Do koske
Koalicija optimista bez pokrića
piše svoj poslednji sumanuti manifest
Žuti mravi na
zelenoj travi
Poslednja stanica na kojoj će
politički brak Tadić-Jeremić sići i doživeti susret sa grubom istinom, biće
palata Ujedinjenih nacija. Putujući cirkus srpske
diplomatije nema više gde da ide
N.
Vlahović
U
oktobru 2010.
godine biće kraj jedne decenije koja je počela velikim
nadanjima, a završava se najgorim beznađem.
Nikada u srpskoj
istoriji, i staroj i novoj, nije izgovoreno toliko laži i opljač
Počelo je pljačkom
donacija, zaposedanjem državnih i društvenih preduzeća, otimanjem imovine od
onih koji su ta dobra stvarali decenijama, a sve završava potpunom pljačkaškom
krizom, jer je onoga što se još može opljačkati sve manje...
U međuvremenu je
takozvana demokratska koalicija do te mere postala omražena kod svojih dojučerašnjih "prijatelja u svetu", da nijedna
siledžijska imperija ne propušta priliku da Srbiji "zavrne ruku" ili
udari neki nediplomatski šamar, u čemu vlade SAD i Velike Britanije imaju
glavnu reč.
I dok ti "provereni
prijatelji" postupaju prema Srbiji kao prema poslednjem dnu, shodno
njihovim prioritetima, dotle politički supružnici Tadić-Jeremić pričaju
nezamislive bajke o našim evroatlantskim
integracijama, našoj evropskoj budućnosti i najboljim resursima koje imamo i
možemo da ponudimo kako bi naše članstvo "u društvu civilizovanih
naroda" bilo što pre obezbeđeno.
Nažalost,
istina je drukčija. Vladu Tadić-Cvetković u Evropskoj uniji
smatraju za kompromitovanu, provizornu i - privremenu. Predsednika Srbije Tadića
prepoznaju kao tragikomičnog amatera, koji se, za razliku od jednog drugog
Borisa (Jeljcina) iz druge države i drugih vremena, razlikuje samo po tome što
nije alkoholičar, mada su mu efekti pogubne vladavine isti.
Ministra spoljnih
poslova Vuka Jeremića američki potpredsednik Džozef
Bajden vidi kao "malog štetočinu koga treba ukloniti", a celokupnu
srpsku spoljnu politiku, ovaj hladnoratovski primitivac vidi kao koprcanje
malog, zabačenog, poraženog i beznačajnog naroda na nekom Balkanu.
Uprkos tome, politički
supružnici Tadić-Jeremić pišu ovih dana nanovo neku
rezoluciju o Kosovu koja će, najavljeno je, biti napadnuta u Ujedinjenim
nacijama od strane svih američkih saveznika.
Zašto to čine? Nije li nova
politika Ruske Federacije vođena Putinom, Medvedevevom i drugim perjanicama
nove-stare imperije koja se vraća na svetsku scenu
punom snagom, već odavno i direktno i indirektno skrenula pažnju vlastima u
Srbiji da se na dve stolice ne može sedeti, te da ova Srbija nije ona
Jugoslavija?
I ne samo to, nego
je, prvi put u srpskoj javnosti, jedan ruski diplomata,
baš na stranicama ove novine, otvoreno kazao da su "...Politička etika
Zapada i Rusije nespojivi", aludirajući direktno na to da je Srbija mala
zemlja koja po prirodi svoga položaja i uloge, naprosto mora da odredi ko će
joj biti saveznik i čuvati njenu nejaku ekonomiju, njen od ratova umoran,
ponižen i potrošen narod i spasavati njeno biće i
kulturu.
Može
li to Zapad da uradi i kolika je cena? Ako je taj apstraktni Zapad iz Vašingtona, Londona, Pariza ili Berlina odlučio da pravi
Veliku Albaniju na Balkanu, ako je odlučio da oduzme Srbiji čak i istorijske
teritorije, onda bi to svakom razumnom vođstvu ove slomljene države bio
dovoljan signal da potraži azil tamo gde će ga zaista naći, uprkos propagandi
ovdašnjih antiruskih lobista.
Jer, nema nikakve
sumnje, rat koji je započeo režim Slobodana Miloševića i njegove žene protiv
Zapada (ili je bilo obrnuto, istorija će pokazati), nastavljen je ponižavanjem
Srbije i nakon potpisivanja bezuslovne kapitulacije u Kumanovu 1999. godine (a zašto baš u Kumanovu, treba zaviriti u udžbenike
savremene istorije) i to tako što je instaliran jedan maloletni, bahati,
samoljubivi režim, bez mozga, ali velikih apetita.
Baš onakav kakav je bio potreban tom
apstraktnom Zapadu koji sprovodi konkretnu volju razularene Amerike.
Samo tako i pod tim
okolnostima mogla je da se desi pljačkaška, tajkunska, surova, najgora
privatizacija u Istočnoj Evropi, samo na taj način i pod tim okolnostima moglo
je da se desi otimanje dela državne teritorije, samo tako i pod tim uslovima
mogao je da se desi izbor Borisa Tadića za predsednika države, pa preko njega
izbor jednog balavog, bahatog i narcisoidnog orkestra bez životnog iskustva i
radnog staža, bez čestitog kućnog vaspitanja i osećaja za prave vrednosti i
prave autoritete. Jedna družina klovnova-početnika, čiji karneval preskupo plaća današnja Srbija.
Šta
će jesen 2010. godine doneti na ovaj deo Balkana, više uopšte ne zavisi ni od
njih ni od njihovih zapanjujućih lupetanja. Traje ozbiljan dogovor
Nije li nova politika Ruske Federacije pod vođstvom Putina, Medvedeva i drugih perjanica nove-stare imperije koja se vraća na svetsku scenu punom snagom, već odavno i direktno i indirektno skrenula pažnju vlastima u Srbiji da se na dve stolice ne može sedeti, te da ova Srbija nije ona Jugoslavija?