Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (1)

Poslednji mohikanac

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

UVOD

Ovaj tekst sam počeo da pišem u jesen 2020. godine.

Taman sam pomislio da je gotovo sa mojim pisanjem, kad - odem na pijacu u Sremčici! Ja na tu pijacu idem subotom, više da iziđem iz kuće nego da kupujem, to mi je jedini kontakt sa svetom otkad sam se pre dve godine povukao iz „javnog života". Dobrovoljni izgnanik! - da parafraziram Rastka Zakića. Tu sretnem ponekog poznanika s kojim vodim banalne razgovore o skupoći, o propadanju, o prošlim vremenima. Sve je bilo bolje za vreme Tita! - kažu moji ispisnici koje Tito nije gonio. Bravar je bio bolji! - prisećam se jednog grafita iz vremena Otpora drugom srpskom diktatoru Slobodanu Miloševiću. I na tome se svrši!

Tom prilikom naletim na pano vladajuće Srpske napredne stranke, aktivisti upisuju nove bojovnike. Kažu da se isplati ući u tu stranku, navodno ih je ušlo njih sedamsto hiljada! Tu se kupuje ulaznica za „bolju budućnost", za neki „biznis", za opstanak u „novom vrlom svetu". Treći srpski diktator kaže da je to bilet za „zlatno doba" u koje je ušla Srbija zahvaljujući njemu, Aleksandru Vučiću. Prvi Srbin koji ume da sedi na tri stolice (Srbija, Rusija, Kina)! Milošević to nije umeo, a Tito je otišao u „istoriju". Hvala, Njegoš je rekao „Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže!"

Zaustavi me jedan čovek koga znam samo iz prolaza. Ne sećam se da sam s njim nekad nešto razgovarao. Mlađi od mene - od mene je danas svako mlađi! - ali u godinama. Možemo li da porazgovaramo. Zašto ne bismo mogli, ima na pijaci jedna kafanica. Naručimo piće, on plati i iće! Mislim se zašto me časti, pa ja ne upisujem u bolju budućnost. To rade oni sa panoa Aleksandar Vučić, da nije pogrešio? Ako ga vide u „pogrešnom društvu", neće da ga prime u zlatno doba.

Predstavio mi se, moj je južnjak. Bio je učitelj po selima oko Južne Morave, nekako se dohvatio Leskovca, a pred kraj službe Železnika. Ime mu je Atanasije Mitić, poznat je kao Učitelj Tasa. Taj nadimak je dobio još u Južnoj Srbiji, u Leskovcu, doneo ga je u Železnik. Ko je bio istorijski učitelj Tasa? Knjaz Miloš je još 1830. godine poslao u Niš svog pisara Spiridona Jovanovića da osnuje školu. Ovaj je za prvog učitelja proizveo Atanasija Tasu Petrovića, po kome je moj sagovornik dobio svoje drugo ime. A škola svoje istorijsko ime.

Moj Učitelj Tasa je uspeo da sagradi kuću u Sremčici (kao i ja), a od nedavna je u penziji. Čitalac je mojih knjiga, prati sve što objavim. Pripadnik poslednje generacije koja drži do knjige! Mnogo se namučio da se odlepi od juga Srbije! A ja sam mnogo učinio za naš Jug, to on ceni! Srbija je nastala na Jugu, na Severu smo stranci! Bravo za taj reč!

Reč po reč, preselismo Niš u Beograd! Eh, gde su ta vremena kad je niški Radnički bio Real sa Nišavu! I kad sam ja napisao najpre Crvenog kralja a potom Niški gambit!

Pišeš li još?! Strašno pitanje za pisca koji je na kraju puta. Kažu, kad je veliki pisac Ernest Hemingvej shvatio da nema više šta da piše, pucao je sebi u usta iz lovačkog karabina. Verovatno mit, pisao sam o tome, ali mit ume da bude veća istina od stvarnosti. Svejedno da li ga stvaramo ili rušimo, mit je čovekova istorija.

Ne, ne pišem! Jedno što ne vidim, drugo što ne čujem, treće što nemam više šta da pišem. Život je prevazišao moje romane, ja sam prestao da budem pisac tamo negde na razmeđi vekova, kad sam završio sa beletristikom. Ovo što ti čitaš u Tabloidu, to su moja profesorska predavanja, koja mi komunisti nisu dozvolili da održim u gimnaziji. Neki kažu publicistika - nije beletristika!

Neki, opet, kažu esejistika! Možda može i tako da se kaže, ali mi profesori više držimo do predavanja nego književnici do eseja. Ja odavno nisam književnik, prvo mi komunisti nisu to dopustili, a onda sam svm sebe ispisao iz tog esnafa. Jedan pesnik (ne sećam se koji) je rekao da, ako već moraš da nestaneš, bolje budi Atlantida nego Aljaska! Tako, zaključao sam dućan, odjavio radnju. Ne pišem više ni u Tabloidu, našli smo se na suprotnoj strani istorije oko stava o agresiji Rusije na Ukrajinu. Prošao sam kao Atlantida!

Jesi li sve napisao šta si hteo? Ovo pitanje me je zateklo, kad sam izlazio iz literature, nisam o tome razmišljao. Previše sam napisao za ovih pola veka, zar je još nešto ostalo!

„Šta je sa tvojim obećanjem da ćeš napisati novelu Domanović po drugi put među Srbima, koje si dao prilikom prijema nagrade Domanović, 2. jula 2013. godine?" - podsetio me je zemljak.

Moguće je da sam tako nešto rekao, obećao sam da „vratim" Domanovića u Srbiju, ali od toga nije bilo ništa. Stoga nisam znao šta da kažem čoveku. Ne znam! Ne bih da se s tim suočim. Ko se boji Virdžinije Vulf! (Tu dramu je napisao Edvard Olbi.) Nisam prvi pisac koji nije ispunio obećanje, koliko je samo naš zemljak Rade Drainac obećao romana, a nije napisao više od dva! Pa i Radoje Domanović je, ako je verovati Jaši Prodanoviću, još u Pirotu njemu govorio da piše roman „Iz škole u život", pa nije bilo ništa od toga. Ili je njegov rukopis pojeo Prvi svetski rat?

Istina, nije baš da nisam pisao o Domanoviću, pričam zemljaku o tome. Ja sam tri godine kasnije, 2016, napisao roman „Tri pisca" (Stevan Sremac, Radoje Domanović, Bora Stanković), ali roman nije objavljen, pa kao da ni nije napisan. Zemljak zna sve šta sam objavio, ali ne zna šta sam napisao a nisam objavio! (Čini mi se da sam neke odlomke objavio u Tabloidu, ali nisam siguran.) Roman sam napisao u formi fiktivnih predavanja koja sam održao na niškom Filozofskom fakultetu tokom 2014. i 2015. godine, posle dobijanja Domanovića. Otad ne držim ni fiktivna predavanja.

Zašto nisi objavio taj roman? Pa to nije Crveni kralj da bude tempirna bomba! Da li je tačno da današnja Srbija progoni svoje Domanoviće!?

Opet nemam odgovor za zemljaka. Nemam ni za sebe. Šta me je koštalo da kroz Domanovića izvrgnem ruglu ovo doba, posprdno prozvano zlatnim? Domanoviću ne bi mogli ništa, sem da ga izbace iz lektire. Čini mi se da su to već uradili. A ja bih imao alibi, ne mogu da me gone zbog aluzija, Tito je to činio, ali on je imao zakon o „zaštiti imena i dela druga Tita". Ovaj novi Tito to nema, nije imao ni Milošević. A i šta će im da se brukaju, ne mogu ništa da mi uzmu, jer ništa nemam. Nije ni Domanovićev Aleksandar gonio svog krtičara, izmislio je bolje metode, morio ga je, narodski rečeno, glađu i žeđu. Novovremeni diktatori su na meni isprobali sve metode!

No to nije alibi. Sad mi se čini da sam pokušavao da napišem tu famoznu novelu, više ne razlikujem fikciju i stvarnost. Lekari su mi posle operacije rekli da mi se može desiti da zaboravim pojedine segmente iz svog života. Zaboravio sam da sam pisac, ali pamtim da sam bio profesor! Možda je jedina istina da ja više ne umem da pišem beletristiku, ali šta je sa školskim predavanjima. Za to ne treba neki naročiti talenat, dovoljno je znanje. A ja sam književnost izučio na Svetskoj književnosti, dobio sam majstorsko pismo.

Tako, Učitelj Tasa me je isprovocirao, počeo sam da mislim o tome. Ko se boji Radoja Domanovića!Stvar je u tome što je taj zemljak moj poslednji Mohikanac, hoću da kažem poslednji čitalac. Sećam se da sam Kupera čitao negde u gimnaziji, u predliterarnom dobu svog života. Čini mi se da je naslov Kožna čarapa. To je priča o poglavici jednog indijanskog plemena koje beli kolonisti uništavaju. Njihov poglavica se bori do poslednjeg. Tad sam pročitao i roman „Vinetu" Karla Maja, o poglavici plemena Apača. Ne znam da li je to tačno, ali u znanju mi je da Nemac Karl Maj nikad nije bio na Divljem Zapadu? Termin poslednji Mohikanac je ušao u naš pojmovnik, označava poslednjeg čoveka koji drži do svoje ideje, u ovoj priči do književnosti. Naravno, moje!

U svojoj poslednjoj noveli „Mrtav pisac" opisao sam kako sam u „vremenu zlom" komunizma i postkomunizma ostao bez čitalaca, kao i ostali pisci „crnog talasa". Zato sam proglasio zemljaka za mog poslednjeg Mohikanca! Kakva sudbina pisca, da piše za jednog čitaoca!

U poslenjoj mojoj knjizi „Ivanov gambit" vidi se da sam napisao 40 novela, koje sam smestio u 6 knjiga. U ovom vodiču kroz moju literaturu pokušao sam da odgovorim na pitanje zašto sam pisao ove novele i kakva je bila njihova sudbina. Sad treba da kažem svom poslednjem čitaocu zašto nisam napisao novelu o povratku Radoja Domanovića u Srbiju, kako sam obećao na dodeli Domanovića. A to je već anti diskurs, što znači da se ova moja nenapisana novela mora tretirati kao anti priča. Možda je teže napisati anti priču nego priču! Svaki čovek ima svoju priču, neki umeju a neki ne umeju da je ispričaju. Anti priču ume da napiše samo pisac!

Ali za to je potrebno da ispričam hronologiju događanja vezanu za moje viđenje Domanovića. Ako mi se to posreći, moguće je da ću napisati tu anti novelu, ili svoju četrdeset prvu novelu. Ako ne, priznaću da više ne umem da budem pisac.

Činjenica je da sam umeo da napišem Poslednju odbranu Radeta Drainca, naslov knjige je „Boem u crvenim gaćama". Što ne bih pokušao da napišem Poslednju odbranu Radoja Domanovića? Bar da zadovoljim mog zemljaka, poslednji školski čas najduže se pamti.. Ako uspem, eto meni novog Drainca! Nije bitno da li ću to da objavim, poslaću Učitelj Tasi na mejl. Nisam objavio ni „Tri pisca", ne što nisam hteo nego što nisam mogao. Srbiju ne zanimaju njeni pisci! Ni Drainčeva Moja punopravna odbrana nije objavljena za njegovog života.

Imam alibi: Ovo je pisao pisac koji ne ume više da piše! I odbranu: Ovo je govorio profesor koji drži svoj poslednji čas! Kao Hemingvej pred samoubistvo, odnosno direktor kragujevačke Gimnazije Miloje Pavlović pred streljanje sa svojim đacima u Kragujevcu.

U „Mrtvom piscu" rekao sam: Bio jednom jedan pisac u zemlji Srbiji! ? 1.

Priča bi mogla da počne mojim dobijanjem nagrade Domanović 2013. godine.

Evo šta je napisao na tu temu profesor Pravnog fakulteta Jovica Trkulja u svojoj knjizi „Uspon i pad Ivana Ivanovića" 2014. godine.

„Krajem 2012. godine žiri Udruženja književnika Srbije odlučio je da nagradi pisca kojeg je njegova država toliko proganjala. Ivanović je dobio nagradu Radoje Domanović za doprinos srpskoj satiri. Bio je to moralni čin i svojevrsna satisfakcija za njegovu donkihotovsku borbu protiv dogmatizma, političke represije i ostrakizma intelektualaca u Srbiji. „Čovek koji je živeo u Stradiji, kome je vlast udarila sve moguće Dange, koji je preživeo Vođu - svakako je zaslužan da ponese Domanovića". (Ovoje napisao Ivan Lovrić u Novostima.).

Jovica Trkulja dalje piše da je država odmah reagovala - požurila je da faktički poništi nagradu. Grad Kragujevac, koji je dotad bio pokrovitelj Domanovićeve nagrade (Radoje je bio kragujevački đak), uskratio je novčani deo nagrade, prvi put otkad ona postoji. „Tako je Ivan Ivanović bio jedini dobitnik koji nije dobio predviđeni novčani iznos za nagradu, što znači da je primio samo diplomu. Ono što nije dao Kragujevac, nije dala ni Srbija".

Trkulja dalje kaže da nije uspeo da pronađe obrazloženje nagrade, koje je sačinio književni kritičar Srba Ignjatović, to obrazloženje je u UKS nestalo, „što znači da država nije stala iza nagrade progonjenom piscu.

Trkulja navodi moju reč (on kaže besedu) koju sam izgovorio primajući plaketu.

Srbija progoni svoje Domanoviće

„Ovu nagradu, drugu u mojoj književnoj karijeri, koja je došla nenadno, skoro tri decenije posle prve, BIGZ-ove, dočekujem sa dvojakim osećanjem.

Na jednoj strani nagrada, koju mi je dodelio žri satiričara, može se uzeti kao moja književna rehabilitacija. Konačno je jedan žiri priznao da sam dao značajan doprinos razvoju kritičke misli u srpskoj književnosti, odrednici koja se s pravom vezuje za najkrirtičkijeg srpskog pisca Radoja Domanovića.

Na drugoj strani, svestan sam da je ova nagrada više incident - kao i prva - koji je neznatno zatalasao Mrtvo more, bolje rečeno baru komunističke žabokrečine koja se nahvatala na život moje generacije. Jer, u isto vreme kad je žiri satiričara odlučio da me proglasi Domanovićem, država Srbija me je, preko ministarstva kulture i njegove komisije, po peti put označila kao drugorazrednog pisca, koji nije dao nikakav doprinos razvoju srpske književnosti. Odbila je da primeni rehabilitacioni zakon, koji predviđa rehabilitaciono obeštećenje po presudi suda i uskratila me za tzv. nacionalnu penziju.

Ne znam kome se može verovati: Struci, koja mi je priznala vrednost, ili Državi, koja ju je negirala?

Nezavisno od ovoga, nagrada me je zatekla u trenutku kad sam se ozbiljno zainteresovao za Domanovića. Naime, u mom kritičkom promišljanju istorije Južne Srbije, čiji sam izdanak i pisac, u delu od pedesetak naslova, nedostaje segment o oslobođenju ovih krajeva. U mojoj literarnoj viziji istorije prosto se nametnula misao da to uradim kroz prizmu tri pisca: dva došljaka u Južnu Srbiju iz Beograda i jednog starosedeoca koji je napustio zavičaj i preselio se u Beograd.

Stevan Sremac i Radoje Domanović u mnogo čemu a najviše u političkom opredljenju su antipodi. Sremac je kao liberal evropskog opredeljenja, nacionalni romantičar, otišao u Niš i Pirot da odigra prosvetiteljsku ulogu, a Domanović kao radikal, nacionalni realista, poslat je u te krajeve po kazni. Prvi je slikao život ironično, drugi sarkastično. Ako ovome dodamao Vranjanca Boru Stankovića, koji je Južnu Srbiju „premestio" u Beograd, dobićemo roman „Tri pisca", koji ja upravo počinjem da pišem.

Najbliža mi je sudbina Radoja Domanovića. Njegov i moj život se u mnogo čemu poklapaju i preklapaju: obojica smo učiteljska deca, obojica smo kritikovali svoju državu, obojica smo otpušteni s državnog posla, obojica smo doživeli progon u Južnoj Srbiji. Razlika je jedino u tome što je Radoje otišao iz života tako rano, a ja još uvek trajim, da dobijem nagradu koja nosi njegovo ime." ? 2.

Da kažemo još nešto o Radoju Domanoviću pre nego što sagledamo kako je on doživeo Srbiju svoga vremena.

Domanoviću je napisana velika literatura, najviše držim do studije Dimitrija Vučenova.

„Domanovićeva satira inspirisana je društveno-političkim prilikama i stanjem u Srbiji. Pripovedački je zadenuta u naoko naivno i jednostavno pričanje događaja koji kao da nemaju bliže veze s predmetom na koji je usmerena satiriča oštrica i žaoka." Vučenom poredi Domanovićevu satiru sa Džonatanom Sviftom i Markom Tvenom. Svift i Tven dovode u dodir legendu i stvarnost, srednjevekovno viteštvo sa praktičnim duhom civilizacije u kojoj sami žive, sa sasvim suprotnim odnosom prema životu, prema društvu i njegovoj etici."

Da li je Domanović bio pod uticajem ovih svetski priznatih satiričara? Bogdan Popović, osnivač i urednik „Srpskog književnog glasnika", koji je prihvatio Domanovića u potpunosti, o tome kaže ovo: „Domanović, kako izgleda, nije poznavao ranije obrasce toga roda u stranoj književnosti, ni Svifta, ni Voltera, a još manje Lukijana, Rablea i Koveda. Ovo bi mu se, dabome, moglo upisati i u pogrešku, jer je jasno da je on na tim obrascima imao šta da nauči; ali je, s druge strane, i nov dokaz da g. Domanović ima za ovu vrstu književnosti pravog i samoniklog dara."

I dalje: „G. Domanović je u poslednje vreme postao jedan od poznatih i omiljenih naših pripovedača. Ove su njegove priče (reč je o Dangi, Vođi i Kraljeviću Marku po drugi put među Srbima), po mišljenju mnogih ono što je on dosad najoriginalnije i najzanimljivije napisao. Književna vrsta kojoj one pripadaju, novina je za našu književnost."

Na sličnim pozicijama je stajao i Jovan Skerlić, koji je po povratku iz Lozane 1901.g. pa do 29. maja 1903. (Majski prevrat) bio neka vrsta Domanovićevog mentora. I on je smatrao da je Domanović autohtona srpska pojava, a njegovu satiru uzimao je kao patriotsku a ne neprijateljsku lektiru, kako je to ondašnja vlast krstila.

Mene je posebno zainteresovao Matošev stav o Domanoviću kao boemskom disidentu od režima. Ovaj hrvatski pisac, koji je bio podjednako i Hrvat i Srbin, pisao je o beograskom boemskom krugu koji je promovisao boemski stil. „Boemski krug okupio je sve što ne spada u „koterije" profesorske literature i akademijske, univerzitetske, autoritativne kritike, sve što više voli ljude od ideja, život od teorije, umjetnost od strančarstva." Pisci i umetnici uopšte s kraja Devetnaestog veka u Beogradu i Srbiji rasli su prvenstveno i pretežno iz domaćeg tla i domaćih korena, iz patrijarhalnog načina i uslova života. Njihov otpor režimu, za razliku od Zapada gde je umetnička pobuna značila borbu za slobodu ličnosti, više se javljao protiv apsolutističke vlasti, policijskog aparata, „političke reakcije".

Moguće je da je, kako piše Vučenov, otpor novih pisaca, a da oni toga nisu bili dovoljno svesni, bio upravljen „protiv unošenja evropskih književnih i estetičkih merila u srpsku književnost". Neka mi profesor dozvoli da se ne složim u potpunosti sa njim, „tri pisca" koji su tema mog romana (Sremac, Domanović, Stanković) jesu nacionalni ali nisu antievropski, kako to na prvi pogled izgleda. Možda oni nisu u dovoljnoj meri unosili Evropu u Srbiju, ali su u potpunosti iznosili Srbiju u Evropu. Nova Srbija, nastala u ustancima srpskog naroda (u „Narodnim bunama") bila je simbioza Dositejevog i Vukovog rada, prvi je „doneo" Evropu u Srbiju a drugi je „odneo" Srbiju u Evropu.

Ova srpska dilema prisutna je u srpskom narodu do današnjeg dana, o tome ću kasnije u ovom radu. Zasad moram da kažem da je Domanovićeva pripovetka „Vođa" svetska u svom značenju, jer sublimira sve diktatore svetske istorije, iako se „odnosi", verovatno, na jednog čoveka kojim je Domanović politički i ljudski bio u potpunosti nezadovoljan, na Nikolu Pašića. A ja mislim da je vrhunac pripovedne umetnosti da pisac ispriča običnu priču ali da joj dv univerzalno značenje.

Prosto mi je neprijatno da još jednom rabim leskovačkog pesnika Radeta Jovića, ali njegova maksima koja brani srpskog čoveka sa Juga, Na malečku stolicu sedi, al u golemo nebo gleda, vrhunski je argument ove teze. Svet je celina, „globalno selo", kako je rekao Maršal Makluan, univerzum se može sagledati iz Leskovca isto kao iz Pariza ili Londona.

Ova teza stavlja prirodno dati umetnički talenat ispred obrazovanja i znanja, s čim se ne bi složili pametari iz centra. Ona je glavni credo nas provincijalaca, koji teško nalazimo svoje mesto u svetskoj književnosti. Maksima Radeta Jovića iz Leskovca važi i za Radoja Domanovića, ali i za pisca ovih redo

U prilog ovom tvrđenju ide i činjenica da Domanović nije znao strane jezike sve do kraja 1903. godine, kad je dobio stipendiju za jednogodišnji boravak u Minhenu. Možda stoji teza profesora Vučenova da je „Domanović satiričar od talenta, ali ne i veće književne kulture", ali on je u „Vođi" načinio simbol dostojan najvećih svetskih pisaca. To uviđa i piščev biograf kad kaže: „Ono što je u Domanoviću stvaralo ogorčenje, rađalo gnev i dizalo se do mržnje na saremeno društvo, bilo je nestajanje čojstva i junaštva u klimi malograđanskog stila života. Zapojen i zadojen patrijarhalnim kultom herojskog gesta i podviga, on se nije mogao miriti sa poltronskom potčinjenošću društva vlasti, pre svega polcijskoj. Otuda oštrina njegove ironije i neoporeciva osuda koja izbija iz njegove satire."

Radoje Domanović je bio pre svega buntovnik i kritičar savremenog društva. Njemu je mnogo više stalo do slikanja opšte atmosfere nego do sudbine pojedinih ličnosti, njegova satira više govori o društvu toga vremena nego o sudbini pojedinaca u njemu, ali u „Vođi" ova dva pola su spojena u jedinstven cilj, slepog vođu bira narod, a taj slepac oblikuje i usmerava put naroda.

Još jednom da kažem da smatram da je priča „Vođa" jedan od najvećih podviga srpske književnosti.