Feljton

 

Pukovnik Svetozar Đ. Radišić: Osvajanje slobode- ratovi budućnosti (3)

 

Koncetracioni logor budućnosti

 

Najnovija knjiga publiciste, "Osvajanje slobode-ratovi budućnosti", nekadašnjeg vršioca visokih dužnosti u Vojsci Jugoslavije, pukovnika dr. Svetozara Radišića, govori o šokantnoj istini da Srbija i nekadašnja Jugoslavija nisu imali oformljenu doktrinu odbrane "u najkritičnijem delu naše istorije". Ovo je naročito vidljivo u delovima Radišićevog istraživanja  koji se tiču fenomena nenaoružanih oblika agresije. Uz saglasnost autora i izdavača,Tabloid objavljuje delove iz ove intrigantne knjige, koja ima, kako je profesor. Smilja Avramov napisala u svojoj recenziji, "terapeutsko dejstvo".

 

pukovnik Svetozar Radišić

 

 

Smanjenje resursa i količine hrane, uz povećanje jaza između najbogatije i najsiromašnije petine svetskog stanovništva na 100:1, mogli bi da izazovu bunt građana. Problem je još veći zbog činjenice da niko nema nameru da se oslobodi stečenog - bogataši smatraju da zaslužuju da budu još bogatiji. Zato je moguć rat koji niko nije predviđao: totalni rat „svih protiv svih". "o tog rata ne bi došlo zbog mogućnosti da svi ljudi međusobno mrežno komuniciraju, kako je predviđao Nikola Tesla, niti zbog narasle moći suprotstavljenih velikih sila, nego zbog gladi proistekle iz pohlepe kvantitativne civilizacije. Uostalom, svaki skup o relaciji Sever-Jug završen je neuspehom i odlukama da se smanje davanja siromašnim zemljama.

Naravno, kreatori „novog svetskog poretka" predvideli su mogućnost pobune gladnih. Stoga neprestano vežbaju upotrebu najsavremenijih „neubojnih oružja" na demonstrantima koji se suprotstavljaju globalizmu. Internacionalne policije, kojih će biti sve više, sve dok se policajci ne prisete da su deo sirotinje, a ne bogataša, već koriste sredstva za blokiranje, omamljivanje, zaslepljivanje i svakovrsno onesposobljavanje demonstranata.

Rič Garsija, predstavnik laboratorije u vazduhoplovnoj bazi Kirtland u Novom Meksiku, i Džordž P. Fenton, direktor projekta oružja zasnovanog na elektromagnetnoj energiji, najavili su novo neubojno oružje „koje ne ubija, nego samo izaziva snažan bol". „Humano oružje za buduće akcije" stvara buku koja dezorijentiše, zvuke jakog intenziteta koji izazivaju bolove, neprijatne mirise i iritaciju kože. Reč je o „strob" svetlima, oružju koje izaziva mučninu, električnim pištoljima, pištoljima punjenim lepkom, penastim bombama, mrežama za hvatanje ljudi itd. Već su upotrebljavana tzv. neubojna elektromagnetna oružja (mikrotalasno u Iraku i radio-frekventno u Kuvajtu), a sistem HAARP sa Aljaske stalno preti ljudskom rodu jer može raznim oblicima energije da obuhvati planetu.

I pored uspostavljene kontrole, propale ili oslabljene države mogu da izazovu nestabilnost, unutrašnji sukob i humanitarne krize unutar regiona gde Sjedinjene Države imaju vitalne ili važne interese. Tako piše u čuvenom četvorogodišnjem izveštaju (Quadrennial Defense Review - QDR) pročitanom u maju 1997. u Pentagonu. Jedan citat iz tog izveštaja je indirektno zanimljiv i građanima Srbije: „Kao što smo videli u Somaliji i prethodnoj Jugoslaviji, te kako vidimo danas u zemljama od Albanije do Zaira, neke vlade će izgubiti sposobnost da održavaju javni red i obezbeđuju potrebe svog naroda, što će stvoriti uslove za građanske nemire, glad, masovne migracije preko međunarodnih granica, za agresivna dejstva susednih država ili čak masovno ubijanje".

Osim gladi, postoje i drugi izazovi i pretnje koji će uticati na budućnost sveta. Već sada se zna da se prirodni izvori (vazduh, voda i zemlja) troše 20 odsto brže nego što mogu da se obnove i da će na kraju pete decenije ovog veka njihova potrošnja dostići čak 220 odsto. Najrazvijenije države najmanje poštuju Zemlju i, što je još opasnije, najviše zloupotrebljavaju klimu u ratne svrhe. Na samitu Ujedinjenih nacija o planeti Zemlji, održanom 27. juna 1997, Sjedinjene Države su proglašene za najvećeg zagađivača na planeti. Osim SAD, na listi najvećih krivaca za 60 odsto svih zagađenja su: Nemačka, Rusija, Japan, Brazil, Južnoafrička unija, Indija, Indonezija i Kina. Na primer, SAD najveći su zagađivači atmosfere, a odbijaju, za razliku od evropskih zemalja, da potpišu međunarodni sporazum o smanjivanju lučenja ugljen-dioksida, čije se postojanje i nastajanje smatra glavnim izazivačem ekoloških drama (prema podacima od 20. decembra 1997. SAD ispuštaju najviše ugljen-dioksida u svetu: 5.228 miliona tona, Kina - 3.006, Rusija - 1.547…).

Zato je Galus Kadono, šef švajcarske ekološke fondacije „Greina", izjavio za „Fajnenšel tajms" da je licemerno da se rezultati ljudskih nedela i sakaćenje prirodnih izvora egzistencije i dalje nazivaju „prirodnim nepogodama".

„Zapadna društva se više ne vide jasno u ogledalu budućnosti; ona izgledaju opsednuta nezaposlednošću, obolela od neizvesnosti, zastrašena šokom novih tehnologija, zbunjena mondijalizacijom privrede, zaokupljena propadanjem okoline i veoma obeshrabrena ubrzanom korupcijom. Štaviše, bujanje 'etničkih ratova' širi nad tim društvima zadah griže savesti i osećanje mučnine."

 

Peta rasa i kosmičko smeće

 

O tome kako će izgledati svet ubuduće može se saznati od Oldosa Hakslija, jednog od gurua „Nju ejdža", poznatog zagovornika Osnovnog programa, koji je nastao u klinici Tejvistok. Naime, on se 1961. godine, na predavanju koje je sponzorisao „Glas Amerike", javno glasilo američkog Stejt departmenta, u Kalifornijskoj medicinskoj školi u San Francisku obratio grupi lekara, psihijatara i vladinih administrativaca rečima: „U sledećoj generaciji ili tu otprilike, farmakološki će se uređivati da ljudi vole svoje robovanje i proizvoditi, tako reći, diktature bez suza. Proizaći će neka vrsta bezbolnog koncentracionog logora za čitava društva, tako da će ljudima u stvari biti oduzeta njihova sloboda, ali će rado uživati u tome, jer će biti odvraćeni od bilo kakve želje za pobunom - propagandom, 'ispiranjem mozga' i idiotizacijom pojačanom farmakološkim sredstvima. I to će izgleda biti krajnja revolucija".

Slično je pisao Trevor Revenskroft. Tvrdio je da je francuski advokat Moris Žoli, posvećenik drevnog reda rozenkrojcera, vaskrsnuo ideje Makijavelija i da je predviđajući masovne komunikacije i nove tehnologije za skoro trenutnu kontrolu nad političkim i ekonomskim životom upozorio čovečanstvo da „nastaje novi tip cezarizma":

„Govorićemo sa ljudima po ulicama i trgovima i učiti ih da preuzmu onaj pogled na politička pitanja koji nam je u tom trenutku potreban. Jer ono što vladar kaže širi se kroz zemlju poput nekontrolisanog požara, glas naroda to nosi na sva četiri vetra. Mi ćemo izazivati nemire, sukobe i mržnju u čitavoj Evropi i prema tome po drugim kontinentima. U svakom trenutku bićemo u položaju da stvorimo nove nerede kako nam se prohte, ili da uspostavimo stari poredak. Nepopustljivo ćemo trovati odnose između naroda i država u svim krajevima. Zavišću i mržnjom, sukobima i ratom, čak i širenjem gladi, oskudice i zaraza, doteraćemo ljude u takav tesnac da će im jedini izlaz biti u totalnoj predaji našoj vlasti."

Ipak, čini se da je najopasnije shvatanje teozofa Jelene Rerih u vezi sa dominantnom pasom na planeti - „petom rasom", koju je nazvala „kosmičko smeće". Ona je posebno naglasila: „Vi pitate da li mi još treba da se borimo sa ljudima? "a li su svi ljudi naši neprijatelji? Odgovoriću, da mi treba uvek da se borimo protiv zla u svim njegovim pojavnim oblicima. Pa, pošto je sada na Zemlji većina ljudi nosilac zla, to znači da imamo i mnogo protivnika".

Nazire se i optimistička varijanta izvesnije budućnosti. Nobelovac Ričard Smoli sa Univerziteta Rajs i Geil Pergamit i Kris Peterson iz Instituta Forsajt (SAD) tvrde: „Nanotehnologije će popraviti sve štete industrijske revolucije. Prednosti nanotehnologije: samosklapanje proizvoda široke potrošnje, izrada računara milijardama puta bržih od sadašnjih, neobični pronalasci, bezbedna i svima dostupna putovanja u kosmos, iskorenjivanje bolesti i starosti, iščeznuće svih vrsta zagađenja čišćenjem uprljane okoline, stvaranje molekularne hrane koja će istisnuti glad, oživljavanje izumrlih biljnih i životinjskih vrsta, pripremanje uslova za život na drugim planetama itd."

 

Upravljačka elita

 

Posle svega što se dogodilo od 1905. godine kada je Sergei Nilus objavio najkontroverzniju, najznačajniju, najopasniju i najproblematičniju knjigu 20. veka, pod naslovom Protokoli sionskih mudraca, mnogi ljudi, čak i eksperti za stratešku analitiku, ne uspevaju da proniknu u sferu „vladanja iz senke". Ispostavilo se da je to izuzetno važno. Nedostatak informacija o religijama, masoneriji i pogubnosti kvantitativnog pristupa životu izazvao je sveopšte mistifikovanje, a najtajanstveniji su kreatori „novog svetskog poretka" i njihov perfidni mehanizam za uređivanje.

Sve navedeno liči na „gospodarenje iz senke", a tzv. novi svetski poredak je delo moćnih instrumenata odabranih u kuloarima „svetske elite". Instrumenti, po svemu sudeći, mogu da budu pojedinci, grupe, organizacije i države. Zato su priče o papstvu i masonima toliko mistifikovane da se ljudi s vremena na vreme pitaju da li masoni uopšte postoje i kako bi papa mogao da bude zao. Čini se da su niske strasti i ljudska pakost motivisali nekog da izmisli nekakve protokole ne bi li se još više zamutile političke, religijske i informacione vode. S druge strane, zanimljivo je da se mnogo toga događa u skladu sa „Protokolima". Na primer, na značajne društvene položaje, prema stavovima iz Protokola, postavljaju se dve vrste ljudi: nepošteni a pametni, i pošteni a glupi. Prvi uvek upravljaju drugima. Prvima upravljaju „vladari iz senke" i menjaju ih kad im se prohte, a oni nemaju oslonac za zaštitu od smenjivanja i ne bune se, budući da su s „puterom na glavi". Sa najznačajnijih skupova nema zapisa, ni tragova za istoriju. Dokumenti su nedorečeni, besmisleni i polupismeni: pišu ih probrani prema kriterijumu poslušnosti.

Pošto se masonima pripisuje značajna uloga u kreiranju tzv. novog svetskog poretka, sve što se događa može da se posmatra i kroz prizmu zasnovanu na informacijama o nadnacionalistima. Povod može da bude i poseta Sarajevu Ota fon Habsburga, potomka austrijske krune. On je 4. aprila 1997. došao u glavni grad Bosne i Hercegovine kao član delegacije Evropskog parlamenta da bi razgovarao o želji stanovnika da se uključe u Evropsku uniju. Na osnovu pisanja Majkla Bejdženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna, Oto fon Habsburg je bio titularni Vojvoda od Lorene i kralj Jerusalima.

 

Globalna komanda

 

O planetarnoj vladi, koja očigledno upravlja svetskim trendovima, među prvima je pisao Ričard Gadner za Foreign Affairs još aprila 1974. godine: „Ako odmah ne stvorimo Svetsku vladu, ne izvršimo reviziju Povelje OUN i ne opunomoćimo Svetski sud da ima najveću vlast, neće biti progresa... Neophodno je proširiti domen delovanja oružanih snaga OUN, na sve sektore svetskih sukobišta, u kojima će takve snage imati zadatak patroliranja internacionalnim graničnim i ostalim demarkacionim linijama, uz nadzor slobodnih demokratskih izbora u svim zemljama i uz verifikaciju sprovođenja politike oružanog nemešanja".

Mada mnogi događaji potvrđuju Gardnerove reči, nije lako razumeti politička zbivanja budući da između nivoa na kojima rade Karlos Vestendorp, Žak Klajn, Volfgang Petrič, Mihael Štajner i Bernar Kušner i glavnih kreatora svetskih zbivanja ima najmanje pet hijerarhijskih nivoa kojima suvereno i samouvereno vladaju kraljica Elizabeta Druga, porodice Rotšild, Rokfeler, Ford, Karnegi i Anjeli, zatim Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski, Sajrus Vens, Ričard Holbruk, Ričard Gardner, Vojvoda od Kenta, Endru Viloubaj, Ninijan Berti...

 Naravno, postaje logično da neko izdaje naloge Kraljici Elizabeti, papi, Rotšildima i Rokfelerima i da o njemu ili njima niko nikad neće saznati neku informaciju. Sve češće se obelodanjuju podaci o društvima i institucijama velike moći, poput „Trilateralne komisije", Grupe „Bilderberg", „Iluminata", Reda „Lobanja i kosti", „Društva hodočasnika", „Kruga", „Kruga iniciranih", „Bohemijanskog kluba", „1001 kluba, „Reda podvezice", „Guvernera Feda", čiji pripadnici tvrde da nisu u tajnim, već u javnim društvima koja „samo imaju svoje tajne".

Inače, Henri Kisindžer je na sastanku „Bilderberga" u Evijanu (Francuska), 1991. godine, izjavio: „Ono čega se svi ljudi, bez izuzetka, plaše je nepoznato. Svi se plaše nepoznatog. Kada se budu suočili s ovakvom vrstom opasnosti ljudi će se nerado, ali ipak dobrovoljno, odricati svojih građanskih prava u korist zaštite, koju će im ponuditi Svetska vlada". Zar nije suštinski iste reči izgovorio Oldos Haksli u Kalifornijskoj medicinskoj školi u San Francisku 1961. godine?

Analitičari smatraju da je svetska finansijska kriza, izazvana 2008. godine, inicirana s namerom da kao logičan ishod proizađe želja svih Zemljana za formiranjem „svetske vlade", budući da će svet posle krize izgledati beznadno. S druge strane, sve što se događa nameće zaključak da je „novi svetski poredak", institucionalno, u potpunosti oblikovan. Najbolja potvrda za to su reči Zbignjeva Bžežinskog, bivšeg visokog državnog funkcionera SAD, upućene novinarima 2002. godine: „Sve institucije Novog svetskog poretka su tu. Ono što ja ne znam je: kad ćete to uvideti".

Mnogi politički konci su nevidljivi, ali su, na osnovu informacija i njihovog značaja, poznati centri (London, Njujork, Vašington, Brisel, Berlin...) iz kojih se povlače. Zar ne pokazuje dovoljno vest od 2. jula 1997: „Na zahtev Sjedinjenih Država Svetska banka nije dala zajam Hrvatskoj". Mnogi su pomislili: Svetska banka nije samo američka. Možda je bolji primer informacija da  „Boing", na osnovu odobrenja Federalne trgovinske komisije (FTC), kupuje Mekdonel Daglas. Važno je znati da „Boing" radi za Pentagon i Nasu, a da je već otkupio avionske kompanije „Kontinental", „Ameriken" i „Delta".

 Sve to liči na obični biznis, ali nije. U osvajanju jednog od tržišta arbitriraju, javno ili tajno, gotovo je izvesno, mnogi iz navedenog „kreativnog tima", mada navodno na suprotstavljenim stranama sede Džordž Buš, Toni Bler, Žak Širak, Gerhard Šreder...

Scenariji multinacionalnih korporacija veoma često zavise od interesa na nekim drugim nivoima. Iako mnogi, poput Olega Platonova, smatraju da masoni vladaju svetom, mora se priznati da to jeste i nije tako...

 Uostalom, britanska parlamentarna komisija predložila je da se 349.213 članova iz 8.650 britanskih loža upiše u zvaničan registar dostupan javnosti. Ti i takvi ne vladaju svetom, ali su njihove veze dovoljne za tajnu povezanost i volšebno napredovanje, što doprinosi svetskom (ne)redu - onom što lord Dejvid Oven smatra da je red. Naime, sredinom jula 1994. poznati lord je za „Sandej tajms" izjavio: „Ako se novi savez Istoka i Zapada održi, naše krhke nade u novi svetski poredak, koji se uzdiže iz pepela hladnog rata, mogle bi ipak biti ostvarene". Taj savez, koji je funkcionisao i početkom 2012. godine, jedino nisu prepoznali Srbi.

U borbi za prevlast u novom poretku sveta ovog puta se biraju sredstva. To su, uglavnom, legalne i legitimne međunarodne institucije čijim se sastavom takođe pokazuje „ko je ko u svetu". Nikad se u istoriji nisu tako često sastajali državnici SAD, Rusije, Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Na primer, Boris Jeljcin se susreo sa Helmutom Kolom sedam puta u toku pet godina svoje vladavine Rusijom, sa Bilom Klintonom - šest puta, sa predsednicima Francuske Fransoa Miteranom i Žakom Širakom - tri puta, i sa britanskim premijerom Džonom Mejdžorom - tri puta. Novina su i relativno česti telefonski razgovori i prepiska iz Moskve sa Vašingtonom (devet puta), Bonom (pet puta), Parizom (tri puta) i Londonom (dva puta). Još češći su bili susreti diplomata Velike Britanije, SAD, Nemačke i Francuske, s povremenim izletima do Tokija.

„Grupa-7", zatim „G-7+1" a sada „G-8" sastajala se najmanje jedanput godišnje. Prvi sastanak grupe održan je u Rambujeu (Francuska) 15-17. novembra 1975. godine. Usledio je niz sastanaka do „jugoslovenske krize" na kojima je raspravljano i o sudbini SFR Jugoslavije. Sastanci su održani u San Huanu, Londonu, Bonu, Tokiju, Veneciji... Svake godine po jedan u zemljama članicama „Grupe-8". Za Srbe i Srbiju sastanci Grupe su postajali sve važniji kako se približavala 1989. godina, koja je označila početak fizičkog stvaranja „novog svetskog poretka". Ništa manje značajne nisu bile godine između 1979, kada je papa Jovan Pavle Drugi dao signal za početak pripreme „novog svetskog poretka", i 1989, kada je podignuta „gvozdena zavesa", a potom srušen „Berlinski zid" i volšebno nestao Varšavski ugovor. Najvažniji sastanci vezani za srpsku, a zatim i za svetsku sudbinu održani su u Parizu (1989), Hjustonu (1990), Londonu (1991), Minhenu (1992), Tokiju (1993), Napulju (1994), Halifaksu (1995), Lilu i Moskvi (1996), Denveru (1997), Londonu (1998), Kelnu (1999), Nagoji na Okinavi (2000), Đenovi (2001), kanadskom odmaralištu Kananaskis (2002), francuskoj banji Evijan (2003), Morskom ostrvu u državi Džordžiji, u Sjedinjenim Državama (2004), Hotelu „Glinigls" u Škotskoj (2005), Sankt Peterburgu (2006), Hajligendamu u Nemačkoj (2007), u mestu Tojako kraj Kuala Lumpura, u Maleziji (2008), Akvili u Italiji (2009), Hantsvilu u blizini Toronta, u Kanadi (2010), i Dovilu u Francuskoj (2011). Mnogi smatraju da je „G-8" svetska vlada, ali sastav grupe (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Kanada, Italija, Japan i Rusija) i način odlučivanja ne razlikuju se, osim po češćim samitima, od Saveta bezbednosti (stalne članice: SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina), Natoa (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Kanada, Italija, ..., i Francuska, u civilnoj komponenti) i/ili ad hoc formiranih kontakt-grupa (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija)...

 

(Nastaviće se)

 

 

 

GLOSA

 

„Sve institucije Novog svetskog poretka su tu. Ono što ja ne znam je: kad ćete to uvideti"

 (Zbignjev Bžežinski)

 

 

O autoru

 

Prof. dr Svetozar Đ. Radišić Rođen je 20. juna 1949. godine u Leskovcu. Osnovnu školu pohađao je u Brežicama (Slovenija), Beloj Crkvi i Vršcu, gde je i završio (1964) i gimnaziju je (1968) završio u Vršcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane (1972) završio je u Zadru. Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990) i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene gotovosti" završio je (1994) u Centru visokih vojnih škola OS "Maršal Tito" (odnosno u Centru vojnih škola Vojske Jugoslavije) u Beogradu.

Najviša dužnost u Vojsci bila mu je - portparol Vojske Jugoslavije. Obavljao je visoke funkcije u Gardijskoj motorizovanoj brigadi, u Kabinetu SSNO, zatim u Upravi za obuku i školstvo, Upravi za informisanje i moral Generalštaba Vojske Jugoslavije i Upravi za strategijske studije Saveznog ministarstva odbrane. Bio je više godina glavni i odgovorni urednik opštevojnog teorijskog časopisa "Vojno delo". U penziju je otišao (2005) sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u Kabinetu načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.