Tabloid je pozvan

 

Da se ne zaboravi: kako je Miodrag Kostić Kole samo jednom prevarom došao do imovine vredne 50 miliona evra

 

Sa Oskarom do Pobede

 

Ni posle skoro šesnaest godina, ne nazire se kraj sudskom sporu u kome bi se dokazalo kako je preduzeće "Pobeda" iz Novog Sada prevarila preduzeće "Translog". Razlog za ovu neaktivnost pravosuđa nalazi se u činjenici kako je "Pobeda" pomenutu prevaru izvela da bi od nje korist imalo treće lice - kompanija "MK Komerc", vlasništvo tajkuna Miodraga Kostića zvanog Kole. A tamo gde on zarađuje, tu se omrse i brojni domaći političari, zbog čega novosadsko pravosuđe mora da ćuti. Zarada u ovom poslu nije bila mala, budući da veštaci ukupnu štetu nanetu "Pobedi" i  "Translogu" procenjuju na oko pedeset miliona evra.

 

Arpad Nađ

 

Akcionarsko društvo za proizvodnju mašina i opreme,  Pobeda Holding registrovano je na adresi - ulica Rade Končara 1. u Novom Sadu, odnosno u delu grada koji se zove Petrovaradin. U 2011. godini ovo preduzeće je sa samo 68 zaposlenih ostvarilo poslovni prihod od 217.232 .000 dinara i neto dobitak od svega 2.769.000 dinara. U isto vreme u nekadašnjoj imovini ovog preduzeća MK Komerc u vlasništvu srpskog "kralja šećera" Miodraga Kostića Koleta ostvaruje milionske prihode i to računato u evrima, a sve to zaslužujući jednoj prevari odrađenoj još devedestih godina prošlog veka...

  Naime, tadašnji direktor Pobede Zoran Stanković u julu 1996. godine, donosi odluku o prodaji dela imovine preduzeća. Prema oglasu objavljenom 26. jula 1996. godine, tekla je prodaja pokrivene hale površine 18.612 kvm, ograđeno, otvorenog betoniranog skladišta poluproizvoda sa dva zatvoreno skladišta - jednog od 479 kvm i drugog od 99 kvm, industrijskod koloseka dugog 804 metara, pretovarnog krana nosivosti 32 tone, neograđenog betoniranog skladišta, kanalizacionog kolektora i više manjih objekata...

  Shodno kupoprodajnom ugovoru potpisanom 12. avgusta 1996. godine od strane Zorana Stankovića u ime Pobede i Miodraga Kostića u ime MK Komerca, pomenuta imovina je prodata za vrednost od 15.000.000 dinara (tada oko pet miliona nemačkih maraka) i to tako što će odmah po potpisivanju ugovora kupac da plati milion dinara, kao i isporukom 500 tona šećera procenjene vrednosti 1.975.000 dinara, zatim će daljih milion dinara biti plaćeno mesec dana po potpisivanju ugovora, dok će ostatak od 11.825.000 dinara biti plaćen tako što će naredne četiri godine svaka tri meseca kupac prodavcu isporučiti po 249.472,5 kilograma šećera.

  Prethodno su urađene tri procene pomenute imovine i to tako što su dve bile javne, a treća, poslednja, koju je uradio Financing sistem bila je poznata samo direktoru Stankoviću. Po toj poslednjoj proceni prodata imovina je vredela 18.011.124 dinara, a prodata je za tri miliona manje i to u isporuci šećera. Prva komisija je, međutim, utvrdila da vrednost svih prodatih objekata i zemljišta iznosi 71.400.000 dinara, odnosno 21. milion ondašnjih nemačkih maraka, dok je druga samo jednu od prodatih hala procenila na 23.466.240 dinara (6.901.835 maraka).

  Po pomenutom kupoprodajnom ugovoru i kasnijim aneksima, MK Komerc je za pet miliona maraka (današnji ekvivalent je 2,5 miliona evra) dobio ukupno 14 objekata i 31 hektar građevinskog zemljišta na samo tri kilometra od centra Novog Sada. Pri tome je najveći deo cene (uz izuzetak dva miliona dinara u gotovini) platio - šećerom.

  Da bi ovakva prevara mogla da prođe morala je da bude urađena posebna procena vrednosti prodate imovine. Prvu procenu uradila je 3. maja 1995. zajednička komisija na zahtev direktora Stankovića. Komisija, čije postojanje i rad je direktor kasnije stalno negirao, došla je do zaključka da celokupna pomenuta imovina vredi četiri puta više od cene koja je naplaćena od Kostića.

Druga procena je rađena takođe po nalogu direktora Stankovića, ovoga puta od strane firme Alfa i Omega. Tada je procenjena samo jedna hala veličine 18.642 kvm i njena cena je utvrđena na skoro sedam miliona maraka. Približnu cenu pomenute hale utvrdila je prethodno i zajednička komisija. Kada se Javni pravobranilac kasnije zainteresovao za ceo slučaj, Stanković je upravo ovu procenu jednog jedinog objekta pokušao da proturi kao procenu vrednosti celokupne prodate imovine!

Konačno, da bi imao opravdanje zašto imovinu MK Komercu prodaje za četvrtinu njene realne vrednosti, direktor Stanković angažuje Financing centar da uradi i treću procenu vrednosti. Pri tome je veštačeno nešto što nije prodato, bar ne u onom obimu u kome je prodato.

Tako je veštačena vrednost 6,28 hektara zemlje, a MK Komercu je ukupno prodat 31 hektar. Zemljište je zato procenjeno na samo 653.804 dinara po reprodukcionoj vrednosti. Kasnije, u toku jednog sudskog postupka, od strane suda angažovani Zavod za sudska veštačenja iz Novog Sada je vrednost celokupnog otuđenog zemljišta procenio na 15.338.903,27 dinara!?

Financing centar je, na primer, vrednost skladišta gotovih proizvoda površine 18.624 kvm utvrdio na 16.225.000 dinara, što je za 7.241.000 dinara manje od cene koju su prethodno utvrdili komisija i Alfa i Omega. Prodati kolosek dužine 804 metara procenjen je trećim veštačenjem na 158.090 dinara, a prethodno je komisija smatrala da isti vredi 387.528 dinara.

Financing je procenjivao i vrednost otvorenog betoniranog skladišta površine 6.000 kvm umesto stvarnih 27.300 kvm koliko je zaista i prodato. Da bi se ovo prikrilo u ugovoru od 12. avgusta 1996. ne pominju se površine objekata. Saobraćajnice su procenjivane samo u dužini od 700 metara, a prodato ih je 2.500 metara!

 Tako komisija utvrđuje vrednost saobraćajnica od 1.386.000 dinara, a Financing centar kasnije smatra da one vrede samo 62.500 dinara.

 

 

Providne ali korisne laži

 

 

Kao zadatak utvrđivanja vrednosti na strani 2 u tački 7 naloga za veštačenje dato je da se utvrdi vrednost za "neograđeno, otvoreno, betonirano skladište livačkih sirovina površine 1.250 kvm". Stvarna površina pomenutog skladišta, međutim, iznosila je 17.250 kvm, te je tako MK Komerc besplatno dobio 16.000 kvm betoniranog skladišta. Za prodati kanalizacioni kolektor uopšte nije ni vršena procena vrednosti.

Na strani 2, u tački 6, pomenutog naloga traži se procena vrednosti za pretovarni stacionirani kran na industrijskom koloseku nosivosti 32 tone. Kran je, međutim, pokretan i uz njega ide šinska staza od 55 metara, koja nije procenjivana, isto kao što nije veštačeno ni pripadajuće betonirano skladište za teške terete površine oko 1.200 kvm. Ono što je u oglasu za prodaju navedeno kao "drugi manji objekti" nije preciznije objašnjeno, pa se ne zna šta se pod ovim podrazumevalo, ali je njihovu vrednost Financing centar utvrdio na 61.880 dinara. Nisu bile obračunate niti prikazane ni vrednosti prodate radionice, skladišta u izgradnji niti priručnog skladišta za kontejnere koje je zajednička komisija utvrdila na 5.183.170 dinara.

Do kompletne dokumentacije u vezi ove više nego sporne prodaje državne imovine privatnom preduzeću dolazi tadašnji Javni pravobranilac Novog Sada Đorđe Boroški koji 29. aprila 1997. podnosi Opštinskom sudu tužbu za raskid ugovora P270/97.

Ubrzo posle toga Boroški biva smenjen, a sudija Branka Bajkić donosi 21. januara 1998. rešenje kojim obustavlja postupak P2963/97 zbog navodnog povlačenja tužbe.

Očigledno je da je Miodrag Kostić Kole već tada imao više nego jake veze u vlasti. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je na čelu Upravnog odbora Pobede u to vreme bio Oskar Fodor, koji je pre toga bio republički ministar industrije, dok je Fodorova ćerka bila član komisije za procenu vrednosti imovine.

I Fodorovi su, isto kao i Kostić i direktor Pobede Stanković imali više nego značajne razloge da se pljačka zataška, pa tako ni o svemu obavešteni Opštinski javni tužilac i inspektor MUP-a Ljubičić nikada ništa nisu preduzeli.

U medijima se kasnije Stanković pravdao kako je Pobeda Holding do prodaje imovine bila na rubu propasti i kako je to bio jedini način da se obezbedi novac za plate radnika i nastavak poslovanja. Ovo je jedna od najbezočnijih laži koje je tadašnji direktor izrekao, jer je pre prodaje postojao razrađeni projekat izgradnje i rada Robno-transportnog centra (RTC) koji je uradilo preduzeće Translog. Upravo je ovaj projekat najvredniji deo plena koga se Kole dočepao za male pare.

Na izradi pomenutog projekta za RTC radila je sedmočlana direkcija RTC-a formirana od strane Pobede, na čijem čelu je bio inženjer Mihailo Miličić u saradnji sa preduzećem Translog koje je za ovaj posao angažovalo 22 saradnika od kojih su sedmorica bili profesori univerziteta. Pobeda je u toku dvogodišnjeg rada Transloga i Direkcije RTC-a prihvatila ukupno 13 istraživačko-projektantskih rešenja za aktiviranje objekata i lokacija i devet marketinških aktivnosti. Prema njihovom mišljenju, privođenje nameni samo jednog od postojećih osam podsistema kontejnerkog terminala, Pobedi bi donelo dvostruko veću dobit od onoga što je MK Komerc platio - i to u šećeru, ne bili se dočepao ne samo ovog projekta, već i svih objekata neophodnih za njegovu realizaciju.

 

 

Koletovi plaćenici ne miruju

 

 

Da je MK Komerc počeo da radi po projektu koji je besplatno i bespravno dobio od direktora Pobede Stankovića, vidi se ne samo iz nalaza Zavoda za sudska veštačenja od 8. februara 2005. godine, već i priznanje samog Miodraga Kostića koji je 2. novembra 2003. dnevnom listu Balkan rekao:

 "...MK Komerc se sastoji iz upravne zgrade od 5.000 kvm. u centru Novog Sada, postoji još i Transportni centar sa velikom halom od 20.000 kvm. i nekoliko manjih atraktivnih lokacija".

Na strani 5 pomenutog veštačenja iz 2005. veštaci Stojan Antić diplomirani ekonomista, Dr. Tomislav Jovanović dipl. ing. saobraćaja i Mirko Jovanović dipl. građevinski inženjer konstatuju: "Zapravo, stepen izgrađenosti tehničke baze na ovoj lokaciji su kapaciteti koji se bez velike modifikacije mogu staviti u funkciju. Poseban dokaz je i izrada detaljnog urbanističkog plana novog vlasnika (MK Komerc - primedba autora) ove lokacije, gde najveći deo, preko 90 odsto površine i 100 odsto objekata na lokaciji realizuju osnovne funkcije RTC, usvojeno je na osnovu dokumentacije tužioca (Transloga - prim. aut.)."

Kostić je, dakle, ne samo za četvrtinu vrednosti kupio objekte i zemljište Pobede, već je potpuno besplatno dobio i kompletnu dokumentaciju koja mu je omogućila da odmah započne posao sa Robno - transportnim centrom.

U trenutku kada je Stanković prodavao objekte Pobede za četvrtinu njihove realne vrednosti, on je već imao i ponudu ŽTP Beograd i više stranih investitora za zajednički rad na RTC-u. Sve ove ponude je Stanković odbio namerno gurajući Pobedu u ambis nesolventnosti, ali je kasnije Kostić veoma rado pristao da sa pomenutim ulagačima sarađuje. Na ovaj način je indirektna šteta naneta Pobedi procenjena na oko 100 miliona ondašnjih nemačkih maraka, odnosno, sadašnjih 50 miliona evra.

Prevareni Translog je u međuvremenu protiv Pobede sudu podneo tužbu za odštetu. Tek je u ovom postupku, koji još uvek traje već skoro 16 godina, utvrđena sva razmera pljačke koju je sprovelo tadašnje rukovodstvo Pobede uz pomoć moćnika na vlasti, a u korist MK Komerca i njegovog vlasnika Miodraga Kostića Koleta. U pokušaju da se ovo prikrije neko je iz sudskih spisa ukrao preko 40 dokumenata i više od 400 stranica kojima se dokazuje opravdanost tužbenog zahteva, a kako je utvrdio tim veštaka u svom nalazu od 4. septembra 2009. godine. Koletovi plaćenici, očigledno, ne miruju.

 

A1.

 

Kostiću i projekat i kontakti sa investitorima

 

U postupku Transloga protiv Pobede Holdinga svoje mišljenje je dalo nekoliko timova veštaka, a sve je prihvatio Trgovinski sud u Novom Sadu. Uprkos tome, postupak se ne privodi kraju, jer bi se time dokazalo da je Miodrag Kostić bukvalno opljačkao Pobedu.

Veštaci Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad u veštačenju urađenom po nalogu Javnog pravobranioca (kako je navedeno u tužbi od 29. aprila 1997. na strani 4, poslednji stav, kao i na strani 5) utvrdili su nedopustivu grešku u visini nadoknade za prodato građevinsko zemljište.

Veštačenjem od 16. oktobra 2002, urađenim po nalogu suda u sporu Transloga i Pobede u celosti su potvrđeni gornji navodi, kao i da je umesto za 21 milion maraka imovina prodata za samo pet miliona maraka. Isto tako je utvrđeno da je rešenjima i projektima Transloga višestruko uvećana vrednost objekata i zemljišta pripremljenog za aktiviranje istih u vidu Robno-transportnog centra (RTC). Šteta naneta Pobedi tako treba da bude uvećana i za izgubljenu dobit zbog neaktiviranja projekta RTC-a. Isto tako je utvrđeno da je MK Komerc korišćenjem rešenja Transloga priveo nameni sve objekte sa identičnim sadržajem definisanim u projektu i aktivirao lokacije onako kako je i sama Pobeda mogla i morala da učini.

Nalazom veštaka građevinske struke projekti i rešenja su ocenjeni kao visoko stručni i da su bili podobni da se objekti privedu nameni. Isto je utvrdilo i saobraćajno - transportno veštačenje koje je istaklo štetnost prodaje objekata. "etaljnom analizom je veštak ekonomske struke utvrdio opravdanost tužbenog zahteva Transloga čija je visina, zajedno sa zateznom kamatom te 2002. godine iznosila 33.483.766,88 dinara.

Prema rešenju Trgovinskog suda u Novom Sadu tročlani tim veštaka iz Zavoda za sudska veštačenja 8. februara 2005. predaje drugo veštačenje. U tom nalazu stručnjaci ponovo dokazuju da bivši direktor Stanković i njegov advokat Vuksan Lakićević ne iznose istinu kada tvrde da "ugovor sa Translogom nije zaključen", ili da "rešenja Transloga nije prihvatio Upravni odbor Pobede", kao i kada tvrde kako je "prodata samo jedna hala, a ne 14 objekata i 31 hektar zemlje".

Nasuprot tim neistinama, veštaci dolaze do zaključka da je ugovor potpisan na osnovu usvojenog programa i da su poslovi kvalitetno urađeni od strane Transloga koji je angažovao i plaćao 22 vrhunska stručnjaka iz predmetne problematike, a da od Pobede nije naplatio ni dinara. U tački 3 svog nalaza veštaci iznose: "...Tuženi nikada nije osporio da su poslovi kvalitetno rađeni na osnovu prethodno usvojenog Programa aktiviranja izgrađenih i delimično izgrađenih objekata u Industrijskoj zoni Pobeda u Novom Sadu. Ovaj Program je prezentiran i usvojen 2. juna 1994. pred komisijom predstavnika AP Vojvodine, grada Novog Sada i četiri predstavnika Pobede".

Veštaci su takođe došli do dokaza da su rešenja koje je dao Translog usvojena na Savetu za razvoj grada Novog Sada sa svim prednostima lokacije za formiranje RTC-a, kao i da je projekat uvršten u prioritete pri tadašnjoj Saveznoj privrednoj komori.

Na zahtev Pobede, Zavod za urbanizam Novog Sada 10. januara 1995. odgovara:

 "...Sa urađenim projektima i rešenjima upoznat je široki krug institucija u Novom Sadu, Privredna komora Srbije, kao i Privredna komora Jugoslavije u kojoj je projekat RTC-a Novi Sad registrovan kao prioritetan i više puta prezentiran stranim potencijalnim investitorima". MK Komerc je, očigledno, potpuno besplatno dobio ne samo razrađen projekat RTC-a, nego i već postojeće kontakte sa stranim investitorima!

Po nalogu suda Udruženje sudskih veštaka Vojvodine 11. avgusta 2010. godine, predaje svoje veštačenje kojim su u potpunosti potvrđeni nalazi prethodnih veštaka. Na stranama 12 i 13 veštaci dokazuju kako je Pobeda MK Komercu ugovorom iz 1996. i kasnijim aneksima prodala 14 objekata i 31 hektar zemljišta, a ne samo jednu halu, kako je lažno prikazivao tadašnji direktor Stanković.

Takođe je dokazano i da su tehnološko-prostorna rešenja Transloga identična sa naknadno usvojenim Regulacionim planom lokacije Pobeda za budući RTC usvojenim 1998. godine, dakle u vreme kada su predmetni objekti već bili u vlasništvu MK Komerca. Takođe se na stranama 15 i 16 veštačenja navodi i kako su svi objekti privedeni nameni onako kako je Translog to predložio u svojim radovima i da je novi vlasnik u potpunosti iskoristio rešenja Transloga.

 

 

A 2.

 

Tajkun sa književnim ambicijama

 

 Prema autobiografiji koju najradije prezentira javnosti, Miodrag Kostić, zvani Kole, rođen je 25. avgusta 1959. u Vrbasu. Poreklom iz radničke porodice, tvrdi da je važio za mirno dete i da je već sa 14 godina počeo da zarađuje sopstveni hleb noseći džakove. Kasnije je, kaže, studirao ekonomiju i zaradio svoj prvi milion. Kako, to već ne želi da otkrije. Posle prvog ređali su se i dalji milioni, a njegovo poslovno carstvo trenutno obrće više od pola milijarde evra godišnje i upošljava preko 4.000 radnika u 35 preduzeća.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme sankcija nametnutih Jugoslaviji, Kostić se bavio švercom nafte, ali i drugih proizvoda koji su lako mogli da se unovče na gladnom srpskom tržištu, mada u svojoj romansiranoj autobiografiji tvrdi kako se obogatio na švercu farmerki.

Mnogi se još sećaju scene iz devedesetih kada ovaj biznismen sa oružjem u ruci pobedonosno stoji na baržama nafte koje je prethodno na Dunavu preoteo od bugarskih carinika. Tada su ga uočila dvojica koja će biti veoma zaslužna za njegov dalji napredak. Prvi je bio kum Nenada Čanka i vođa novosadskog ogranka zemunskog klana, Nenad Opačić. druga ličnost je bio Zoran Đinđić koji je ovog naoružanog preduzimača hitro doveo u Demokratsku stranku gde ga je postavio za direktora stranke.

Kostić najviše investira u srpski agrobiznis i transport. Vlasnik je i Apatinskog brodogradilišta koje u svom posedu ima 9,5 hektara u rukavcu Dunava koji ima rang međunarodnog zimovnika. Apsolutni je gospodar vrbaške industrije mesa i mesnih prerađevina Carnex, a ima i značajan paket akcija niške AIK banke.

Na Kopaoniku je vlasnik Grand i Family hotela, a odmah pošto je stekao to vlasništvo srpska vlada je odlučila da investira milione evra u infrastrukturu na ovoj planini i time je vrednost objekata naglo porasla. "a li je Kole samo dobro obavešten ili je nešto drugo u pitanju?

Miodrag Kostić je vlasnik firme Maradic Holiday Resort koja poseduje jezero Šelevrenac na Fruškoj gori veličine 65 hektara, kao i brokerske kuće MV Investment.  Ima i 46 odsto kapitala u MK Fintel Wind, preduzeću za proizvodnju zelene električne energije. Ovo je samo deo njegovog bogatstva.