Stvarni razlog izbijanja Prvog svetskog rata (2)

 

Srbija, najbolje mesto za miniranje Nemačke

 

Novoustanovljeni državni praznik nazvan „Dan pomirenja"  koji počinje da se obeležava od 11. novembra 2012. godine i u Srbiji, mnoge je iznenadio, posebno što se ne zna ni ko ga je predložio, ni zašto je taj dan značajan za Srbiju. A do juče nije bio. Ustvari, značajan je do sada bio za Veliku Britaniju i slavi se u svim zemljama Britanskog Komonvelta. To su države koje su sa svojim običnim građanima  (robovima) pripojene Imperiji i njima se administrativno upravlja iz Londona (ne Londona običnih građana, već jezgra Londona u kome je već vekovima finansijsko i političko sedište danas najmoćnije Vlastele). Gradonačelnik ovog jezgra Londona (City of London)  je trenutno Dejvid Vuton. Običan gradonačelnik Londona za obične građane (commons) je Boris Džonson.

 

Piše: Ivona Živković

 

 Nemačko povezivanje sa Turskom preko pruge Berlin - Bagdad je imalo i dodatnu dimenziju u vidu vojnog sporazum, koji je odradio nemački general Liman fon Sanders, člano nemačkog vrhovnog ratnog saveta. Sa ličnim odobrenjem kajzera Vilhelma, on je otišao u Konstantinopolj kako bi tamo organizovao obuku turske vojske.

Na izviđačkim poslovima otkrivanja naftnih ležišta, radio je Baron Maks fon Openhajm, koji je tečno govorio arapski, jedan broj diplomata i arheolozi. Istraživanja su vršena još od 1899.  Zaključak ekipe je bio nedvosmislen-  čitav region je bio pun nafte! Nije poznato da li je nemačkim istraživačima tada bilo poznato da se i u Srbiji u regionu Toplica nalaze bogata ležišta naftom, što se i do danas ignoriše. Tako je i pruga nacrtana da ide tačno ovom naftnom trasom. Britanci su Openhajma videli kao opasnog špijuna i pažljivo su pratili njegova kretanja, posebno što je on bio veoma zagriženi nemački imperijalista. Openhajm je bio i autor nemačke strategije  ohrabrivanja Turske u vođenju Džihada ili Svetih ratova protiv kolonijalnih sila Britanije, Francuske i Rusije.

Kako navodi Vilijam Engdal, pred samo izbijanje rata 1914-te, Openhajm je izvestio kajzera Vilhelma: „Kada Turci okupiraju Egipat, a u Indiji se rasplamsa revolt,  tek tada će Englezi početi da gunđaju. Engleska je u stvari najranjivija u svojim kolonijama". Iz ovoga se vidi da Openhajm tada nije računao da će Britanija prva raspaliti vatru i to u srcu Evrope, u Bosni. A upravo saznanje da je Nemačka obezbedila sigurne koncesije velikom delu Srednjeg i Bliskog istoka i te kako je uznemirilo London.

Zato su se, pored toga što su potegli sve svoje agente i diplomatske veze, kao i brojne poslovne smicalice na Bliskom i Srednjem istoku, kako bi se i oni dočepali koncesija u istom regionu, Britanci veoma studiozno dali na orkestriranje ratnog sukoba na Balkanu. Cilj im je bio mirovni sporazum kojim će prekrojiti čitav sporni region.

Da je deo pruge koji prolazi kroz Balkan strateški istog značaja kao i deo na naftnim poljima, zaključio je i britanski major Lafan, o čemu je nakon rata i zapisao:

"Da je projekat Berlin-Bagdad ostvaren, ogroman blok teritorija  koje stvaraju svaku vrstu ekonomskog bogatstva i koje su nesavladive sa mora, bile bi sjedinjene sa Nemačkom" . I to bi za  Britaniju bila velika kopnena barijera.

"Rusija bi ovom barijerom bila odsečena od svojih zapadnih prijatelja , Velike Britanije i Francuske", smatrao je Lafan. (Naravno, u slučaju da im veza sa „prijateljima" u Rusiji bude persečana, London ne bi mogao da izvrši oktobarsku revoluciju 1917. i zabije nož u leđa tada jednom od najmoćnijih careva, Nikolaju II, koji se takođe spremao na veliku  industrijsku revoluciju sa naftom kao glavnim energentom.)

"Nemačka i Turska vojska bi u okviru toga lako udarile u naše egipatske interese, a od Persijskog zaliva čitav  indijski deo naše  imperije bi bio ugrožen. Luka u Aleksandriji i kontrola Dardanela bi uskoro dale Nemačkoj ogromnu pomorsku snagu u Sredozemnom moru".

A Sredozemno more je bilo vekovima za venecijansku vlastelu glavni trgovački put, veza između Evrope, Azije i Afrike. Ko je kontrolisao Sredozemlje taj je kontrolisao čitav svet.

"Samo pogled na mapu sveta pokazuje  kako se lanac država proteže od Berlina do Bagdada: Nemačka imperija, Austrougarska, Bugarska, Turska. Samo jedan mali pojas teritorije blokirao bi put i sprečio dva kraja u lancu da budu povezana. Taj mali pojas je bila Srbija. Srbija je stajala mala, ali prkosna između Nemačke i velikih luka Konstantinopolja i Soluna, držeči kapiju Istoka. Srbija je bila zaista  prva linija odbrane našeg  istočnog imperijalnog poseda . Da je bila slomljena i namamljena u sistem "Berlin-Bagdad" tada bi naša ogromna, ali slabo branjena imperija uskoro osetila težak udar  od  nemačkog istočnog napada", zapisao je britanski major R.G.D. Lafan.

 

Zapaliti Balkan

 

I zato je aktivnost britanskih agenata u Srbiji  bila najveća uoči samog izbijanja Prvog svetskog rata. Masonerija je kontrolisala vojsku i inteligenciju. N e zaboravimo da je Živojin Mišić bio mason, a major Lafan je tada bio viši vojni savetnik u srpskoj vojsci koja je polako pripremana za predstojeći veliki "osobodilački" rat protiv Austrougarske i Turske - britanskih neprijatelja.

Naravno, ovakva obuka i priprema srpske vojske verovatno ne bi bila moguća da brutalno nisu likvidirani poslednji Obrenovići zajedno sa preko 200 viđenijih i uticajnih Srba "majskim prevratom" 1903. Tako obezglavljenom narodu je postavljana crnokosa dinastija Karađorđević ( ili, Karageorgiju, kako ih neki nazivaju vezujući ih za Rumuniju). U svakom slučaju bili su podređeni Londonu. Bez njihove servilnosti  Balkanski ratovi kao probili balon  za destabilizaciju prilika na Balkanu ne bi bili mogući. Ovi ratovi još više su raspirili vekovnu versku i etničku mržnju na balkanskom prostoru, što je bilo upravo ono što je odgovaralo drevnoj vatikanskoj strategiji - divide et impera i u čemu je Vatikan i vodio glavnu reč preko svojih jezuitskih odreda.

 "Srpska vojska bi bila spremna  da preuzme napad i isprovocira ustanak i u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji i tako uzdrma austrijsku imperiju. Svako smanjenje austrijskih snaga koje bi bile naterane da intervenišu nateralo bi Nemce da povuku veliki broj trupa sa drugih ratnih poprišta", rezonovao je Lafan.

 

Mladoturski pokret

 

Mlado turski pokret imao je za cilj da iznutra uzdrma vlast turskog sultana Abdula Hamida II kao i da raspiri opšte nezadovoljstvo u svim  delovima turske imperije uključujući i Balkan. Oni su nastali kao produžena ruka turske opozicije koja je svoj prvi osnivački kongres održala u Parizu 1902. Mladoturci su bili isto što je danas internacionalistička Soroševa organizacija Otpor i isto što su nekoliko godina kasnije bili boljševici i komunisti.

Njihov uticaj je zbog velike mladalačke energije odjekivao i na čitavom Balkanu- i po Bosni i Srbiji. I tajna srpska organizacija „Crna ruka" kojoj je pripadao Gavrilo Princip bila je simpatizer mladoturskog pokreta. Njihovom političkom strankom Ujedinjenja i napretka rukovodio je komitet čiji su svi članovi bili obučeni i obrazovani na zapadnoevropskim univerzitetima, posebno u Parizu koje je instruirala masonerija preko nekoliko loža.

Frankofilija je tako postala moderna i  u Srbiji, pa su i mnogi srpski učitelji preko kojih je najviše vršena propaganda o važnosti otpora austrougarskoj i turskom sultanatu, odvođeni na studije  Francusku. S obzirom da je većina stanovništva u Srbiji kao i u  Bosni bila nepismena, učitelji su postali glavni agenti uticaja antiaustrijskog i antinemačkog raspoloženja. Srpski narod je ubeđivan da je došlo vreme da s e oslobodi turskog zuluma, ali i da oslobodi svoju braću Hrvate i Bosance od austrijskog ropstva.  Onda im je srevirana po istom principu žarka želja da se sa svojom braćom u Hrvatskoj i Sloveniji ujedine u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastičkom krunom Karađorđevića.

Logično, jer  jedina svetska sila čiji bi interes bio da spreči propadanje Turske i austrougarske imperije i njene kontrole na balkanskim teritorijama na početku rata je bila Nemačka. Dakle, identičan obrazac u raspirivanju etničkih sukoba koji je primenjivan na prostoru bivše SFRJ u periodu 1990 u sukobima u Krajini, u Lici, Bosni, i na Kosmetu 1999. primenjen je i 1914. i 1915.

Neidentifikovani koljači, ubice i vrlo dobro obučeni stručnjaci za masakre (danas se zovu teroristima jer koriste sofisticirane bombe) počinili su tada zločine nad srpskim stanovništvom, posebno u Mačvi. I svi ti zločini su nedvosmisleno pripisivani austrijskim vojnicima.

O ovome se glas u Srbiji veoma brzo prenosio zahvaljujući medijima i učiteljima. Ali,  u poznatom romanu Danka Popovića „Knjiga o Milutinu", koja je u vreme izdavanja izazvala veoma oštru polemiku jer je iznela pred javnost i drugačiju sliku o  Prvom svetskom ratu jasno se uočava ova vešta propaganda.

Na primer kada jedan junak pita neku babu iz Mačve:

 „Je li baba, jesu li opasne Švabe?"

"Nisu sve švabe opasne, sinko. Opasne su švabe koje govore naški", odgovara mu baba.

 

"Ko su ti ljudi koji govore naški?" pita se jedan junak.  Da li su to Južni Sloveni o kojima im stalno pričaju oficiri (čitaj masonske sluge) i u inostranstvu učena inteligencija?

Na zatečene prizore masakriranih i obešenih žena i seljaka junak postavlja pitanje:

„Jel to švabe tako postupaju sa srspkim življem?

Ma kakve švabe, radićevci i frankovci. U Bosni još gore. Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće im otimaju".

I proganjaju se tako Srbi po Austriji,  a sve zbog navodnog atentata na austrijskog nadvojvodu Ferdinanda koji je izveo izvesni Gavrilo Princip u ime srpskog naroda zarad njegovog "oslobođenja".

 

Austrougarska demantuje zločine

 

Austrougarska je nastojala da ove pripisane joj zločine demantuje. Tako je austrougarski ambasador u SAD, dr Konstantin Teodor Dumba primio je od svoje vlade zvaničan odgovor na optužbe britanskih i francuskih medija da je austrougarska vojska kriva za bojne zločine prilikom okupacije Srbije. Ovaj demanti je objavljen u jednom omanjem stupcu u Njujork Tajmsu 27. marta 1915.

U demantiju se optužuje zvanična Srbija kako nastoji da svali svu krivicu za zločine na Austriju  i da „ne okleva da laže kako i priliči njenoj politici".

Evo šta o toj srpskoj politici (iza koje stoji zapadnoevropska masonerija) kaže austrougarski ambasador .

„Potpuno svesna da će se u njene izjave malo verovati, ona (Srbija) je osigurala usluge jednog autsajdera , tj. ličnosti za koju ona misli da će iazazvati više poverenja u ovakve lažljive izveštaje. Marioneta za taj posao je nađena u ličnosti profesora Arčibalda Rajsa iz Lozane, koji bi trebalo da bude ne samo nepristrasan,  već i da ima znanje o čitavoj situaciji, a pozvan je u Srbiju u nameri da on bude svedok navodnih zločina koje su izvršili austro-ugarski vojnici  i da prosledi  prikaze svoga istraživanja po čitavom svetu , posebno neutralnoj štampi".

Za profesora Rajsa dr Dumba kaže da je „majstor za sve" , jer je neko  vreme bio zaposlen u Crvenom krstu,  a jedno vreme profesor Političke jurisdikcije na univerzitetu u Lozani. Takođe navodi da  je on Nemac samo po rođenju, jer je postao naturalizovani Francuz.

 „On je pozvan da istraži događanje u Srbiji uz asistenciju dva visoka srpska zvaničnika".

 

Rajs je opisao austrijska zverstva iz Prvog svetskog rata i to objavio u svom izveštaju na 192 strane.  Zanimljivo je da su se  kao najveći dokaz zverstava austrijskih vojnika smatrale fotografije na kojima su se jasno videli austrougarski vojnici (odnosno ljudi u austrougarskim uniformama) koji su se slikali sa svojim žrtvama. Zašto bi neko ostavljao tako dokaze o svojim zločinima?

 

Na čuvenoj fotografiji iz 1912. načinjenoj u Mačvi vide se obešene seljanke u narodnoj nošnji onako kako su izvedene iz svojih kuća. Dumba tvrdi da su ove fotografije u stvari načinjene  u balkanskim ratovima, da su onda retuširane i doterane jer su njihovi negativi zadržani u Srbiji kako bi s e dalje mogli koristiti.

 

"Poznata je činjenica da su Srbi za vreme  Balkanskih ratova oblačili svoje osakaćene žrtve  u srpske uniforme da bi onda ovo ovekovečili fotografijama . Verovatno je da su istoj prevari pribegli za svoga naivčinu  iz Lozane i da su osakaćeni vojnici u stvari bili masakrirani austrijski i mađarski vojnici izloženi srpskoj brutalnosti. Ovo izgleda verovatnije tim pre od kada su neki zvanični vojni izveštaji prosleđeni Beču predočili da se austrijske uniforme zloupotrebljavaju kao i komande i signali koje koristi austrijska vojska", tvrdio je Dumba.

 

U svom eseju "Čujte Srbi" švajcarac (i francuski državljanin), Arčibald Rajs, poručuje Srbima da se dobro čuvaju Nemačke pa čak i proročki predviđa šta će se Srbiji desiti u budućnosti ako nastavi da sarađuje sa Nemačkom, umesto sa britanskim saveznicima.  I to se zaista i desilo.

 

Zanimljivo je, međutim što je Rajs u svom izveštaju nedvosmisleno naglasio da zločini koje su počinili nad srpskim nenaoružanim civilima Austrijanci  su u stvari počinili  austrijski vojnici Hrvati i Muslimani angažovani u austrougarskoj vojsci. I baš oni su bili veoma brutalni prema Srbima. Dakle, koliko je među njima bilo jezuita, franjevaca i drugih agenata i plaćenika?

 

Srpska politika: ujedinjenje sa koljačima

 

U stvari, zverstva ovakvog tipa nisu ni bila do tada poznata, pa su u Prvom svetskom ratu srpski saveznici očito bili srećni da ih koriste kako bi  pokazali svetu koliko su Austro-ugari bezdušni i surovi. Dakle, ako je to bilo tako, srpska vlada je to morala znati. Zašto je onda insistirano na ujedinjenju sa koljačima jer zvaničan stav srpskog parlamenta je u to vreme bio: "Oslobađanje naše zapadne porobljene braće".  I to je bio glavni cilj "srpske oslobodilačke borbe". Jer, o tome je sanjao "srpski kralj" u ume čitavog srpskog naroda koji nije tu da sanja već da sledi snove svoga kralja koga su mu, doduše, na tron postavili Britanci.

Ustvari, mnogi obično seljaci uopšte nisu znali šta se u ovom ratu stvarno događa i zašto se šalju na front.

Zato srpski oficiri (koje instruira masonerija)  tako mobilisane seljake koji ne znaju ni da plivaju teraju preko Save u Austriju i Mađarsku da tamo oslobađaju "braću" Hrvate i da"brane kosti naših vladara" . I preko reke oni vuku stoku i volove koji su im nezamenjivi u oranju zemlje.  Ogroman broj stoke je uništen, trećina muškog življa pobijena u ovom orkestriranom "oslobodilačkom" ratu koji se i danas u školama tako naziva. Zato je i srpski kralj (kako tvrde neki istoričari) nastojao da ovaj Rajsov izveštaj zataška.

 

Ambasador Dumba je takođe tvrdio da su optužbe da Austrijanci koriste eksplozivne metke su apsolutno netačne".  On čak izveštava da se pojedini srpski seljaci (odnosno obučeni kao seljaci) konstantno bave ometanjem vojnika, koristeći razne smicalice. Navodi i da je prilikom hvatanja jedne grupe srpskih husara koja je prešla mađarsku granicu, jedan od zarobljenih uspeo da pobegne, te da je njegovo ime bilo Majnhart Čažar, što očito nije srpsko ime.

 

Bankarske smicalice i koncesije u Mesopotamiji

 

Nakon mladoturske revolucije 1908-te u Tursku je ustavom uvedena parlamentarna monarhija.  Konstantinopolj je došao pod upravu sekularnog Komiteta mladoturske stranke Ujedinjenja i napretka, a anglo-turski odnosi su postali veoma dobri. I britanski ambasador u Turskoj je je ovaj pokret, naravno, podržao.

Koncesije na naftu koje je turski sultan već dao Nemačkoj je ova nova vlada odmah videla kao tešku korupciju sultana i ugrožavanje turskih nacionalnih resursa.

Zato je već 1909. osnovana takozvana Nacionalna Banka Turske, a da bi bila što bolje ustanovljana (u skladu sa britanskim interesima) engleski kralj Edvard je tamo poslao uticajnog londonskog bankara,  ser Ernesta Kejsela. Njemu se na  putu u Tursku pridružio tada tajnoviti i bogati otomanski biznismen, jermenskog porekla, Kaloust Gulbenkian (inače obrazovan na kraljevskom koledžu u Londonu).

Njegova porodica je takođe ušla u naftni biznis. Takozvana Nacionalna Banka Turske u stvari nije imala ni jednog predstavnika otomanskog porekla u som Upravnom odboru. U njemu su sedeli isključivo britanski plemići: Ugo Bering iz  London bank, grof Kromer i baroni iz Ešbartona, Nortbruka Rivelstouna.

U to vreme grof Kromer je bio guverner Bank of England. Ovaj elitni britanski plemićki entitet je u Konstantinopolju onda stvorio novi entitet nazvan Turkish Petroleum Company, u kome je Gulbenkian imao udeo od 40 odsto. Cilj je bio da od Sultana dobiju naftnu koncesiju u Mesopotamiji što je bio cilj i nemačkog plemstva. Istovremeno, drugo preduzeće koje su kontrolisali Britanci, grofovi i baroni,  bilo je Anglo-Persian Oil Company.

Ova kompanija je takođe nastojala da proširi svoje već postojeće koncesije na iskorišćavanje nafte u Persiji prema Mesopotamiji. Time su nesuglasice sa Nemačkom još više zaoštrene.  Treći igrač i jedini s a već ugovorenim pravima na korišćenje nafte  u Mesopotamiji je bila kompanija Baghdad Railway Company iza koje je stajala  Deutsche Banka. I Britanci su grozničavo nastojali da to promene.

Kako dalje piše V. Engdal,  kombinovani britanski napori terali su nemačku grupu u kompromis. Tako je 1912-te i ponovo rane 1914- te  uoči rata uz podršku  britanske i nemačke vlade  Turkish Petroleum Company (kojom je upravljalo isključivo britansko plemstvo)  bila reorganizovana, a njeno kapitalno učešće je udvostručeno. Pedeset posto  kapitala ubačeno je u  Anglo-Persian Oil Company, koju je tajno posedovala britanska vlada.  Od drugog dela 25 posto kapitala je držala Anglo-Dutch Royal Dutch Shell grupa.  I konačnih 25 posto je zadržala Deutsche Bank grupa, jedina koja je do tada imala  prava da eksploatiše naftna izvorišta sa obe strane bagdadaske pruge.

Konačno, Shell i Anglo-Persian Company su se  složile da Gulbenkianu daju 2,5 posto svog udela. Gulbenkian, koji je kasnije postao i engleski državljanin, inače je bio poznat po nadimku  "mister pet posto".

Tako je konačno 28. juna, 1914-te takozvana Turkish Petroleum Company dobila od Sultana  koncesiju na naftu.  Kakva ironija: dobili su kao nacionalna kompanija turske koncesiju od sopstvene  vlade na sopstvenoj teritoriji. Ovakve poslovne smicalice su upravo bile vrhunska specijalnot bankara iz londonskog poslovnog kartela. (I u Srbiji i Hrvatskoj i sl. danas svi "domaći" najveći tajkuni posluju s a kapitalom  koji je vlasništvo nekoga iz ove  bankarske elite.)

Ipak, Prvi svetski rat im je bio neophodan kako bi Versajskim dogovorom konačno osigurali pravo na čitava naftna polja u Mespotamiji , a što su postigli stvaranjem protektorata nazvanog Irak. Nemačka viš nije mogla ništa da dobije kao gubitnica.

 

Britanski agenti iza stvaranja Albanije

 

Britanski diplomatski i obaveštajni operativci takođe su igrali ulogu i u stvaranju nezavisne Albanije na Balkanu. Ključna, a figura britanske  agentue u to vreme je bio Obri Herbert, član parlamanta i obaveštajac. Obri je bio sin Henrija Herberta, četvrtog grofa od Karnvona, bogatog zemljoposednika, britanskog ministra i plemićkog poručnika u Irskoj. Obri Herbert je podsticao  albansku nezavisnost od Turske 1907.,  a zbog svog plemićkog porekla  nuđena mu je dva puta i  kruna Albanije (kao britanskog poseda, što je ona i danas kada slavi 100 godina postojanja), ali ga je od toga odgovorio njegov prijatelj premijer Askvit.