovama „univerzalnih vrednosti". Kreativno razvijajući njegove ideje, Barak Huseinovič borio se za okupljanje svih država pred globalnim izazovima i obećao je da će za dobro planete smiriti carsku gordost Vašingtona.

Nastojeći da „gradu i svetu" pokažu primer „novog razmišljanja", oba predsednika su sprovodili politiku koju su mnogi smatrali izdajničkom. Tako je Gorbačov 1989. godine ohrabrio „baršunaste revolucije" u Istočnoj Evropi, a Obama je 2011. podržao demokratski entuzijazam „Arapskog proleća". Rezultat je bio da su na Bliskom istoku pali svi prozapadni režimi.

Tako je dobrim namerama dva dobitnika Nobelove nagrade za mir bio popločan put za pakao. Rezultat Gorbačovljevih improvizacija bio je raspad SSSR-a i Jugoslavije i pojava žarišta u Nagorno-Karabahu, Južnoj Osetiji, Abhaziji i Pridnjestrovlju. Obama nije dozvolio raspad SAD, ali svojom spoljnom politikom oslabio je uticaj Vašingtona u svetu.

Štaviše, moraće da odgovara pred sudom istorije zbog spirale haosa koja se zavrtela na Bliskom istoku, zahvatajući Libiju, Siriju, Jemen i druge zemlje.

Boris Nikolajevič Tramp i američke „nevaljale devedesete"

Sledeća faza u istoriji Rusije i Amerike bila je „šok-terapija" uvedena da smanji značaj narodnih masa, a koja će još više ojačati vlast tajkuna i „ubaciti" bivše supersile u novi globalni projekt u sporednim ulogama. I sa obe strane Atlantika ovaj zadatak ponovo su morali da rešavaju slične figure - Boris Jeljcin i Donald Tramp.

Živopisni „ludaci" i ljubitelji oštrih, širokih gestova, oba političara se odlikuju jakim „genom za vlast". Nije neobično što su postali populistički lideri. Boris Nikolajevič se na kraju perestrojke borio sa privilegijama partijskih činovnika - demonstrativno je išao u običnu polikliniku i vozio se gradskim prevozom. A Donald Tramp je u vreme izbora 2016. osedlao energiju protesta „jednospratne Amerike" (običnih građana, radničke klase), pokazavši uvredljiv gest visokom pripadniku levih liberala. I, ako je Boris Nikolajevič bio oličenje pijanci sklonog ruskog mužika, onda je „veliki Doni" za Amerikance bio primer čoveka koji je sam sebe stvorio.

Ali, uz svu igru na narodne arhetipove, Jeljcin i Tramp su predstavnici vladajućih krugova. Tako je Boris Nikolajevič vodio Sverdlovski oblasni komitet i zauzimao odgovorna mesta u CK KPSS. A Tramp, milijarder i zvezda rijaliti-šou programa, uvek je plivao u istoj vodi sa ajkulama američkog biznisa.

Pritom je interesantno da ovu dvojicu lidera povezuje i pripadnost građevinskoj industriji. Boris Nikolajevič imao je udela u izgradnji najviše zgrade u Sverslovsku, zgrade oblasnog komiteta (Jeljcinov analog Trampovoj kuli - Trump Tower), a pompezni neboderi Donalda Fredoviča dobro su poznati u celom svetu.

Druga interesantna paralela jeste nepotizam obojice predsednika. Za vreme Jeljcinovog predsednikovanja lavovski deo vlasti imali su njegova ćerka Tatjana Djačenko i zet Valentin Jumašev, a za vreme Trampovog mandata orgromnu političku težinu takođe je imala „porodica" - ćerka Ivanka i opet zet - Džared Kušner.

Pritom oba predsednika smatrana su agentima drugih država. Godine 1997. Tajm je sa ponosom pisao o tome kako su zapadni politički stratezi pomogli Jeljcinu da sačuva Kremlj, a 2017. sa negodovanjem, o mitskom mešanju Rusije u američke izbore.

Međutim, sličnost dva lidera ne ograničava se samo na imidž. Boris Nikolajevič i Donald Fedorovič, svaki na svoj način, predvodili su povlačenje svojih zemalja sa svih geopolitičkih frontova.

Tako se Jeljcin svim silama trudio da se dopadne svojim Zapadnim „drugovima" i faktički je omogućio širenje NATO na Istok, a Tramp je, naprotiv, pokušao da brani nacionalne interese SAD. Ali, samo zbog njegove strogosti i krutosti rezultat njegove politike bila je rastuća izolacija Amerike - EU je faktički slobodno zaplivao, a Kina se proglasila za lidera globalizacije.

Upravo je Tramp inicirao povlačenje američke vojske iz Sirije, slično kao što je Jeljcin rukovodio povlačenjem ruske armije iz Nemačke.

Ali, paralele nisu ništa manje upadljive ni na unutrašnjem planu, u Rusiji 1990-ih i Americi 2010-ih. Kod nas je tim tržištno orijentisanih liberala predvođenih Gajdarom i Čubajsom, priredio svom stanovništvu „šok-terapiju". Ruska ekonomija srušila se osetnije nego američka u vreme Velike depresije. Uz pozive preko televizije „Uzmi sve što ti život pruža!", gomila bivših partijskih bosova privatizovala je velike komade državne svojine. Istovremeno, oni čije su plate i penzije zavisile od državnog budžeta, pali su u ponor siromaštva, ostajući bez posla i ušteđevine.

S dolaskom Trampa, u Americi ekonomija je u početku rasla, ali već 2020, zbog pandemije korona virusa, zemlja je iskusila sve strahote svoje „šok-terapije". BDP se sručio kao lavina, naglo je porasla nezaposlenost, mala i srednja preduzeća su bankrotirala što je dovelo do siromašenja miliona ljudi, dok su tajkuni (posebno u IT sektoru) koncnetrisali u svojim rukama basnoslovno bogatstvo i uticaj.

Na kraju, još jedna ključna paralela između Jeljcinove Rusije i Trampove Amerike - to je ogorman političko-ideološki raskol. Borisa Nikolajeviča sa njegovim „demokratskim... razumeš... transformacijama", podržali su gradski liberali, koji su sebe smatrali nosiocima većeg znanja u odnosu na „zaostale radnike".

Zato je većina „dragih Rusa", kako nas je nazivao predsednik, psovala ekran kada bi se Jeljcin na njemu pojavio i maštala o vraćanju bilo u sovjetsku, bilo u carsku prošlost. U SAD, Trampa je sa njegovim nacionalističkim sloganom „Amerika prvo!" podržala konzervativna provincija, dok su se levičari i liberalni stanovnici dve obale izjasnili protiv ljubimca farmera i radnika.

Kod nas je akutna faza obračuna unutar elita bila 1993. godine, kada je između Kremlja i Vrhovnog sovjeta došlo do oružanog sukoba. Na strani Jeljcina tada je bila dekomkratska zajednica, a na strani Ruckoja i Hazbulatova tzv. crveno-braon (komunističko-nacionalistička grupacija). Druga faza konflikta u ruskim vrhovima dešavala se u drugoj polovini devedsetih, kada je lider KPRF Genadij Zjuganov uzaludno pokušavao da sprovede opoziv Borisa Jeljcina.

U Americi, tokom poslednje četiri godine, takođe je došlo do sukoba između dve grane vlasti - Bele kuće i Kongresa. Ali, kao i u Rusiji, pokušaji zakonodavne vlasti da opozovu Trampa sa mesta predsednika pretrpeli su fijasko. Zato se konflikt unutar elita prelio na ulice u mnogo većem obimu nego što je to bilo u RF. Radi svrgavanja „rasiste i belog suprematiste", lideri Demokratske partije podržali su aktiviste pokreta Black lives matter koji su na leto 2020. predstavljali noćnu moru za američke megalopolise, pa su čak stvorili i privremenu „narodnu republiku" u Sijetlu. Kao odgovor, konzervativni Amerikanci su počeli da formiraju odrede narodne milicije koji bi, u određenom trenutku, sa oružjem u rukama izašli da brane svoj život i imovinu. Generalno, Amerika je krenula u susret novom građanskom ratu...

Boris Nikolajevič Bajden: nastavak „nevaljalih devesetih"?

Ovogodišnji predsednički izbori u SAD umnogome su ličili na predsedničke izbore u Rusiji 1996. godine. Samo što je ovog puta Tramp imao ulogu Genadija Zjuganova, a uloga Jeljcina iz kasne faze dopala je Džozefu Bajdenu. Po svim osnovnim tačkama sličnost je toliko upadljiva, da sve vreme imamo efekat već viđenog (deja vu).

Boris Nikolajevič je ušao u predizbornu kampanju sa rekordno lošim rejtingom - „dragi Rusi" prezirali su svog večito pijanog predsednika koji je dirigovao orkestrom, očajno pevao Kaćušu i do suza zasmejavao „druga Bila". Pritom su kremaljski lekari upozoravali da Jeljcin sa svojim bolesnim srcem jednostavno ne može da izdrži drugi mandat.

Isto tako ni Bajden, kao predstavnik američke „nomenklature" u početku nije pobuđivao oduševljenje kod radnika. Biračko telo radije je želelo da vidi nekog mlađeg kao kandidata Demokratske partije, poput socijalistkinje Aleksandrije Orasio-Kortez. Pritom, sedamdesetsedmogodišnji političar krenuo je u predizbornu trku sa nizom staračkih bolesti - stalno bi zadremao u neodgovarajućem trenutku i zaboravljao je imena svojih rođaka.

I ako „usnuli Džo" ipak stigne do Bele kuće, onda će Amerikanci verovatno videti novu verziju dve, u Rusiji popularne, tv serije iz devedesetih: „Predsednik je radio sa dokumentima" i „Predsednik ima jak stisak ruke".

Međutim, Boris Nikolajevič i Džozef Džozefovič jedva da su svesno doneli odluku - obojici je „partija" rekla: „Potrebno je!", a prestareli „komsomolci" odgovorili su: „Jeste!" Ruski oligarsi uložili su basnoslovne sume u predizbornu kampanju „Glasaj ili gubiš", koja je umnogome prelomila raspoloženje društva. Izbori 1996. predstavljani su kao sudbonosan izbor između mračne komunističke prošlosti i svetle demokratske budućnosti. Na kraju su milioni mladih ljudi dali prednost Jeljcinu umesto „crvenom krokodilu Geni".

Slično ruskoj „semibankiršćini", odnosno sedmorici ruskih bankara (oligarha, koji su imali važnu ulogu u političkom i privrednom životu Rusije), američki establišment se 2020. godine takođe kladio na starog, bolesnog čoveka kako bi vladali u njegovo ime. Na predlog elita, vodeći zapadni mediji i društvene mreže, agresivno su agitovali za Bajdena, kao za realnu alternativu „fašisti Trampu". Na kraju, milioni Amerikanaca, posebno milenijalci i pripadnici generacije Z, glasali su za „usnulog Džoa", da ne bi dozvolili da u Beloj kući provede još jedan mandat „taj seksista i rasista".

Druga paralela između ruskih i američkih izbora je - falsifikovanje bez presedana.

Prema mišljenju niza istoričara, Jeljcin je pobedio 1996. umnogome zahvaljujući administrativnim resursima i „tačnom" brojanju glasova. Upravo tako su i demokrate pobedile u kolebljivim državama, zahvaljujući „poštaru Pečkinu", koji je na vreme ubacio dodatne glasačke listiće „za vašeg Bajdena".

Uzgred, ni 1996. ni 2020. godine ti falsifikati nisu proizveli nikakav utisak na svetsku javnost. Pre četvrt veka, zapadne države su gotovo odmah čestitale Jeljcinu pobedu, kao što su i sada lideri Nemačke, Francuske, Britanije, Izraela, Kine priznali Bajdena za predsednika i pre nego što je zasedao elektorski kolegijum. Jedino što se Genadij Zjuganov, budući duboko sistemski političar, nije borio za Kremlj i nije pozivao svoje sledbenike na otpor.

A Tramp svoj poraz još nije priznao, okrivivši demokrate za masovno falsifikovanje izbora. Odnosno, Donald Fedorovič još ima šanse da uđe u istoriju, ne kao Zjuganov, nego kao kasni Jeljcin.

Nezavisno od prezimena sledećeg predsednika SAD, ovu stranu čeka nastavak „nevaljalih devedesetih". Vrlo je verovatno da će „šok-terapija" preko okeana imati radikalniji scenario nego u Rusiji. Naša zemlja je nekim čudom pre četvrt veka izbegla uzavrelu fazu građanskog rata, a SAD mogu ponovo da ispiju tu gorku čašu.

Autor ovih redova prognozirao je takav scenario još u avgustu 2016, kada se većini eksperata činio kao „naučna fantastika". Danas ovaj scenario, na žalost, postaje realniji nego ikada.

Tako, ako Trampa proglase predsednikom, u velikim gradovima neizbežno će početi „obojena revolucija" levih radikala. A ako Bajden sedne u predsedničku fotelju, na ulice mogu izaći već dobro naoružani Amerikanci iz konzervativnih država, kriveći establišment za krađu svoje pobede.

Jedan od simptoma građanske konfrontacije postali su postizborni sukobi među desnim sledbenicima i levim protivnicima Trampa na ulicama Vašingtona. Pritom, Donald Fredovič odbija da prizna svoj poraz na izborima, smatrajući Bajdena pobednikom „samo u očima lažnih vesti". Odnosno, prisustvujemo zaoštravanju sukoba, čiji rezultat može biti pad životnog standarda SAD na nivo rumunskog, vlast tajkuna koja će postati diktatorska, a Vašington će prestati da bude globalni igrač.

Dakle kakva se uloga sprema Jeljcinu i Trampu sa Bajdenom? U suštini, to je uloga „predradnika" na geopolitičkom „gradilištu veka" - oni moraju da rastave, ciglu po ciglu svoje supersile, da na njihovom mestu izgrade druge zgrade i da ih uklope u novu svetsku arhitekturu. Taj zadatak uslovljen je činjenicom da globalizacija ulazi u završnu fazu - od sada ona se neće odvijati po američkom scenariju, kako se mnogima činilo 1999. godine.

Vrlo je verovatno da će uskoro događaji u svetu da se ubrzaju. Posle SSSR-a, u zaborav će potonuti poslednja „imperija zla" - Sjedinjene Američke Države, taj bastion kapitalizma, glavni potrošač resursa, zagađivač vazduha i krivac za klimatske promene. Zatim će, za neko vreme, „progresivna javnost" aplauzom nagraditi višepolarni svet - oko vodećih država nići će političko-ekonomski makroregioni. Kada kucne pogodan čas, ti regionalni savezi na staklenim nogama, povezaće se u jedinstveni nadnacionalni mozaik sa mrežnim metodama upravljanja.

Kako je govorio nezaboravni Boris Nikolajevič, eto takva začkoljica ispada...