Počela je buna protiv sultana Vučića i njegovih naprednjačkih dahija. Počela je na stadionu. Parolom „Jebo vas Vučić" navijači Zvezde nisu poslali poruku samo policajcima, nego i diktatoru. Javno, pred televizijskim kamerama, pokazali su da ga se ne plaše. Nekoliko minuta skandiranja bilo je dovoljno da se razbije strah, kojim Vučić godinama, kao lancima, drži okovane sve građane, zaključuje urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i Vučićev dugogodišnji saradnik i prijatelj
Predrag Popović
Pad svake vlasti najavljivan je na tribinama. Sunovrat Slobodana Miloševića je počeo u zimu 1996/97. kad su navijači prvi put otpevali „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane". Pravilo je potvrđeno u leto 2002., na Tašmajdanu, prilikom otvaranja finalnog turnira Svetske lige u vaterpolu. Spiker je objavio da se u publici nalazi i premijer Zoran Đinđić. Odmah su se čuli zvižduci, praćeni pesmom „Možeš da nam pušiš, Zorane".
- Jesi li video? Gotov je Đinđić! Kad navijači krenu na nekoga, gotov je! - ushićeno je govorio Vučić autoru ovog teksta.
Da bi dokazao koliko je pametan, objasnio je celu teoriju o stadionu, kao socijalnom fenomenu u kome se ogleda stanje u državi i društvu. Još su rimski imperatori znali da im veća opasnost preti od posetilaca gladijatorskih arena, nego od nepodobnih senatora i pobunjenih varvarskih plemena. Nezadovoljstvo građana, bez obzira na uzrok i intenzitet, vlast može da kanališe, ali samo dok ne stigne do tribina. Jednom, kad se prolomi stadionom, više ne može da se obuzda. Posle toga, uzalud podmićivanje i zastrašivanje, pad vladara je neminovan.
U skladu s tim, Vučić je uvek pokušavao da sarađuje s navijačima. Hvalio se prijateljstvom sa Šavijom, Kimom, Kinezom, Vučkom i ostalim vođama sa Zvezdinog „severa" i Partizanovog „juga". Branio ih je od medijskih kritika, pa i od sudskog progona. Kad je zapaljena američka ambasada, posle protesta povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, Vučić je tvrdio da se „divi tim časnim i hrabrim momcima, koji se ničega ne plaše". S lešinarskim instinktom, tada je prikupljao krvave političke poene na smrti Partizanovog navijača Zorana Vujovića. S istim motivima štitio je Uroša Mišića, koji je osuđen zbog napada na pripadnika Žandarmerije na Zvezdinoj „Marakani".
Kad je došao na vlast, preuzeo je potpunu kontrolu nad svim navijačkim grupama. Vođe je podmitio zaštitom od sudskih kazni i nameštanjem poslovnih kombinacija. U njegovo ime, oni su upravljali klubovima, nekažnjeno prebijali neposlušne funkcionere, dilovali drogu, izbegavali suđenja i služili kao telohranitelji njegovog sina ''prestolonaslednika'' Danila. U izbornim kampanjama, huligani su predvodili naprednjačke batinaške odrede i pošteno, s bezbol palicama i metalnim štanglama, odrađivali prljave poslove svog gazde.
Idila je trajala dugo, punih šest godina. Pukla je onog trena kad je Vučić izjavio da „ni metar Kosova nije srpski". Neočekivano, 17. jula, na utakmici Crvene zvezde protiv litvanskog Spartaksa, „Delije" su poručile „10.908 kvadratnih kilometara, ni metar manje". Vučić nije sportski prihvatio navijački demanti. Zakleo se da će, ako se to ponovi, lično vratiti Zvezdana Terzića u zatvor, gde mu je i mesto. Pretnje su otišle na pogrešnu adresu, Terzić nije mogao da utiče na navijače.
To nije uspeo ni knez Andrej Vučić u Novom Sadu, svom prestonom gradu. Pred utakmicu sa Zvezdom, 2. septembra, bata Andrej je pokrajinskom premijeru Igoru Miroviću, gradonačelniku Milošu Vučeviću i šefu novosadske policije Miloradu Šušnjiću naredio da po svaku cenu, ne birajući sredstva, spreče „Delije" da šire neprijateljsku propagandu, pominju Kosovo i nerviraju malog Aleka. Ispred tribine na „Karađorđu", na kojoj su se smestile „Delije", postavljen je odred policajaca s opremom za razbijanje demonstracija. Čim su navijači počeli da skandiraju „Nema podele", policajci su krenuli u akciju. Umesto straha, izazvali su vrlo pikantan odgovor: „Jebo vas Vučić".
Vučiću te večeri, kao i obično, nije bilo do seksa. Posle šoka, izazvanog drskošću nezahvalnih navijača, pao je u depresiju. Stiglo ga je sve čega se plašio. Diktaturu je postavio na tri temelja, na lažima, nasilju i strahu. „Delije" su pokazale da ne veruju njegovim lažima i da se ne plaše nasilja. Da stvar bude gora, uradili su to u gradu koji drži pod strogom kontrolom. A, ako su mogli u Beogradu i Novom Sadu, bunt mogu da prošire celom Srbijom.
Nisu ga utešile ni informacije koje je dobio od policije i BIA. Navijače Zvezde je, navodno, uzbunio Ivan Bogdanov, vođa „Ultrasa". Bogdanov je pažnju srpske i evropske javnosti privukao 2010. godine, kad je predvodio grupu koja je pravila nerede na stadionu u Đenovi pre i početkom utakmice između reprezentacija Italije i Srbije. Dugo je bio nepoželjan na „Marakani", ali izgleda da je odlučio da se vrati i nastavi gde je stao.
- Zar taj poljski kriminalac da brani Kosovo od mene? - vikao je Vučić na sastanku kriznog štaba u vili Bokeljka.
Nekoliko puta je ponovio imena roditelja Ice Bogdanova, oca Pozeka i majke Fanike. Šefu BIA, Bratislavu Gašiću, naredio je da proveri u kakvim su odnosima Bogdanov i Ivica Dačić. Prema Vučićevim saznanjima, Dačić mu je pomogao da se izvuče iz nemačkog zatvora prošle godine, kad je Zvezda gostovala u Kelnu.
Ipak, Vučiću je od Dačića mnogo sumnjiviji Zvonko Veselinović. Određene informacije, kojima raspolaže BIA, ukazuju da je upravo šef kosovskog ganga podržao navijače Zvezde i ohrabrio ih da se suprotstave policiji. U to može da se poveruje, s obzirom na istoriju njegovih sukoba s braćom Vučić.
Nedavno, kad je Građevinska inspekcija, u saradnji s resornim Ministarstvom, donela rešenje o rušenju nelegalnog ugostiteljskog objekta na Pančićevom vrhu, Veselinović je Vučiću poslao kratku ali jasnu poruku: „Sruši Čardake, srušiću i ja tebe". Hrabrost, koja ga krasi dok je u studiju Pinka, Vučića uvek izda kad se suoči s realnim izazivačem. Gospodar je podvio rep. Ministarka Zorana Mihajlović je odgovornost prebacila na policiju, koja se nije popela na Kopaonik, da asistira pri rušenju. Ministar Nebojša Stefanović nije obavešten o tom slučaju, a premijerka Ana Brnabić je rekla da nema čekić, pa ne može sama da sruši objekat.
Istovremeno, na granici Makedonije i Bugarske uhapšen je jedan od bliskih saradnika Andreja Vučića, zadužen za vođenje poslova u Subotici. Ekspresno, umesto Srbiji, misteriozni nesrećnik je izručen Hrvatskoj. Braća Vučić, tako, ne mogu da utiču na dalji postupak, ni da ga zaštite. Mogu samo da strepe od onoga što bi hrvatski policijski i pravosudni organi, a samim tim i Interpol, mogli od njega da saznaju o laboratorijama i uzgajalištima marihuane, vrednim više od pola miliona evra. Zimus, kad je srpska policija otkrila zasade na severu Vojvodine, u vrhu naprednjačkog kartela pričalo se da je cinkaroš bio Veselinović. Sad Vučićev čovek ima priliku da u hrvatskom zatvoru nastavi sa cinkarenjem i otkrije ko su vlasnici narko-gardena.
Zvonko Veselinović je već targetovan, Vučića ipak više brinu ostali članovi naprednjačkog kartela, koji bi mogli da slede njegov primer. Među sumnjivima se iznenada našla ministarka pravde Nela Kuburović. Bilo je dovoljno da, neoprezno, u društvu svog prethodnika Nikole Selakovića postavi retoričko pitanje da li ima smisla što je Darko Šarić još u pritvoru.
Šarić je nekoliko puta uzalud podnosio zahtev da se brani sa slobode. Dobrovoljno se predao, ima stalno prebivalište u Beogradu, tu mu je porodica, četiri godine je iza rešetaka, učestvuje u sudskom postupku, pa nema pravnih i moralnih prepreka da mu sud ne odredi boravak u kućnom pritvoru uz elektronski nadzor. Sve to zna i Vučić, ali ne i zašto se Kuburovićka raspituje za Šarića baš sad. Slučajno ili ne, ministarkina radoznalost poklopila se s porukom koju je Vučić dobio od partnera s elementima inostranosti, u kojoj se ističe potreba da Šarić sledeći rođendan dočeka na slobodi. Posrednik, koji je preneo poruku, objasnio je Vučiću da to više nije tema za diskusiju već zahtev za izvršenje preuzetih obaveza. Kakav će biti Vučićev odgovor, saznaće se 21. oktobra, na Šarićev rođendan. Do tada, Kuburovićka će biti pod specijalnim merama, ne bi li vođa otkrio da li je i ona uključena, mimo njegovog znanja, u spasilački tim utamničenog šefa narko-kartela.
Pre tri meseca, paranoični vladar je napravio spisak od 500 ličnosti, koje je označio kao „pretnju ustavnom poretku". U međuvremenu, lista se proširila, a na njoj su se našli i svi članovi kabineta Ane Brnabić, kao i nekoliko najistaknutijih funkcionera Srpske napredne stranke. Prvobitna namera mu je bila da otkrije krtice u Vladi, ko iznosi informacije određenim opozicionim liderima i novinarima, a posebno urednicima Magazina Tabloid. U tome, očigledno, nije uspeo. Međutim, po svom starom običaju, uspeo je da sam sebi napravi nove probleme.
U izveštaju BIA, koji se odnosi na praćenje jednog od ministara, Aleksandar Vučić je našao informaciju da je u restoranu „Džeri", početkom septembra, održan sastanak na kome je izraelski biznismen Isak Norid tvrdio da s Andrejem Vučićem pregovara o izgradnji objekta u koji bi bila smeštena Uprava za trezor Narodne banke Srbije. Aleksandar Vučić se najviše plaši takvih tragova. Zna da u BIA ima mnogo normalnih ljudi, profesionalaca, koji vode „duplo knjigovodstvo", pa na vreme sklanjaju takve dokaze, za neko buduće vreme, kad će moći da se pokrene istraga i utvrdi ko se i koliko ugrađivao u razne poslove.
Posebnu vrstu problema predstavlja javno iznošenje prljavog veša. Dragan Bujošević, direktor državne televizije, tobož slučajno, raskrinkao je korupcionaški slučaj u kome je učestvovao jedan njegov poznanik, anonimni ministar.
- Juče sam do u najsitnijih detalja slušao kako je jedan ministar pristao da plati 50.000 evra tabloidu da bi prestao da ga blati. Eto tako i toliko odvratno izgleda medijska scena Srbije. Pa, što, bre, plaćate? Kažite javno da vas ucenjuju! Tužite! - rekao je Bujošević.
Da je Srbija pravna država, direktor RTS-a bi već bio saslušan u Tužilaštvu, gde bi otkrio do u najsitnijih detalja ko je vršio krivično delo iznude i koji ministar je pristao da plati reket. Naravno, Bujošević nije zabrinut za stanje na medijskog sceni, čiji je on jedan od vodećih aktera. Lukavo, glumeći naivnost, otkrio je način na koji političari iz vlasti novcem peru svoje prljave tragove.
Bujošević nije rekao ime ucenjenog ministra. Zorana Mihajlović tvrdi da je u pitanju Vanja Udovičić. Dnevni list "Blic" proletos je objavio seriju tekstova o korupcionaškim aferama ministra sporta. Samo u jednoj od njih nestalo je 527.000 evra. Udovičić je, u saradnji sa Sinišom Jasnićem, predsednikom Univerzitetskog sportskog saveza Srbije, preko fantomske firme "Evropske univerzitetske igra 2020" zaturio tih 527.000, namenjenih za izradu master plana. Pare su nestale, baš kao i tekstovi u "Blicu". Zorana Mihajlović dobro poznaje način poslovanja tih novina, pa odlučno tvrdi da je Udovičić ministar koji se žalio Bujoševiću na reketiranje.
Jadranki Joksimović najsumnjiviji je ministar prosvete Mladen Šarčević. Nekoliko režimskih medija u julu je pokrenulo kampanju protiv Đure Đurovića, direktora Beogradske poslovne škole. Agencija za borbu protiv korupcije zatražila je njegovu smenu zbog toga što je nezakonito sam sebe postavio na funkciju direktora, a svog sina zaposlio na mesto asistenta. Takođe, zapošljavao je i članove porodice Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Veljka Odalovića. Epilog je poznat, Đurović je smenjen. Međutim, afera se zakomplikovala kad je "Srpski telegraf" okrenuo ćurak naopako i počeo da objavljuje tekstove u kojima je Đurović opisivan kao hrabri borac protiv korupcije. Zahvaljujući njemu, raskrinkane su sporne aktivnosti Stojana Stojmirovića i njegovog oca Ljubiše, koji je javnosti poznat kao vlasnik novosadskog Fakulteta za menadžment na kome je, tobož, diplomirao Tomislav Nikolić. Za kreiranje kampanje protiv Đurovića, "Srpski telegraf" je optužio ministra Šarčevića. U početku, Šarčević je uzvraćao uvredama na račun tih novina, a onda im je dao intervju, izvinio se i sve je zaboravljeno. Ne samo Joksimovićka, već i još nekoliko ministara, uvereno je da je Šarčević platio otkup grehova.
Udovičić ili Šarčević, koji god da je platio reket, novac je završio kod Aleksandra Vučića. Bez Vučićevog znanja i odobrenja nije mogla da se pokrene nijedna afera u "Blicu" i "Srpskom telegrafu". Diktator ništa drugo ne radi, nego trkelja po izveštajima BIA, čita dokumente i preslušava presretnute razgovore. Sva saznanja koristi za reketiranje saradnika, političkih protivnika, tajkuna, svih i svakoga.
Kako to izgleda, na svojoj koži je nedavno osetio i Bogoljub Karić. Kad se vratio u Srbiju, u svom pompeznom stilu Karić je najavio izgradnju velelepnog naselja u Beogradu, na Makiškom polju. Napravio je maketu "Tesla Grada", objavio oglase u nekoliko medija, hvaleći se kako ima Vučićevu podršku da zaposedne 900 hektara zemljišta u zaštićenom pojasu savske obale.
Unazad deset godina, Karić je pošteno plaćao reket Vučiću, finansirao je sve njegove izborne kampanje i lične prohteve. S uverenjem da se odužio za pomoć u sudskom sporu s državom, koji je završio zastarevanjem optužbe za pljačku 66 miliona evra, naivni Bogoljub je nedavno odbio da Vučića sponzoriše s dodatna dva miliona evra. U to vreme, kao u inat gospodaru, u kripti Hrama Svetog Save organizovao je venčanje sve troje svoje dece, sina Nebojše i obe ćerke, Danice i Nadežde. Slavlje je uveličalo 20 sveštenika, crkveni hor i 800 zvanica, među kojima nije bilo Vučića. Umesto da učestvuje u toj paradi kiča, Vučić je psovao Karića, koji pare razbacuje na porodične zabave, a njemu ne da. Nije se zadržao samo na psovkama, već je pokrenuo kampanju u kojoj je optužio Karića da od Srbije traži odštetu od 1,3 milijarde evra za "Mobtel". Alavi Bogoljub je zahtevao da mu država ustupi zemljište, firme i imovinu u toj vrednosti ili će je tužiti u Strazburu. Vučić, beskompromisni zaštitnik države, koju smatra svojim vlasništvom, odbio je Karića i proglasio ga izdajnikom, koji namerava da napusti naprednjački kartel i pridruži se nekom od opozicionih blokova.
Dvorske igre Vučića ne brinu, navikao je. Međutim, nije navikao da rešava probleme iz realnog života. Nezadovoljstvo građana uspešno je amortizovao medijskim trikovima, brutalnim lažima, policijskim i sudskim progonom kritičara, kolektivnom hipnozom i zastrašivanjem. Zadržao je kontrolu nad većim delom opozicije, odnosno lidera minornih stranaka, ali i sam je svestan da čekaju ispiti koje ne može da položi. Pao je već pri pokušaju da institucionalizuje predaju Kosova i Metohije. Od opozicije, veće probleme su mu napravili Srpska pravoslavna crkva i "Delije". Naravno, pobunu neće voditi popovi i navijači, ali oni su, odbijanjem da se pognu, obznanili da je car go, da ih ne može zaplašiti i ućutkati. Oni su bacili grudvu, koja će se pretvoriti u lavinu.
U strahu, Vučić može da odgovori samo još većom represijom. Za početak, ukinuo je parlamentarizam. Maja Gojković je odbila da zakaže sednicu Narodne skupštine s objašnjenjem da bi je opozicioni poslanici iskoristili da vređaju Aleksandra Vučića. Ako je predsednica Skupštine mogla da ukine pravo na rad legitimno izabranih predstavnika naroda, onda neće biti iznenađenje kad vlast zabrani rad svih nepodobnih medija, stranaka, sindikata, udruženja građana... Uostalom, to se već dešava na svim nivoima, zloupotrebom državnih institucija. Pravosudnoj torturi su izloženi mediji, među kojima je i Magazin Tabloid. Bezbednosna informativna služba ne štiti zakon, nego interese braće Vučić. Policija učestvuje u krivičnim delima koje vrše opaki režimski kriminalci poput Sime Spasića. Naprednjački batinaški odredi razbijaju opozicione štandove i radničke proteste. I, opet, sve to uzalud.
Vučić neće pasti na temi Kosova i Metohije, niti na nekom drugom političkom pitanju. To ga je samo uzdrmalo, oboriće ga glad, beda i beznađe - posledice njegovih politikantskih eksperimenata. U očajanju, ljudi dižu ruku na sebe, ubijaju se jer nemaju 150 evra da plate struju, da hrane porodicu. Golu egzistenciju pokušavaju da obezbede radom u robovskim uslovima za minorne plate. U većini domaćinstava ležu i ustaju sa strepnjom hoće li se pojaviti javni izvršitelji, da im otmu nameštaj, stan ili kuću.
Čir, koji je stvorila naprednjačka kasta, mora da pukne. Ako bude sreće, to će se desiti na izborima. Nažalost, samo lakoverni mogu da se nadaju da će Vučić kad-tad dozvoliti glasanje u regularnim uslovima. Nikad se neće odreći medijskog mraka, iako to nije od presudnog značaja. U ovakvim okolnostima, građanima nije potrebno da u "Dnevniku" vide i čuju saopštenja opozicionih stranaka, niti da im se s novinskih stranica objašnjava kako izgleda život u Srbiji. Svi to znaju, dovoljno im je da pogledaju u svoje frižidere i novčanike. Više ne prolaze ni pretnje nasiljem. Poput navijača, mnogi će se ohrabriti da diktatorovim zlikovcima kažu - jebo vas Vučić. Ni kupovina glasova neće uspeti. Kad je bio radikal, Vučić je mnogo više cenio Srbe, bio je spreman da za jednog ubije sto muslimana. Sad, kao naprednjak, mrtve duše otkupljuje za po jednu ili dve crvene. Sve mu je uzalud. Ne samo popovi i navijači, svest o neophodnosti i načinu promene vlasti imaju i politički angažovani intelektualci.
- Vreme je za pobunu. Usred očaja u kome se nalazimo ne vidim drugi način da se spasemo malignog režima koji je prožeo sve pore našeg društva. Mislim da više ne postoji nada da ćemo ga se rešiti na legalan način, preko izbora koji su apsolutno nelegitimni. Zato se zalažem za hiruršku intervenciju - rekao je Goran Marković, filmski reditelj i osnivač Pokreta slobodnih građana.
Pobuna je počela. Nezadovoljstvo koje je tinjalo u svakom normalnom čoveku, planulo je na stadionu. Ne zna se koliko će vremena biti potrebno da stigne na ulicu, ali izvesno je da naprednjački horor neće imati hepiend. Nikad nijedan diktator nije uspeo u borbi protiv vlastitog naroda. Neće ni Vučić.