Likovi i
senke
Bog i njegov drug
Nikola Vlahović
Filozof pozne
antike, Porfirije Tirski (233-309), bolovao je od suicidne depresije.
Kažu, lečio se na Siciliji. Naravno,
nije taj Porfirije nije mogao ni da
sanja o nekom episkopu Porfiriju iz daleke budućnosti, čak iz
Trećeg milenijuma,
koji će da sedi u Republičkoj radiodifuznoj agenciji Srbije i smišlja visinu globe koju će da nametne
televizijskim delatnicima.
Nije poznato
čime je svoj teški mentalni
poremećaj lečio Porfirije Tirski, ali ovaj
naš Porfirije (Jegarski), episkop Srpske pravoslavne crkve, ako i
od čega boluje,
onda to leči na najboljem mogućem mestu. Kažu
da istaknuti drugovi u toj ustanovi
primaju plate od po dve-tri hiljade
evra, pa treba verovati da je to dosta u današnje
vreme da se duša i telo malo
namire i život učini prihvatljivijim
nego što je inače...
Sa božjom
pomoći, gospodin
Porfirije je prošao dosadašnji životni
put bez velikog trnja, ali i
bez puno ruža (jer i
one trnje imaju!). Vele upućeni
da je to u momačko doba bio jedan uzoran ljubitelj rokenrola i da
se aktivno bavio tom revolucionarnom muzikom koja je razmrdala uspavane posleratne generacije i ispratila
seksualnu revoluciju kako i dolikuje.
Prvoslav Perić,
u stvari, rođen je 22. jula 1961. godine u Bečeju, od oca
Radivoja i majke Radojke, osnovnu školu završio je u Čurugu, a Zmaj-Jovinu gimnaziju u Novom Sadu; zamonašio se kao Porfirije
pored svoga duhovnog oca Irineja Bulovića,
i to na Tominu
nedelju 1985. godine.
Mnogo kasnije,
2004. godine, odbraniće doktorat na temu
"Mogućnost poznanja Boga kod
apostola Pavla po tumačenju svetog
Jovana Zlatousta".
Ali, kako
je njegov kasniji javni život pokazao,
episkop Porfirije nije samo razmatrao
Boga u drugima, nego je, konačno, odlučio da im
pokaže svoga boga, te mogućnosti plaćanja
preko tekućih i žiro-računa,
a za potrebe onog divnog i
bogougodnog državnog preduzeća u kome je on, iz nekog razloga,
važan faktor.
Njegov raskošni kapacitet prijema
delikatnih informacija, te poznavanje Boga
u drugima, nije promakao ni supruzi
predsednika Tadića, koja se, prema pisanju krvožedne beogradske štampe, upravo njemu ispovedila.
Ovo nije mala stvar. Onaj što je ispovedao njegovu prvu ženu, Veselinku
Zastavniković, ili sestru Irinu, kako
je bilo njeno monaško ime,
raščinjen je, ponižen, osramoćen i proglašen ludim.
Tako je završio vladika Artemije.
Kako će proći episkop Porfirije, Bog zna.