Feljton
Džon R. Šindler: Bosanski rat i
teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada ( 8)
Muhamed za kockarskim
stolom
Mada je zvanični stav koji o ratu
u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja
su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo
zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim"
akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor
strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i
kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i
teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje
najinteresantnije delove.
Džon R. Šindler
Uspeh
muslimana u oblikovanju zapadnog javnog mnjenja o ratu i u manipulisanju njime
nije bio slučajan. Bio je to ishod pametne i
proračunate strategije da se kao ključno oružje u ratu koristi status muslimana kao žrtava,
strategije ostvarivane onim što je je dan od malobrojnih Amerikanaca, prozrevši
ovaj trik, nazvao „plodnom propagandnom mašinerijom". Već postojeća osećanja u američkim medijskim i akademskim krugovima olakša la su posao
Sarajevu, ali SDA ništa nije prepustila slučaju.
Osnovala je kancelariju
za odnose s javnošću, koja će se baviti medijima mnogo pre no što su muslimani imali
bilo kakve ozbiljne vojne snage. Za razliku od bosanskih Srba i Hrvata,
muslimani su se dodvoravali novinari ma i obezbeđivali
im pristup do svojih zvaničnika, što je doprinelo da
izveštavanje medija bu de sa svim zadovoljavajuće
po Sarajevo, mada često nije imalo nikakve veze sa
stvarnom situacijom. Na primer, Haris Silajdžić,
muslimanski ministar spoljnih poslova i kasniji premijer, bio je medijski
miljenik, poznat po svo jim „zapadnjač kim" na vika ma i dopadljivim
gledištima. Retko kad se pominjalo da je on sin muslimanskog sveštenika i hafiza
(ono ga ko zna Kuran na pamet) koji je bio imam vodeće sarajevske džamije, a da je i sam Silajdžić završio medresu sa arapskim jezikom
kao glavnim predmetom.
Bez obzira na to koliko se uzdali u Alaha,
oni nisu mogli odnose sa Vašingtonom da prepu ste slučaju, te je SDA pozvala
vode će američke firme za odnose sa javnošću da im iznesu po nude. Sarajevo je
izabralo Hila i Noultona (Hill & Knowlton), firmu koja je
imala iskustvo sa Jugoslavijom; bila je poznati ja kao PR firma koja je stajala
iza neslavnih lažnih svedočenja pred Kongresom 1990. o navodnom iračkom
ubijanju odojčadi u Kuvajtu. Sredi nom 1993. Sa rajevo je takođe angažovalo i
firmu Rader Fin (Ruder Finn), koja im je pomogla u postiza nju
velikog diplomatskog uspeha na Konferenciji o ljudskim pravima, održanoj u Beču
1993; pomoć firmi za odnose s javnošću dovela je do muslimanske dominacije ovim
događajem ko ji se završio glasanjem (88 prema jedan) za osudu neangažovanja UN
u Bosni i zahtevom za ukidanje embarga na uvoz oružja u bivšu Jugoslaviju, koji
su uve e UN.
Još jedna značajna pomoć bio je bosanski
ambasador u Ujedinjenim nacijama, Muhamed Šaćirbej. Mo, kako je voleo da
ga zovu, nije se skidao sa američke televizije tokom sukoba; govoreći savršenim
američkim engleskim bez akcenta, Šaćirbej je bio moćno oružje u sara jevskom
arsenalu. Novi ambasador je zapravo veći deo života proveo u Sjedinjenim Država
ma i bio je američki državljanin. Malo njih je pominjalo da je on sin Nedžiba
Šaćirbegovića (Mo je koristio tursku verziju prezimena), člana unutarnjeg
kruga SDA i Izetbegovićevog sa radnika u islamu duže od pola veka. Nijedan
američki reporter nije pomenuo da je Šaćirbego vić stariji bio osuđen za
terorizam u Jugoslaviji zbog svojih aktivnosti u Mladim muslima nima i da je sa
Alijom Izetbegovićem bio sa osnivač i urednik ekstremističkog časopisa Mu džahid;
ostale su nepomenute i Šaćirbegovićeve bliske veze sa konzervativnim imamom Mehmedom
Handžićem, saradnikom ustaša za vreme Drugog svetskog rata. I stariji Šaćirbegović
je služio zajedničkoj stvari kao diplomata, kao putujući ambasador za
muslimane, većinom po islamskim zemljama gde je bio lepo priman.
Lopov u odelu diplomate
Slanje Šaćirbeja u UN bio je „najgori primer nepotizma", primetio je jedan disidentski raspoložen bosanski
musliman, ali je bio deo dobro smišljenog plana. Njegove usluge mu slimanskim
ciljevima bile su vitalne za pobedu u propagandnom ratu, a protivnapori bosan
skih Srba i Hrvata u zapadnim medijima bili su slabi i ne bit ni: oni ni su ima
li Moa.
Do trenutka
kada je Šaćirbej postao prava bruka; rat je
bio završen i zapadni mediji su se okrenuli na drugu stranu. Ono što izveštači nisu spominjali, a što su oni koji su mu bili bliski
znali, jeste to da je Mo veliki kockar i
lopov. Napustio
je Ujedinjene nacije da bi postao mi nistar spoljnih poslova - to je bio prvi
put da uopšte živi u Bosni - a njegov mandat je bio opte rećen skandalima koji su rezultirali međunarodnim poternicama radi istrage o nestalim fondo vima
Ministarstva spoljnih poslova, pola miliona dolara ukradenih samo u poslednjoj
godini rata.
To je
verovatno imalo neke veze sa Moovim kockarskim navikama. Uhapšen je u Bosni
prilikom racije u nelegalnoj kockarnici, a optužbu je pokušao da izbegne
pozivajući se na imunitet člana vlade. Ista priča se ponovila u Luizijani
aprila 2000. kad je uhapšen u jednom kazinu u Nju Orleansu zbog sumnje da je koristio
prepravljene kockice za igru. Mo, ponovo
na mestu ambasadora u UN, nasilno je protestovao i suočio se i sa optužbama za
narušavanje javnog reda i mira. Njegovi pokušaji da se pozove na diplomatski
imunitet nisu bili uspešni jer je bio američki državljanin, ali je
bio dovoljno dugo na slobodi da je mogao da pobegne. Bio je to bizaran kraj
javne karijere nekadašnje medijske zvezde či je skandale novinari,
koji su ga dobro poznavali, nisu zabeležili.
Kako je zvanični Vašington reagovao na „šarmantnu" ofanzivu
Sarajeva složena je priča. Pronaći koherentnu nit nije baš mali izazov
zahvaljujući promenama i preokretima američke politike pod uticajem medijima vođenih
događaja. Zaista, izraz „politika
Sjedinjenih Država prema Jugoslaviji" između 1991. i 1995. jeste i sam „oksimoron",
primetio je jedan proučava lac ove teme, toliko je priča zapletena.
Ono što ni je sporno jeste to da je američka
politika prema Balkanu prešla put od pružanja podrške jedinstvu Jugoslavije sve
do sredine 1991, do otvorene podrške bosanskim muslimanima dve godine kasnije. Šta
se desilo?
Vašington nije bio iznenađen raspadom
titoističke građevine, mada nije očekivao onaj ste pen nasilja i razaranja koji
će nestanak Jugoslavije doneti Balkanu. Prema proceni Centralne obaveštajne agencije
iz oktobra 1990, dani Jugoslavije bili su izbrojani, zbog povratka nacio
nalizma na mesto umiruće ideologije titoizma, a građanski rat predstavljao
ozbiljnu moguć nost. Međutim, sve to nije bio problem Vašingtona – gledište
koje je jasno izneo krajem maja 1991, u predvečerje sloma, general Džon
Galvin (John Galvin), vrhovni komandant NATO-a u Evropi, koji je
objasnio da, pošto Jugoslavija nije unutar odbrambene nadležnosti NATO-a, tamošnji
događaji neće dovesti do intervencije NATO-a ili Sjedinjenih Država.
Čini se da se administracija Džordža Buša
malo interesovala za Jugoslaviju – pravično je reći da su daleko teži problemi,
poput raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, kao i nepovoljan kraj rata
s Irakom, dominirali aparatom spoljne politike Vašingtona – i krajem ju na
1992, dva meseca po početku bosanskog građanskog rata, predsednik Buš je i
dalje zastupao izolacionizam u odnosu prema jugoslovenskoj katastrofi, izjavivši:
„Ne nameravam da tamo
koristim američke trupe."
Antisrpski stav Stejt departmenta
Ministarstvo spoljnih poslova je pratilo
Bosnu i Jugoslaviju pažljivije nego administracija, ne samo zato što je zamenik
ministra Lorens Iglberger bio ambasador u Beogradu i lično se zanimao za
balkanske poslove. Ni Voren Zimerman, tadašnji ambasador u Beogradu,
nije bio novajlija u balkanskim misterijama.
Za razliku od Pentagona, koji je želeo da
ostane daleko od Balkana, što je sažeto iz ra žavao načelnik Združenog generalštaba
Kolin Pauel videvši u Bosni samo budući evropski Vijetnam, diplomate
nisu bežale od balkanskih problema. Pa ipak je ovo bio još je dan slučaj kada
su „eksperti"
više grešili nego što su bili u pravu; čini se da ni Iglberger ni Zimerman ni
su verovali da će titoistička država stvarno nestati, a Bosnu su shvatili pogrešno.
Oni su nena merno gurnuli Bosnu bliže građanskom ratu, verujući da će američko
priznanje nezavisnosti Bosne osujetiti napade bosanskih Srba i Beograda.
Već je istaknuta greška koju je Zimerman
počinio u Lisabonu. Uprkos ambasadorovim upornim poricanjima da je ohrabrio
Izetbegovića da odbi je poslednju šansu za mir, da nas je rasprostranjeno
uverenje da je on zapravo to učinio.
Retrospektivno, izgleda da Zimermanova
uloga u Be ogradu nije pomogla ni interesima mira ni Sjedinjenih Država. Mada je
izjavio da je otcepljenje Slovenije i Hrvatske juna 1991. bilo „nezakonito",
ambasador je potom podržao nezavisnost Bosne dodavši, tri godine posle sastanka
u Lisabonu, da je Izetbegović „učinio ogromnu političku grešku time što je brzo
krenuo ka nezavisnosti", grešku sa sudbonosnim posledicama. Poput mnogih
drugih, Zimer man je naseo na Izetbegovićev autoportret umerenjaka.
Kad su ga upitali za Islamsku
dekla raciju, ambasador je odgovorio da Izetbegović „nikada u njoj nije
pomenuo islamsku drža vu". Kad su mu odvratili da je Izetbegović sasvim
sigurno govorio o muslimanskoj državi u svojoj knjizi, Zimerman je odgovorio: „Jeste. Ali to nije
njegova formula za Jugoslaviju." Mada su u Stejt departmentu krajem 1992.
preovlađivali intervencionisti koji su želeli američku vojnu akciju radi
odbrane bosanskih muslimana, ovo gledište je u Bušovoj administraciji bilo
manjinsko.
Ministarstvo odbrane i obaveštajni krugovi
bili su odlučno protiv intervencije: prvi su se plašili kopnenog rata na
Balkanu, dok su drugi bili skeptični u pogledu toga da se u Bosni mogu uopšte
naći „dobri
momci" koje treba podržati. Pa ipak, zbog Bušovog političkog povlačenja,
novembra 1992, ubrzo će prevladati antisrpski stav Stejt departmenta. Ono što
je bilo gubitak za Veliku staru partiju postaće dobitak za Sarajevo.
„Sve je to bilo plivanje uzvodno"
Bosni se dogodio Bil Klinton. Za
kandidata Klintona se znalo da ga slabo interesuje spoljna i odbrambena politika,
zapravo činilo se da je skoro alergičan na te stvari, ali se guverner Klin ton
rano zainteresovao za Bosnu. Kad je u avgustu 1992. došlo do histerije u
medijima koji su napadali predsednika Buša da ne čini dovoljno da zaustavi ono što
je štampa nazivala „geno
cidom", Klinton je pomogao da se plamen rasplamsa. Već 5. avgusta tražio
je bombardovanje bosanskih Srba kako bi se pomoglo muslimanima. Njegovo gromko
zalaganje za politiku Sa rajeva bilo je istovetno onome što su govorili mediji.
Klinton je većinom sledio progresivna mišljenja o Bosni, što je kao političar
koji se upravlja prema ispitivanjima javnog mnjenja toli ko puta činio, mada su
njegove rane promuslimanske izjave bile pre svega način da se priku pe poeni
protiv republikanaca.
Klintonov jastrebovski stav prema Balkanu
nastavio se i posle njegove inauguracije, i tek nekoliko nedelja pošto je
stupio na dužnost obećao je da će „američka diplomatija punom teži nom pritisnuti"
bosansku krizu. Potpredsednik Al Gor bio je poznat kao zastupnik musliman skih
interesa još glasniji od Klintona. Pošto je zvanični Vašington sada bio
otvoreno prosara jevski, u prvi plan je izbila vojna dimenzija tog problema.
Krajem februara 1993. tim od dva deset šest američkih eksperata krenuo je u
Bosnu u tromesečnu misiju radi prikupljanja činje nica kako bi se postavile
osnove za promenu politike Sjedinjenih Država. Trebalo je proceniti opcije za
vojnu akciju, kao i verovatne posledice neposredne intervencije na strani
muslima na. Eksperti Pentagona zaključili su da se bosanski Srbi ne mogu
odupreti američkoj kampa nji iz vazduha. Značajno je istaći da je američka
politika već bila promuslimanska - nije se radilo o mogućnosti vojne
intervencije radi prekida borbi, a sve militantnija i islamskija priro da SDA
nije se ticala Klintonovaca. Ključni evropski saveznici bili su zabrinuti
novim, otvoreno proizetbegovićevskim tonom politike Sjedinjenih Država.
London i Pariz, budući skeptični u
pogledu muslimana, ne bi podržali agresivniju američku intervenciju u Bosni;
ubrzo je postalo pomodno u za padnoj Evropi podsmevati se američkim „Ramboima" koji žele
da bombama vrate bosanske Srbe u kameno doba, dok su se mnogi pitali šta se to
zbilo te je toliki broj nežnih demokrata postao toliko ratoboran.
Odjeci ove rasprave čuli su se i u Vašingtonu.
Sam Klinton je diskretno odstupio od islamo filskog žara svoje administacije u
leto 1993.
On i Hilari Rodam Klinton pročitali
su tadašnji bestseler Roberta Kaplana Balkanske utvare (Balkan
Ghosts) i bili impresionirani njime. Ma da više putopis nego istorija,
knjiga je bila skeptična prema Balkanu i naglašavala njegovu du gu tradiciju
nasilja i etničkih i verskih mržnji; mada su ga se naprednjaci gnušali,
Kaplanovo delo je bilo nepristrasno, te stoga za njih ne prihvatljivo. Balkanske
utvare su, ipak, navele no vog predsedni ka da se zapita koliko je mudra
američka intervencija u jednom tako neukroti vom regionu, i podstakle na oprez
nasuprot brzoj akciji Vašingtona.
Zvanični Vašington se podelio oko Bosne.
Stejt department i Klintonova Bela kuća bili su pod uticajem, kako je to nazvao
jedan obaveštajni oficir NATO-a sa iskustvom na Balkanu, klišea „dobar momak, loš
momak". Spoljnopolitički aparat administracije bio je pod kontro lom
vatrenih zastupnika američke intervencije, koji su promuslimanske izveštaje u
medijima prihvatali zdravo za gotovo...
Rezultati obaveštajne zajednice bili su
bolji. Spremniji da ispitaju činjenice, obaveštajni analitičari, uopšte uzev,
nisu pripisivali nezasluženu težinu izjavama o zverstvima i bili su skeptični u
pogledu verodostojnosti bilo čega što je stizalo sa Balkana, gde nikome nije
trebalo verovati. Obaveštajna zajednica je 1993. procenila da su se „bosanski Srbi do sada
najviše držali sporazuma o prekidu vatre i o humanitarnoj pomoći", što je
bilo gledište koje nije steklo prijatelje u Beloj kući.
Dobar rad obaveštajne zajednice bio je
uzaludan usled niskog statusa koji je Klintonova Be la kuća dodelila obaveštajnim
agencijama.
Džejms Vulsi (James
Woolsey), prvi direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) – koji se za
vreme svog mandata samo jednom sreo sa predsednikom – sećao se da su CIA i
obaveštajna zajednica bile pravične u svojim procenama i da su se klonile mešanja
u politiku: „Zapravo,
uopšte nismo davali nikakve političke savete", ali nepristrasne procene
uopšte nisu zanimale Klintonovce: „sve je to bilo plivanje uzvodno".
Istina je da je lobi prijatelja Sarajeva u
Vašingtonu, kome su pripadali skoro svi značajni funkcioneri Klintonove
administracije, bio loše obavešten i da je ignorisao vesti koje nije že leo da čuje.
Čak i kad su američke obaveštajne agencije uspevale da dokažu da je veći deo
izveštavanja o Bosni malo više nego propaganda SDA, bilo je verovatnije da će
funkcioneri Bele kuće više verovati izveštajima u štampi nego poverljivim
procenama Ministarstva odbra ne ili čak Ujedinjenih nacija...
Tihi rat špijuna i diplomata
Obaveštajnu zajednicu naprosto nisu slušali,
iz ideoloških razloga. Jasne dokaze Centralne obaveštajne agencije i Pentagona,
koji su pokazivali da i muslimani čine zverstva, Bela kuća i Stejt department
su odbacivali, a isto tako su zanemarivane i procene, brižljivo potkrepljene
dokazima, koje su ukazivale na nemogućnost da iz rata izraste multietnička
Bosna.
U vreme kad je isticala prva godina
Klintonovog mandata, CIA je postala skoro isto toliko pesimistična u pogledu
Bosne kao i Pentagon, koji je više puta iznosio gledište da Amerika ni je u
stanju da zaceli „stogodišnji
sukob" u toj zemlji. Na pomolu je bio tihi rat između špijuna i diplomata
oko toga koliko Vašington treba da pomaže bosanskim muslimanima, pri čemu su
diplomate sledile zapovesti administracije.
U raspravama o Bosni, realnost je u
Klintonovoj administraciji bila isto toliko zanemarena kao u medijima ili
akademskim krugovima. Američka politika prema Jugoslaviji loše je reago vala na
raspad te zemlje.
Iako je sukcesija Bosne bila sumnjive
legalnosti prema međunarodnom pravu, Vašington ju je iz sveg srca podržavao, što
je navelo neke da se zapitaju: „Da li je međunarodno pravo samo ono što Sjedinjene Države
i Savet bezbednosti kažu da jeste?" Dalje, američka politika je uvek
nesrazmerno optuživala Srbe za krizu delujući u skladu sa presudnom, mada
neizrečenom pretpostavkom da „Srbi nemaju nikakvog razloga da se plaše života u državi
kojom vladaju muslimani".
Ma kakvi bili nedostaci Bušove
politike prema Balkanu, oni blede u poređenju sa promusli manskim aktivizmom
Klintonove administracije koja je papagajski ponavljala pomodne pret postavke i
zaključke novinara koji su sve tu prikazivali bosanski građanski rat.
(Nastaviće se)
A 1.
Uspešna prevara
Ako pogledamo unazad, zapanjujuće je to da
su Izetbegović i SDA uspeli da
prikriju takve zločine i da se na Zapadu uspešno
prikažu kao žrtve. Kako su muslima
ni uspeli da demonizuju svoje neprijatelje
i zadobiju podršku hrišćanskog Zapada,
a posebno Sjedinjenih Država, u svom ratu
za islam, možda je najznačajnija i najmučni
ja priča bosanskog građanskog rata.
O autoru
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu
(Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao
u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je
odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći
ekspert američke ANB za Balkan.