Ispod žita
Vikiliks: i naizgled rutinske depeše otkrivaju karakter vladajućih likova, politike,
stavova i odnosa u vlasti
Predsednik
žestoko demantovao:
Ne,
Meri ima snene, plave oči
Prema onome što je Vikiliks do sada
objavljivao u vezi sa Srbijom, i nismo preterano atraktivni. Nisu nas
"afirmisali" ni Kosovo, ni Mladić, ni Karadžić, ni željena Evropska unija. A i
ono malo što jesu, više je sitno samopovređivanje i mazanje blatom
nego razorna kritika koja pomera granice. U takav ambijent smestio se svojim
skromnim beznačajem i naš predsednik
Ana Borković
Pored nekih drugih
dokumenata koji se odnose na Srbiju, njene funkcionere i njihovo batrganje po
unutrašnjoj, regionalnoj i međunarodnoj politici, Vikiliks je
9. decembra 2010. pustio u promet i jedan koji na prvi pogled nije bombastičan
ni po temi ni po glavnom glumcu, ali jeste zanimljiv i višeznačan
po suštini sadržaja i političkom smislu i karakteru baš tog glumca.
U pitanju je, naime, Vikiliksov dokument
kodiran kao "VZCZCXRO7590", čija je polazna stanica bila Američka
ambasada u Beogradu, datiran 5. februara 2010. godine. Označen je kao tajni
i prosleđen kabinetu državne sekretarke Hilari Klinton, na ime
političkog savetnika Debre Menuti (Deborah Mennuti), američkom
Nacionalnom savetu za bezbednost u Vašingtonu, Američkoj vojnoj komandi za
Evropu u Vajhingenu u Nemačkoj, američkom državnom Sekretaru odbrane i
američkom predstavniku pri britanskom ratnom vazduhoplovstvu (RAF), kao i na
adrese dvadesetak američkih ambasada i konzulata u širokom evroazijskom
regionu. Taj "region uključuje" i Grčku, i Crnu Goru, i Tursku, i
Rusiju, i Nemačku, i Finsku, i Kazahstan...
Reč je o jednom od prvih izveštaja koje je iz
Beograda Meri Vorlik poslala, nova ambasadorka SAD u Beogradu, koja je u
glavni grad Srbije doputovala 22. januara (iz SAD je doputovala zajedno sa
svojim suprugom Džimom Vorlikom, koji je dan ranije preuzeo Američku
ambasadu u Sofiji), a akreditive Borisu Tadiću (zajedno s novim
ambasadorima Indije, Albanije i Gane) predala je 28. januara 2010. godine.
Il'
se hvali il' se žali
(Na ovom mestu sledi mala autorska digresija.
Naime, neposredno posle predaje akreditiva usledio je 45-minutni
"radni", u stvari, protokolarno-kurtoazni razgovor Tadić - Vorlik, u
kojem je predsednik Srbije, u prisustvu svog spoljnopolitičkog savetnika Jovana
Ratkovića i državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova Mirka
Stefanovića, novoj ambasadorki protokolarno izložio osnovne poglede na aktuelne
međunarodne, bilateralne i unutrašnje odnose.
O tom svom prvom službenom kontaktu s
predsednikom Tadićem, u depeši pod oznakom "VZCZCXRO1757"
od 29. februara, odaslatoj na približno iste adrese, kao i u prethodno
pomenutom slučaju, ambasadorka Vorlik obaveštava "svoje" da Tadić
napadno upozorava na to da američka politika prema Kosovu
preti demokratiji u Srbiji, što se manifestuje u - jačanju
nacionalističke opozicije /!?/ Tek u drugom planu je Tadićev stav da
"Srbija neće promeniti svoje poglede na svoj teritorijalni integritet..." ali da
"želimo da nastavimo dijalog i pronađemo način
za rešavanje pitanja u vezi sa Kosovom, jer je sadašnje stanje neodrživo".
Gospođa Vorlik citira službeno predsedničko Tadićevo saopštenje u kojem se izražava nada da će "uprkos različitim pozicijama u vezi sa statusom Kosova američka
politika poštovati legitimne srpske interese i da to neće ugroziti
demokratiju u Srbiji. Istovremeno, Srbija je veoma zabrinuta zbog planova u
Prištini da nasilno uspostavi svoju vlast nad srpskom većinom
na severu Kosova". Razgovaralo se tada o svemu i svačemu,
uglavnom poznatome i sa prepoznatljivim stavovima i zaključcima.
Ambasadorka je u
depeši izrazila iznenađenost Tadićevim prigovorom /s intonacijom "žalbe"/ što
duže od četiri godine nije posetio Vašington /Vorlikova komentariše
da je "prema našem saznanju, ovo prvi put u poslednjih nekoliko godina da
je Tadić izrazio interes za to/.
Najzad, u depeši
se najavljuju, "već za sledeću sedmicu", skori detaljniji razgovori o svim otvorenim pitanjima, i
to sa savetnikom Ratkovićem.)
Prvi zaista zvanični susret u svojstvu američkog
ambasadora Vorlikova je imala već 3. februara, i to s ministrom spoljnih
poslova Vukom Jeremićem. Međutim, sa stanovišta aktuelne Vikiliksove
kampanje i "ofiranja" američkih diplomatskih komunikacija zanimljivo
je podsetiti da se to nije dogodilo u zgradi Ministarstva spoljnih poslova, kao
što bi se dalo očekivati, nego (iako ni to nije preterano neobično) u restoranu
Madera na ručku na kojem su, pored Jeremića i Vorlikove, još
"učestvovali" i politički
direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović i tek promovisani pomoćnik ministra za bilateralne odnose Zdravko
Ponoš, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Dodatno je zanimljiva činjenica da su van
tog društva, u istoj sali ali za drugim stolom, "sasvim slučajno",
dakle nepozvani sedeli ministar odbrane Dragan Šutanovac i gradonačelnik
Beograda Dragan Đilas.
Ručak je, prema prethodnom dogovoru, trajao od
14.30 do 16.30. Ovaj detalj se ovde spominje samo u kontekstu vesti da je tog
istog dana, nekako diskretno i bez njemu svojstvene pompe, i to ne u restoranu
nego u Ministarstvu odbrane, Vorlikova službeno razgovarala i sa Draganom
Šutanovcem. S obzirom na satnicu, verovatnije je da je to bilo pre nego posle
ručka. Ali, i u jednoj i u drugoj varijanti Šutanovčevo prisustvo tamo u
diplomatskom smislu može da se oceni mizernim.
Jedanaest meseci kasnije, iz depeše koja je na
pomenute adrese, a s potpisom ambasadorke Vorlik, poslata iz Američke ambasade
u Beogradu, može se saznati da je tog istog 3. februara (!?), nije sasvim jasno
u koje doba dana, ambasadorka Vorlik razgovarala sa još jednim predstavnikom
srpskog establišmenta, u njegovom slučaju ni u nekoj državnoj instituciji (što
je logično), ni na neutralnom terenu kao što je restoran (što je prihvatljivo),
nego u prostorijama Američke ambasade. Reč je o već najavljenom Jovanu
Ratkoviću, članu Kabineta predsednika Republike, sa statusom savetnika
predsednika zaduženog za odnose s Evropskom unijom i NATO-om, kao i za
bilateralne odnose s evropskim zemljama (dakle, o službenom predstavniku
predsednika Tadića). U depeši je predstavljen kao predsednikov savetnik za
spoljnu politiku, a s njim u društvu bio je "njegov zamenik" Aleksandar
Knežević.
Preterano
"poštovanje"
Depeša u vezi s tim susretom ne obiluje
kompromitujućim materijalom u užem smislu te reči, ali eksplikacijom mehanizma,
transparentnosti i dvosmernosti razmene "stavova" mnogo govori i
predstavlja dobru ilustraciju razloga zbog kojih kao država nikad ne znamo da
li smo došli ili smo pošli, zašto nas nešto "snalazi" ili zašto nam
se u očekivanim situacijama, uključujući i one diplomatske, najčešće događaju
neočekivane posledice. Zbog toga se u posebnom, graničnom slučaju i ovakvi
razgovori mogu smatrati kompromitacijom "srpskog vladajućeg režima".
Ratković je ambasadorki Vorlik preneo
opredeljenost Srbije da nastavi tesnu saradnju sa SAD po pitanju "osetljivih
obaveštajnih sadržaja", kao i to da će pojačati vojnu saradnju s američkom
nacionalnom gardom iz Ohaja radi treninga za "mirovne operacije".
Takođe, obećao je slanje 50 dodatnih pripadnika žandarmerije na Haiti, kao i "mirovnjaka"
u Liban.
Po pitanju Kosova, ambasadorka je izrazila
zabrinutost zbog eventualnog konfrontirajućeg stava srpske vlade posle
savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, na šta je Ratković rekao da će
se Srbija potruditi da pitanje Kosova "reši" na realističan, pragmatičan, miran način "pobednički" i za Srbe i za
Albance, dakle "najbolji za obe strane". Kaže,
prema depeši, da je, pred njegovu posetu SAD od 12. do 14. februara, od predsednika
Tadića u vezi s tim dobio eksplicitne smernice zbog specifičnosti
poruke, ali da još nije bio slobodan da ih iznese.
Ratković je izjavio da planovi Amerike i Pitera
Fejta da se sever Kosova stavi pod kontrolu i integriše sa ostatkom Kosova, ako
treba i vojnom intervencijom, nisu dobri jer bi izazvali nestabilnost i na
Kosovu i u samoj Srbiji i ugrozili poziciju srpske vlade i drugih prozapadno
orijentisanih snaga. Ratkovićevu tvrdnju da se severni
deo Kosova istorijski razlikuje od ostatka pokrajine, tvrdeći
da je područje severno od Ibra pridodato pokrajini nakon Drugog svetskog rata da bi se
uravnotežio brzi rast etničkog albanskog stanovništva,
te da tamošnje stanovništvo nikada nije živelo s Albancima, niti se osećalo
delom Kosova, ambasadorka Vorlik u komentaru ocenjuje kao rutinsku
argumentaciju za koju Albanci imaju ozbiljne kontraargumente, tačnije
sasvim suprotne stavove.
Malo
mešanja
Ambasadorka je negirala vojne planove za
zauzimanje severa, ali je potvrdila da su planovi za "integraciju srpskog
severa" u Kosovo stalno na stolu. Ratković je denuncirao Evropu koja je
Srbiju uveravala da "plan kosovske
Međunarodne civilne kancelarije za rešavanje problema nije njen (!), što bi
trebalo da znači da je američki, i da će s obzirom na stanje
na terenu i stav kosovskih Srba biti sprovodljiv jedino uz primenu sile.
Ratković je preneo ambasadorki lična uveravanja
predsednika Tadića da Srbija "neće moći zauvek"
ostati izvan NATO-a, ali da to pitanje ne poteže često zbog političke
osetljivosti. S obzirom na istoriju, raspoloženje u srpskom narodu prema NATO-u
i Partnerstvu za mir je iznenađujuće dobro (!?). Predsednik Tadić je, kaže
Ratković, a izveštava Vorlikova, dao nalog Ministarstvu spoljnih poslova i
Ministarstvu odbrane da povećaju učešće u austrijskom "PfP" akcionom
modelu (borbi protiv kriminala na južnom Balkanu), pošto je to učešće preduslov
za članstvo u NATO. Naglasio je da Srbija preduzima praktične korake za ulazak
u NATO, i da povećava saradnju s tom organizacijom, da je poslala srpskog
ambasadora u sedište NATO-a , kao i da će predsednik Tadić lično posetiti
Brisel da bi zvanično otvorio to predstavništvo pri NATO-u, u junu ili julu i
da se nada da će tada moći lično da se obrati Severnoatlantskom savetu.
U pogledu ulaska Srbije u EU Ratković je izrazio
pesimizam zbog "zasićenosti" EU novim članstvom, i pri tom za
opstrukciju optužio Nemačku koja nove članice EU smatra ekonomskim balastom, a
ne "napretkom". To, po Ratkoviću, čini pristup u EU sve
više političkim, a ne tehničkim pitanjem.
Komentarišući regionalne odnose, Ratković je
naglasio da predsednik Tadić radi sa Hrvatskom "diskretno" na
rešavanju bilateralnih pitanja. Po pitanju BiH, Ratković je izjavio da je
predsednik Tadić, i pored činjenice da bi većina građana Republike Srpske
želela da se odvoji od BiH i ujedini sa Srbijom, za to da Srbija podržava
teritorijalni integritet BiH. Posebnu zabrinutost predsednika Tadića, Ratković
je preneo u pogledu budućnosti Makedonije, za koju kaže
da je neizvesnija nego bosanska. "Nije jasno kako će
opstati država sastavljena od dve potpuno različite etničke
grupe, bez zajedničkog jezika ili religije, pogotovo što će
za 20 godina albanskog stanovništva biti isto koliko i
slovenskog!" Za
odnose sa Crnom Gorom Ratković je (u ime Tadića) ocenio da su na istorijskom
minimumu. Naveo je da je u Crnoj Gori organizovani kriminal veliki problem
"koji se mora rešiti", ali da je Srbija i dalje otvorena za saradnju.
Drugačije
svetlo
Hronološki u depeši sledi deo uz koji je
američka ambasadorka stavila zabelešku Please Protect, što znači da
se zaštiti, a to je deo u kome Ratković opisuje tajne razgovore s engleskim
ambasadorom u Beogradu o "razmišljanjima", planovima predsednika
Tadića za Kosovo, koji mogu da se svrstaju u tri opcije. Opcija A: Delimičan suverenitet
države Srbije na severu Kosova, kao i nad pet manastira na jugu; u tom slučaju
bi Srbija prihvatila postojanje "države" Kosovo, ali
je ne bi formalno priznala. Opcija B: Podela Kosova. Opcija C: Srbija bira
između Kosova i Evropske unije. Po viđenju američke ambasadorke, za Beograd je,
izgleda, najprihvatljivija opcija A i za nju se najviše zalaže, ali će
odbijanje srpskih vlasti da formalno priznaju Kosovo verovatno "odložiti"
ulazak Srbije u EU na neodređeno vreme.
Iako, dakle, kao što je rečeno, ovaj tajni
dokument ne sadrži eksplicitne kompromitacije, ipak se belodano vidi raskorak
između onoga što predsednik Tadić govori javno i onoga za šta se zalaže tajno
ne samo u odnosu na narod već i u odnosu na Narodnu skupštinu. Dve stvari su
značajnije od drugih: prva, srpska strana se, po predsedniku odnosno njegovom
emisaru više ne zalaže otvoreno za povratak Kosova pod srpski suverenitet (samo
se tamošnjim "severnim Srbima" pripisuje nepristajanje na stanje koje
zagovaraju međunarodne snage i institucije), već za održavanje statusa kvo
odnosno neformalne podele Kosova, i, druga, čvrsta je Tadićeva opredeljenost da
i bez nekakvog političkog ili nacionalnog konsenzusa odnosno referenduma "uvede"
Srbiju u NATO.
Isto tako se iz depeše američkog ambasadora vidi
kako je Tadićev režim svestan da od ulaska u EU nema ništa, i da to priznaje ni
manje ni više nego pred američkim ambasadorom. Ulazak u Evropu nije - kako se
narodu svakog dana sa državno kontrolisanih medija prezentuje - "samo"
tehničke prirode, već političke, što opet potpuno razotkriva njegov ucenjivački
karakter, a na aktuelne Tadićeve lažne i propagandne floskule baca potpuno
drugačije svetlo.
Nije to
samo terminologija
Problem
između javnog i tajnog, prividnog i stvarnog, u srpskoj
"predsedničkoj diplomatiji" (čitaj: palanačkoj politici)
definitivno je, na primer, moguće naslutiti i u depeši
"09BERLIN1433" od 12. novembra 2009, poslatoj iz Američke ambasade u Berlinu.
U
toj depeši se najavljuje
da će Boris Tadić 16. novembra te godine doći u Berlin na "konsultacije".
Dakle ne u posetu, ne na razgovore, na na susrete, ni na šta što bi i najmanje asociralo
na državnički status jednog
predsednika jedne države. U diplomatskom rečniku konsultacije podrazumevaju primanje uputstava i direktiva, a ne
razgovor ravnopravnih. Ako takva formulacija dolazi iz institucije (Američka ambasada u Nemačkoj), koja uopšte ne mora ni da zna da Tadić dolazi u Nemačku, a kamoli kojim povodom i poslom (uz pretpostavku da je to uopšte interesuje), a ipak upotrebi jedan sasvim konsekventan i precizan
diplomatski termin, onda on označava zaista to što označava - Tadićev status i ugled, pa time i države kojoj je na čelu, u međunarodnoj podeli uloga i država.
Nepoverenje ili nedostojnost
Da
nešto sa Tadićevim statusom nije u redu,
vidi se i posredno iz depeše poslate iz Američke ambasade u Beogradu centrali u Vašingtonu (Kameron Manter,
tadašnji ambasador u Beogradu, za Dženifer Braš, tada zamenica šefa Misije), broj 08Belgrade109, od 22. oktobra 2008, u kojoj se iznosi
pogled na hapšenje Radovana Karadžića i zaslužne u toj operaciji.
U
depeši se iznosi "podatak" da su o operaciji unapred
bila obaveštena samo trojica ljudi -
tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, šef BIA Saša Vukadinović i - savetnik predsednika Tadića, Miki Rakić.
Ako
se pretpostavi da je takva tajnovitost dozvoljena Vukadinoviću, iako je partijski kadar stranke kojoj je na čelu predsednik Tadić, naravno da se automatski
postavlja pitanje kakav je to predsednik Republike kada njegov savetnik od
njega skriva tako važne činjenice (bilo zbog toga što u njega nema poverenja, bilo zbog toga što mu gazda nije odgovarajući nivo!), a ipak (ili baš zato) kasnije postaje šef kabineta tog istog nedostojnog predsednika Republike.
Nije trebalo
Mnogo
je protokolarnih, običajnih i drugih neformalnih
parametara i presedana koji u diplomatiji mogu da odmere težinu sagovornika i smeste ih u odgovarajući formalni ambijent.
To
isto odnosi se i na savetnika predsednika Republike Jovana Ratkovića i ambasadorku SAD u Beogradu Meri Vorlik.
Sudeći, međutim, prema ambasadorkinom
"doživljaju" uloge tog
Ratkovića u predsednikovom vršenju svoje funkcije i srpskom establišmentu uopšte, jasno je iz primera u ovom tekstu da on nije smeo da odlazi na noge ambasadorki,
nego je ona morala da bude gost u njegovim službenim prostorijama.
U
ovom kontekstu i na taj način, predsednik Republike se
posredno poklonio ambasadoru jedne svetske velesile i priznao mu suverenitet
nad svojom ličnošću, delom, funkcijom i državom.