Postdemokratija

Slučaj državne službenice Milene Ivanović

Pred desetak hiljada građana na mitingu u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je posebno pozdravio prisustvo Milene Ivanović, koja je stajala u prvom redu zajedno sa najvišim predstavnicima države i vlade Srbije u kojoj je zaposlena. Nije, međutim, jasno da li je ona tu privedena ili samo dovedena kao svi koji imaju državni posao. Ili je došla svojom voljom, mada je na sahrani Olivera u Beogradu izjavila da njena noga nikad više neće kročiti na Kosovo. Ili se i sama pitala kako se tu našla i šta će tu, dok se Vučić glasno pitao gde su granice države koju vodi. I niko da mu kaže da pogleda Ustav i Miroslavljevo jevanđelje na kojima je dao zakletvu, piše kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Bio je Vučićev Gazimestan i ništa. Osim što je po ko zna koji put pogazio datu reč da će tu saopštiti svoj plan za rešenje Kosovske trilogije. Prema njegovoj najavi ovo je trebalo da bude treće, završno poglavlje Kosovskog ciklusa, posle prvog ispisanog davne 1389, i drugog na Gazimestanu 1989., ali je u poslednji čas Vučić shvatio da ovo nije ta godina koja treba da se završava sa brojem devet, pa je celu stvar odložio do naredne 2019. To je nedvosmisleno poručio nedovršenom rečenicom, kada je ustvrdio da nije istina da mora da preda Kosovo do kraja ove godine. Nije rekao šta je istina, i nije rekao da to neće učiniti, samo da neće ove godine. I uopšte, uglavnom je govorio šta nije istina, šta neće uraditi i šta neće dozvoliti, umesto istine i svojih pravih namera. Prosto je neverovatno da se u tako dugom govoru, skoro sat vremena, ništa ne kaže. Zapravo, rekao je on svašta, za svakog ponešto, ali baš zato kontradiktorno, tako da jedno drugo potire. Naprimer, u patriotskom delu izlaganja posebno je naglasio: "...Ne nudim vam oružje i municiju, ali vam garantujem da nikome nećemo dozvoliti da protiv vas upotrebi oružje i municiju", da bi posle priče o naoružavanju naše vojske najmodernijim oružjem i oruđem, pri kraju govorancije zaključio: "Nisam govorio o oružju jer ja to ne želim i ne znam"!?

Za Vučićev mentalni sklop, sasvim je logično da priča koja je počela 1389., sa devet Jugovića, bude zaokružena 2019., kada će on konačno da pogazimestani devetu božiju zapovest koja, prema tumačenju vladike Nikolaja Velimirovića, kojeg on inače voli često da citira, glasi: "...Ne budi lažan ni prema sebi, ni prema drugima. Kad preuznosiš sebe i hvališ se pred ljudima, ljudi ne znaju, no ti sve znaš. Ako ponoviš tu lažnu svedodžbu o sebi više puta, ljudi će se vremenom uveriti da ih lažeš. A ako neprekidno ponavljaš jednu laž o sebi, ljudi će svi znati da ti govoriš laži, no tada ćeš ti početi verovati sam u svoje laži i tako će laž za tebe postati istina. A, kad govoriš laži o drugom, taj čovek zna da si ti lažni svedok. I ti znaš da lažeš, tako si ti drugi svedok protiv samog sebe. A, Bog je treći svedok. Kad god, dakle, iskažeš lažno svedočanstvo, znaj da su trojica svedoka protiv tebe. I znaj da će te jedan od njih prokazati celom svetu..."

Dakle, na Kosovu ništa novo, posebno ništa istorijsko. Istorijske su samo laži da nema nikakvog sporazuma i da ga skoro neće biti. Kao i izjave da kosovske Srbe on, Vučić, neće da laže i nikad neće pozivati na oružje, a istovremeno, da se ni jednog trenutka neće dvoumiti da ih odbrani ako budu napadnuti. Samo nije rekao kako? Kako on to zamišlja kad i njega, predsednika države, običan kosovski policajac može da zaustavi na sred puta i vrati nazad, sa sve obezbeđenjem i pratnjom? Novost je ipak da predsednik javno priznaje da ne zna gde su granice države koju vodi. "...Nije istina da hoću da menjam granice, jer gde su nam granice? Mi mislimo jedno, Albanci drugo, neki u svetu jedno, neki drugi drugo". Halo, predsedniče!!! Zemlja zove! Nije važno šta ko misli gde su nam granice, nego šta piše u Ustavu, na kojem si se zakleo! Upravo zbog toga ti ni ne nazireš rešenje jer ga nema tu gde ga ti tražiš. Nema rešenja u dogovoru sa Tačijem, dok obojica ne postanete vlasni da pregovarate o kompromisu koji očigledno izlazi iz okvira Ustava i vaših nadležnosti.

Da bi se uopšte moglo pristupiti traganju za rešenjima koja podrazumevaju nove granice, mora se promeniti Ustav, što ne zavisi od Albanaca, na koje se već tradicionalno prebacuje krivica za svaki promašaj vlasti u Beogradu. Ustavom se moraju otvoriti mogućnosti za takav kompromis i utvrditi ovlašćenja za pregovare, opet isključivo po Ustavu. A onda, ako Vučić dobije takav mandat, što ne bi trebalo da mu bude problem s obzirom na odnos snaga u Narodnoj Skupštini, mora prestati da lično ili preko svojih trbuhozboraca, o Albancima govori sve najgore. Ne ide, brate, da narodu nudiš suživot sa onima za koje uredno širiš glas da bi nas najradije žive pojeli. Nema kompromisa, pa bilo to i razgraničenje, bez primirja i pomirenja onih koji na to treba da pristanu. Dva naroda, koji su kroz istoriju itekako umeli da žive zajedno i da se poštuju i pomažu.

Da naš najveći problem nije u Albancima, nego u nama, najbolji je primer Milena Ivanović, koju je Vučić posebno pozdravio uz najavu da će ulica koja nosi ime njenog ubijenog supruga Olivera Ivanovića, biti najlepša u Kosovskoj Mitrovici.

Ni najdobronamerniji posmatrači ne mogu da se ne zapitaju otkud ona tu na Vučićevom mitingu u prvim redovima, rame uz rame sa najvišim državnim zvaničnicima. Kako se to slaže sa poznatim kritičkim odnosom njenog pokojnog supruga prema toj vlasti u Srbiji i njenom odnosu prema Kosmetu i Srbima koji tamo žive? Posebno, imajući u vidu satanizaciju kojoj je bio izložen od te vlasti, kao i (ne)angažovanje režima u Beogradu u otkrivanju njegovih ubica. Oni koji ne mogu da razumeju tako radikalnu promenu Mileninog stave, koja je neposredno posle sahrane u Beogradu izjavila da njena noga nikad više neće kročiti na Kosovo, sada su prvi put saznali da je ona u međuvremenu zaposlena u vladi Srbije, odnosno u kabinetu premijerke Ane Brnabić. Malo bolje obaveštenima nameće se pitanje i otkud ona u vladi, pošto se sećaju kako je svojevremeno na pitanje novinara da li će nastaviti Oliverovu borbu izjavila: "...Politiku mrzim više od svega, u te vode ne bih ušla ni po koju cenu!".

Znam da nije lepo, a ni politički korektno, napadati ženu, pa još udovicu sa dvoje maloletne dece, ali nije lepo ni gledati je kako se ponižava u sprezi sa najvećim političkim neprijateljma njenog mučki ubijenog supruga, kojem su upravo oni nacrtali metu na čelu. Da ne govorimo sad o tome da se sumnjive okolnosti pod kojima je likvidiran, odnose i na njih, bar dok se ne završi istraga i otkriju izvršioci i naručioci atentata na Olivera Ivanovića. Ne mora ona da ih optužuje, ali ne mora i ne sme ni da ih amnestira od moguće krivice i odgovornosti. A upravo to radi svojim prisustvom na njihovom mitingu. I ne samo tako, nego i svojim izjavama, koje su radikalno drugačije od onih koje davala neposredno posle atentata. "...Znamo ko te je ubio, ali oni koji su to uradili moraju da znaju da se to neće tek tako završiti", bila je njena prva izjava od koje je čini se odustala. Zašto?

Da li zato što se u međuvremenu zaposlila u vladi Srbije? Jasno je da ona sad mora da se sama stara o egzistenciji, svojoj i svoje dece, ali ostaje pod znakom pitanja da li je to najbolje rešenje, da stane pod zaštitu onih čiju Oliver nikako nije želeo. I njemu su nuđene razne političke pozicije u Beogradu, da bi bio sklonjen sa Kosova i ućutkan, ali je on sve odbio, što ona svakako dobro zna.

Sa tim činom, stajući pod taj kišobran, kompromituje i njega i ono za šta se borio i platio životom. A nije da nema kvalifikacije i na osnovu toga drugačije mogućnosti za zaposlenje. Ona je doktorirala na Ukrajinskom jeziku i ranije već radila kao docent na beogradskom Univerzitetu. Ništa ne bi bilo prirodnije i čistije nego da se tamo i vratila, čak i uz eventualnu pomoć režima ako je neophodno, jer taj režim objektivno ima odgovornost, pa i obavezu da pomogne Oliverovoj porodici. Istina i to je državni posao, ali sa mnogo više digniteta, jer Univerzitet ipak ima nekakvu autonomiju. Ovako, sa pozicije direktno zavisnog državnog činovnika, kad učini ili kaže bilo šta, nikad nije jasno koliko je iskreno a koliko iznuđeno. I sumnjivo je uvek kad podržava, brani ili hvali Vučića, a sve je više toga. Demantujući spekulacije da Vučić nije hteo da primi Olivera Ivanovića nekoliko dana pre ubistva, nedavno je, na primer, izjavila: "...Ta informacija nije tačna. Oni su se ranije dogovorili da se vide, ali do tog sastanka nije došlo". Narod bi rekao, nije šija nego vrat.

Sve u svemu, tužno je gledati kako se povija žena koja se tako odlučno i hrabro borila za svog supruga dok je bio u albanskom zatvoru pod optužbom za najteže ratne zločine. Tim pre što time ne blamira samo sebe, nego i njega. Sad izjavljuje kako je Vučić mnogo pomogao i njoj i Oliveru, a ne pada joj na pamet da bi i to mogao biti razlog za targetiranje i progon njenog supruga od strane Vučićevih hijena. Ako je pomogao, a ovaj posle izlaska iz zatvora nije pokazao dovoljno zahvalnosti, već naprotiv nastavio da se joguni?

U svakom slučaju, slučaj državne službenice Milene Ivanović je poučan, a naravoučenije bi moglo biti: Ne mešaj se sa pomijama da te svinje ne pojedu. A, sa stanovišta spoznaje vremena u kojem Vučić upravlja ljudskim sudbinama, zanimljiv je, jer nije jedini. Nešto slično je prošla i Ružica Đinđić, koja je u jednom trenutku slabosti morala čak da izjavi kako je Vučić podseća na njenog Zorana. Posle toga se pokrila ušima i nestala, ali bar je niko ne pita za nasleđenu imovinu.

Tako nekako je i sa Šešeljem, koji se više ne buni ni protiv čega, pa čak ni protiv predaje Kosova. Sve se postiže podmićivanjem i ucenama. Tako je Vučić pokušao i ovom prilikom sa kosmetskim Srbima, kada im je umesto rešenja sudbinskog pitanja zamazivao oči sa parama koje će uložiti u njihove opštine. Da li je moguće da je sve u lovi, da je baš sve na prodaju?