Epizoda 66
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Čitajući u novinama
da mnogi u Srbiji žele "više Evrope", Drakče bakalin se žesti: "Ako ja to razumem,
ubio me Bog! Ajde da želimo više zdravlja, više para, ili ne daj bože,
kad bi Bog dao više seksa. Ja bih
da u Srbiji bude "više Srbije":
više životnih mogućnosti, više dece, više poštenja koje
nije nesvakidašnji događaj, više ljudi koji se ne stide da nekom
pokažu ljubav!"
Ovih dana, dok promovišem
svoju novu knjigu, zbirku pripovedaka, često je poklanjam onima koji ne mogu da
je kupe. To je obaveza i nalog od
Boga da podarenu
nam umetnost podelimo sa drugima.
Nije mi žao, ponosim se time. Ali, žalim one koji imaju i
za razna izobilja i za
knjigu, što nekim čitaocima ne poklone čašu mleka i parče
hleba, da budu zadovoljni i željni hleba
i željni duha. Da se svi
zasite!
Fudbal u Srbiji je okupan prljavštinom,
zaudara na pohotna tela "mrtvih duša", a iz privatnih terena izrasta korov koji
guši i
ono malo mirisnih cvetova. Po fudbalskim dvorištima se šepure ljudi koji su
u životu sve stekli sa deset
prstiju - na obaraču. Zelena trava raste iz
prljavštine od lopovluka, nerešenih ubistava i
finansijskog kapitala. Iz prljavog dvorišta ne izlaze čisti
ljudi. Izlaze Muse Kesedžije, samo nema Marka Kraljevića.
Čak ni u pesmama.
Ja razumem zašto Veselinov i ostali vojvođanski
autonomaši traže referendum za Vojvodinu-republiku. Oni su unuci i praunuci
austrougarskih konjušara. U njihovim venama teče navika da timare tuđe konje.
Konjušar ne može nikada da postane gospodar, jer ne ume da skine potkovice sa
svojih nogu.
Na dan rođenja Duška Radovića setio sam se kako je
izgovarao "Beograde, dobro jutro". To njegovo "dobro jutro"
ulazilo je u kuće kao dobronameran gost na ulazna vrata, za razliku od
današnjih voditelja radio i TV programa čija "jutrenja" liče na
nedobronamernog gosta koji kradom preskače ogradu. Oni izgovaraju bilo šta,
daju rečima značenje koje one nemaju i stvaranju dijalekt kakvim Srbi nikada
nisu govorili. Oni nisu čitali i tumačili Njegoša koji je pisao "nije
riječ svilena marama da je vežeš oko vrata, "no je riječ ptica lutalica,
koja na svakojaki način pogađa srca i misli."
Lazar Stojanović, režiser i Titov disident, priča o
Srbima na barikadama, pa se pita da li je to potrebno da rade i Francuzi u
Alžiru kada je De Gol Alžiru davao samostalnost. Lazo, Lazo, izgleda da nisi
učio da su Francuzi okupirali Alžir, a
Kosovo je "vavijek" bilo u Srbiji. "Titovi disidenti",
inače, nikada nisu bili protiv socijalizma, već su protestovali zbog
"velike Titove lične moći."
Lazar Stojanović, sin pekara, oficira JNA, napravio je
scenu onanisanja u svom filmu "Plastični Isus", a danas onaniše nad
sudbinom Kosovskih Srba. I on je produkt "kruga dvojke" u koji se u
jesen četrdeset četvrte uselio komunistički šljam, isterujući iz kuća Srbe i
Jevreje, pod patronatom Moše Pijade. Svi ti pobednici bili su Oznaši i Udbaši i
iza sebe su ostavili ljudski šljam koji se docnije predstavljao kao
"disidentska" grupa. Oni nam danas nameću evropejstvo, kao da su Srbi
živeli na Marsu. Kada su "otpadnici" od jedne ideje stvaroci morala
neke nove ideje, tu su deponije otpada ogledalo društva.
Na Kosovu ništa novo! Neće ni biti sve dok
"međunarodna zajednica" i kriptotitoisti u Srbiji ne ostvare cilj: da
na Kosovu nema srpskog cveta.
Sačuvajte osmeh na svom licu i podelite ga sa ozeblim
mučenicima sa barikada.