„Enigma Ćićko" (4)

Pod stalnom sumnjom, bez krivice

Poznato je da su sukobi u komunističkom svetu, kao i u svim totalitarnim režimima, bili nemilosrdni i brutalni. Žrtva jednog takvog sukoba u nas bio je revolucionar iz Toplice Ratko Pavlović Ćićko. O tome je napisano više tekstova, jedan je iz pera našeg stalnog saradnika književnika Ivana Ivanovića. Pisac je u polemičkoj knjizi „Rade Drainac između četnika i partizana" (2002) sublimirao svoja saznanja o tome u poglavlju ENIGMA ĆIĆKO. Uz saglasniost autora, prenosimo ovaj tekst u našem feljtonu.

Ivan Ivanović

Neposredno svedočenje o progonu Ćićka ostavio je u vidu romana nekadašnji gimnazijalac iz Topličke Male Plane i borac Topličkog partizanskog odreda od 1941. g. Radisav Veličković Munja.

U romanu „Varnice pod pepelom" junak romana priča kako je dobio zadatak od Partije da ubije komandanta Veljka (u stvari Ćićka; likovi su prepoznatljivi, pa se pre može govoriti o autorovoj ispovesti nego o umetničkom delu, a imena su izmenjena da bi se obezbedio alibi).

Zanimljivo je da u romanu možemo da prepoznamo Petka Vukovića, čoveka koga mnogi proglašvaju Ćićkovim ubicom, pre svih obaveštajac iz Surdulice Živojin Cvetanović Brka. On je ovde dat kao Ćićkov telohranitelj, koji se ne odvaja od komandanta jer zna šta mu se sprema. Meni je ova verzija uverljivija od Brkine!

Na Blagoja Neškovića na neki način ukazuje i Svetozar Vukmanović Tempo u intervjuu u Omladinskom pokretu od januara 1996. g. Na jugu Srbije je, međutim, opšte mišljenje da je upravo Tempo politički najodgovorniji za Ćićkovu smrt, jer ga je on prekomandovao u Crnotravski kraj, a navodno je i doneo naredbu za njegovu likvidaciju. (Zasad su to samo nagađanja, Tempovi tužiocu nisu izneli nikakav valjan dokaz.)

U Politici se javio i Rade Milanović, pukovnik u penziji, da ispriča da mu je Ljubinko Nestorović Ozren, poznati udbaš iz Prokuplja, pred smrt poverio da priprema knjigu o Ratko Pavloviću Ćićku. Čak je Ozren putovao u Španiju da bi prikupio o Ćićku određene podatke! (Radomir Mrdaković, očigledno, neće biti poslednji Ćićkov biograf!) Na pukovnikovo pitanje šta je istina o pogibiji Ćićka, Ozren je nedvosmisleno odgovorio da je Ratko ubijen u Crnoj Travi, po nalogu CK KPJ!

Na kraju, u Politici se javio i nepotpisani autor (podaci o autoru poznati redakciji), koga ćemo stoga zvati Anonim, sa vrlo zanimljivim, gotovo dramskim tekstom o Radivoju Bati Uvaliću. Anonim više postavlja pitanja nego što na njih odgovara. Za sebe kaže da je kao sasvim mlad borac u Topličkom odredu bio „zadužen" za Batu Uvalića, ali da ga je ovaj profesor osvojio širinom pogleda, gospodskim ponašanjem, poznavanjem situacije.

Nije dolazilo u obzir da ga mučki ubije, što mu je bilo sugerisano! Umesto toga, ispričao je Bati šta mu se sprema. To ih je zbližilo, pa mu je Bata, da bi mu objasnio svoj položaj, poverio jednu važnu partijsku tajnu. Za vreme najvećih sukoba u Španskom građanskom ratu, Bata je bio opozvan sa fronta i doveden u Pariz na specijalni zadatak.

Zadatak je bio da se infiltrira u tajnu mrežu Gestapoa i utvrdi zašto dobrovoljci na jednu komunističku „javku" često stradaju na putu od Jugoslavije do Španije ili u samoj Španiji. Bata je ustanovio da glavni čovek te „javke" radi u isto vreme i za Kominternu i za Gestapo!

tome je obavestio svoju partijsku vezu, čoveka koji mu je poverio taj zadatak. Ubrzo je „špijun" nestao iz Pariza i dobrovoljci više nisu stradali. Kad je izbio partizanski ustanak u Jugoslaviji, na Batino zaprepašćenje, oba ova čoveka, i dvostruki agent i pokretač istrage, našli su se u samom vrhu Komunističke partije Jugoslavije, u Politbirou CK, u najužem ratnom rukovodstvu, u Glavnom štabu partizanskog pokreta! Od njihovog odnosa i uticaja zavisila je Batina sudbina!

Anonim danas misli da su za Batin izveštaj znali još neki ljudi i da su svi oni doživeli približno istu sudbinu: Čeda Kruševac, Ćićko, Lola Ribar, Ivan Milutinović, Petar Drapšin...

U toku rata Anonim nije mogao da čuva Batinu tajnu, nego ju je poverio svom partijskom rukovodiocu i rođaku, Radošu Jovanoviću Selji. Selja tu tajnu nije širio, umesto toga premestio je Batu na rad u ilegalnu partizansku štampariju, smeštenu u jednoj zemunici na najgušće pošumljenom delu Jastrepca. Samo mali broj najpoverljivijih ljudi znao je za njenu lokaciju. Anonim smatra da je Selja to uradio da bi spasio Bati život. On je ponovo dobio zadatak da čuva Batu, ali ovoga puta na sasvim drugi način, od mogućih atentatora. (Za zemunicu se uporno raspitivao jedan borac, koji je u odredu vodio pravu hajku protiv trockista, ali Anonim je odbio da mu otkrije njenu lokaciju.)

Jednog dana se na Jastrepcu pojavio čovek u uniformi engleskog oficira, koji je po dovođenju u štab odreda izjavio da je bio u misiji u štabu četničkog komandanta Keserovića na Kopaoniku, ali da se izvukao i došao ilegalno na Jastrebac „sa ciljem da se uveri u dejstva partizana, jer četnici sarađuju sa Nemcima".

Raspitivao se za svog poznanika Batu Uvalića! U štabu su bili oprezni, pa su sproveli opsežnu proveru i uskoro su preko doktora Voje Stojanovića, koji je u to vreme bio blizu Keserovića u Lukovskoj Banji, saznali da niko nije prebegao iz četničkog štaba. Pozvan je Bata na suočenje, i on je tog čoveka prepoznao kao jednog od tajnih agenata iz Pariza! Anonimu se poverio da je taj čovek poslan iz partizanskog vrhovnog štaba da njega likvidira!

Anonim je kasnije ranjen i lečen u Italiji. Po izlasku iz bolnice, prebačen je avionom 1944. g. na partizanski aerodrom u Kosančiću blizu Bojnika. Postavljen je za komesara brigade, u kojoj je Bata Uvalić bio rukovodilac polit-odeljenja. Pitao je Batu jesu li otklonjene sumnje u pogledu njegovog delovanja u Parizu? Ubrzo posle toga Bata je degradiran u običnog borca izviđačke čete u jednoj drugoj jedinici.

Na kraju rata dobio je zadatak da učestvuje u raščišćavanju jednog minskog polja, gde je bio teško ranjen. Greškom se njegovo ime našlo na spisku poginulih, on misli da mu je to spasilo život. (Kasnije je Anonim saznao da je onaj borac sa Jastrepca, koji se uporno raspitivao za Batinu zemunicu, poverovao u taj spisak!)

Kao čovek koji je znao Batinu tajnu, Anonim je bio na stalnom udaru! Kasnije je zaglavio na Golom otoku, iako nije bio staljinista. Dobio je četrnaest godina zatvora, od kojih je izdržao polovinu.

Zanimljivo je šta se kasnije desilo sa Batom Uvalićem i Radošom Jovanovićem Seljom, ljudima koji su znali identitet „gestapovca" iz Pariza, koji je postao najviši državni i partijski rukovodilac.

Posle rata, Bata Uvalić je bio član partijskih rukovodstava, profesor univerziteta, ambasador SFRJ u Indiji. Jednom prilikom mu je palo na pamet da iz Jugoslavije u Indiju putuje automobilom! Kolima je upravljao njegov saborac iz Toplice, narodni heroj Obrad Lazović Živko (u Toplici poznat pod nadimkom Živko Ludi!).

Anonim za njega kaže da je u ratu obavljao „vrlo poverljive zadatke". Na putu kroz Iran, kod grada Isfahana, doživeli su saobraćajni udes u kojem je Bata Uvalić na licu mesta poginuo, a vozač Živko prošao sa lakim ozledama. Anonim kaže da prava istraga nije vođena!

Radoš Jovanović Selja takođe je posle rata obavljao važne državničke i partijske funkcije (ambasador u Bugarskoj, član najviših partijskih foruma). Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na autoputu kod Svetozareva (danas Jagodina), vozeći sopstveni automobil. Putovao je iz Toplice, gde je kao član CK SK Srbije prisustvovao partijskom sastanku, za Beograd. Navodno je zaspao i smrskao sebe i auto podletevši pod kamion, koji je bio parkiran na putu. Ni ta smrt nije do kraja razjašnjena.

Anonim se pita „da li to mrtva usta ne govore"? Za sebe kaže da je on poslednji živi svedok koji zna za strašnu Batinu tajnu! Možda mu je sudbina namenila da saopšti imena dvojice važnih rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije iz Pariza? U članku u Politici to nije učinio.

Moguće je da Čitaocu Anonimova priča deluje nerealno. Ipak, teško je poreći da je interesantan taj „lanac smrti" koji je proizvelo otkriće Bate Uvalića o radu partijskog vrha KPJ u Parizu. U svakom slučaju, „enigma Uvalić" može da bude još jedna u nizu enigmi u komunističkom pokretu.

Ćićkov sukob sa Partijom u Toplici

Ćićko je u Toplicu došao obeležen kao „trockist", što će reći otpadnik od Partije. Pristupio je revoluciji jer drugog puta nije imao. Zahvaljujući porodičnoj slavi, ali i ličnim sposobnostima, ubrzo se nametnuo kao organizator i vođa partizanskog ustanka u Toplici. Narod Toplice ga je proglasio svojim „voždom". Partija je na to nerado gledala, jer je ustankom mogla da rukovodi samo ona. „Partija je partizanima bila isto što i gvožđe betonu" - reči su jednog partijca. Svi nesporazumi oko Ćićka bili su u vezi sa partijskim funkcionerima. Kad su Ćićku na Pasjaču iz Beograda dobegla dva „Španca", za Partiju je to bila opasna „trockistička grupa", koju treba likvidirati. Partija je odlučila da Ćićka suspenduje.

Isključenje iz Partije je za tadašnjeg partijca bilo ravno tragediji, jer su Partija i revolucija bile jedini smisao njegovog života. Direktiva za progon Ćićka dolazila je direktno iz vrha Partije, toplički komunisti su oklevali da je izvrše. Stoga status Ćićka u topličkom partizanskom pokretu postaje krajnje nejasan: ne može da bude komandant, ali može da rukovodi napadima, ne može da bude ideolog, ali može da drži govore narodu.

Njegovi biografi citiraju razna partijska dokumenta, pisma, naredbe, zaključke sa saslušanja, presude, zapisnike, ali ne mogu da odgovore na pitanje u čemu se sastojao Ćićkov sukob sa Partijom. Zato je Ćićko do danas ostao enigma, a nove knjige, poput Mrdakovićeve, samo komplikuju ionako komplikovanu situaciju oko ovog narodnog heroja.

Kakva su bila Ćićkova politička ubeđenja, koje je stavove zastupao, šta je govorio? - to, nažalost, ne znamo. Oba njegova biografa ističu da je imao svesku u koju je svakodnevno nešto zapisivao, ali oni ne znaju šta. Ćićko im se nije poveravao, nije im govorio o svojim ličnim problemima, nije im se otvarao. Samo bi ta sveska mogla da otkrije šta je taj čovek nosio u sebi tih godina.

Prosto je neverovatno da Ćićkov dnevnik nije sačuvan. Ako je Rade Drainac, koji nije imao nikakva iskustva u konspirativnom radu, zakopao svoj dnevnik, kako da to ne uradi Ćićko, koji je prošao Španiju i dobro znao šta je komunistička partija.

Partijski drugovi mu rade o glavi, osuđuju ga na smrt, metak u leđa ga stalno vreba, on nešto beleži, ali se ne doseća da to treba da skloni za buduća pokoljenja. Zar mu nije bilo jasno da će njegov slučaj da uzbuđuje naraštaje Topličana? Ne sumnjam da bi taj izgubljeni Ćićkov dnevnik bio njegova najbolja odbrana pred istorijom.

Njegov stric i zaštitnik, Boža Pavlović, zakopao je Pećančevu arhivu iz 1917. g. u njihovoj štali u Berilju (nažalost, nije to uradio stručno, pa je arhiva propala), zar Ćićko to nije znao? Još neverovatnije je da borci Druge južnomoravske brigade, čiji je Ćićko bio komandant, ne sačuvaju njegovu kožnu torbu, ako već nisu mogli mrtvo telo?

Ipak, ponešto od Ćićkovih političkih stavova možemo da vidimo iz dokumenata, koje su citirali njegovi biografi. Reč je o tri takva dokumenta.

Milivoje Perović navodi Ćićkovu diskusiju na jednoj partijskoj konferenciji, iz koje možemo da vidimo njegov odnos prema zavičajnoj Toplici. Na toj konferenciji Ćićko je rekao da Toplica ne može više da bude „srpska Vandeja", koja guši radničke i sve druge slobodarske pokrete. Ta je Toplica radila Beogradu ono što je Vandeja radila Parizu.

Provincijska Toplica je preko svojih sinova, koji su, siromašni a po tradiciji borbeni, odlazili u razne službe - žandarme, finanse, graničare, razne služitelje itd. - gušila slobodarske pokrete u Beogradu. „Treba Toplicu od Vandeje pretvoriti u Pariz! Da ona više ne igra ulogu žandarma u našoj zemlji, nego, naprotiv, oslobodioca. Treba tu Toplicu, bazu srpske reakcije, pretvoriti u bastion slobode!"

Radomir Mrdaković navodi Ćićkov govor narodu u Kruševici početkom decembra 1941. godine. Navodno je on ovaj govor zabeležio da bi mogao da ga koristi kad svm govori po selima. (Razume se da kao običan radnik nije bio vičan govorničkoj veštini.) Kaže, da ni pre ni posle nije slušao takvog oratora. Ćićko je ponekad govorio više od jednog sata, a narod ga je slušao pritajenog daha.

U govoru u Kruševici, Ćićko se najpre osvrnuo na rad Koste Pećanca. Odao je priznanje njegovim zaslugama iz prošlosti: „Cenimo njegovo četovanje po krajevima pod Turcima, poštujemo njegove zasluge u ustanku 1917. godine!" (Posleratna komunistička istoriografija nije priznala te zasluge Pećancu, već ga je proglasila izdajnikom za sva vremena.)

Takvog Pećanca je narod prihvatio kao „borca koji ne priznaje kapitulaciju, verujući da će nastaviti borbu i sprati ljagu, koja je naneta našem narodu i njegovoj herojskoj prošlosti". Tim više mu danas zameramo što je sluga okupatoru. „Pećanac je izdajnik i sluga okupatora i svaki pošten Srbin i rodoljub treba da ga prezre!" Zatim se Ćićko okomio na predratne nenarodne režime, optuživši ih za izdajstvo. „Te vlade su više volele da zemlja padne u ropstvo, nego da narod uzme vlast i liši ih opljačkanog bogatstva."

Pošto se pozvao na Kosovo, topličke junake, slavnu srpsku prošlost - dakle na mit, Ćićko je imenovao glavne neprijatelje naroda u Srbiji; to su: Dimitrije Ljotić, Milan Nedić i Kosta Pećanac. (Interesantno, Dražu Mihailovića nije spomenuo, iako je u međuvremenu u Zapadnoj Srbiji došlo do raskola između Mihailovićevih četnika i Titovih partizana i započeo građanski rat, prema kojem je sukob u Toplici bio tek dečja igra!)

Zatim je Ćićko veličao Crvenu armiju, za koju je rekao da će pobediti Hitlerovu armadu, a da su jugoslovenski partizani samo saborci te armije. „Mi partizani izabrali smo put borbe i žrtava. Sloboda se ne dobija na tanjiru, već krvlju svojih sinova!" Na kraju je definisao partizanske ciljeve u Toplici. „Sada nam je zadatak da likvidiramo četnike u Kosanici, da osiguramo zaleđinu i da onda krenemo na gradove gde su okupatori."

Nije li ovde Ćićko i nehotice otkrio glavni cilj komunističke revolucije: najpre likvidirati političke protivnike, dobiti građanski rat, pa onda oslobađati zemlju? U jednom pismu, njegov vrhovni komandant Tito, koga on nije imao prilike da vidi, kaže to isto.

Držim da u Ćićkovom govoru (ako ga je Mrdaković tačno naveo) nema nikakvih elemenata trockizma (komunizam kao svetski proces, permanentna revolucija), ali ima nacionalizma, pogotovo populizma.

Treći dokument predstavlja saslušanje Ratka Pavlovića Ćićka pred partijskom komisijom 6. avgusta 1942. g., čiji je zapisnik poslat Glavnom partizanskom štabu za Srbiju. Navešću delove tog saslušanja, koje objavljuje Milivoje Perović, a koji se odnose na nacionalno pitanje. Iz njih se vidi da je glavna optužba protiv Ćićka bila - nacionalizam.

Ćićko je optuživan zbog mišljenja kod mesnog stanovništva da su meštani, Crnogorci, sistematski bezrazložno potiskivani iz partizanskog rukovodstva i zamenjivani strancima. Kada je Ćićko premešten u Kukavički odred odlukom Okružnog komiteta KP, saopšteno mu je da može da bira između Babičkog i Kukavičkog odreda, ali nikako ne može da ostane u Topličkom niti da ode u Jablanički odred, da se ne bi povezivao sa Crnogorcima.

Kad smo kod Ćićkovog saslušanja, mene je najviše zaintrigirao njegov iskaz o odnosu sa "jednom drugaricom iz Prokuplja". Naime, Ćićko priznaje grešku da je pred komisijom bio neiskren po pitanju privatnog života, jer nije priznao odnos sa tom drugaricom. „To nisam učinio, jer su moja pisma od te drugarice otvarana i pošto su već znali, shvatio sam da to čine iz cinizma." Odavde proizlazi da Partija mora da ima uvid u privatni život svakog borca, pred njom ne sme ništa da se taji!

Inače, odnos „meštana" (crnogorskog klana) i „došljaka" (partijskog klana) detaljno opisuje Radomir Mrdaković u obe knjige i ja sam u „Draincu..." koristio njegove iskaze iz prve knjige.

Videli smo da je inicijativa za gonjenje Ćićka došla iz partijskog vrha, a da je niški Okružni komitet trebalo da bude egzekutor. Sticaj okolnosti je učinio da Ćićko preživi čistku „trockističke grupe u Toplici". Time proces protiv njega nije okončan, nego je otvoren. Radomir Mrdaković daje hronologiju Ćićkovih progona od strane Partije, pa ću ja da je pozajmim od ovog autora.

Na partijskim konferencijama između 14. i 18. decembra 1941. g., održanim na Belom kamenu i Pasjači, u ulozi glavnog tužioca protiv Ćićka javlja se sekretar Okružnog komiteta, Sreten Mladenović Mika, što po funkciji, što po ličnom stavu. Mika je bio delegiran iz Beograda u Niški okrug kao predstavnik Pokrajinskog komiteta; bio je metalski radnik i prema intelektualcu Ratku Pavloviću imao je i te kakve predrasude.

Na konferencijama je dominantan bio stav da je „KPJ jedina politička sila koja rukovodi celokupnom narodnom borbom". Iz tog aspekta je analiziran rad Odreda i zauzet kritički stav. Prevladalo je Mikino mišljenje da štab Odreda deluje mimo uputstva Partije. Za komandanta Odreda, Jelisija Popovskog Marka, rečeno je da se kao vršilac komandirske dužnosti stavio u službu Odreda a ne u njegovog komandanta, što znači da je komandu prepustio svom zameniku. Ćićko je napadnut da nema „boljševičke odanosti za Partiju"; da ne „saobražava sebe Partiji, već teži da Partiju saobrazi sebi i time dolazi u sukob sa Partijom".

Zaključeno je da će se „strogo postupati prema svima onima koji budu delovali mimo Partije, jer bi to stvorilo mogućnost frakcionaštva i grupaškog delovanja". Posledica te kritike bila je smenjivanje Ćićka sa položaja komandira Kosaničke čete, što je, prema Mrdakoviću, imalo trajne negativne posledice za partizanski pokret u Toplici. Veoma rđavo se odrazilo i na ponašanje Ćićka. „Ma šta mi pričali i pisali, istina je da posle odlaska iz Kosaničke čete Ćićko više nije bio onaj razdragani, pravi Ćićko."

Kad su Bugari prispeli u Toplicu, štab Topličkog odreda je odlučio da ih ne napadne. Zbog toga je sekretar Okružnog komiteta Mika, u dogovoru sa članom Pokrajinskog komiteta za Srbiju, Vasilijem Buhom - Jovom, doneo odluku da se ceo štab odreda smeni. Iz Partije su isključeni Marko, Tatko i Ćićko, a Nata Jocić - Vera je kažnjena. Ovde nije jasno je li Ćićko bio član Partije? Ako nije, kako je mogao da bude isključen?

Za taj štab je rečeno da je to „grupa intelektualaca, koja je Partiju bacila „iza leđa, i da je uspehe u borbi Partije i partizana pripisala sebi, da je Odred pasivizirala i nije širila ustanak". Posle toga je Mika doneo kobnu odluku da ide na Kuršumliju, što se završilo partizanskom katastrofom. Mrdaković kaže da je glavni razlog smenjivanja štaba odreda bio popularnost njegovih članova u narodu, „tim više što su to bili intelektualci, a naša partija i revolucija su radničke, pa i u rukovodstvu odreda moraju biti radnici".

Sledeći i glavni partijski napad na Ćićka odigrao se u školi u Srednjem Statovcu 12. marta 1942. godine. Tada je partijska komisija u sastavu Mika, Milić Rakić Mirko i Lenka (Lepa Stamenković, iz poznate leskovačke porodice revolucionara, bila sekretar Okružnog komiteta Leskovačkog okruga, streljana u logoru na Banjici; njen brat Dragi Stamenković po završetku rata postao je značajan partijski funkcioner) ponovo raspravljala o Ćićku.

Ranijim optužbama dodata je nova, nedolazak Pasjačke čete na Kuršumliju. Prema Mrdakoviću, Mika je na sastanaku istakao da je Ćićko stalni problem i da je nepopraviv, te da sa njim treba raščistiti. Predložio je formalni premeštaj Ćićka u Kukavički odred i usputnu likvidaciju (kao što je ranije likvidiran Čeda Kruševac), za koju bi bio zadužen Mirko...

Izgleda da se ostala dva člana komisije nisu složila sa tim, pa je rečeno da Ćićko dobije prekomandu u Kukavički odred za običnog borca, a da se egzekucija odloži. Glavni razlog što je Ćićko još jednom izbegao smrt bio je u strahu egzekutora od reagovanja partizanskih boraca i naroda Toplice.

Stvar se završila tako što se Ćićko ubrzo „sklonio" iz Kukavičkog odreda kod nekih seljaka na Pasjači, a za narod je lansirana teza da je „Ćićko dobio kilu, pa je čak vršena i operacija, a da je to učinio hirurg Medenica iz Prokuplja". Ipak, otad će u upotrebu ući maksima „poslat u Kukavički odred" kao sinonim za likvidaciju.

Početkom aprila 1942. g. na Rgajskom visu likvidirana je elitna Vidojevačka četa, na čelu sa sekretarom Okružnog komiteta Mikom. Ćićko je ovu pogibiju izbegao (kao i svedok Radomir Mrdaković) najviše zahvaljujući činjenici da je bio udaljen iz ove čete.

Za kratko vreme došlo je gotovo da potpune eliminacije partizanskog pokreta u Toplici, što je omogućilo širenje Jugoslovenske vojske u otadžbini na ovaj kraj. Međutim, već početkom juna 1942. g. došlo je do obnove partizanske vojske. Tom prilikom je Ćićko na Jastrepcu ponovo saslušavan, ali je u međuvremenu štabu odreda stiglo pismo Pokrajinskog komiteta KPJ, sa potpisom Mihajla (Blagoja Neškovića), sekretara Pokrajinskog komiteta, da se Ćićku poveri dužnost komandovanja nad nekom jedinicom. Tako je Ćićko ponovo postavljen za komandira Pasjačke čete.

Iz jednog pisma Pokrajinskog komiteta Okružnom komitetu Leskovca (u međuvremenu je Toplica potpala pod Leskovački okrug) od 12. decembra 1942. g. vidimo da je sekretar tog Komiteta, Dušan Puđa - Žine, primio na svoju ruku Ćićka u Partiju, pošto ga je prethodno postavio za načelnika združenog štaba za Toplicu i Jablanicu. Međutim, Pokrajinski komitet je ovu odluku poništio, sa obrazloženjem da istraga nad Ćićkom još nije okončana.

Poslednji Ćićkov „nesporazum" sa Partijom dogodio se na jednom partijskom savetovanju u februaru 1943. g. u selu Novkovom Ridu, ispod Kukavice. Na tom savetovanju je govorio delegat Vrhovnog štaba, Svetozar Vukmanović Tempo, koji je u Pustu Reku došao radi daljeg širenja i organiziovanja partizanskog pokreta na jugu Srbije. Iako je bio u selu, Ćićko nije mogao da učestvuje na savetovanju, jer nije bio član Partije.

Jedan od učesnika savetovanja, partijac Stanko Nikolić - Magaški, postavio je pitanje Okružnom komitetu zašto Ćićko ne učestvuje na sastanku i kako to da on nije član Partije, ali mu je odgovoreno da o tome ne treba da pita, niti da govori.