Feljton

Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, šakali i istina o globalnoj korupciji (4)

Tlačenje siromašnih uz podršku američke vojske

Autor sveodčanstva - knjige "Ispovest ekonomskog ubice", koju je Magazin Tabloid feljtonizirao, dopisao je svoja sećanja i iskustva koje je imao kao agent CIA, opisavši tajnu istoriju američke imperije. Magazin Tabloid će u deset nastavaka, u prevodu Paje Ilića, objaviti najzanimljivije i poučnije delove ovog svedočanstva.

Džon Perkins

Mladi Šuar po imenu Tunduam, pričao je da namerava da napusti plemensku zajednicu. „Imam talente za jezike - tako govore stručnjaci naftne kompanije, - objašnjava on. - Oni me žele da pošalju u školu da naučim engleski, a nakon toga su obećali da će me uzeti na posao. Ali nešto se bojim. Tsentsak je uradio šta su mu rekli. Samo što sada njegovo ime nije Tsentsak, nego Džoel. Oni su mu rekli da piše novinske članke protiv takvih organizacija, kao vaše Dream Change, Pachamama i druge koje nam pomažu da se borimo sa naftnim kompanijama. A još su mu rekli, da je naš narod izabrao njega za predstavnika svih Šuara, i sada on mora da potpisuje različite papire, po kojima naše zemlje odlaze naftnim kompanijama. Prete mu da će ga strpati u zatvor, ako odbije". „I šta je on učinio?" - pitao sam.

„A šta je mogao učiniti? On piše sve te članke i potpisuje neke dokumente".

„Zar hoćeš da se i s tobom tako desi?" - pitao sam Tunduma.

Kao odgovor je samo slegao ramenima. „Želim da naučim engleski i zaradim mnogo novca. Sve će to, - on raširi ruke, praveći gest prema šumi - ionako propasti. Ljudi iz misije nam neprestano govore, da treba.

Slične priče su samo pojačale moju želju da pomognem Šuarima i njihovim susedima po džunglama - plemenima Guaorana, Ačuara, Kuičua, Šiviara i Saparo. Dilema, pred koju je život doveo ove ljude, postajala mi je sve bliža, podstakla moje interesovanje za predsedničku kampanju 2002. godine. Prvi put posle Roldosa na mesto predsednika Ekvadora kandidovao se čovek, kojem su naizgled bliski problemi starosedelaca. Istovremeno je nameravao da se ozbiljno suprotstavi naftnim gigantima.

Skoro sam ga sreo ubrzo nakon toga u zabačenom u džunglama gradu Šel, nazvanom po imenu naftne kompanije. Sa grupom službenika Dream Change smo čekali avion da bi leteli Šuarima, kada sam doznao, da je u Šel krenuo kandidat za predsednika Lusio Gutjerez.

To je bio čovek veoma velikog formata, sudeći po svemu, uspeo je da ujedini u jednu koaliciju ekvadorsku vojsku i najuticajnije organizacije, koje predstavljaju interese starosedelaca. Prvi su podržavali Gutjereza, pošto je on u prošlosti bio njihov kolega, pukovnik u penziji. Poštovanje među drugima je zaslužio time što je 2000. godine, još dok je bio u vojnoj službi, odbio da svojim vojnicima naredio da rasteraju masovne demonstracije Indijanaca, koji su okružili predsedničku palatu tražeći ostavku tadašnjeg predsednika države Hamila Mauada.

Umesto toga pukovnik je naredio da se otvore vojne kuhinje, da bi nahranili demonstrante, a posle toga nije sprečavao da jurišaju na zgradu Kongresa. Odbivši da se potčini naredbi, Gutjerez je samim tim doprineo svrgavanju predsednika, koji je zaslužio da ga mrze siromašni slojevi stanovništva Ekvadora za otvorenu podršku politici MMF-a i Svetske banke, uključujući krajnje nepopularnu dolarizaciju ekvadorske nacionalne valute sukre. Ovaj korak je imao najužasnije posledice za Ekvadorce, izuzev šačice najbogatijih, koji su se već pobrinuli da prenesu svoj novac na račune stranih banaka, ulažući u hartije od vrednosti i nekretnine u inostranstvu.

Šel je namerno izabran za mesto susreta predsedničkih kandidata sa biračima, kojima su džungle bile rodna kuća. Gradić je izrastao na teritoriji očišćenoj od šume pre nekoliko decenija, kada je ovde počeo industrijski razvoj naftnih nalazišta. Lokalna plemena su nezaustavljivo branila svoju zemlju od invazije stranaca, bilo je i slučajeva nasilja.

Vlasti su pokušale zavesti red, poslavši tamo - prirodno, uz podršku Pentagona - hiljade vojnika. Istovremeno je neposredno u centru grada Šel početa izgradnja velike vojne baze. Kasnije je ona još više rasla, i sada se pojedine njene zgrade izdvajaju daleko u dubini džungle. Uredno popločane staze na ulicama Šela su dosta velika retkost za ove delove sveta. Kao i savremena najsloženija aparatura za prisluškivanje, kojom je bukvalno pretrpana vojna baza.

Čak se i pričalo da su američki i ekvadorski stručnjaci za komunikacije, koji sede u službenim prostorijama baze na dva koraka od centralne ulice Šela, sposobni da prisluškuju šta se govori na savetima starešina u svakom indijanskom selu u gornjem toku reke Amazona.

Štaviše, stalno su kružile glasine da finansirani od strane naftnih kompanija dobrotvorni fondovi daju misionarskim grupama milione dolara da bi postavili prisluškivače „bubice" u korpe sa namernicama i lekovima koje ti fondovi izdašno dele lokalnim plamenima kao humanitarnu pomoć. Nisu bez razloga svaki put kada plemenski savet odluči da pošalje svoje ratnike da napadnu naftnu platformu, jedinice armije, prebačene helikopterima iz Šela, i bile tamo pre njih.

Na dan o kome pričam, u gradu je vladala neviđena veselost, prašnjava ulice preplavljene su svetom. Razume se, jer ovde su čekali dolazak Gutereza, i svako se nadao da će uspeti da pruži ruku predsedničkom kandidatu. Šuarski vračevi u tradicionalnoj odeći na glavi od raznobojnog perja tukana bili su rame uz rame u masi sa američkim „zelenim beretkama", bušači sa naftnih bušotina su bili rame uz rame sa ekvadorskim komandosima. Bila je praznična atmosfera, naizgled, prošli su obračuni zaboravljeni, bivši protivnici su proglasili primirje, da bi pred čitavim svetom podržali svoju zemlju, potkopanu godinama korupcije, inflacije i ugnjetavanja.

Sve to se desilo samo nekoliko meseci nakon tragičnih događaja 11. septembra 2001. godine, što je zajedno sa Bušovim neuspehom u pokušaju da diskredituje u svrgne venecuelanskog predsednika Čaveza nije moglo da ne ostavi traga na predsedničkoj kampanji u Ekvadoru. Serija karikatura objavljena u jednim od ovdašnjih novina, kao da ne može uverljivije je odražavala domaća raspoloženja.

U karikaturama se uigravao siže starog vesterna „Dodž-Siti" - dva kauboja uz pomoć revolvera se obračunavaju. Na prvoj slici je bio prikazan Čavez u kaubojskom šeširu i sa visećom kuburom na kuku, koji patrolira ulicom tog grada gde su stigli ljubitelji pucanja. Na drugoj Džordž Buš u revolverom na gotovs dolazi mu u susret. Na sledećoj slici protivnici stoje licem u lice. Čavez je prikazan s leđa, zato je dobro vidljivo lice Buša sa izraženom čvrstom odlučnošću da završi sa svojim neprijateljem. Na poslednjoj - Čavez se sageo do pola od smeha, a Buš što može jače beži dalje, podižući oblak prašine.

Njegov kaubojski šešir valja se po ulici. Ovde, nedaleko je i Gutjerez: naslonjen na zid salona, gleda ovu scenu i aplaudira.

Uzgred, taj dan mi još uvek nismo videli Gutjereza - naš avion je poleteo ranije nego što je on stigao. Ipak, ova kratka poseta gradu, koji se sprema za susret sa predsedničkim kandidatom, pomogla mi je da ponovo shvatim, koliko su bili važni ti predsednički izbori za starosedeoce Ekvadora. Slično svojoj sabraći iz Bolivije, Brazila i Venecuele, narod ove zemlje vekovima iznemogao pod teretom strane eksploatacije, sada je bio potpuno rešen da završi sa tom nepravdom.

Na izborima, koji su održani u novembru 2002. godine, Gutjerez je izabran za predsednika. Starosedeoci, koji su ga smatrali svojim kandidatom, bili su jako začuđeni takom lakoćom, sa kojom je Gutjerez pobedio, - ne usuđujući se da računaju u uspeh, oni su se očigledno spremali za teška vremena. Evo kako je BBC komentarisao rezultate izbora:

Pobeda Lusio Gutjereza, koji je svojevremeno bio ne čelu antivladine pobune… koje je ubrzo usledila nakon što je u Brazilu na izborima pobedio lider Partije radnika Lula, veoma podseća na izbor Hugo Čaveza u Venecueli.

Svaki od ovih političara pobedio je na demokratskim izborima pod parolama promena, novih pristupa razvoju ekonomije i prevazilaženju korupcije…

U prvom krugu glasanja, koje je održano prošli mesec, g-n Guterez je izazvao opšte iznenađenje, zauzevši odmah lidersku poziciju zahvaljujući masovnoj podršci birača kojima su obećane promene.

Ipak, u zemlji opterećenoj ogromnim spoljnim dugom, gde je nivo siromaštva dostigao 60%, a politički sistem nestabilan i nepredvidiv, izgleda da nema tako mnogo šansi.

Prvi mesec posle izbora ova ocena je dobila potvrdu, kada je novopečeni predsednik otputovao u Vašington na sastanak sa Džordžom Bušom. Zatim je Guterez pozvao i Kito predstavnike Svetske banke i otpočeo pregovore sa naftnim kompanijama. Njihov početak se vremenski podudarao sa eskalacijom konflikta između naftnih kompanija i organizacija, koje predstavljaju interese starosedelačkih plemena.

U decembru 2002. godine argentinska naftna kompanija CGS optužila jednu od lokalnih opština za uzimanje grupe njenih radnika u taoce. Pri tom su pravili transparentne nagoveštaje, da su indijanske vojnike obučavali instruktori „Al Kaide". Ali tu se pokazala iznenađujuća činjenica: ispostavilo se da kompanija nije dobila zvaničnu dozvolu za radove na bušenju, iako je insistirala na svom pravu da radi na zemljama lokalnih plemena. Sa svoje strane, starešine opština su tvrdile da su njihovi vojnici tako dugo držali naftaše pod zaštitom da bi ih zaštitili od gneva Indijanaca i osigurali im bezbedan izlazak iz džungle2.

Početkom 2003. godine sam ponovo otišao u Ekvador. Kao što se još u Kitou ispostavilo, mnogi žitelji zemlje nezadovoljni su novim predsednikom, zato što su uvereni da je ušao u tajni sporazum sa naftnim kompanijama i već prihvatio ponudu Svetske banke i MMF-a da realizuje paket mera strukturnog prilagođavanja (SAP).

Ispada da Gutjerez provodi onu istu ekonomsku politiku, kao i njegovi toliko nepopularni predstavnici. Po gradu su bile obešene plakate, na kojima su se Gutjerez i predsednik Buš rukovali. Lideri starosedelačkih plemena, razjareni aluzijama na njihovu umešanost u islamskoj terorističkoj organizaciji, upozoravali su, da, ako ih Gutjerez prinudi silom da zaštite svoje zemlje od plaćenika naftnih kompanija, ove glasine će postati stvarnost.

Kao što je u razgovoru sa mnom primetio jedan Ekvadorac, „u prošlim vremenima smo imali makar neki izbor. Ako su nekoga ugrožavali Amerikanci, uvek se mogao okrenuti Rusima: oni bi ga pomogli oružjem i vojnom obukom. A sada nema više takve mogućnosti, ostaju samo Arapi". Tokom čitave 2004. godine situacija se nastavlja pogoršavati. Zemljom su se stalno širili glasovi o špekulacijama naftnih kompanija i korupciji vlade, koje je zatim proglasila nove drakonske mere budžetske ekonomije poput šok terapije, koju je uvela Bolivija pod pritiskom Svetske banke.

Kao što tih dana primećuje Associated Press, „pristalice levog centra su brzo okrenuli leđa Gutjerezu, pošto je on želeći da udovolji međunarodnim kreditnim organizacijama, uveo režim stroge štednje, uključujući naglo smanjenje subvencija na hranu i konvencionalno gorivo"26.Kada je Vrhovni sud Ekvadora zapretio Gutjerezu da će se umešati u njegovu nepopularnu politiku, predsednik naredio reorganizaciju, a faktički raspuštanje suda. Mase besnih Ekvadoraca napunile su ulice, zahtevajući ostavku predsednika. „Gutjerez mora podneti ostavku, - rekao mi je jedan od lidera ekvadorskih Indijanaca, Hoakin Jamberla. - Izabrali su ga demokratskim putem, a on pogazio narodu data obećanja. Demokratija traži da ga proteramo".

Na Svetskom socijalnom forumu, koji je održan u Brazilu u januaru 2005. godine, predstavljena je moja knjiga „Ispovest ekonomskog ubice", i mnogi učesnici, kao što sam otkrio, čitali su je. Pitali su me da li znam koje su ekonomske ubice namamili Gutjereza na put korupcije.

Ljudi ni najmanje ne sumnjaju, da je predsednik Ekvadora podlegao pretnjama i podmićivanju. I mada naravno, nisam mogao navesti nikakva imena, tvrdio sam da je on bio taj isti čovek. A Bolivijce su međutim mučile sasvim druge brige.

29. Bankrotirane Sjedinjene Države

U prvoj polovini XX veka nafta je pretvorena u najvredniji resurs od svih koji su ikada postojali u istoriji. Ona je postala ona snaga, koja je pokrenula napred proces modernizacije. Obezbeđenje pristupa sigurnim izvorima nafte postalo je kamen temeljac spoljne politike skoro svake države. Nasušna potreba za naftom postala je gotovo glavni uzrok napada Japana na Perl Harburg 1941. godine.

Značaj nafte je neizmerno porastao u periodu Drugog svetskog rata. Ona je bila njegova „krv", zato što je pokretala borbene avione, tenkove, brodove; bez njih su zaraćene države bile osuđene na poraz. A osim toga, nafta je postala glavno moćno oružje u arsenalu korporatokratije.

Kada se Drugi svetski rat završio, naftne kompanije su razvile plan, kojem je bilo suđeno ni manje ni više nego da promene tok istorije. U ime sopstvenih interesa (što znači, i interesa zemlje!) naftne kompanije su odlučile da ubede predsednika i Kongres SAD, da nacionalne naftne resurse bolje uštedi za slučaj budućih ratova i drugih ekstremnih situacija.

Zašto da vadimo iz sopstvene utrobe ovaj vredan strateški resurs, samim tim umanjujuću svoje rezerve, kada možemo eksploatisati naftna nalazišta drugih kontinenata? Ovaj snažan argument je omogućio američkim naftnim kompanijama da zajedno sa svojim britanskim i evropskim kolegama iscenjkamo kod svojih vlada poreske olakšice i ostale popuste, da bi, kako tvrde, omogućili da se stave pod kontrolu svetske rezerve nafte.

Jedanput doneta, ta odluka - a nju je potvrđivao svaki sledeći predsednik i svaki sledeći sastav Kongresa - udarila je temelje politike, koja je dovela do revizije nacionalnih granica, nastanka novih država i svrgavanju vlada. Slično zlatu, nafta je postala simbol moći, a njena cena je bazični element, koji određuje vrednost svake valute sveta; za razliku od zlata, nafta je dobila ogroman značaj kao industrijska sirovina - za proizvodnju plastičnih masa, elektronsko-računarske tehnike, hemijskih proizvoda.

U početku je izgledalo da je plan naftnih magnata da proliju zlatnu kišu na zemlje trećeg sveta proizvođače nafte. Ipak, nafta, kao da ponavlja sudbinu zlata, veoma brzo je za te zemlje postala težak teret i izvor stalne zabrinutosti. U figurativnom smislu ove zemlje ponavljaju sudbinu ispirača zlata za vreme zlatne groznice na Divljem Zapadu: trebalo je neko od njih da se prijavi za parcele sa zlatnim rudnikom, kako on postaje objekat pažnje prevaranata svih boja i barona-razbojnika.

Otprilike u ono isto vreme, kada je nafta dobila status ključnog resursa savremene epohe, Sovjetski Savez je konačno osigurao status broj jedan. Kao što tvrde istoričari, za uspešnu izgradnju imperije potreban je spoljni neprijatelj. Za Sjedinjene Države Sovjetski Savez se harmonično uklapao u tu ulogu. Sovjetski nuklearni arsenal je uspešno potkrepio argument korporatokratije, da realije hladnog rata zahtevaju novi pristup međunarodnoj diplomatiji.

Ništa ne čudi što je prvi ozbiljan sukob tokom hladnog rata otpočeo upravo zbog nafte i upravo u onom istom regionu sveta, koji je imao najveće rezerve tog resursa, - na Bliskom Istoku. To je bio Iran. Demokratski izabran i koji je uživao neobičnu popularnost premijer ove zemlje Muhamed Mosadik (1951. godine časopis Time ga je proglasio čovekom godine) tražio je za svoj narod pravičan deo profita od iranske nafte i nacionalizovao je aktive britanske naftne kompanije British Petroleum.

Razjarena Engleska obratila se za pomoć vernom savezniku iz Drugog svetskog rata - Sjedinjenim Državama. U obe zemlje dobro su shvatili, da svaki pokušaj promene vojne sile u Iranu može isprovocirati SSSR da pritisne nuklearno dugme, i Vašington je naumio da umesto morske pešadije pošalje u Iran agenta CIA-e Kermita Ruzvelta-mlađeg (unuka Teodora Ruzvelta). Snabdeli su ga sa nekoliko miliona dolara, koji je uspešno pustio u posao, organizovao demonstracije protesta i ulične nemire, što je na kraju krajeva dovelo do uklanjanja Mosadika sa vlasti.

Na mesto izabranog voljom naroda nacionalnog lidera Irana CIA je postavila svog favorita - šaha Muhameda Rezu Pehlivi, makar i despota, ali zato velikog prijatelja velike nafte. Kao što sam već pisao u „Ispovesti", uspeh Ruzvelta-mlađeg je udario temelj za nastanak nove profesije - ekonomskog ubice, one iste, koju sam svojevremeno i ja izabrao. Događaji u Iranu jasno su pokazali, da se imperija može graditi bez rizika otpočinjanja rata, a uzgred sa daleko manjim troškovima.

Razvijena taktika CIA-e zaista je bila univerzalna: bilo ju je moguće primeniti u svakoj zemlji čiji su resursi interesovali korporatokratiju. Istina, ona je imala jedini, ali zato ozbiljan minus: Kermit Ruzvelt je bio u evidenciji CIA-e. Da je bio uhvaćen, izbio bi strašan skandal. Rešenje je brzo nađeno: umesto ljudi koji su u službi vlade, vrbovani su agente od službenika privatnih kompanija. Jedna od njih je bila ona, gde sam radio, - MAIN.

Veoma brzo ekonomske ubice su se dosetile da mogu manipulisati politikom zemalja proizvođača nafte i da ne dočekaju momenat kada će one pristupiti nacionalizaciji svojih naftnih nalazišta. Odlučili smo da napravimo instrumente kolonizacije Svetsku banku, MMF i ostale organizacije sa „višenacionalnim" predstavništvom. Veoma su unosni sporazumi, koje su uz našu podršku kod tih organizacija dobile američke korporacije, inicirani našim naporima sporazumi o „slobodnoj" trgovini - sve to otvoreno obogatilo američke izvoznike, povređujući interese njihovih partnera iz trećeg sveta.

Drugim zemljama smo nametali preterane spoljne dugove koji su premašivali njihove mogućnosti otplaćivanja. U suštini, formirali smo surogatske vlade, koje navodno predstavljaju nacionalne interese, a u stvari služe našim. Na Bliskom Istoku takvim vladama smo „usrećili" Iran, Jordan, Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Egipat i Izrael.

Težeći da osvojimo prevlast u globalnoj politici, korporatokratija je u sadejstvu sa armijom ekonomskih ubica činila sve što je moguće da natera svet da troši više nafte. Stručnjaci za kontakte sa javnošću, kao spretni krijumčari narkotika, krstarili su po celom svetu, tu i tamo su vešto stimulisali potražnju za robom, iza koje je stajala korporatokratija, pa i za onim što se proizvodi na bazi nafte u zemljama trećeg sveta, često u nepodnošljivim uslovima izrabljivačkih fabrika.

Više od dve decenije posle svrgavanja Mosadika visoki pokazatelji ekonomskog rasta Irana služili su za ekonomiste kao omiljeni dokaz da je zemlja uspešno savladala siromaštvo. Ipak, statistika je varljiva, u šta smo se lako ubedili na primeru azijskih zemalja. Ona, kao prvo ne odražava obeležja socijalne degradacije i pogoršanja stanja životne sredine, a kao drugo, nije sposobna da otkrije probleme, koji se javljaju na dugoročnom planu.

Kao očigledan primer može poslužiti avantura Kermita Ruzvelta, koji su upravo i stvorili sličnu vrstu „nepredviđenih posledica". Iako je njegov organizovani prevrat i doveo na vlast diktatora, koji je naklonjen interesima naftnih kompanija, on je takođe institucionalizovao antiamerički pokret u niz bliskoistočnih zemalja.