Zakonopravila
Mitologija
mita, ili, zašto u Srbiji nema života izvan korupcije
Leva ruka u desnom džepu
Slobodni građani moraju da imaju garanciju da
onaj ko raspolaže njihovim novcem i propisuje im
obaveze nije korumpiran, a političari imaju obavezu da građanima o tome pruže sve podatke. To bi bila
idelana situacoija. Ali, u Srbiji (kao i u njenom okruženju) nije tako. Srbija
spada u ona društva koja su na ivici opstanka zbog bolesti zvane korupcija. Na
ovu neiscrpnu temu, kojom se sa razlogom bave i države sa razvijenom
demokratijom, ponovo se osvrnuo i urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv
organizovanog kriminala
Josip Bogić
Pod političkom korupcijom podrazumeva se
korišćenje zakonskih ovlašćenja od strane državnih službenika za nelegitimne privatne ili partijske interese i
koristi. Ovo se naročito odnosi na korišćenje državnih resursa i za druge
namene kao što su diskvalifikacija političkih protivnika (neistomišljenika)
raznim izmišljenim aferama (mafijama),
montiranim procesima i naručenim hapšenjima.
Korupcijom se naročito pomaže organizovani kriminal, trgovina narkoticima, pranje
novca, trgovina ljudima i mnoge druge aktivnosti. Politička korupcija je poznata i pod nazivom "kleptokratija"
ili "vladavina lopova".
Korupcija
nije specifična samo za siromašne i zemlje u razvoju. Ona je prisutna i u
zapadnoevropskim zemljama kao i u ostatku sveta i to u svim poljima delovanja
od automobilske industrije, obrazovanja, zdravstva (najnoviji slučaj sa svinjskim gripom); u Kini su mnogi zvaničnici osuđeni na smrtne kazne zbog
korupcije. Ona ne poznaje granice pa je zbog toga i doneta Konvencija
ujedinjenih nacija da bi se olakšalo suzbijanje ove štetne pojave zbog neujednačenih
pravnih sistema.
U
trgovini uticajem određeno lice posreduje svojim
uticajem da se za treće lice ostvari nezakonita
korist preko državnih institucija ili službenika i za to dobije novčanu
ili drugu korist. Ovo se u svetu najčešće naziva lobiranje. I ovaj vid koruptivnog ponašanja je sankcionisan krivičnim
zakonodavstvom kao i krivično-pravnom konvencijom o
korupciji.
Pod pokroviteljstvom se podrazumeva favorizovanje simpatizera određene političke strukture, naročito prilikom zapošljavanja, kada se u određene državne institucije dovode i
zapošljavaju takvi kadrovi. Ovaj vid
je bio naročito prisutan prilikom formiranja
svih srpskih vlada posle 5. oktobra 2000. godine. Takav trend se i danas
nastavlja,
što je naročito vidljivo kroz reformu pravosuđa. Prilikom reizbora sudija mnoga deca sudija zapošljavana
su bez jasnih kriterijuma iako za to realno nisu bili sposobni.
Sledeći vid korupcije je onaj koji se
odnosi na izborne prevare, kada aktuelna vlast na svim nivoima koristi
državni aparat da bi nečasnim
radnjama onemogućila opoziciju da se domogne
vlasti. Manipulacija glasačkim listićima, nepravilno brojanje glasova, nezakonito
registrovanje glasača, ili kada u etnički čistim izbornim jedinicama
aktuelna vlast dobije ogromnu većinu glasova (KIM). Jedan
od dobro upamćenih primera iz prošlosti je onaj iz Bora, gde su na kućne adrese dostavljane uplatnice na ime opozicione
stranke, dan uoči izbora, kako bi se biračima sugerisalo i uticalo na njihovu izbornu volju,
predstavljajući ovu stranku kao nemoralnu.
Naravno, treba pomenuti i učešće u organizovanom kriminalu državnih službenika i
same države u lokalnim bandama, kontrolisanje kockarskih bandi, prostitucije,
držanje reketa u formi "zaštite od reketa", profitiranje na ilegalnoj
trgovini narkoticima. U proteklih dvadeset godina najbolje se videlo da je
država stajala iza organizovanog kriminala, Dafiment banka, Jezda, Kipar, razna
do danas nerazjašnjena ubistva političkih neistomišljenika, razne vrste
monopola i dr.
Mogu li podmićeni i nemoralni ljudi da
se bore protiv korupcije?
Prema jednom
od istraživanja iz prethopdnih godina, rađeno za potrebe UN za Srbiju, svaki
treći građanin Srbije ima prijatelja ili rođaka koji je tokom prethodna tri meseca dao mito. Prosečan iznos novca koji se daje kao mito kreće se oko polovine prosečne plate
u Srbiji, između 150 i 200 evra.
Čak 80 odsto građana lično se uverilo da
su političke partije najviše korumpirane, a
slede ih sudije, zaposleni u zdravstvu, advokati i pravnici, Vlada, tužioci,
policija, parlament, carina, poslovno-privatni sektor, mediji, obrazovanje,
vojska, katastar, komunalne službe i banke. Isti
procenat građana sa razlogom veruje da političari nemaju stvarnu volju da se
bore protiv korupcije jer mnogi od njih imaju koristi.
Na korupciju utiču mogućnosti manipulacije
gotovim a ne žiralnim novcem, kako je to uobičajeno u svetu. Plodno tlo za
korupciju je i netransparentnost javnog sektora, javnih preduzeća, tendera,
Agencije za privatizaciju, javnih investicija. Veoma važan pokretač koruptivnog
ponašanja je i slabo plaćen državni funkcioner. Razvoju korupcije pogoduju i
socijalni uslovi i jaki porodični klanovi sa tradicijom oko zapošljavanja. Tu
je i davanje sitnih poklona, nepismenost, obrazovanje, plemenska solidarnost, diskriminatorski
odnos prema određenom krugu lica. Prema nekim istraživanjima, nedostatak
ekonomskih sloboda podstiče korupciju i do 70 odsto (razne vrste licenci i
dozvola, spoljnotrgovinska ograničenja, selektivno dobijanje kredita itd).
Kao najodgovornije za suzbijanje korupcije
građani su naveli upravo one institucije koje su ocenili najkorumpiranijima, političke partije i sudije. A oni pričaju o korupciji?!
U korupciju spada i nemoralno ponašanje i laganje. U ovoj državi niko nije odgovarao za laganje i neznanje. Kada se to ipak desi, to će biti jasan znak da se nešto menja
nabolje. Tada na ključna mesta neće moći da dođu neznalice i lažovi nego časni ljudi i poznavaoci svoga posla. Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da sam počeo da
imam probleme kada sam - govorio istinu. Jedan od bivših ministara
me je jednom upitao za mišljenje o nekoj
situaciji. Odgovorio sam, pošto je bio veoma sujetan: "Da li želiš da ti kažem ono što želiš da
čuješ ili da ti kažem istinu!?" Insistirao je da mu kažem istinu. Ja sam mu rekao istinu i tada je
počeo da me izbegava, marginalizuje i stavlja u drugi
plan. Naravno, posle svega doživljenog on je slušao one koji su mu pričali ono što on želi da čuje i sada je bivši. Oni koji su mu pričali ono što želi da čuje isto to pričaju i sadašnjim vlastodršcima. Kakva će ih sudbina snaći? I to se zna.
Princip "ne pitaj me
za prvi milion", duboka ekonomska kriza i tranzicija napravili su od desetorice
veličanstvenih najdominantniju tajkunsku družinu u čitavoj Jugoistočnoj i
Istočnoj Evropi. Naime, ukoliko se uporede bruto nacionalni dohodak (BDP) i
ukupan kapital najbogatijih deset ljudi u svakoj od zemalja ovog dela Evrope,
jasno se vidi da su srpski bogataši maltene država za sebe. Tokom 2009. godine
kapital srpskih tajkuna činio je gotovo 15 odsto ukupnog BDP-a čitave zemlje.
Iza srpskih milijardera našli su se rumunski, turski, pa čak i ruski bogataši,
čiji je udeo u BDP-u za jednu petinu manji. "Nepristojno bogati"
(kako ih je nazvao bivši predsednik Boris Tadić) novi su socijalni sloj u
Srbiji.
Ako je verovati Marksu, da čovekovu svest
određuje njegov ekonomski status, nije teško zaključiti ko određuje svest i
sudbinu ovog naroda.
Korupcija zaustavlja
razvoj, urušava institucije, i to je forma društvenog karcinoma. Zato Srbija samo
na papiru i u govorima političara "ostaje privržena borbi protiv korupcije
i organizovanog kriminala". Dve poslednje decenije iskustva sa vođama,
Srbiju je dovelo do kolektivnog poniženje, i to više puta. Zato je slavni
satiričar Radoje Domanović sa svojom legendarnom pripovetkom
"Vođa" aktuelniji nego ikada.