Diplomatija
Libijski
sindrom: tačno je da nije važno koje je boje mačka, ako lovi miševe, pod
uslovom da mi nismo miševi
Da bi ušao
u šator, moraš da se sagneš
Intenzivna putovanja do Libije i nazad, i kad imaju i kad
nemaju smisla, nisu samo svojevrstan simbol površnosti i brzopletosti srpske
diplomatije, nego i specifičan primer nepostojanja orijentira, prioriteta i
granica preko kojih se mora a ispod kojih se ne sme. Ovo nije nikakva duboka
analiza srpsko-libijskih odnosa, nego slikovit i karakterističan primer za
mnogo širu i očiglednu srpsku diplomatsku pojavu
Ana
Borković
Kada bi postojao nekakav
način, kojim bi se, na osnovu frekvencije uzajamnih i jednosmernih poseta,
ranga, raznovrsnosti i brojnosti posetilaca, karaktera poseta i komunikacija
svake druge vrste, uključujući i procenu njihovog smisla i opravdanosti, mogle
rangirati srpske diplomatske destinacije, onda bi se na vrlo visokom
mestu, verovatno čak i najvišem, a podaleko od očekivanog, svakako našla -
Libija. Činjenica da to gotovo sigurno ne bi bila nikakva Švajcarska, Nemačka,
Amerika, Francuska, Ruska Federacija, pa ni na svaki način osetljive zemlje
bivše Jugoslavije ni drugi susedi, samo cementira misterioznost tog
diplomatskog odnosa.
U libijskom slučaju se
to vidi i iz činjenice da najčešće nije jasno niti zašto je tamo neko išao (čak
ni kurtoazni ili počasni protokoli često nisu dovoljan alibi), niti šta je tamo
i zašto radio, niti koja je očigledna ili moguća korist, šteta ili druge
posledice takvih "diplomatskih aktivnosti", pogotovo zato što se
Libija kao diplomatska destinacija, i pored svega, po svom kompleksnom
karakteru ne svrstava u red "spontano srdačnih" ili "neobavezno
prijateljskih", sa kojima su diplomatske improvizacije i nonšalancija dozvoljene
i prihvatljive. A takvih diplomatskih odredišta ima.
Univerzalna teorija
Tako je, 24-26. oktobra,
neposredno nakon zaključenja prethodnog broja Tabloida, u (nekoliko
meseci ranije najavljenoj) zvaničnoj poseti Libiji bila predsednica Skupštine
Srbije Slavica Đukić-Dejanović,
u
društvu sa Vesnom Marjanović, predsednikom Odbora za kulturu i predsednikom Grupe prijateljstva s
Afrikom u Narodnoj skupštini! Iako se iz uopštene diplomatske frazeologije u
propratnim saopštenjima ne vidi zbog čega, gospođu Đukić-Dejanović su u Libiji primili svi visoki državni funkcioneri koji išta
znače, čak i oni s kojima izuzev pristojnih klimoglava nema šta da razmeni.
Vrhunac
posete je, kako se pokazalo, bila večera koju je u Tripoliju,
pod šatorom, priredio libijski vođa Moamer el Gadafi, uz zvuke libijske muzike
i tradicionalnog plesa. Posluženo je nekoliko vrsta domaćih jela, uz obavezni
kus-kus. Gospođa Đukić-Dejanović nije krila fascinaciju prijemom i ugođajem,
žaleći zbog toga što nije mogla da to ovekoveči kamerom (a verovatno bi, dok
večera, i to radila, i to lično, sve spuštajući se na kolena zbog boljeg
rakursa), jer je u "rezidencijalnom" šatoru libijskog vođe upotreba
kamera i fotoaparata iz bezbednosnih razloga strogo zabranjena.
Posle kurtoaznih izraza
dobrodošlice i produbljivanja večnog prijateljstva naša predsednica Skupštine
je libijskom vođi "poklonila" plaketu i državne simbole Srbije,
a libijski vođa nije ostao dužan pa joj je, znajući za jadac, uzvratio svojom
legendarnom Zelenom knjigom (vidi okvir), koju, inače, ne poklanja baš
svakom, inače retkom gostu ženskog pola, nego samo onom za koga (koju) proceni
da je to potrebno, pre svega zbog edukacije o ženama odnosno o socijalnoj ulozi
žena i dometima i ograničenjima njihovog tela i mozga iz trećeg dela Zelene
knjige - Socijalnih osnova Treće univerzalne teorije.
U svemu tome najvažnije
je da od gospođe Đukić-Dejanović nije došlo ama baš ništa o
diplomatsko-političkom kontekstu činjenice da ta večera nije bila upriličena
samo za nju nego i za čuvenog venecuelanskog predsednika Uga Čaveza i
"francusku parlamentarnu delegaciju". U diplomatiji, a pogotovo kod
Arapa, ništa nije slučajno, pa je bilo za očekivati tumačenje ovog više nego
neobičnog aranžmana-kombinacije, čemu bi značajan doprinos dala, na primer,
informacija o strukturi te francuske delegacije (komunisti, fašisti,
socijalisti, anti-EU elementi, mešavina...?). Bilo kako bilo, ostalo je
pitanje: a kojeg je to vraga prva žena Srbije (ili, bolje rečeno, drugi
čovek, koji u slučaju onesposobljavanja ili smrti predsednika države seda u
njegovu fotelju) tražila u Libiji o trošku poreskih obveznika Srbije. To što je
generalnom koordinatoru Biroa za veze Revolucionarnih
komiteta Libije Abdelu Kadaru "izrazila zahvalnost zbog
principijelnog stava u vezi sa nepriznavanjem jednostrano proglašene
nezavisnosti Kosova i poštovanja Povelje UN" i što je rekla da će biti mesta i za
"srpske kolege" u nekim medicinskim centrima koji su još u
projektu, nedovoljno je i za uzgrednu telefonsku izjavu, a kamoli za službenu
posetu jednoj osetljivoj i još uvek zagonetnoj diplomatskoj
destinaciji.
Možda
ova "visoka" poseta i ne bi bila vredna pomena da samo 50 dana ranije
nije bila jedna još viša. Naime, 1. septembra je kod Gadafija, povodom proslave
41. godišnjice libijske revolucije bio predsednik Srbije Boris Tadić, koji je, sa svoje strane, bio fasciniran što je na večeri
pod onim istim šatorom sedeo odmah do Gadafija (s druge strane bio je Haris Silajdžić) i što mu se ovaj obratio sa nekoliko srpskih reči (pokazalo se da su
to mogle da budu i bosanske i hrvatske i slovenačke reči). Tu su još bili slovenački
premijer Borut Pahor, hrvatski Jadranka Kosor, italijanski šef
diplomatije Franko Fratini i predsednici nekoliko afričkih
zemalja.
Kuriozitet
ove posete je da, iako je baš Libija trebalo da predsedava Generalnom skupštinom
UN, koja je trebalo 9. septembra da raspravlja o srpskoj rezoluciji o Kosovu, ona uopšte
nije pominjana, nego se ćaskalo o lakšim
i probavljivijim temama. Možda zbog toga što
je Gadafi odlučio da malo promeni kurs prema Kosovu (vidi okvir), a možda
i zbog toga što je Tadić ove godine već jedanput bio kod Gadafija, i to 3. aprila, kada se, navodno, razgovaralo o "ekonomskoj
saradnji" i o visokom poštovanju "odluke Libije da ne prizna nezavisnost
Kosova i Metohije".
Berluskoni zna kako
Da Libijci ne bi mogli
mirno da spavaju, između ove dve Tadićeve posete desile su se i dve sporedne,
ali dovoljno važne. Tako je krajem juna tamo tri dana boravio ministar odbrane Dragan
Šutanovac, i to samo 15 dana posle njegovog kolege iz vlade, ministra
prosvete Žarka Obradovića.
Ni prethodne, 2009.
godine, Libiju nije zaobišlo nekoliko visokih delegacija. Početkom aprila
je do Gadafija, na čak dva dana, svratio brzi Gonzales, ministar
spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, koji je došao da se lično uveri
"da ta zemlja ne odustaje od svog stava da ne priznaje jednostrano
proglašenu nezavisnost Kosova".
A već 1. septembra
tamo je bila poveća delegacija na proslavi pomenute 40. godišnjice libijske
revolucije. Za ovu potrebu Tadić je poveo ministra Vuka Jeremića,
delegaciju Ministarstva odbrane, u kojoj su bili ministar odbrane Dragan
Šutanovac, državni sekretar Dušan Spasojević, zamenik načelnika
Generalštaba Mladen Ćirković i generalni direktor Jugoimporta SDPR
Stevan Nikčević (plus neformalni bivši predsednik SRJ Zoran Lilić),
ali i 26 pripadnika Vojske Srbije, koji su učestvovali u paradi "armija
sveta". (Tako su barem objavili različiti mediji, i to svaki različito, pa
se, u stvari, i ne zna ko od pomenutih nije bio, a ko od nepomenutih jeste).
Inače, obeležavana je jubilarna četvrta decenija od puča kada je pukovnik
Gadafi sa vlasti svrgnuo kralja Idriza. Na svečanost su pozvani šefovi država
ili premijeri svih zemalja sveta.
Ovaj događaj vredan je malo veće pažnje. Zanimljivo je da su od svih pozvanih Evropljana na svečanosti,
pored Tadića & co., bili još samo tadašnji predsedavajući BiH Željko Komšić i predsednik Crne Gore Filip Vujanović, dakle nijedan lider iz
zemalja Evropske unije. Dan ranije, doduše, diplomatski je u Tripoli doplivao Silvio
Berluskoni i odmah zbrisao "zbog neodložnih državničkih obaveza"
sa potpisanim ugovorom o izgradnji autoputa duž libijske obale (ali zbog toga
od Gadafija nije dobio orden, koji je naš Tadić uredno sačekao).
Tih dana se
cela diplomatsko-politička Evropa, pa i značajan deo javnosti u Srbiji
iščuđavao nad mogućim motivima neselektivne srpske diplomatske servilnosti
prema Libiji, u vreme kada se time direktno dovode u pitanje ionako krhke veze
sa svetskim centrima moći kojima se takav odnos ni najmanje ne dopada.
Kontraargumentacija koja je obuhvatala svetsku ekonomsku krizu, libijsku naftu,
libijski uticaj u afričkom i arapskom svetu, nasleđene "nesvrstane"
veze i devize poput sila boga ne moli ili koga moraš da moliš nemoj
da ga ljutiš nisu naišle na dovoljnu dozu razumevanja. Neki su tumačili da
stepen "zavisnosti" Srbije od Libije i njenih prirodnih, političkih i
diplomatskih resursa uopšte nije toliki da bi se s toliko entuzijazma igralo na
Gadafijevu muziku koju ne razumeju ili je pogrešno čuju.
Prevelika intimizacija
Tadiću su
naruku išle i brojne bizarnosti koje je libijski vođa za 40 slavljeničkih
godina produkovao gotovo svakodnevno. Poput one kad je jedan od Gadafijevih
sinova priveden u Švajcarskoj pod optužbom da je maltretirao poslugu u nekom
hotelu. U vezi s tim, tata je izneo predlog da se Švajcarska, kao minorna i
bezvezna država, podeli između Francuske, Italije i Nemačke. Ali to je bio
manji problem od činjenice da je obustavio isporuku nafte švajcarskim firmama i
povukao pet milijardi dolara iz švajcarskih banaka. Ko zna šta bi mu još palo
na pamet da se švajcarski predsednik nije izvinio tvrdeći da je sve to bio
nesporazum. Oni skloniji bizarnostima likovali su i od same pomisli šta bi pod
tim okolnostima uradio Tadić.
Podrazumeva
se da je srpski predsednik i tada i ranije bio svestan da se prevelikom
intimizacijom s libijskim režimom (za koji se smatra da je "u svađi sa
svima", bez obzira na to to je, na primer, za razliku od drugih, pozvao
svet u "borbu protiv Al-Kaide") u znatnoj meri dovodi u pitanje jedan
drugi opsesivan plan - evroatlantske integracije - te da "uvoz nafte i izvoz oružja, poljoprivrednih proizvoda i građevinskih
usluga u Libiju", kao dobar kooperantski alibi, neće
od međunarodnih faktora da budu ocenjeni ocenom slabijom od
"kontroverzno". U igri je, međutim, bio i jeste i politički-moralni
kredibilitet ne samo Tadića već i celokupne srpske diplomatije, jer se u međunarodnim
diplomatskim krugovima već sa izvesnom dozom sprdnje odnose prema srpskim ad hoc spoljnopolitičkim
i diplomatskim prioritetima, koji, prema potrebi, "trčkaraju"
između EU, SAD, Rusije, Kine, Iraka, Libije... A kad se stekne takva reputacija,
onda nikakve objektivne prednosti i mogućnosti libijskog tržišta,
plus "prijateljski", dakle, siguran izvor nafte, neće
pomoći u održavanju te ionako labilne međunarodne ekvilibristike.
U istorijskom kontekstu ne treba zaboraviti da i u
pisanju libijske istorije Boris Tadić slovi za "prvog predsednika
Srbije koji je zvanično posetio Libiju". Bilo je to januara 2005.
godine.
I
do tada je postpetooktobarska vlast nastojala da poveže pokidane veze, a da one
nepokidane učvrsti. Tako je prvi korak u izražavanju lojalnosti kontinuitetu
srpsko-libijskih odnosa učinio Vojislav Koštunica krajem 2001. godine
šaljući u "izvidnicu" Rasima Ljajića u svojstvu specijalnog
emisara predsednika SRJ. Ljajić je, izgleda, utro dobar put, jer nisu prošla ni
tri meseca, a predsednik Savezne vlade Dragiša Pešić je, krajem februara
2002, poveo u Libiju celu političko-privrednu delegaciju "na najvišem
nivou". Bilo je kasnije još delegacija, a jednu veliku
"državno-privrednu", koja je brojala više od 40 ljudi, poveo je
ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goran Svilanović februara
2004. godine. Podrazumeva se da je potpisano i dogovoreno svašta od istorijskog
značaja za obe zemlje i njihov odnos.
Šest meseci nakon što je
počeo svoj prvi predsednički mandat Boris Tadić, kako je rečeno, vodi u posetu
Libiji svoju prvu i najveću, sedamdesetočlanu državno-privrednu
delegaciju, navodno, pretežno sastavljenu od privrednika iz 32 "vodeća
preduzeća" u Srbiji. Te godine, tačnije samo tri meseca kasnije, na
osnovama dogovara i ugovora tokom pomenute Tadićeve posete, Privredna komora
Srbije je organizovala objedinjen nastup privrede Srbije na Međunarodnom sajmu
u Tripoliju, ali je učešće u poslednji čas otkazano, "zbog štrajka jednog
dela JAT-a i nemogućnosti da se obezbedi prevoz za putnike i eksponate".
Kod onih koji poznaju razmišljanja, manir i navike pukovnika Gadafija, takvo opravdanje
izmamilo je osmeh na lice, jer se podrazumeva da bi Gadafi, da mu je stalo i da
mu se uklapa u nešto, u tom slučaju izdao direktivu libijskom
avio-prevozniku da besplatno preveze to malo ljudi i eksponata.
Puno platiš, malo dobiješ
S obzirom na to da je pored,
za primer, pobrojanih, i kasnije i ranije bilo još barem dvadesetak
reprezentativnih delegacija, možda baš taj i takav detalj oslikava svu
kontroverznost srpsko-libijskog privredno-političkog odnosa i srpske
turističko-diplomatske hiperaktivnosti. Dovoljno je uzeti obiman spisak
konkretnih bilateralnih sporazuma između različitih subjekata, pa zaključiti da
njihova vrednost, za poslednjih deset godina, premašuje 3,5-4 milijarde
dolara u oba smera. Kada se potom pogleda realizacija srpskog izvoza, svih onih
projektovanih poslova, investicija i usluga, vidi se da ni na koji način nije
prešla ni pet odsto od one ugovorene tokom desetina
"visokoproduktivnih" privredno-političko-državničkih poseta. Tako se
dolazi do dva možda površna ali dokaziva zaključka: 1. Poslednji relativno
delotvoran sporazum koristan za Srbiju, a ne samo za Libiju, bilo je
usaglašavanje potraživanja jugoslovenskih preduzeća (oktobra 1999, dakle pre
"nove vlasti") kojim je utvrđen nesporan iznos tih potraživanja, što
je pravni osnov za realizaciju naplate. Sporazumom ("Zapisnikom") je
data mogućnost da sva preduzeća koja (tvrde da) od Libije odranije nešto
potražuju (najčešće iz predratnog vremena), u skladu sa jasno propisanom
procedurom i na bazi prezentovane nesporne dokumentacije, i naplate. I sa tim
sporazumom ide teško, ali ipak neuporedivo bolje nego sa brojnim kasnijim. 2)
Nekako se ispostavlja da je celokupna srpsko-libijska diplomatska ikebana
aranžirana da bi se Gadafi umilostivio da proda naftu, i to po regularnim
svetskim cenama, čak i onda kada je na tržištu ima u izobilju. Izuzev ako se ne
računa na naftno-političke fusnote za koje su arapski diplomati za više kopalja
spremniji nego srpski.
Ali, izgleda da nema
načina da to saznamo a da prethodno "naši" iz naših džepova ne plate
neuporedivo više nego što je očekivana i uopšte moguća korist. Konačno, Libija
je tu samo jedan od mnogih, nešto karakterističnijih primera.
Bratska ljubav jača od prijateljske
Biće zanimljivo sačekati reakcije Ministarstva
spoljnih poslova Srbije i srpskih vlasti uopšte kada Libija prizna Kosovo.
U tom kontekstu srpska
vlada iza sebe već ima jedan bizaran
diplomatski slučaj u vezi sa
reprezentativnim muslimanskim zemljama, a reč je o Maleziji. Sa ovom bogatom
dalekoistočnom azijskom zemljom
postoji, naime, relativno strog vizni režim. Desilo se, međutim, da je odmah nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Malezija najavila
da će ga priznati, što je automatski prouzrokovalo povišen
stepen borbene gotovosti i garda sa srpske strane. Ali, u septembru 2008.
godine ovdašnji pametnjaković je pogrešno protumačio jednu izjavu malezijskog ministra spoljnih poslova kao odustajanje od
namere da se prizna Kosovo, pa je brzinom munje doneta odluka da se "ubuduće za državljane Malezije vize izdaju i bez saglasnosti MUP-a",
uz obrazloženje da "državljanima Malezije nije potrebna viza ni za ulazak do 90 dana u zemlje EU,
da se Malezija ne svrstava u kategoriju migraciono visokorizičnih zemalja, a i da - nije priznala
jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova". Još se ova
"nagradna" odluka srpskih vlasti nije ni ohladila, a Malezija je
priznala nezavisno Kosovo. Samo mesec dana nakon ove blamaže, vizni režim sa Malezijom vraćen je na staro, a ona argumentacija za preskakanje saglasnosti zaboravljena
je kao da nikada nije ni postojala. U diplomatskim analima nije, međutim, zaboravljena "srpska diplomatska glupost".
Iako su gotovo svi
Gadafijevi srpski gosti posle proglašenja nezavisnosti Kosova
potcrtavali libijsku rešenost da ne prizna nezavisnost ove srpske pokrajine, po
čemu se Libija i razlikovala od nekih drugih "dojučerašnjih
prijatelja" koji su Srbiji veoma brzo "okrenuli leđa", polovinom
oktobra ove godine Gadafi je, uz izjavu da su "Srbi naši prijatelji, a
Kosovari - naša braća", u Sirtu primio 120-članu kosovsku delegaciju. Ovoj
velikoj grupi, koju je predvodio Bedžet Pacoli, Gadafi je odobrio da u Libiju
doputuju sa kosovskim pasošima i bez libijskih viza. U diplomatskom čitanju to
"bez libijskih viza" moglo je da znači ne samo počast i simboličan gest
blagonaklonosti već i izbegavanje priznavanja pasoša i svega što on znači (što
se viziranjem direktno čini), ali je Gadafi poručio da bi "Kosovo trebalo
da bude suverena država", bez preciziranja kada bi Libija mogla da donese
odluku o tome.
Komplikacija na
vrhuncu ljubavi
I pored velike "ljubavi i uzajamnog poštovanja"
između Libije i Srbije postoji relativno strog vizni režim. Za uzajamne posete
u ovim zemljama potrebna je viza ne samo za "obične i druge putne
isprave" već i za diplomatske i službene pasoše.
Zanimljivo je da je libijska strana taj režim pooštrila
faktički tokom najintimnijih trenutaka s aktuelnim srpskim režimom. Naime,
decembra 2007. godine libijski konzul u Beogradu Abdurauf M. Ermali isporučio
je MSP-u odluku o "arabizaciji" podataka u srpskim pasošima da bi se
s njima moglo ući u Libiju. To znači da je pored važeće vize neophodan i prevod
podataka iz pasoša na arapski jezik, ovlašćenog prevodioca za arapski jezik i
overen njegovim pečatom ili pečatom organa koji je izdao pasoš (MUP Srbije),
ili pečatom diplomatsko-konzularnog predstavništva Srbije za lica koja žive u
inostranstvu, a u Libiju putuju sa srpskim pasošem.
Takav gest nisu sebi dopustile mnoge druge arapske zemlje s
kojima Srbija nije u takvim privilegovanim prijateljskim odnosima.
Malo trgovinske statistike
Zanimljiv je makar i površan pogled na neke
spoljnotrgovinske pokazatelje u odnosima sa Libijom. Tako se iz priloženih
podataka vidi da je privredna "saradnja" sa Libijom veoma neujednačena i, u poslednje tri
godine, izuzetno neravnopravna na
štetu Srbije. Doduše, takav debalans vidljiv je i u odnosima sa
brojnim drugim zemljama, ali u koje naše delegacije ne idu ni tako srdačno, ni
često, ni u tolikom broju. Povrh toga, srpski izvoz u Libiju gotovo da nije vredan pažnje, što postavlja
pitanje hiperangažovanosti srpske strane u ovom odnosu.
Godina |
Izvoz
(EUR) |
Uvoz
(EUR) |
2006. |
3.446.000 |
681.000 |
2007. |
3.584.000 |
1.546.000 |
2008. |
5.397.000 |
143.431.000 |
2009. |
18.537.000 |
83.877.000 |
2010
(1-9) |
2.2000.000 |
111.900.000 |
Lako je pretpostaviti da gotovo stopostotni deo uvoza iz
Libije čini sirova nafta. Zanimljivo je, na primer, da je u tom fluktuirajućem
statusu Libija 2006-2007. godine za Srbiju bila zanemarljiv izvor nafte, a da
je onda od 2008. godine (godina naftnog šoka, ali i gotovo dvostruko povećane
cene nafte na svetskom tržištu) naprasno smenila sa drugog mesta Kazahstan,
koji je godinama bio naš drugi izvor nafte (iza standardne Rusije).
Godina |
Prve
dve zemlje porekla |
Količina (u tonama) |
Vrednost
u USD |
2006. |
1.
Rusija 2. Kazahstan |
2.423.045
84.482 |
1.107.088.000
45.746.000 |
2007. |
1.
Rusija 2. Kazahstan |
2.467.597
118.414 |
1.256.894.000
60.488.000 |
2008. |
1.
Rusija 2. Libija |
2.333.923 250.836 |
1.712.045.000
202.605.000 |
2009. |
1.
Rusija 2. Libija |
2.023.462
248.397 |
878.643.000
117.656.000 |
Nesporna je činjenica da su muškarac i žena ljudska bića. Iz
toga sledi očigledna činjenica da su žene i muškarci jednaki kao ljudska
bića...
Žene su žene a muškarci su muškarci. Prema ginekolozima, žene imaju menstruaciju svaki mesec, dok
muškarci nemaju menstruaciju i ne pate tokom mesečnog perioda. Žena, prirodno,
ima mesečno krvarenje. Kad žena nema menstruaciju, ona je trudna. Ako je
trudna, ona postaje, zbog trudnoće, manje aktivna tokom otprilike godinu dana,
što znači da su sve njene prirodne aktivnosti ozbiljno smanjene, sve dok nosi
svoju bebu. Kad rodi dete ili pobaci, ide na porodiljsko ili se leči od
pobačaja. Kao što muškarac ne zatrudni, on nije ni odgovoran za stanje i patnje
ženskog pola. Nakon toga žena rodi ona i doji bebu. Dojenje traje oko dve
godine. Dojenje znači da je žena toliko nerazdvojiva od svoje bebe da joj se
aktivnost ozbiljno smanjuje. Ona postaje direktno odgovorna za drugu osobu
kojoj pomaže da obavlja biološke funkcije, bez kojih bi ta osoba umrla. S druge
strane, muškarac ne ostaje u drugom stanju niti doji.
Sve su ovo urođene karakteristike zbog kojih muškarci i žene
nisu isti.
(Iz Zelene knjige)
Ima neka tajna veza
Iz nekih, samo arapskom diplomatskom senzibilitetu dokučivih
razloga libijski vođa je gotivio i još uvek, izvan protokola i, čak,
diplomatske pristojnosti, bivšeg predsednika SRJ i funkcionera SPS Zorana Lilića, kojeg je Slobodan Milošević u više navrata,
tokom sankcija i nestašica nafte, slao na Gadafijeva vrata. Poslednji put 25.
aprila 1999, tokom bombardovanja Srbije. Samo se ne zna u kom svojstvu je tada
Lilić odaslat: kao potpredsednik Savezne vlade Momira Bulatovića, kao predsednik UO Jugoimporta, kao
predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije, ili kao lični Miloševićev izaslanik.
Gadafiju je, izgleda, bilo svejedno.
Godine 2006. Lilić je pominjan (a i bio je kod Gadafija) kao
mogući posrednik u slučaju bugarskih medicinskih sestara optuženih za nesavesno
ili namerno širenje side.
Zanimljivo je da je,
podrazumeva se na Gadafijev zahtev, Zoran Lilić bio član službene Tadićeve delegacije na obeležavanju 40. godišnjice
libijske revolucije u Tripoliju 2009. godine. Jedina funkcija koju je u tom
trenutku imao bila je mesto predsednika Upravnog odbora JP Putevi Srbije!