Razaranje
Slučaj zgrade Generalštaba:
Opsesivni pokušaji da se remek-delo srpske arhitekture sruši ili proda
A
milionima gađaju satelite
Prof. Dobrović je školske 1961-62. godine održao jedno
predavanje na Arhitektonskom fakultetu o svom objektu
i o tome kako je ta vizija nastala i šta ga je rukovodilo prilikom oblikovanja
pomenutog prostora i objekta. Predavanje je započeo
fotografijom kanjona Tare. Od tada je silueta grada iz osovine Nemanjine ulice
obogaćena ovim remek-delom koje već 11 godina propada
dok politikanti licitiraju o daljoj sudbini ovih objekata. Kome je stalo da se
sa oštećenih zgrada skine režim zaštite spomenika
kulture kako bi se one neometano srušile? Zašto služba
zaštite do sada nije preduzela ama baš ništa na praktičnoj zaštiti spomenika? Šta je važnije - zaštita spomenika ili stručno usavršavanje u
Braziliji? Životno delo genijalnog arhitekte Nikole Dobrovića
ili šoping-mol sa hotelom?
Stanislav
Živkov
Zgrade kompleksa
Generalštaba u Beogradu sagrađene su od 1956. do 1965. godine prema projektu
jednog od naših najvećih arhitekata - Nikole Dobrovića - i, nažalost,
njegovo su jedino delo sagrađeno u Beogradu.
Dobrovićev projekat izabran je na konkursu krajem pedesetih godina.
Tokom gradnje, na zahtev investitora projekat je unekoliko izmenjen te je kula
objekta B, sa prvobitnih 12 spratova narasla na 18, dok je samo uređenje
enterijera objekta izvedeno bez Dobrovićevog nadzora.
Gradnja je završena i zgrade su useljene 1965. godine.
Arhitekta Nikola Dobrović je za ovo ostvarenje dobio Oktobarsku nagradu grada,
a
Velika greška
Kompleks zgrada Generalštaba prepoznatljiv je po fasadnoj oplati od
ružičastih bunjasto klesanih ploča specijalno naručenih iz nalazišta u Đurićima
u Boki Kotorskoj, koje su u skladnom kontrastu sa partijama poliranih ploča
krečnjaka sa ostrva Brača. Otada je svojim likom obogaćivala Beograd i
obeležavala metropolu, bila je znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske
ulice. U najboljoj tradiciji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljala je ogroman
iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora,
jer je kompleks Generalštaba sa obe strane Nemanjine ulice bio i jeste jedno od
najznačajnijih dela jugoslovenske arhitekture u Srbiji, koji i sada, urušen i
zapostavljen, zrači istu energiju jer takve vrednosti u svom trajanju ne
poznaju vremensku dimenziju. Zdanje je obeležilo
epohu, i arhitekta Dobrović je postavio referentnu vrednost koja je postala
vrednosni sud za stvaranje arhitekata decenijama posle tog događaja.
Zbog svoje arhitektonske
vrednosti, zgrade kompleksa Generalštaba uvršćene su u sve značajne preglede
savremene jugoslovenske i srpske arhitekture dvadesetog veka, ali nažalost tek
2005. godine, dakle šest godina nakon oštećenja u ratu 1999. godine, proglašene
su za kulturno dobro. Naime, iako je mnogo ranije pripremljena odluka o
proglašenju i prikupljena sva neophodna dokumentacija, ovo je u svom
karakterističnom bahatom stilu sprečio lično potpredsednik vlade dr Vojislav
Šešelj odbivši da potpiše
Odluku o proglašenju za kulturno dobro pod jeftinim demagoškim izgovorom da bi
to bila nepotrebna potrošnja budžeta. Ako se zna da je na listi objekata
previđenih za zaštitu, osim zgrada Generalštaba, bilo gotovo 200 objekata
novije arhitekture, postaje sasvim jasno kolika je zapravo šteta takvim
ponašanjem dr Šešelja načinjena, jer je činjenica da tokom bombardovanja
nijedan objekat sa liste kulturnih dobara nije bombardovan te uopšte nije
isključeno da je Šešelj i zbog toga u Hagu, a da ni mi ni on ne znamo.
Manja zgrada A ima
korisnu površinu
od 12.654 kvadrata, a zgrada B sa kulom površinu od 36.581 kvadratni
metar. NATO je u dva navrata gađao zdanje (u noći 29. na 30. april, i u noći 7. na 8. maj 1999. godine).
Najteže je stradalo ulično krilo objekta A, dok je na objektu B srušen ulazni vestibil i probijen kaskadni deo prema
Nemanjinoj ulici. Od te majske noći poslednje godine
prošlog veka traju polemike o tome da li zgrade treba srušiti i zidati neke
druge, ili ih treba očuvati i rekonstruisati. I kako to uraditi, odakle namaći potreban novac, da li je prodati ili ostaviti u
vlasništvu države? Svi pozvani i nepozvani iskazivali su svoje mišljenje i, naravno, ništa se nije dogodilo, kao da je neki
mudri nevidljivi duh, uprkos brzopletim i nedorečenim namerama ovozemaljskih
službenika i dužnosnika, sprečavao da se, možda, nanese nepopravljiva šteta ne
samo zdanju Generalštaba već i kulturi naroda u kojoj ono zauzima uzorno i
zaluženo mesto.
Zgrada Generalštaba je
čekala svoj usud, napuštena i zapostavljena iza metalne ograde sa grafitima, a
građani su u prolazu bacali oko i bivali gnevni što im ruševina kvari navodni
ugođaj po sunčanom danu, ili su mislili sve najgore o bacačima bombi. Državni
službenici su takođe, po službenoj dužnosti, pogledali na zgradu i smišljali da je prodaju na pijaci nekretnina (i umalo se to
nije dogodilo), ne bi li se srušila i na tom mestu, prestižnoj gradskoj lokaciji,
izidala neka druga, lepša i starija i sa više metara kvadratnih, a država
dobila neki novac za svoje potrebe i oslobodila se brige o ranjenom zdanju.
Tajkunski procenti
Zahvaljujući inicijativi
više arhitekata i istoričara umetnosti, a potom i napokon probuđenih nadležnih
institucija koje se bave zaštitom istorije arhitekture, država je tek 2005.
godine napokon donela odluku da kompleks zgrada Generalštaba uvrsti u
nacionalnu kulturnu baštinu i zaštiti kao kulturno dobro. Zdanje je tako
istrgnuto iz ruku komercijalno nastrojenih državnih službenika, jer odluka o zaštiti je zahtevala da se lik zdanja, fasada i lice moraju
vratiti u prvobitno, autentično stanje kako ga je arhitekta Nikola Dobrović
osmislio. Ova odluka naišla je na negodovanje trgovaca
nekretninama koji već nekoliko godina namerno proturaju izmišljenu teoriju po
kojoj bi cena obnove i rekonstrukcije bila veća nego rušenje i gradnja novog
objekta, što je notorna neistina i tendenciozno plasirana laž samo kako bi se
preko medija izvršio pritisak da se po svaku cenu sa objekata skine zaštita i
omogući njihovo rušenje a nekome dobra zarada.
Očito je da su u ovu
kampanju umešani mnogi. Na jednoj strani je država
Srbija, dakle državna institucija na koju je zdanje uknjiženo, koja i dalje
insistira na prodaji i traži da se zaštita kulturnog
dobra ukine, jer zdanje sa "teretom" zaštite, navodno, gubi na
tržištu trideset posto vrednosti koju bi inače imalo ako bi njen tretman bio
slobodan i prepušten volji i želji kupca nekretnine i zemljišta istovremeno.
Paradoksalno izgleda da
Ministarstvo odbrane, koje je korisnik zdanja Generalštaba, u poslednjih 11
godina navodno nema novca čak ni za najobičniju provizornu zaštitu objekata, o
čemu svedoči i činjenica da, osim u delu ka Birčaninovoj ulici, sa kulom, koji
je sređen, nigde ni jedan jedini razbijen prozor do sada nije zatvoren makar
najlonskom folijom i u sve građevinski neoštećene prostore već 11 godina
neometano prodiru prašina, kiša, sneg i smeće. Nenormalno zvuči nedavna izjava
iz Vojske Srbije u kojoj se izjavljuje kako nema novca za obnovu, iako poseduje
nekretninu koja nije u funkciji i koja Vojsci izgleda nije potrebna pa želi
njenom prodajom da reši mnoge druge probleme, što bi u nekom normalnom društvu
bio prihvatljiv i razumljiv razlog, ali pošto kod nas mnogo toga nije normalno,
onda ne čude ni sva dešavanja oko Dobrovićevog remek-dela.
Ako je Ministarstvo
odbrane državna institucija koje je uostalom i smešteno u delu ove palate, pa
kada sama Vojska već 11 godina, umesto da zakupljuje špijunske satelite,
navodno nije u stanju (čitaj: ne želi) da zdanje uredi, očito je da država,
posebno kada se radi o vrhunskom delu nacionalne kulturne baštine, treba da
preuzme brigu o zdanju i u okviru državnog budžeta stvori stavku sa dovoljno
para (javnih para kojima država raspolaže u ime građana koji su te pare
stvorili...) namenjenih rekonstrukciji Generalštaba. Treba država da rekonstruiše i obnovi zdanje čiji je vlasnik u ime svih
građana, jer ozbiljna država ne prodaje kulturno blago na pijaci. Posle obnove
moguće je zdanje nameniti javnom dobru, kulturi, umetnosti, univerzitetu,
moguće je čak i jedan deo iznajmljivati na tržištu i od toga izdržavati deo na
drugoj strani Nemanjine ulice, gde su javni i nekomercijalni sadržaji. Čini se da to nije tako komplikovano i da je sasvim dostižno i
održivo. Ipak, Ministarstvo odbrane ne razmišlja
o obnovi, već o prodaji u viđenom stanju. Arhitekte se ne protive prodaji i
promeni namene kompleksa pod uslovom da zadrži izvorni oblik, jer je u pitanju zaštićeni spomenik kulture.
Neodrživa
situacija
Osim što su ruševine
delimično ograđene, na samim objektima se već 11 godina ne radi ama baš ništa,
sve stoji isto kao i pre više od deceniju, ali se povremeno podgreva polemika
šta sa zgradama treba uraditi, dok ovo gradsko ruglo predstavlja pravu
turističku atrakciju i metu fotografa. Sada je za glavnog krivca za decenijsko nerešavanje problema obnove zgrada proglašena činjenica da
su ovi objekti pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, što je navodna
prepreka za investitore te je očito da se preko raznoraznih pritisaka preko
medija zapravo pokreće inicijativa da se taj status promeni. O tome najbolje
svedoči neformalna priprema javnosti za neophodnost prodaje objekata. Potpuno
nekompetentni političari preko medija su počeli sa svesnim plasiranjem ovakvih
stavova, o čemu najbolje svedoči nedavna izjava gradonačelnika Beograda Dragana
Đilasa: "Potrebno je što pre naći rešenje za zgrade Generalštaba,
jer je sramota da više od deset godina ruševine i dalje stoje u samom centru
grada. Za investitore je ekonomski neisplativo da ove zgrade kupe, ali da moraju da zadrže njihov prvobitni izgled. Bojim se da će ovakva situacija potrajati ako se i dalje nastavi sa
insistiranjem na ovakvim uslovima". Iako nema nikakve veze sa ovom
problematikom, svojom izjavom "proslavio" se i Oliver Dulić,
ministar za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje: "Ako bude
potrebno pomoći ćemo da se te zgrade renoviraju ili prodaju. Kao neko ko živi u Beogradu, smatram da su ti objekti ruglo glavnog
grada, da ih što pre treba prodati, a novac upotrebiti
za izgradnju novih objekata".
Međutim, kako bi se
njihove želje realizovale sa objekata bi prethodno bilo potrebno skinuti režim zaštite kako bi mogli biti srušeni te je kao inicijator ove
ideje pronađen Srboljub Panić, zamenik direktora Republičke direkcije za
imovinu: "Na zahtev Republičke direkcije za imovinu, Ministarstvo
kulture pre dve godine obratilo se Republičkom i Gradskom zavodu za zaštitu
spomenika kulture da ponovo preispitaju status zaštićenih objekata. Ovu
inicijativu podržalo je i Ministarstvo odbrane, ali
povratne informacije nije bilo".
Međutim, u ovom
kriminalnom projektu svi zainteresovani su se uveliko preračunali, jer prema
važećim zakonima vlasnici zaštićenih objekata ne mogu
tražiti ukidanje odluke o zaštiti spomenika. Zaštita
se ukida od strane donosioca odluke i to u retkim prilikama kad se ispostavi da
je vlasnik nedovoljno brinuo o spomeniku i time mu naneo štetu koja je uništila
nepovratno njegova spomenička svojstva. Za svaku intervenciju na spomeniku vlasnik je dužan da se za saglasnost obrati
ustanovi koja je i osnovana za brigu o spomenicima - Zavodu. Može se samo
zamisliti kako bi se spomenici provodili da se odluka o njihovom rušenju
prepusti nezajažljivim vlasnicima objekata na ekskluzivnim lokacijama, što je
slučaj sa objektima A i B. Vlasnik se u ovom slučaju mora pozvati na
odgovornost zbog nebrige o objektima koja traje već 11 godina, a sama služba
Zaštite spomenika kulture zbog nepreduzimanja konzervatorskih mera koje bi
sprečile dalje propadanje objekata od posledica štete od bombardovanja i
namernog neodržavanja.
Gde sam tu ja?
Samo ponašanje službe
zaštite spomenika kulture u ovom slučaju zapravo je u skladu sa politikom
nerada Vere Pavlović-Lončarski, direktorkom Republičkog zavoda za
zaštitu spomenika kulture i bivšom direktorkom Gradskog zavoda za zaštitu
spomenika kulture, koja rad ustanova kojima rukovodi svesno koordinira sa
zahtevima "struktura", što u ovom slučaju najbolje potvrđuje stav
gradonačelnika Đilasa, jer je očito da je u pitanju moćnik koji misli da posle
seče platana i arčenja para na podzemne tramvaje i preskupi nepotrebni most na
Savi može lako da sruši remek-delo čoveka koji više nije sa nama uprkos stavu
Beograđana, naučnih institucija, kulturnih ustanova i stručnjaka, čija se reč
čuje i uvažava, koji se bore da spreče vandalizam koji će biti gori od onog
koji su načinile bombe u ratu u kome nismo učestvovali.
O tome da je problem
rekonstrukcije zgrada Generalštaba "vrući politički krompir" najbolje
svedoči uporno ćutanje i nezainteresovanost same službe zaštite tako da, umesto
da se angažuju na zaštiti i sanaciji objekata Generalštaba, direktorka
republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski i šefica arhitektonskog odseka Brana
Stojković-Pavelka o trošku države putuju na dvonedeljno stručno
usavršavanje u Braziliju, kako bi proučavale problematiku i
metodologiju stavljanja spomenika pod zaštitu. Iako bi bilo normalno obnoviti
objekte o trošku države, s tim da se raspored prostora
prilagodi programu i potrebama novih korisnika i eventualnom prodajom vratiti
sredstva utrošena za radove uz primerenu zaradu, izgleda da to nekome ne
odgovara, jer u toj varijanti otpada uobičajeno dilovanje sa raznoraznim
tajkunima po principu "ima li tu mene".
Ove
zgrade spadaju u istoriju arhitekture i kao takve ih treba i tretirati. Sve što je oštećeno može biti i obnovljeno (vidi Avalski toranj). I
ovde je stvar jednostavna: treba angažovati inženjere, da naprave predlog i
predračun i onda zgrade sanirati i rekonstruisati. S
obzirom na to da su projektovane kao poslovne zgrade,
to mogu i da budu, mogu se izdavati, mogu se premestiti svi predsednici i vlade
u njih i osloboditi dvorove za muzeje. Mogu i one biti
pretvorene u muzej (muzeji u Beogradu nemaju dovoljno prostora). Ali šta je
problem? Problem je IMT (ima l' - tu - mene). Dosadašnje iskustvo govori
da su političari prodali sve što se može tajkunima, da oni ne grade ono što
nekome treba, već ono gde će narod ostavljati pare. Tako se od 1968. priča o gradnji
opere, a od 1980. se gradi novi muzej na Ušću, a jedino je nikao šoping-mol jer
"narod to hoće", što je cinizam nesposobnih i korumpiranih
političara. Pod Titovom vlašću su se gradili domovi kulture po selima, a pod
ovom vlašću ne može ni otkup malina da se organizuje po tim istim selima. A gde
će onda vlast da uradi nešto pametno sa Generalštabom? Po svemu sudeći ovo je
probni balon da se vidi reakcija javnosti, pa ako je nema ili je slaba, da se
skine zaštita (!) i proda nekom tajkunu-parazitu da to sruši i napravi
šoping-centar (pa da bude još i oslobođen poreza, jer ulaže pare "iz
inostranstva", od svoje ofšor kompanije). Izjave politikanata koji vladaju
ovim gradom i resorom zaštite životne sredine i urbanizma su sramne i
najrečitije govore da su ova dvojica, iako o arhitekturi i zaštiti spomenika
kulture pojma nemaju, verovatno već napravila listu mogućih investitora.
Jedva čekaju da sravne
sa zemljom
Još strašnije je očita
namera da nebriga o zaštiti objekata dokrajči ono što su počeli projektili.
Nikola Dobrović bio je genijalan arhitekta, zbog svoje genijalnosti nepodoban
svim vremenima, koji ne zaslužuje da o sudbini njegovog remek-dela odlučuju
ljudi koji svojom tvrdoglavošću, neznanjem, politikantstvom i štetočinstvom
(most na Adi, podzemni tramvaj, posečeni platani i novi zakon koji inicira
ortoped), čine sve da bi što duže ostali na vlasti. Sramno. Nemar države prema
ovom remek-delu je očigledan, ne samo zbog deset godina oklevanja da li da se
objekti obnove ili kao ruševine prodaju, nego i zato što se dopustilo da prođe
40 godina da bi tek onda zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane bile
zaštićene.
Naivno zvuči objašnjenje
da je vojska nekada bila država u državi i da nije dozvoljavala
"mešanje" u status dobara. Naime Zgrade su pre svega bile mažene i
pažene kao i drugi vredni objekti u vojnom fondu nepokretnosti. Nije reč o tome
da je neko drugome nešto branio. Zdanje je uvršćeno u nacionalnu kulturnu
baštinu i više nije važno kada. Zakon o kulturnim dobrima predviđa da onaj ko
krši odredbe koje štite spomenike kulture može biti kažnjen i zatvorom. Pitanje
je samo da li se kod nas zakoni donose kako bi bili kršeni ili je to neophodno
zbog nečijih "viših" ciljeva? Kada se u Nemačkoj kupi kuća ili stan
koji ima vrednosti i za arhitekturu i za kulturu uopšte, onda stoji u
kupoprodajnom ugovoru pasus kojim se kupac obavezuje da će u slučaju rušenja
objekta, istom povratiti prethodni izgled. Sasvim porušeni Avalski toranj, delo
arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića, sagrađen je u istom
periodu kao i Dobrovićevi objekti u Nemanjinoj, pa je eto mogao da se ponovo
izgradi, pre svega svega zahvaljujući stalnom medijskom spinovanju javnosti,
dok se u slučaju Generalštaba javnost spinuje u suprotnom smeru, zagovaranjem
potrebe rušenja kompleksa. Čini se da su jedino arhitekte jedinstvene u tome da
nikako ne treba rušiti ove objekte ili im menjati izgled. Oni smatraju da je
Generalštab jedno od najvrednijih ostvarenja arhitekture na ovim prostorima
čiji je autor profesor Nikola Dobrović, jedan od najčuvenijih srpskih
arhitekata i član Kraljevske akademije arhitekture u Londonu!
Zgrada Generalštaba
postala je brend i ne postoji ni jedan stručan časopis ili enciklopedija, a da
se ova građevina ne pominje. Izgleda da je zaštita kompleksa Generalštaba sada
jedina slamka spasa pred nadolazećom pretnjom političara i investitora, koji
očito, ne mareći za vrednost kuća, jedva čekaju da ih sravne sa zemljom.
Đorđe
Bobić, bivši gradski arhitekta: Nije merljivo samo novcem
Spoljašnji izgled Dobrovićevih kuća treba zadržati. Veoma je
važno da se u urbanoj matrici očuva ta forma, jer je prepoznatljiv znak
Beograda. U njihovoj unutrašnjosti neka budući investitor pravi šta želi. Bez
obzira na eventualne finansijske gubitke koje bi država pretrpela da odluči da
obnovi zdanje, ona to mora da podnese, jer se kulturna baština ne može meriti
samo novcem. Ozbiljna država kulturno blago ne prodaje na pijaci.
Branislav
Mitrović, arhitekta i član SANU: Investitorska arhitektura
Kao spomenik kulture, objekat se mora štititi u svom izvornom obliku. U svetu takva zdanja često
bivaju izmenjena i prevrednovana. Rekonstrukcija zahteva tesnu vezu sa Zavodom
za zaštitu spomenika kulture. Prema novoj "investitorskoj
arhitekturi" vrlo sam rezervisan. Ali ako se to radi kao autorski korektan
i zaštitarski umesan postupak onda su moguće razne varijacije.
Mihajlo
Mitrović, arhitekta i predsednik Akademije arhitekture Srbije: Fora kao sa Ušćem
Izmislili su da se Ušće ne može obnoviti, da je
bezvredno, kupili ga za ništavne pare i napravili posao decenije, proširivši
tajkunsko carstvo. Isti provereni novovarvarski sistem sprovodi se na
Generalštabu. Očevidno je ugrožen duh i ponos Beograđana, a proces
obezvređivanja remek-dela srpske arhitekture dugo traje.
Ivan
Rašković, predsednik Društva arhitekata Beograda: Unutrašnjost može da se menja
Ovo delo spada u sam vrh jugoslovenske arhitekture, a
njegova vrednost nadilazi nacionalne granice. To je savremena arhitektura sa
autentičnim pečatom Dobrovića i njegova vrednost može da se poredi sa Avalskim
tornjem. Naše mišljenje je da spoljni oblik treba da ostane, ali da se
eventualno menja unutrašnja struktura, koja može da dobije neku drugu namenu.
Zalažemo se za raspisivanje međunarodnog arhitektonskog konkursa kako bi se
povratio stari sjaj ovom velelepnom zdanju.