Kontranapad
Pouke Kupa Srbije: Autogolovi srpskom fudbalu
Gospodski
je nešto drugo, gospodo!
Da li su
akteri finala Kupa Srbije, Vojvodina i Partizan, i službena lica utakmice najodgovorniji za nezabeleženi skandal u
istoriji ovog takmičenja, kada su svojim nesportskim ponašanjem pljunuli u lice sportskoj javnosti i pogazili
tradiciju najsvečanijeg događaja u domaćem fudbalu?
Miroslav
Vislavski
Finale Kupa Srbije je svetkovina koja se ne
prepušta
rutinskoj organizaciji utakmice. Zato nije bilo dovoljno događaj poveriti
operativcima koji se bave tehničkom organizacijom utakmice. Njenom
organizacijom, morali su se baviti najodgovorniji organi Fudbalskog saveza
Srbije. Oni to nisu učinili i zato su najodgovorniji za skandal koji su
priredili nedolični akteri finala Kupa Srbije.
U čemu su propusti funkcionera i organa FSS?
Prvo: u tome što nisu pravili, niti imali
procenu o mogućim skandaloznim dešavanjima na utakmici od posebnog značaja.
Poznato je da su od raspada SFRJ, nacionalni kup
od 1991/92. uglavnom osvajala dva kluba - Crvena Zvezda i Partizan.
Izuzetak su bile dve godine kada se naša država
zvala Srbija i Crna Gora u kojoj su kup osvajali i Sartid (2003/2004) i Železnik (2004/2005). Nesporne
su činjenice da su dva prestonička kluba svojim kvalitetom izborila najviše
trofeja. Ali, bilo je situacija u kojima su oni bili neprincipijelno
favorizovani, kada je prevagu njihovim pobedama donosio autoritet kluba i moć
pojedinaca koji su bili pod njihovom zastavom. Uz ove činjenice treba imati u
vidu još drastičnije u šampionatima države. Od pomenute
1991/92. naslov prvaka su osvajali samo beogradski crno i crveno-beli, a jedino
ih je u tome osujetio Obilić 1997/98, predvođen Željkom Ražnatovićem
Arkanom!
Dakle, titula šampiona
od raspada nekadašnje
Jugoslavije nije napuštala Beograd!
Preveliko breme
Prvih sedam godina finale Kupa SRJ igralo se u
dve utakmice, da bi se od 1997/98. osvajač kupa dobio na jednoj utakmici. Na
taj način su favorizovani, inače naši najbolji klubovi iz Beograda. Dakle,
pravedniji sistem u završnici kup takmičenja je u
više navrata potenciran od klubova iz unutrašnjosti. Pre svih Vojvodine,
koja je u poslednja pet finala tri puta bila učesnik. Dve utakmice na
stadionima učesnika finala ili jedna na neutralnom terenu, van mesta odakle su
učesnici završnice kup takmičenja bio bi pravedniji i sportskiji sistem.
Mnoge sumnje u regularnost takmičenja u fudbalu,
osnovane ili ne, veliko su breme fudbalskoj organizaciji. Veruje se da su
sudije izložene
pritiscima moćnika - fudbalskih, političkih ili kriminalnih kojima ne umeju da
odgovore.
Korupcija je sledeće breme koje nose fudbalske
sudije. Nedokazana, ali u koju najveći broj ljudi sumnja i veruje da su joj
delioci pravde podložni!
Antagonizmi i direktne konfrontacije klupskih
moćnika koji smatraju da su im klubovi oštećeni u takmičenju, sa čelnikom FSS i
njegovim saradnicima, zatim optužbe iz najuticajnijih klubova na račun Tomislava
Karadžića, učestale su. Sve je to dolivalo ulje na postojeće tenzije uoči
finalne utakmice na Marakani, kojima rukovodstvo fudbalske organizacije nije
pridavalo značaj. Pobede Vojvodine u poslednje tri utakmice nad Partizanom,
što
je nezabeležen
rezultat u istoriji međusobnih susretanja ova dva kluba, kao i sjajne igre u
prvenstvu Srbije, dale su veliku nadu Novosađanima da će se u svom petom finalu
kupa konačno domoći pehara koji nije izboren u vekovnom postojanju kluba. Na
temelju toga je stvarana atmosfera trijumfa i vođena kampanja za dovođenje od
pet do sedam hiljada Novosađana na finalni meč u Beograd. Ne pamti se da je
unazad tri-četiri decenije više ljudi iz Novog Sada pratilo Vojvodinu
niti bilo koji sportski klub na utakmici van Novog Sada. Podstican je i
potenciran problem inferiornosti novosadskog sporta u odnosu na beogradski, i
ne samo sporta. To je dalo povoda za svojevrsnu euforiju sa kojom se pristupilo
organizaciji nastupa Vojvodine u "utakmici stoleća".
Samoizolovana struktura rukovodećeg kadra
Novosađana, udaljena od foruma fudbalske organizacije i drugih institucija, sa,
čini se, jedinim saveznikom - najvernijim slaninarima, nije razmišljala
o posledicama nekih poteza koji su je vodili ka njihovom jedinom cilju -
osvajanju Kupa Srbije!
Sa druge strane, frustrirani od brojnih
medijskih sumnjičenja i insinuacija koje su posebno dolazile iz komšiluka,
do optužbi
za "neregularne" uspehe, partizanovci su po svaku cenu hteli da vrate
pehar u Humsku 1 i time dokažu svoju apsolutnu
superiornost u našem
fudbalu.
U takvim okolnostima nije bilo dovoljno
delegirati nedavno proglašenog najboljeg sudiju u
Srbiji za prošlu
godinu Slobodana Veselinovića iz Valjeva. Ne, iz prostog razloga što je
veliko pitanje kriterijuma i ocena na osnovu kojih je poneo epitet najboljeg!
Jednostavno mnoga proglašenja u fudbalu su
isforsirana bez stvarne analitike i ozbiljnosti, površna i krajnje
pojednostavljena, kojima nekritička medijska kampanja i pozicioniranje daju
autoritet i težinu
koja postaje jedina istina i svest javnosti!
Nedorasli
Da su moćnici u Fudbalskom savezu Srbije
ozbiljno i odgovorno pristupili izvršavanju svojih obaveza,
da su procenjivali sve okolnosti, verovatno bi predupredili određena dešavanja.
Zar nije logično da su najodgovorniji ljudi FSS i učesnika finala imali
sastanke u vezi sa organizacijom finala kupa? Zar nije logično da su i pored
ličnih antagonizama pokazali odgovornost prema fudbalskoj organizaciji, prema
događaju, prema solidnom broju posetilaca i milionskom auditorijumu
televizijskih gledalaca na taj način da su se dogovarali da događaj protekne na
najvišem nivou? Ko im daje za pravo da se oglušuju o interese fudbala i sporta
u celini? Konačno, ko ima koordinativnu funkciju u fudbalskoj organizaciji, ko
treba da je u inicijativi, ko drugi od fudbalske organizacije i njenih najviših
funkcionera. Oni imaju i pravo i obavezu da saopšte javnosti ukoliko bi
Đurić ili Buturović odbili saradnju te vrste. Tada bi imali pravo i da prenesu
odgovornost na neke druge, dajući do znanja da su sve učinili sa svoje strane
da događaj poput finala kupa protekne na nivou značaja utakmice.
Međutim, na žrtvenik FSS prvo je stavljen sudija
Slobodan Veselinović. On je automatskom suspenzijom poneo teret odgovornosti
već u prvom udaru organa FSS na aktere meča. I ne ulazeći previše u kriterijum
suđenja zbog koga je pao, čini se da je pokazao relativnost svog sudijskog
autoriteta plašeći se da postupi po pravilima suđenja i odsudi kraj pre nego je
počela utakmica. A to je mogao učiniti da je pozvao ekipe i najavio šta ih
očekuje ukoliko se ne pojave na terenu 15 minuta od zvaničnog početka utakmice.
Bila bi to teška odluka, ali jedina ispravna koja bi zaštitila ozbiljnost
takmičenja, ali i njega od svih daljih grešaka koje je načinio u vođenju
utakmice. U tom slučaju bi se potencirala odgovornost organizatora finala Kupa
Srbije, a to je FSS! E tu je bio problem: kako će podređeni, on i delegat (Miodrag
Janković, sekretar zajednice superligaša) donositi odluke koje
su direktno uperene protiv njihovih nalogodavaca.
Postupak Vojvodine da ne izađe na teren dok se
na stadionu ne pojave svi navijači koji su bili u organizovanoj koloni autobusa
Gradskog saobraćajnog preduzeća iz Novog Sada je nesuvisao i neodgovoran.
Koliko god se identifikovali i solidarisali igrači i rukovodstvo sa navijačima,
pravila fudbalske igre ne poznaju situaciju po kojima ekipa ima pravo da
bojkotuje početak utakmice zbog iščekivanja svojih navijača. Zbog toga je
Veselinović zaslužio
da padne na ispitu. Ali, oni koji su mu sudili, nisu uzeli tu činjenicu u obzir
koliko su ga teretili za primenu pravila suđenja u slučajevima koji se mogu
podvoditi pod slobodno sudijsko uverenje. Reč je o (ne)dosuđenim kaznenim
udarcima i poništenom golu novosadskih crveno belih, pa i sankcionisanju
pojedinih prekršaja.
Još je skandaloznija odluka
da nakon prekida u 80. minutu ne nastave utakmicu. Bez obzira na nepravde koje
su doživeli
sudijskim odlukama, za ne verovati je da su se konsultovali sa navijačima da li
da nastave meč! Ili sa funkcionerima koji su bili na istočnoj tribini? S kime
god su to činili, pogrešili su zajedno sa svojim izvanrednim trenerom Zoranom
Milinkovićem što
su doneli ili se povinovali nesportskoj odluci! Oni su sportisti koji moraju da
ponesu i teret nepravdi, pa bile one i sudijske! Nisu ni svesni da će već za
koju nedelju dana, u istoriji ostati zabeleženo da su oni,
dakle fudbaleri i stručni tim Vojvodine oskrnavili finale Kupa Srbije,
svojevoljno napustivši meč! Drugo se ne pamti! Njihovi staratelji i navijači
neće biti ni pomenuti! Što je razumljivo, oni su periferni u utakmici,
oni su svedoci događaja. Oni nisu akteri najznačajnije utakmice u nacionalnim
takmičenjima u godini! Sva ljaga zbog odluke o napuštanju meča ide na pleća
igrača i stručnog štaba Vojvodine. Jednako kao što je fudbalska
organizacija prebacila sav teret na svog čoveka, sudiju Slobodana Veselinovića!
To je nepravda koju sportisti bez potrebe nose na svojim plećima u ime onih
koji nikada nisu bili i ne znaju šta je biti sportista.
"Rang lista" zaslužnih
Bilo kako bilo, Vojvodina će i kao klub i
igrači ponaosob, uz ponekog funkcionera (možda), iz ovog slučaja
poneti veliki ceh disciplinskih kazni. Pitanje je šta će dobiti? Klub koji ne
učestvuje u radu fudbalske organizacije svojom ili voljom moćnika, koji nema
logističku niti bilo kakvu drugu podršku među drugim klubovima (ili se ona ne
nazire), koji nema medijsku premoć, doživeće možda najžešći udarac u svojoj
istoriji. Sličan onome kada su ga moćnici iz Crvene zvezde (in)direktno
isterali iz prve lige 1985/86. Bio je to
revanšizam
silnika koji je izazvan Vojvodininom žalbom na registraciju Miralema
Zjaje za Crvenu zvedu. Zbog toga je Beograđanima pretila sankcija
Fife. Danas su neki drugi revanšisti na sceni, a
istorijski točak možda neće biti tako drastičan kao pre četvrt veka!
Džaba "lalošima"
što
su im najverniji u saradnji sa predstavnicima novosadske vlade priredili ovacije
na Trgu slobode u ranu zoru, nakon povratka sa utakmice koju su Novosađani
učinili velikom brukom srpskog fudbala. Džaba im i besmislena politička podrška
koju im je pružio "treći čovek u državi", kako Radisav
Rabrenović, zvaničnik Vojvodine, reče u jednoj TV emisiji za dr Bojana
Pajtića. Predsednik vojvođanske vlade je na opšte iznenađenje javnosti
priredio prijem za igrače i rukovodstvo kluba odmah sutradan nakon skandala u
Beogradu, ali na tom prijemu nije bio poželjan prvi čovek Kluba, Ratko Buturović.
Zašto? To znaju verovatno "treći čovek u državi" i prvi čovek
Vojvodine.
Na kraju, neizbežno se nameću pitanja: da
li čovek iskustva Ratka Buturovića može da izvuče pravu pouku iz akcija koje su
u vezi sa finalnom utakmicom Kupa Srbije pokretali on i njegovi saborci u Vojvodini?
Može
li da shvati da je okružen saradnicima koji nisu kredibilni niti uživaju
ugled u Novom Sadu i fudbalskoj organizaciji, sa kojima nema potencijal da Vojvodinu
učini uspešnijom od postignutog ili gospodskim klubom? Kakva je snaga odbrane Vojvodine
ako potiče od diskreditovanog u moralno-sportskom smislu nekadašnjeg
korumpiranog sudije koji mu je najveći adut u vođenju kluba? Hoće li Vojvodina
posle svega zabiti gol u mrežu Fudbalskog saveza Srbije ili će se njena mreža i
dalje tresti od autogolova svog nedoraslog sastava za velika takmičarska dela?
Pehar, ipak
Iz cele
tragikomične priče, Novosađani nisu ostali bez pehara! Preko noći, novosadske
vlasti su ustrojili pehar za (ne)osvojeni kup koji su namerili da uruče kao utehu
ekipi Vojvodine! Na kraju je dodeljen najvernijim navijačima Vojvodine. Niko
nije razumeo zašto, ali ono što se mora poštovati i u FSS, jeste da je dodeljen u ambijentu pred 5.500
posetilaca koliko ih se okupilo na utakmici sa Spartakom! A kada Spartak
gostuje u Novom Sadu gleda ga svega par stotina posetilaca, i to onih
najvernijih pristalica Vojvodine.