Postdemokratija
Protuve su na zlo spremne "na
neviđeno"
Rat
i mir na Balkanu
Ako je rat nastavak politike, onda i politika posle
njega može biti nastavak rata. Pozdravi koje premijerka Hrvatske sa mitinga
šalje omiljenim haškim pitomcima, može biti samo koketiranje sa nacionalizmom i
ratnicima zbog izbora, ali ako se na to nadoveže muftija BiH i njegov poziv
Bošnjacima u Srbiji da se imaju boriti za svoju državu, onda sve može biti i
drugačije shvaćeno. Naročito u svetlu poslednjih događaja na i oko Kosova. Sa
druge strane, naš predsednik se ponaša kao ocvali švaler u godinama koji,
hvaleći se javno sopstvenom impotencijom zapravo provocira dame željne
dokazivanja - kaže je Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar,
bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Da bismo razumeli šta nam se sprema, treba povremeno
ponoviti lekcije koje smo već
prošli a koje nikad nismo položili.
Nedavno, na filmskom festivalu na Paliću, organizovan
je okrugli sto sa naslovom iz jednog hrvatskog filma "Kako je počeo rat na
mom balkanskom poluotoku" i sa tri pitanja za učesnike:
1. Da li je i u kojoj meri u temeljima SFRJ bila "ugrađena" klica njenog raspada?
2. Koliko su republičke oligarhije doprinele raspadu i
ratovima?
3. Koliko je i do koje mere tzv "svetska
zajednica" bila involvirana u sve te procese?
Moj
odgovor na sva tri pitanja bio je: Da, poprilično!
U
svakoj složenoj zajednici, kakva je bila i SFRJ, postoji klica raspada. Tako je
i sa EU, ako se danas to uopšte sme reći. Ali, kao i u slučaju AIDS, sa tom
smrtonosnom klicom se može dugo i kvalitetno živeti, ako znaš da postoji i ako
o tome vodiš računa. O tome kako je jugoslovenska SIDA proradila i dovela do
slabljenja imuniteta i raspada njenog organizma, izrečene su mnogobrojne ocene
i analize. Ma koliko neke od njih bile navijačke i jednostrane, sve su važne za
razumevanje i tumačenje onoga što se dogodilo, a to moramo spoznati ako želimo
isceljenje. Da to nije lako dokaz je i sama Evropa, kojoj se zbog sopstvenog
poniženja sada nekritički divimo i zaklinjemo na vernost, a koja nikad nije
uspela da izađe na kraj sa iskustvom holokausta, jer bi to zahtevalo suviše
duboka prevrednovanja.
Najčešće se i dalje ponavlja pitanje - ko je rat prvi
počeo, mada lično verujem da to nije najbitnije, jer mi pitanje šta je zapravo
pravi početak pomalo već liči na pitanje šta je starije, kokoš ili jaje. Za
moju pamet sve je počelo u trenutku kada je na CK SKJ sa indignacijom odbačen
predlog profesora Branka Horvata iz Hrvatske i Zdravka Greba iz BiH da se Savez komunista
Jugoslavije slobodnom voljom članstva podeli u dve partije, jednu koja bi
ostala komunistička i jednu novu koja bi bila socijaldemokratske orijentacije.
Tada je zapravo odbačena demokratska perspektiva Jugoslavije i to od svih
republičkih oligarhija. Kasnije odbijanje rukovodstva Srbije i same pomisli na
labavu federaciju ili konfederaciju,
samo je logična posledica tog nerazumevanja vremena koje dolazi, koje je
zapravo već bilo stiglo. Izjave tipa "dobitnici u ratu, gubitnici u
miru" i još gore "ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo",
bile su junačenje nervoznog gubitnika, koji je imao ambiciju da ovlada
Jugoslavijom, ali i pretnje koje su trebale da uplaše i odvrate od otpora sve protivnike.
Kada mu to nije uspelo okrenuo se Srbiji i počeo da koketira i sa komunistima i
sa nacionalistima, zato što su bili najbrojniji. On nije bio ni jedno ni drugo,
samo vlastoljubac spreman da se igra vatrom. Nije verovao da će to dovesti baš
do rata, jer nije očekivao i oružani otpor, ali nije mario ako
ga i bude, ubeđen da će ga lako slomiti. Ako sam u pravu, ako ni vrhovni
komandant rata nije bio spreman za taj rat, sve je bila improvizacija i zato je
bio tako besmislen, aljkav i prljav.
Šta
posle?
Dakle, sve sam više sklon zaključku da nam se rat
dogodio zato što nismo bili spremni za njega. A, opet, kako da se spremaš za
nešto za šta nisi spreman. Kad kažem mi, mislim na sve nas koji
smo u njemu, voljno ili nevoljno, pro-aktivno
ili aktivno protiv, na ovaj ili onaj način učestvovali. To se, dakle, odnosi i
na one koji su doveli do rata i na one koji su ga vodili, na one koji su u
njemu učestvovali, kao i na sve one koji su navijali za ili protiv njega,
svejedno. I na one koji ga nisu sprečili, a mogli su, kao i na
one koji su to pokušavali, mada nisu mogli. Polazim od pretpostavke
da čovek treba da bude spreman za rat, ako će u njemu učestvovati.
I onaj koji ga planira ili provocira, ali i onaj koji makar samo pretpostavlja da će ga rat snaći. Kad kažem spreman, mislim
da mora biti svestan šta to znači, svestan svih aspekata i formi rata, kao i
svih posledica. Pri tome ne mislim samo na žrtve i razaranja, što su prvi i
najočigledniji rezultati rata, već i na sve ono što dolazi posle, na dugoročne
posledice, strateške, materijalne i duhovne. Kolektivne i pojedinačne. Na
svekoliko i sveopšte kulturno i civilizacijsko nazadovanje, posebno stoga što
danas kulturne razlike više odlučuju o odnosima u svetu nego nekada ideologije
ili još uvek ekonomije.
Rat je ozbiljna rabota, on ima svoja pravila, zahteva
ozbiljno planiranje i organizaciju, jasne ciljeve, beskrupuloznost i odlučnost
da ideš do kraja po bilo koju cenu, jer nema veće cene od samog rata, ako si
već platio ulaznicu. Ratu treba biti dorastao. Nije to prosto doneti odluku da
im pokažemo, da im jebemo kevu, da ubijemo ovog ili onog, da zauzmemo ovu ili
onu čuku, da napravimo ovakvu ili onakvu državu. A kad im pokažemo, šta će onda
biti? Kad ih pobijemo na hiljade, šta će biti sa nama? Kad zauzmemo neku
teritoriju, šta biva? Koliko treba da ih proteramo? Kad napravimo državu, kakva
će
to država
biti i kako će
se u njoj živeti?
I kako će
na tu državu
i na nas gledati drugi? Hoće
li hteti da se druže sa nama, da trguju sa
nama, da investiraju? Ili samo da nas kupe. Od čega ćemo
živeti
kad sve potrošimo
na rat, i novac i energiju, i ljubav i mržnju, i pamet i obraz, i prošlost
i budućnost?
Znači, ni oni koji su ovde tobož planirali rat a nisu o svemu tome razmišljali,
nisu bili spremni za njega.
Još manje smo bili spremni mi koji rat nismo ni
želeli, pa ni očekivali, uprkos njegovoj očiglednosti. Kad počneš
da se spremaš za rat, ti mu ideš
u susret. Hteo ne hteo, radiš na tome da do njega dođe. Zato odbijaš
i samu pomisao na rat. Kada si istinski protiv ti si uvek nespreman. I kad već
počne ti još uvek veruješ da je to nemoguće. Zavaravaš se da to samo neke
budale pucaju. Omalovažavaš ih i potcenjuješ,
sve misleći da će tako nestati, da će se uvrediti i posramljeno povući. Znaš da
oni nemaju ni stida, ni srama, ni pameti, a opet veruješ da će se to baš tako
nekako završiti. Ili da će doći šumar i razjuriti ih. A znaš da ni šumar nije
bezgrešan. I on je uvek gledao svoja posla i svoje interese. Ni Evropa ni svet
nisu bili spremni, nisu bili ni dovoljno svesni opasnosti, ni dovoljno ozbiljni
i objektivni u proceni situacije, pa stoga ni dovoljno jedinstveni i odlučni,
ni preduzimljivi. Kada su konačno videli da je đavo odneo šalu, povređene
sujete a nespremni da priznaju svoje propuste, reagovali su više sa ciljem da
problem nestane, nego da bude rešen. Na kraju, priznali su sve rezultate koje
je rat doneo, a da bi umirili sopstvenu savest izmislili su haški
Tribunal, koji će naknadno navodno podeliti pravdu. Ni danas ne znaju šta da
rade sa navrat-nanos skrpljenom Bosnom, sa nedovršenom Makedonijom, sa
razvaljenom i isfrustriranom Srbijom, sa izmišljenim Kosovom, sa opasno
podeljenom i kriminalizovanom Crnom Gorom. Sa brojnim izbeglicama. To
je osnovna razlika.
Mora
se imati u vidu
Ko ide u rat taj je spreman i da pogine, ko ide protiv
rata nije. Zato su prvi u prednosti. Druga njihova prednost je što su bili
povezani, što su delovali zajedno.
Kao za tango i za rat je potrebno dvoje. A mi koji smo
bili protiv, mi smo delovali pojedinačno, u manjim ili većim grupama ali izolovano.
Mnogo smo se derali, ali više da bismo umirili sopstvenu savest nego što smo
verovali da će to nešto promeniti. Delovali smo logički,
moralno, principijelno, mada to ne spada u opis posla u ratu. Prepoznali smo
rat kao konkretnu fizičku pretnju i opasnost, ali ne sasvim i sve ono što mu
sledi, potpuni raspad i degradiciju svih ljudskih i društvenih vrednosti i
formiranje satelitskih državica uz zločine, pljačku i korupciju neviđenih
razmera. Sa novim elitama koje čine najbeskrupulozniji lažovi, lopovi i
prevaranti, lažni vernici, patriote i eksperti, najprimitvniji
kvaziintelektualci.
Ako
u zapadnoj civilizaciji, kojoj navodno svi težimo, krizu, više od ekonomskih i
demografskih pitanja, sačinjavaju
problemi proistekli iz pada morala (antidruštvena
ponašanja, narkomanija i nasilje, raspad porodice, nestanak
etosa rada i osećaja građanske
odgovornosti i solidarnosti, slabljenje intelektualne aktivnosti i kulturnih
standarda), u kakvu li smo tek krizu svi mi zapali posle rata.
Kao
posle poplave na površinu je isplivao sav društveni talog, sve sam ološ i
bašibozuk. Nahrupile su horde polupismenih ulickanih tvrdokožaca bez biografije
i obraza, tajkuni i japijevci sa kupljenim diplomama i statusom od naših
novaca, koji nam prodaju zapadna muda za naše bubrege. Šibicari i protuve svake
vrste, postali su najpre kontraverzni, a malo po malo i ugledni biznismeni i
elita, mada i vrapci znaju da su se obogatili švercom sveopšteg propadanja.
Sve su to posledice raspada države
i rata, koje nismo imali u vidu. Da jesmo i mi bismo bili spremni da poginemo
da to sprečimo, i onda možda imali neke šanse.
Ratu treba biti dorastao. Nije to
prosto doneti odluku da im pokažemo, da im jebemo kevu, da ubijemo ovog ili
onog, da zauzmemo ovu ili onu čuku, da napravimo ovakvu ili onakvu državu. A
kad im pokažemo, šta će onda biti?