https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Na tragu

Najveću štetu Srbiji nanose politički prevrtači i preletači, koji decenijama nekažnjeno lažu i varaju narod

Država koju su pojeli skakavci

Procenjuje se da će u novom skupštinskom sazivu biti dve trećine poslanika koji su promenili bar tri stranke, a da je čak 90 odsto državnih funkcionera imalo članske karte minimum dve partije. Od uvođenja višestranačja nijedan preletač nije snosio političku ili moralnu, a kamoli materijalnu odgovornost za prevaru glasača i krađu volje građana. Aleksandar Vučić je šampion u prevarnim radnjama; ne po broju promenjenih stranaka, nego po težini posledica svojih političkih avantura. Vučić se okružio sebi nalikim konvertitima, željnim vlasti, moći i novca. Isti motivi vode i lidere opozicionih stranaka poput Dragana Đilasa, čija Stranka slobode i pravde je postala parlamentarna, zahvaljujući transferima Marinike Tepić i Ane Stevanović, i pre nego što je učestvovala na izborima. Prevaranti će moći da zadovoljavaju svoju pohlepu dok god građani pristaju na ulogu žrtve.

Predrag Popović

U normalnim državama politički akteri su prolazni, a procesi trajni. U Srbiji je obrnuto. Isti političari upravljaju različitim, često i suprotstavljenim procesima. Da bi došli ili ostali na vlasti, kako bi ispunili svoje ambicije, politikanti pristaju na sve - menjaju ideologije, principe, stranke, saradnike, pa i vlastito ime. Svi preletači imaju iste lukrativne motive, ali razlikuju se po količini štete koju stvaraju na političkoj sceni i u celom društvu.

Za razliku od većine konvertita, koji se zadovoljavaju funkcijom u državnim institucijama, direktorskim mestom ili apanažom u nekom upravnom odboru, Aleksandar Vučić je Srbiji naneo nesagledivu štetu. Transformacijom iz velikosrpskog radikalskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika ugrozio je osnovne državne i nacionalne interese. Učvrstio je državnost albanske lažne republike Kosovo, rasprodao javne resurse, opljačkao građane i kriminalizovao društvo.

Vučić je s politikom počeo da koketira u okruženju Miladina Životića, osnivača i lidera Građanske inicijative za mir i, potom, Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca. Životić je iskoristio uticaj da pomogne mladom Vučiću, da ga preko Fonda za razvoj jugoslovenske omladine pošalje na jednogodišnji kurs u Brajton.

Po povratku iz Velike Britanije, u Vučiću je proradio nacionalistički nerv. Da li je vođen bosanskim zavičajnim instinktom ili direktivom britanske tajne službe, kako god bilo, Vučić je odbacio antiratne stavove svog mentora i na političku scenu stupio kao mladi radikalski jastreb. Pod suknjom vojvode Vojislava Šešelja, opijen mirisima krvavog šovinizma, Vučić je ostao 15 godina. Kroz to vreme, svom snagom je huškao na rat, stimulišući Srbe, bolje od sebe, da ginu i ubijaju u ime nacije, vere, slobode...Politički avanturizam, koji je tada zastupao, doprineo je etničkom čišćenju Krajine i hrvatskih urbanih sredina, milionima izbeglica svih nacija, hiljadama ubijenih i obogaljenih. Dok su drugi stradali, Vučić je profitirao na sve načine: finansijski, stambeno, statusno.

Kad je Šešelj otišao u Hag, da odgovara i strada za ono što su zajedno radili, Vučić je nastavio da brani Kosovo i Metohiju svim raspoloživim parolama. Iskreno se zaklinjao da se neće odreći nijednog dela teritorije Srbije, naročito ne "svete srpske zemlje". To obećanje je ispunio. Nikome ništa nije poklonio, sve je prodao.

U trampi za Kosmet, Amerikanci i njihovi evropski saveznici dali su mu vlast. Vučić se tada vratio na fabrička podešavanja, na drugosrbijanske stavove Beogradskog kruga. Da ne bi otkrio tragove, ni danas u javnosti ne pominje Životića, ali na sva usta hvali Životićevog i svog ideologa Radomira Konstatinovića. Naravno, Životić i Konstatinović nemaju veze s Vučićevom političko-mafijaškom praksom, obeleženom najtežim oblicima kriminala i korupcije, ubistvima, nasiljem i diktaturom.

Vučić je od Srpske napredne stranke napravio deponiju, na kojoj su se, kao na svom prirodnom staništu, našli preletači iz svih stranaka. Manekeni lopovluka i ostalih vrsta zla, za koje je optuživana Demokratska stranka, odlično su se snašli u Vučićevom okruženju. Čim je pušten iz pritvora, dok je još trajao sudski postupak protiv njega zbog korupcije, član predsedništva DS-a i gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević prešao je u SNS. Iz ćelije je, nešto kasnije, uskočio u ministarsku fotelju.

Iz Generalnog sekretarijata tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića u Vučićev naprednjački sekretarijat prešao je Vladimir Cvijan. Taj transfer je shvaćen kao signal da SNS sigurno dolazi na vlast, što je otvorilo sezonu preletanja iz "žutog preduzeća" u naprednjački kartel.

Za njima su krenuli mnogi funkcioneri DS-a, koji su preuzeli primat od radikalskih konvertita, izlečenih od šešeljizma. Na prste jedne ruke može da se izbroje naprednjački prvoborci, koji su stigli iz SRS-a, a da se danas nalaze na istaknutim stranačkim i državnim funkcijama.

Na ministarskim funkcijama nalaze se Nebojša Stefanović i Maja Gojković, koji su imali zapaženiji staž u SRS, Jadranka Joksimović je zapamćena kao zamenica urednice radikalskog biltena Velika Srbija, Nikola Selaković se isticao kao miljenik Olivera Antića, a Irena Vujović kao silikonska kafe kuvarica.

Sve važnije resore u Vučićevim vladama vodili su i vode kadrovi iz DS-a i G17, koji su raspoređeni i na ostala važna mesta u vlasti. Posle Gorana Vesića, nekadašnjeg šefa kabineta Zorana Đinđića, glavnu reč u Beogradu ima Aleksandar Šapić, koji je na političkoj sceni debitovao kao pomoćnik gradonačelnika Dragana Đilasa.

U Đinđićevoj vladi, na mestu pomoćnika ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, bio je Siniša Mali, aktuelni ministar ekonomije i ključar Vučićevog trezora. U Đinđićevoj, a kasnije i u Vučićevoj vladi bila je Kori Udovički. Kad je njena sestra Lidija Udovički otkrila korupcionašku aferu, u kojoj je optužila Vučićevog kuma Nikolu Petrovića da je reketirao njenog supruga Marka Krandala, vlasnika kompanije "Kontinental Vings", Kori Udovički je smenjena, a umesto nje za ministarku za lokalnu upravu i samoupravu postavljena je Ana Brnabić. Na taj način Brnabićka, koja je bila u direktorskom bordu Krandalove kompanije, nagrađena je za svedočenje u korist kuma Petrovića. Brnabić je nedavno javno priznala, i to na Pinku, da 2012. godine na predsedničkim izborima nije glasala za Tomislava Nikolića, nego za Borisa Tadića. Brnabićka se nikad nije kandidovala, za nju nikad niko nije glasao, a šest godina je, u dva mandata, obavljala funkciju predsednice Vlade Republike Srbije. Volja naroda nije bitna, naročito ne ako je u suprotnosti s Vučićevim perverznim kadrovskim inženjeringom.

- Preletači su ljudi koji u politici idu za ličnom pozicijom. Ako mislite na svoju ličnu poziciju, onda ume da vam bude svejedno u kojoj ste stranci - tvrdila je Gordana Čomić, potpredsednika Demokratske stranke, samo nekoliko meseci pre nego što se kandidovala na izbornoj listi Ujedinjene demokratske Srbije.

Čomićkina lista je osvojila manje od jedan odsto glasova, ali nema veze, ona je ličnu poziciju prigrabila na mestu ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.

Po dubini vladajuće nomenklature nalaze se preletači koji su u naprednjački kartel stigli iz svih stranaka. Iz Demokratske stranke Srbije tu su se udomili Branislav Nedimović, Predrag Petković, Andreja Mladenović, Milenko Jovanov, Dragan Šormaz i mnogi drugi. Svi su, pre transfera, žestoko kritikovali Vučića. Petković ga je optuživao za idaju Kosmeta, Jovanov ga je nazivao kriminalcem i fašistom, a najžešće uvrede mu je upućivao Nebojša Bakarec. Polizali su vlastitu pljuvačku i, kao nagradu, dobili odgovarajuće funkcije. Mlađan Dinkić je u Vučićevom kartelu zbrinuo sve svoje bivše saradnike iz G17 i URS-a, baš kao i Čedomir Jovanović iz raspadnutog LDP-a.

U tom društvo dobro se snašao i Vuk Drašković. On nije preletao, ali vlastite stavove i principe prevrtao je iz krajnosti u krajnost. Posle dugog komunističkog staža, stilizovan kao četnik iz filmova Veljka Bulajića, Drašković je u vreme porođajnih muka višestranačja istakao čvrstim nacionalističkim stavovima.

U sred Novog Pazara, na mitingu SPO-a, pretio je sečom svake ruke koja u Sandžaku digne turski barjak. Dve godine kasnije, kad se razbuktao rat u Bosni, optuživao je Srbe za ratne zločine i tvrdio da bi se borio na strani Alije Izetbegovića. Tada su i nastali stihovi: "Od svih gatačkih muslimana najgori su Vuk i Dana". U ispovednim memoarima "Meta", Drašković je odgovorio kritičarima: "Nacionalisti me nisu razumeli, nisu shvatili da nikad nisam bio njihov."

Na promeni stavova, osnovnom repromaterijalu u političkom biznisu, niko nije profitirao kao bračni par Drašković. Od 1997. godine, kad je SPO u saradnji sa SPS-om uzeo upravu nad Beogradom, SPO u vlasti, na svim nivoima, nije učestvovao samo dve godine. Danas SPO ima manje glasača od broja poslaničkih mandata koje mu poklanja Vučić. Danici Drašković je pre neki dan produžen mandat u Upravnom odboru ruske kompanije NIS, iako Vuk Drašković uporno ponavlja da su "Srbi postali nacisti usled putinizacije".

Tako krupne promene ideologija i stavova, koje prevazilaze domen politike i duboko zalaze u patologiju, obeležile su karijere dvojice dinosaurusa - Vojislava Šešelja i Nenada Čanka. Šešelj se u politiku uključio kao zadrti komunista. Kad je video da mu, za uspon u partiji, nije dovoljno to što u knjigama hvali tekovine NOB-e i maršala Tita, promenio je ćurak naopako. Odlučio je da postane četnik, a u kreiranju te zablude pomogao mu je pop Momčilo Đujić, koji ga je proglasio za vojvodu. Đujić se kasnije pokajao, ali džabe, tragikomična Šešeljeva predstava još traje. Šešelj je danas potrčko svog bivšeg potrčka Vučića, ali to mu ne smeta da kritikuje preletače i prevrtače.

- Preletači su ljudi bez morala, čast i obraza, oni ne zaslužuju nikakvo poštovanje. Sa najvećim prezirom i gađenjem gledam na njih - kaže Šešelj u naletu samokritike.

I Čanak je ponikao u komunističkom miljeu. Početkom devedesetih pokušao je da se predstavi kao turbo-nacionalista.

- Braćo i sestre, kucnuo je čas da i mi, Srbi, uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke. Protivprirodna versajska tvorevina Jugoslavija oduvek je pravila privid svog ekonomskog prosperiteta na jeftinom radu nas Srba i jeftinim sirovinama istrzanim iz grudi naše majke Srbije. Ali, s tim se moralo prekinuti. Za našu nacionalnu propast najodgovorniji su Slovenci, Hrvati i muslimani. Stalno se drobi srpsko nacionalno telo. Čim malo promene veru, odmah su nacija. Malo promene geografiju, odmah su nacija. Malo ne žive sa maticom, odmah proglase naciju. Drobe živo telo, otkidaju nam sa kostiju meso našeg naroda, drobeći našu svetu majku Srpsku pravoslavnu crkvu, koja već, evo, već 800 godina bdije nad našim nacionalnim interesom, koji je iznad svega.Svako od nas je prolazan, ali je zato Srbija večita! Setimo se svih žrtava koje su za nju podnete. Svi ti heroji, svi ti junaci koračaju u istom stroju sa svima nama. Nemamo prava da ih izdamo. Ništa nije vredno da se Srbija izda, jer Srbija je iznad nas. Ona nije samo država, ona je živo tkivo srpskog naroda. Ona je odbrana svakog Srbina. Granice Srbije se znaju. Njih su grobovi naših predaka pokazali. Gde god živi Srbin, jasno je da je tu Srbija.Niko me ne može uveriti da je to što se neko krsti šapom dovoljno da prestane da bude Srbin. Ne! Pogledajte koliko ljudi se već zaklinje u lažne vere, kao što je muhamedanski zakon. Šta, islam je vera? Nastao je 700 godina posle hrišćanstva. Svaki dobronamerni građanin zna da je sve to izmišljeno zato da bi Sorablji, kao narod najstariji stradali. Uzgred, na sanskritu Sorablji su sveti ljudi. To je izvrište srpstva. Neki kažu da u Srbiji treba da se govore i drugi jezici osim srpskog, a ja vas, braćo i sestre, pitam gde će se u svetu govoriti srpski, ako ne u Srbiji. Ko god živi u Srbima, srpski jezik da govori, srpskim pismom da piše, ćirilskim slovima, zato što se i po tome Srbin poznaje - srbovao je Čanak u govorima kao što je ovaj iz 1990. godine, koji je sačuvan u arhivi Radio-televizije Beograd.

Čanak ipak nije uspeo da nadšešelji Šešelja, pa mu je određeno formacijsko mesto na suprotnoj strani političkog spektra. Tamo se dobro snašao, optužujući Srbe i Srbiju za sva zla ovog sveta i zalažući se za albansko Kosovo i uništenje Srpske pravoslavne crkve.

Šešelj i Čanak danas predstavljaju ostatke mračne prošlosti iz koje Srbija ne uspeva da se izvuče. Njihove uloge, u bitno izmenjenim scenarijima za političke drame, sada dobijaju novi, moderniji i praktičniji preletači, koji nisu okaljani ideološkim ekstremizmom već korupcionaškim aferama. Kao i njihovi moralni dvojnici starije generacije, novi konvertiti se uzdaju u nesposobnost građana da pamte i sankcionišu prevare. U novom talasu ističe se Borko Stefanović, karikaturalni šampion u preletanju iz stranke u stranku.

Iako u javnosti vlada uverenje da su Maja Gojković i Marinika Tepić najčešće menjale stranke, rekord u toj disciplini drži Stefanović. Stasao je među Reformistima Vojvodine. Ambicije su mu rasle brže nego stranka Mileta Isakova, pa je prešao u Građanski savez Srbije. Nije se usrećio, GSS se praktično utopio u Demokratsku stranku, a s njim i Stefanović. Padom s vlasti, počelo je rasulo u DS-u, pa je Stefanović, kao i mnogi drugi istaknuti funkcioneri, pokušao da formira vlastitu stranku. Nije uspeo sa Levicom Srbije, ali na vreme je u Draganu Đilasu prepoznao priliku za oživljavanje političke karijere. U novi početak uneo je i novo ime. Ahraično Borislav promenio je u moderniju verziju Borko. Ne bi bilo čudno ni kad bi, zarad uspeha u politici, promenio i pol. S obzirom na njegova lična iskustva, logično je što ima razumevanja za ostale preletače.

- Na čelu Beograda nalaze se Aleksandar Šapić i Miroslav Čučković, isti ljudi koji su nekada vodili grad, u vreme vladavine Demokratske stranke. To su isti ljudi, ali nisu bili na istim funkcijama. Šapić je bio pomoćnik gradonačelnika Đilasa, koji je sjajno vodio grad. Šapić se bavio vrlo jasnim setom pitanja u Beogradu. Imao je dobru saradnju sa Đilasom, tada je radio sasvim dobro, ispunili su sve što su planirali. Tada se niko se nije usudio da Čučkovića postavi za gradskog menadžera, iako su i on i Šapić bili dobri u tom periodu. Hiljade ljudi, koji su nekada bili u DS-u i G17, sada su u SNS-u. Meni je interesantan taj fenomen da niko ne upire prstom na njihovo novo partijsko okruženje, nego se i dalje propituje gde su bili nekada. Svi katastrofalni kadrovi sliju se u SNS - kaže Borko Stefanović.

Tačno je da su se skoro svi katastrofalni kadrovi slili u SNS, ali ima i onih koji su se našli u SSP-u. Kad je odlučio da se vrati u politiku, bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas nije mogao da bira, za saradnike je uzimao koga je mogao, ko je bio na političkom tržištu. Stranku je kupio od Dejana Bulatovića, koga je morao da postavi na mesto potpredsednika. Istu funkciju dodelio je Mariniki Tepić, koja je u miraz donela poslanički mandat osvojen 2016. godine na listi Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ana Stefanović je donela poslanički mandat s liste pokreta Dosta je bilo, pa je SSP postao parlamentarna stranka četiri godine pre prvog učešća na izborima.

Ništa bolje od Đilasa nije prošao ni Vuk Jeremić. U vrhu Narodne stranke našlo se nekoliko veterana političke scene. Pored Sande Rašković Ivić, u NS su se aktivirali advokati Vladimir Gajić, Borivoje Borović i Vladimir Vučinić. Gajić je jedno vreme bio Draškovićev favorit u SPO-a, a na vlast, posle petooktobarskih promena, došao je preko Demohrišćanske stranke. Posle hapšenja zbog sumnji za učešće u korupcionaškoj aferi, 2007. godine, privremeno se povukao s političke scene. Borović je, takođe, bio u SPO, a posle nije uspeo da razvije svoju stranku Pravda. Borović i bivši sudija Vučinić napustili su NS.

Jeremića je napustio i bivši potpredsednik Zdravko Ponoš, koji je nedavno osnovao svoj pokret Srbija Centar. U novu političku ekskurziju Ponoš se upustio u saradnji sa biznismenom Zoranom Drakulićem, bivšim sponozorom i kandidatom za gradonačelnika Beograda DSS-a. Dijana Vukomanović, koja je kao potpredsednica vladajuće Socijalističke partije Srbije preletela u opozicionu Narodnu stranku, pa sad u Ponoševo SRCE. Tu je i Bojan Dimitrijević, koji je bio funkcioner SPO-a i DS-a.

Čak i kad su u pitanju transferi iz jedne u drugu opoziconu stranku, promene partijskih dresova ne nailaze na podršku javnosti. Ipak, građani na izborima ne kažnjavaju preletače. A i kako bi kad na političkoj sceni gotovo da i nema novih aktera, koji nisu dokazali sklonost da ideološke stavove podrede ličnim interesima. U tome su se istakli i brojni intelektualci, umetnici, sportisti i novinari, koji su svoje usluge iznajmljivali raznim vladajućim grupacijama. Mrvice sa carske trpeze skupljaju i veličine poput Matije Bećkovića, koji je odbio da prisustvuje obeležavanju 800 godina autokefalnosti SPC zbog dodele ordena Svetog Save Vučiću, da bi mu dve godine kasnije, kao predsednik žirija, lično dodelio plaketu zaslužnog građanina Večernjih novosti. Dušan Kovačević je u svojim delima opisao patologiju titoističke i slobističke diktature, otvoreno se borio za slobodu i demokratiju, a sad podržava naprednjački kartel. Pri kraju puta, rokerska legenda Bora Đorđević je pristao na ulogu lutke s naslovne strane, koju su, za mali honorar, pojele velegradske zveri.

Preletači, koji menjaju stranke zarad vlasti i novca, sprečavaju razvoj demokratizacije političke scene. Ipak, neuporedivo veću štetu društvu izazivaju prevrtači, intelektualci od ugleda i integriteta. Oni ne uzimaju stranačke i državničke funkcije, ali svoj talenat, delo i stečeni autoritet iznajmljuju politikantima, koji ih zloupotrebljavaju za potrebe ličnih i koncepcijskih promocija. Akademik Ljubomir Simović nije samo najznačajniji savremeni srpski pesnik, nego i gigant među prevrtačima.

Simović je napisao dramu "Boj na Kosovu", po kojoj je1988. godine Zdravko Šotra snimio film, koji je značajno uticao na buđenje nacionalne svesti u vreme raspada SFRJ. Film je pripremio javnost za obeležavanje 600 godina od boja na Gazimestanu, na istom polju na kome je Slobodan Milošević na Vidovdan 1989. promovisan u novog nacionalnog vožda. Simović je scenario prilagodio političkim potrebama Miloševića. Kasnije, kad je Milošević pao s vlasti, akademik je cenzurisao sam sebe. Krajem 2002. godine, Simović je pripremio verziju "Boja na Kosovu" namenjenu za pozorište. Revidirao je svoje i nacionalne stavove, pa je iz drame izbacio najupečatljivije detalje.

"Ako hoćete da raskomadate Srbiju, oslanjajte se isključivo na Srbe, to će Srbi učiniti mnogo bolje od vas", rekao je, u filmu, sultan Murat svojim sinovima Bajazitu i Jakubu. Kneginja Milica je Vuku Brankoviću rekla: "Oni koje smo nahranili i napili, čije smo konje napojili, žedne su nas preveli preko vode, ne jedanput".

Simović je te filmske replike izbacio iz nove verzije. Priča o izdajnicima, koja je bila podobna u Miloševićevo vreme, nije bila podobna za vladavine Zorana Đinđića, koga su političari iz patriotskih stranaka optuživali da je izdajnik. U originalnom delu ističe se i molitva Stefana Lazarevića pred samu bitku: "Pomozi, Gospode, da oborena u prah, iz praha ustane, da se rasuta sabere, da u slepilu progleda, da ubijena, mučena i spaljena, da zaklana, zgažena, obešena i raspeta u znane i neznane grobove sahranjena i iz svih grobova i muka vaskrsla, cela Srbija stane pod jedan venac". Tek ta molitva, koja je 1988. prizivala velikosrpske emocije, nije smela da ostane u verziji iz 2002.

- Dok sam tu dramu pisao, bio sam impresioniran samom temom. Verovatno me opterećivalo i to što ta tema pripada celoj naciji. Kasnije sam u šali pričao da sam imao utisak da mi svi Srbi stoje iza leđa i preko ramena gledaju šta pišem. Opterećivala su me ta očekivanja, pa sam počeo da ih uzimam u obzir i ispunjavam. Sada mi je najvažnije bilo da se oslobodim tog osećaja. Od postojeće 21 scene izbacio sam deset. Posle toga se već disalo lakše - napisao je Simović u pogovoru cenzurisane verzije svoje drame.

Laknulo mu je kad se rešio istine o Srbiji oborenoj u prah, mučenoj, ubijenoj i sahranjenoj. Takav opis činjeničnog stanja nije odgovarao Đinđićevoj, kao što ne odgovara ni Vučićevoj vlasti. Umesto da optužuje izdajnike i poziva na obnovu Srbije, akademik Simović se prihvatio politički korektne revizije svog dela i sebe samog, profitabilnije je. To su shvatili i mnogi drugi umetnici i intelektualci, pa i njihovi surogati poput Vladana Vukosavljevića.

Vukosavljević nije bez talenta i sposobnosti da razume političke procese i njihove posledice. To je dokazao u maju 2000. godine tekstom u NIN-u.

- Spisak nevolja u kojima se nalazi naš narod i ono što je ostalo od srpske države dugačka je i nezavršena lista nesreća, od čijeg proužavanja strepi i nad kojom se užasava svaki građanin Srbije. Bahati i neodgovorni režim pokušava da nasiljem, verbalnim i fizičkim, ubedi skoro sasvim posustali narod u lepotu "carevog novog odela" i da bez obzira na cenu produži vlast, praveći strategiju opstanka od danas do sutra. Čemu se nadaju i gde vide izlaz iz odgovornosti za sve što su nam učinili, teško da razuman čovek može da pretpostavi - mudro je pisao Vukosavljević, ne shvatajući da Miloševićevi saučesnici u zločinu nad Srbijom izlaz iz odgovornosti vide upravo u karakternim nedostacima politikanata kakav je on.

Kao 2000, Vukosavljević je i 2016. znao da neodgovorni režim nasiljem uništava državu i narod, ali to ga nije sprečilo da se uključi u taj prljavi posao. U najcrnje vreme Vučićeve diktature, Vukosavljević se prihvatio mesta ministra kulture i informisanja. Stao je u dugačak red političkih parazita, koji lični interes grade na dugačkoj i nezavršenoj nesreći naroda.

Preletači i prevrtači predstavljaju osnovni generator nesreće koja uništava državu i narod. Da bi se zaustavila propast, Srbija mora da, poput normalnih država, pokrene trajne procese oporavka i razvoja, a da političke aktere prinudi na poštovanje zakona i morala.

antrfile

Dačić, uvek na ivici

Kad ga je isturio u vrh partije, Slobodan Milošević je Ivicu Dačića nazivao najtalentovanijim srpskim političarem i "Mirinim šećerkom". Milošević je nestao s političke scene, kao i Mira Marković. Sve se promenilo, osim Dačića.

- SPS, to smo tradicija i ja - rekao je nedavno Dačić.

Nikada nije menjao partijske dresove, ali jeste stavove, strategije i taktike. Izbornu kampanju 2008. godine obeležio je optužbama protiv DS-a za izdaju nacionalnih interesa i pljačkašku privatizaciju. Posle izbora, napravio je koaliciju sa Tadićem i potpisao Deklaraciju o istorijskom pomirenju.

Pred izbore 2012, kao niko pre njega, zveckao je oružjem, preteći Albancima da će osloboditi Kosovo i Metohiju i ratom, ako treba. S tom demagogijom, usled spleta okolnosti, postao je premijer, pa je sledeće godine potpisao Briselski sporazum, kojim je Srbija faktički priznala nezavisnost albanskog Kosova.

Dačić može sve, samo ne da siđe s vlasti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane