Razaranje

Pančevo: Jedinstveni Zavod za urnisanje spomenika kulture

 

Najbolje birtije su od crkvenih cigala

 

 Kako je tokom mandata smenjenog direktora Nikole Vlajića, ovaj zavod pretvoren u servis za ispunjavanje svih mogućih i nemogućih želja investitora? Ko su perjanice nerada i diletantizma u ovom zavodu i ko se kiti tuđim perjem? Kako je lažni Grk sa lažnom diplomom postao radnik u kulturi? Kako je zajedničko stepenište postalo deo stana?

 

Stanislav Živkov

 

Tokom direktorovanja Nikole Vlajića, smenjenog direktora pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, u periodu od novembra 2005. do novembra 2009. sistematski je urušavana služba zaštite, a istovremeno su daleko efikasnije urušavani i sami spomenici kulture i uništavana urbanistička matrica grada, pošto je Vlajić, u skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome, izlazio u susret svim željama, kako investitora, tako i neformalne urbanističke mafije, pri čemu nije bilo toga što se nije moglo uraditi pod Vlajićevim izgovorom da funkcija čuva baštinu.

Kako bi se ovo realizovalo prethodno su odlukama SO Pančevo van snage stavljeni detaljni urbanistički planovi za veći deo grada i kao privremeno rešenje započela je primena Generalnog urbanističkog plana, čime je otvorena rupa u zakonu koju je opštinska uprava i te kako iskoristila kako bi nezakonito izdavala brojne građevinske dozvole i legalizovala objekte koji su nezakonito sagrađeni, poput pančevačkog Skadra na Tamišu, tzv. poslovnog centra "Panuka", ili raznoraznih stambenih zgradurina koje je sagradilo preduzeće "Kutko", čiji je vlasnik slučajno školski drug arhitekte konzervatora Vesne Potpare, koja je, opet slučajno, uvek izdavala konzervatorske uslove za sve objekte ovog investitora.

Inače, Potpara se proslavila izjavom da joj za tako malu platu ne pada na pamet da izrađuje projekte za rekonstrukciju spomenika kulture, već se, zajedno sa svim ostalim nekompetentnim arhitektima Zavoda, prvenstveno posvetila pisanju kontradiktornih rešenja o davanju saglasnosti, pri čemu je "viđenim" investitorima bilo dozvoljeno ama baš sve, dok se "običnim" građanima maksimalno otezalo i onemogućavalo izvođenje radova. Kada se ustanovilo da je zahvaljujući stupidnom rešenju o zaštiti pančevačkoj Gimnaziji onemogućena svaka dogradnja nedostajućeg prostora, Vlajić je mrtav hladan izjavio da on sa tim rešenjem nema ništa, jer se u Zavodu svi predmeti obrađuju komisijski, iz čega je proizašlo ili da Vlajić uopšte nije čitao odluke koje potpisuje, ili, mnogo verovatnije, da je on zapravo naređivao podređenima šta treba da napišu. Inače u samom Zavodu radi nekoliko podjednako nekompetentnih arhitekata, koji su podelili teren te već pomenuta Vesna Potpara pokriva grad Pančevo, Snežana Večanski Vršac, a izvesni Dimitrije Marinković uopšte ne zna da li je arhitekta-konzervator ili privatni projektant nakaznih crkava. O tome koliko je ovo društvance dobro uigrana ekipa štetočina najbolje svedoči svojevremeni slučaj kada su za sedam potpuno različitih graditeljskih spomenika kao na geštetneru naštancovali potpuno ista rešenja kojima se nalaže očuvanje izvornog izgleda spoljašnje arhitekture i enterijera, horizontalnog i vertikalnog gabarita, oblika i nagiba krova, svih konstruktivnih i dekorativnih elemenata, originalnih materijala, funkcionalnih karakteristika i originalnih natpisa. Pozivajući se na ovakvo stupidno prethodno rešenje o zaštiti, Marinković je nedavno jednom vlasniku izdao konzervatorske uslove kojima se pojašnjava da se zaštita čak odnosi i na karatavan, secesijsko oblikovanje i zidnu dekoraciju i reljefe iako ih u objektu nema, što rečito govori o njegovoj kompetenciji.

Laserski stručnjaci

 

O tome koliko se arhitekti predvođeni doskorašnjim direktorom Vlajićem nisu mešali u svoj posao svedoči i čitav niz skandaloznih devastacija. Tako na zgradi Doma omladine namerno nije obnovljena raskošna fasada iako su njeni tragovi pronađeni prilikom obijanja, dok je na susednoj zgradi Arhiva to urađeno! Devastiran je enterijer Kuće Smederevac a da o tome stručnjaci Zavoda pojma nemaju, jer se nadležni konzervator Vesna Potpara pola godine nije pojavila na gradilištu, iako je svakodnevno prolazila pored njega idući na posao! Vlajić je odobrio čupanje dobro očuvanog originalnog drvenog poda u holu prizemlja magistrata kako bi se postavio novi i ljepši stari pod.

Umesto da se 2008. izvrše ispitivački radovi na živopisu Milana Butozana, u enterijeru crkve sv. Đorđa na Pravoslavnom groblju Vlajić je dozvolio ponovno krečenje fresaka i uništenje čitavog niza fasada i čitavih objekata: rušenje ambijentalno vredne kuće Todorović, rekonstrukciju palate Suda i isecanje delova fasade dijamantskom testerom radi probijanja vrata za potrebe propalog vlasnika Pančevca. Takođe je odobrio radove na Većnici Kazimira Ostrogovića, za koju je lično Vlajić izjavio da nikoga u Zavodu ne interesuje, a koja je uvršćena u dve enciklopedije, monografiju i katalog izložbe. Da li se valorizacija spomeničkog nasleđa vrši samo stoga što nekoga nešto interesuje ili je to profesionalna obaveza konzervatora? Vlajić apsolutno nije ništa preduzeo kako bi sprečio rušenje crkve u Kačarevu, čijim ciglama i gredama je sagrađena birtija na obližnjem jezeru. Vlajić nije preduzeo ama baš nikakve mere tehničke zaštite pa su izgoreli Sinagoga, magacin u Oslobođenja i deo industrijskog kompleksa Slavina. Kakve je mere tehničke zaštite Zavod preduzeo na zaštiti izgorele pivare osim što je tražio od Ministarstva kulture i opštine Pančevo milion i po dinara za lasersko snimanje izgorelog dela objekta i idejni projekat rekonstrukcije, iako sam Zavod za arhitektonsko snimanje ima svu potrebnu opremu i stručno osoblje koje za svoj posao tehničkog snimanja prima platu?

Vrhunac Vlajićevog diletantizma predstavljalo je izdavanje dozvole izvesnom Ljubiši Nikoliću za rušenje teretnog lifta i zajedničkog stepeništa radi pretvaranja tog prostora u stan, samo zato jer je u vreme prethodne direktorke Tamare Tasić Zavod zabranio rušenje, zbog čega se sada vodi najmanje 10 raznoraznih sudskih postupaka između Nikolića i ostalih suvlasnika.

Što se industrijske baštine tiče, Vlajić je odmah po stupanju na mesto direktora sprečio svaki dalji rad na njenoj zaštiti, jer, po njemu, ona praktično ne postoji, ali je zato kasnije u saradnji sa svojim satrapima iz Zavoda čak organizovao i savetovanje kako bi se izvukao novac od EU! Vlajić je uspeo da utroši 2.000.000 dinara koje mu je obezbedila SO Pančevo za konzervaciju svetionika na ušću Tamiša u Dunav, a na kojima se nije pomakla ni jedna jedina cigla, a obaloutvrda je toliko loše sanirana da ponovo puca i raspada se pod dejstvom talasa i mraza. Pokušavajući po svaku cenu da ostane direktor, Vlajić je straćio pozamašnu sumu novca na najobičnije kićenje tuđim perjem u specijalnoj publikaciji koja podseća na podgrejanu kafu skuvanu deseti put na istom socu. Naime, Slobodanka Perović je samo promenila naslov i podmetnula stari tekst objavljen pre nekoliko godina povodom Dana evropske baštine, Vesna Potpara je ukrala pozamašan tekst dr Ljubinka Pušića, dodala po jedan pasus na početku i na kraju i sve prezentirala kao svoj rad, Nikola Vlajić je kao etnolog pisao o istorijskom razvoju svetionika, o čemu ne postoji stručna literatura na srpskom jeziku i samo se postavlja pitanje kako je uopšte podatke pročitao na internetu kada ne govori nijedan svetski jezik?

 

Bogobojažljivi kadrovi

 

Nekako se ipak desilo čudo pa nešto ipak nije moglo, i to na veliku žalost kako Vlajića, tako i izvesnog investititora, čija je želja da u prostoru nekadašnjeg Art kluba u podrumu nekadašnjeg hotela Trubač otvori ekskluzivni disko klub sa cajkama neslavno propala, jer se slučajno iznad nalazi reprezentativan privatan stan u vlasništvu porodice Dragičević, koja sigurno nije nimalo bila oduševljena idejom da se u podzemlju njihovog stana otvori ovako eminentno mesto. Ispostavilo se da je pomenuti Dragičević u vrlo bliskom srodstvu sa Stanojem Momčilovićem, srpskim ambasadorom u Etiopiji, koji je slučajno bliski prijatelj sa Borisom Tadićem te je zahvaljujući njihovoj direktnoj intervenciji otvaranje Art kluba propalo.

Po Vlajićevom nalogu pravljene su prave kadrovske akrobacije, muljaže sa sistematizacijom i kršenje Zakona o kulturnim dobrima kako bi se po svaku cenu u Zavod dovukli raznorazni opskurni likovi, a Zavod postao ispostava pančevačkih popova. Najpre je u Zavod doveden izvesni Nebojša Borković i to preko ex predsednika SO Pančevo, izvesnog Milana Babića, kome je na taj način Nikola Vlajić zahvalio na "nameštanju" kandidature za mesto. Kada se na ovaj način sigurno ukotvio kao Vlajićev čovek za mućke i prljave poslove, Borković je zapravo postao siva eminencija pančevačkog Zavoda i odmah nakon toga doveo u Zavod svog drugara iz pančevačkog crkvenog hora, bogobojažljivog istoričara umetnosti Damira Prašnikara, koji je na samom fakultetu od brojnih profesora ostao zapamćen kao lenština i retko ljigav i nesposoban student, ali kao takav baš najpodobniji da dobro šeni Nikoli Vlajiću. Na Borkovićevu preporuku, Prašnikar se naprosto pojavio u Zavodu i podneo zahtev da tu volontira, a u isto to vreme je zapravo tezgario i uopšte nije dolazio na posao u Zavod, jer je zapravo sređivao note za crkveni hor u Istorijskom arhivu u Pančevu, posle čega ga je Vlajić rasporedio na upražnjeno radno mesto šofera Zavoda, za koje dobija platu, a usput je Vlajić doslovno reketirao nosioce svih drugih zavodskih projekata i nenamenski trošio novac na isplatu hohorara Prašnikaru i drugim podobnim likovima.

Takođe je veoma karakterističan slučaj radnog mesta akademskog vajara konzervatora čije finansiranje je obezbeđeno prvenstveno zalaganjem osnivača, tj. SO Pančevo, kojem je bilo stalo da se Zavod napokon stručno ekipira. Vlajić je po svaku cenu pokušavao da u Zavod dovede izvesnog bogomoljca Dragana Novakovića, koji je dugogodišnji saradnik u svim mutnim radnjama, a izbegavao da dovede stručnog konzervatora. Očito je da je Vlajiću daleko važnije bilo da se što više uliže crkvi dovlačeći ljude prema crkvenoj pripadnosti, nego profesionalizacija rada Zavoda. "Ljudski kvaliteti" Nikole Vlajića su se pokazali i u odnosu prema Jeleni Milutinov, koja je više od osam godina radila na određeno u Zavodu, da bi na kraju dobila otkaz.

 

Slučaj Slobodanke Perović-Siđak

 

 

Smena Nikole Vlajića izazvala je veliko uznemirenje neradnika i intriganata poput izvesne Slobodanke Perović-Siđak, u javnosti poznatije kao Cepaljka, koja je od samog početka delovanja Zavoda najveći deo radnog vremena posvetila kovanju raznih spletki i rušenju svih dosadašnjih direktora, a najmanje se bavila zaštitom spomenika kulture. Podsećanja radi, Perovićeva je u Zavod došla odmah nakon osnivanja kao kadar JUL-a i bila je zaposlena na mestu dokumentariste, pri čemu je sama dokumentacija u potpunom haosu i manje-više nedostupna, o čemu svedoče brojne stranke koje je Perovićeva odbijala pod izgovorom da Zavod ne raspolaže traženom dokumentacijom koja bi naprasno osvanula ako bi stranka bila Perovićevoj po volji.

Prvi  pokušaj Perovićeve da postane kalif na mestu kalifa bio je potkraj direktorovanja pokojnog Slavka Miletića kada je Zavod dao saglasnost za izbijanje parapeta na bondručnoj spratnici u ulici Paje Marganovića. Perovićeva je preko svog oca napujdala čitav SUBNOR tako što je namerno u javnost pustila informaciju da se uništava znamenito mesto i spomenik kulture tj. nekadašnji logor i sabirni centar za likvidaciju komunista. Ipak, Perovićeva se gadno prešla jer se ispostavilo da je zgrada pod zaštitom, ali ne kao znamenito mesto već zbog, kako je to u rešenju navedeno, "dombručne" tehnike gradnje te joj nije pošlo za rukom da smeni pokojnog Miletića. Sledeći pokušaj usledio je potkraj mandata naredne direktorke Tamare Tasić. Naime iako je sama vodila projekat obnove krsta u parku, koja je rezultirala brojnim promašajima, Perovićeva je pokušala da za ovaj promašaj okrivi pre svega direktorku Zavoda, jer je navodno nabavila "plastični" kamen lošeg kvaliteta, zaboravljajući pri tome da je i ona sedela u komisiji za izbor kamena. Nakon pet godina se i ispostavilo da je kamen zaista lošeg kvaliteta, jer se na mrazu raspada i ispadaju komadi, ali je jasno zašto je uopšte odabrana firma iz Futoga koja je izradila kamene elemente upotrebljene prilikom obnove: Perovićeva je "slučajno" istovremeno od iste firme naručila i sagradila monumentalnu porodičnu grobnicu na Evangelističkom groblju u Pančevu.

O tome koliko je Perovićeva zavidljiva najbolje svedoči činjenica da je okrivila prethodnu direktorku Zavoda da je odgovorna za požar u Pivari, jer nije lično prisustvovala požaru, jer je baš tada u Londonu primala eminentnu nagradu "Green Apple". Iako u vlasništvu ima raskošan salonski stan u centru Beograda, koji izdaje, kao i još jedan stan u Pančevu, Perovićeva je po svaku cenu pokušala da se dočepa stana solidarnosti koji je 2005. dodeljen Zavodu ali joj to nije pošlo za rukom. Po dolasku doskorašnjeg direktora Nikole Vlajića Perovićeva je prvo nagrađena položajem pomoćnika direktora, a nakon smrti Slavka Miletića premeštena je na mesto konzervatora istoričara. Ubrzo je u svom stilu počela da sabotira rad Zavoda i da manipuliše pojedinim dobronamernim kolegama kako bi srušila i Vlajića, zbog čega ju je Vlajić u retkom trenutku ludicnosti razrešio ovog položaja.

 

Slučaj kapele sv. Đorđe

 

Freske u kapeli sv. Đorđe prebojene su u nekoliko mahova od 1941. godine, a od 2003. u nekoliko mahova je sprečeno njihovo ispitivanje. Vlajić je čak jednom diletantu dozvolio izradu novih. Tek na intervenciju Pokrajinskog sekretarijata za kulturu naloženo je da se ispitivački radovi moraju izvesti, te je Vlajić to nevoljno morao da organizuje. U međuvremenu je započeo inspekcijski nadzor tako da razne inspekcije danima nisu izlazile iz Zavoda pa je, pored ostalog, ustanovljeno da je Vlajić odobrio nenamensko trošenje novca na taj način što je od sredstava namenjenih za izvođenje ispitivačkih radova na živopisu u crkvi sv. Đorđe na Pravoslavnom groblju u Pančevu, 30.000 dinara prenamenio i to bez saglasnosti davaoca sredstava kako bi taj novac isplatio kao honorar zavodskom šoferu Damiru Prašnikaru, kojeg je delegirao da bude saradnik tokom ispitivačkih radova. Međutim, Prašnikar je, umesto da svakodnevno asistira pri izvođenju ispitivačkih radova, otišao na neplaćeno odsustvo kako bi se bavio veštačkom oplodnjom.

 

Slučaj Kačarevo

 

Još jedan skandal desio se nakon inspekcijskog nadzora kojim je ustanovljena pljačka uljanih slika iz dvorca u Kačarevu, iz čije svečane sale je pre nekoliko godina kompletna slikana dekoracija u tehnici ulja na platnu odneta na restauraciju i konzervaciju kod pančevačkog propalog slikara Mileta Mazala, koji je sve samo ne kompetentan konzervator i restaurator štafelajnog slikarstva. Mazalo je nekako premazao nekoliko slika i vratio ih u Kačarevo, ali je dekorativni friz nestao bez traga i godinama se govorilo da je na restauraciji, sve dok nedavno friz slučajno nije pronađen u privatnoj zbirci ozloglašenog pančevačkog gerontofila i kolekcionara umetnina sumnjivog porekla Ljubiše Večanskog, koji je inače pre nekoliko godina pravosnažno osuđen na sedam godina robije zbog pljačke elektromaterijala iz magacina Elektrovojvodine i kome se zahvaljujući uticaju određenih pančevačkih popova i ozloglašenih advokata odlazak na robiju sistematski odlaže kako bi slučaj dospeo u apsolutnu zastaru. Kako bi nekako zaštitio Večanskog, Vlajić mu je čak telefonski javio o dolasku inspekcije!

Tokom jednog od brojnih inspekcijskih nadzora ustanovljeno je da je Vlajić započeo projekat izrade opskurne monografije Pančeva, za šta je Zavodu doznačeno 800.000 dinara, pri čemu su stručnjaci Zavoda pisali odgovarajuća poglavlja, a Prašnikara je Vlajić odredio za neku vrstu koordinatora projekta, za šta mu je mesecima isplaćivan honorar od namenski doznačenih sredstava za štampu monografije, a da na njoj nije uradio ama baš ništa, tako da je na kraju Vlajić preostali novac morao vratiti u budžet.

Vlajić je godinama koristio zavodsko službeno vozilo, uglavnom za privatne posliće umesto za službene potrebe, te je florida Zavoda uglavnom bila parkirana ispred njegovog privatnog poslovnog centra odnosno nekadašnjeg kulturnog dobra, sa kojega je Vlajić skinuo zaštitu kako bi u istoj kući (zbog koje već godinama ne govori sa bratom) otvorio četiri lokala koje papreno izdaje. Tako je svojevremeno Vlajić navodno putovao na još navodniji sastanak u Ministarstvu kulture u Beogradu, što samo po sebi ne bi bilo čudno, osim što se ispostavilo da je sedište tog ministarstva u Vršcu, jer je tamo vodio svoju ženu u posetu njenom stricu u bolnici. Godinama je nedeljom, dakle neradnim danom, službeno vozilo pančevačkog Zavoda viđano na relacijima Pančevo-Bavanište i Pančevo-Vojlovica, jer je Vlajić sa suprugom Vesnom odlazio na ručkove, koji su priređivani u manastirima i kući nosio pun gepek šerpi i lonaca sa ponudama.

O tome da je Vlajić bio spreman na sve samo da bi dobio i drugi mandat svedoči organizovano sakupljanje potpisa za peticiju kojom se zahtevalo da mu se produži mandat. Istodobno je i u samom pančevačkom DS-u angažovao opskurne ljude kako bi za njega agitovali, ali srećom bez uspeha. Pokazalo se da su napori Vlajićeve komšinice i prijateljice iz detinjstva, izvesne Cice Todorović, ćerke nekadašnjeg direktora Pančevačkog arhiva Milana Todorovića, za razliku od novembra 2005, ostali bezuspešni i nije prošla njena ideja o njegovom reizboru. Vlajić je pokušao još jedan manevar kako bi se održao na vlasti te je po Zavodu išao od jednog do drugog zaposlenog i zahtevao da mu potpišu pismo o lojalnosti i predlog za njegov reizbor, ali najveći deo kolega bio je dovoljno priseban da to ne potpiše, jer nisu želeli da se kompromituju dajući podršku takvoj štetočini.

Kako bi se saniralo kritično stanje u pančevačkom Zavodu, na mesto direktora je imenovana Dušanka Antonijev-Stajić, eminentni pančevački urbanista, kojoj je relativno brzo pošlo za rukom da natera ekipu neradnika okupljenu oko Vlajića da, umesto da celo prepodne baza po radnjama i vodi čapraz divan, napokon počne nešto i da radi.

 

 

 

 

 

Slučaj lažnog Grka

 

Sigurno najmonumentalniji skandal koji je potresao čitav kolektiv Zavoda bio je nenadani dolazak pančevačke policije koja je po službenoj dužnosti došla da hapsi doskorašnjeg zavodskog šofera Gorana Dimitrijevića alias Dimitriosa Dimitrijadesa, čuvenog lažnog Grka protiv koga je bilo podneto više krivičnih prijava. Podsećanja radi, Dimitrijević je svojevremeno promenio ime kako bi izbegao služenje vojne obaveze, ali i kako bi izbegao krivično gonjenje. Naime, Dimitrijević je zajedno sa bivšim načelnikom Južnobanatskog okruga Jonom Čizmašem kod preprodavaca kradenih automobila u Požarevcu zamenio novo novcato putničko vozilo koje je okrug nabavio za mnogo stariji isti model i sa Čizmašem podelio razliku, zbog čega ga je sledeći načelnih Okruga izbacio iz Okruga da bi kao štićenik izvesnog Srđana Jovanovića sledeće uhlebljenje redom nalazio isključivo u pančevačkim ustanovama kulture.

Naime, u prethodnom sazivu pančevačke vladajuće stranke imale su krajnje klimavu većinu, koju im je davala sada propala stranka PSS sa šest odbornika, a njihov glavni uslov bilo je udomljavanje Dimitrijevića u ustanove kulture. Sve to vreme on se bavio i preprodajom kradenih automobila i zabeleženo je da je u jednoj od ustanova "silovao" telefonsku centralu tako da su neko vreme stizali skandalozno visoki telefonski računi. Na urgenciju Srđana Jovanovića uhlebljenje nalazi u pančevačkom Zavodu, gde po crkvenoj liniji postaje desna ruka i intimus bogobojažljivom direktoru Nikoli Vlajiću, inače nesvršenom teologu, pošto se bavi i crkvenim pojanjem. Tako je Vlajiću, koji je totalno bez sluha, pomogao da položi crkveno pevanje na Bogosloviji. Međutim, tek mnogo kasnije Vlajić je saznao da je Dimitrijević veoma "stručan" i za crkvenu umetnost. Naime, pre dosta godina, kao maloletnik je pomagao ocu u pljački pančevačke crkve sv. Ane iz koje je između ostalog netragom nestala i oltarska pala, rad Uroša Predića, za šta je Dimitrijević senior kasnije i osuđen. Poslednja kap usledila je kada je pančevačka policija upala u Zavod sa nalogom za hapšenje Dimitrijevića, jer se ispostavilo da je Dimitrijević svuda prilagao falsifikovanu diplomu Univerziteta u Banjaluci, tako da je sada i Vlajić bio prinuđen da podnese krivičnu prijavu zbog prevare. O tome koliko je Dimitrijević bezobziran svedoči i činjenica da mu je i pored svega uspelo da se na određeno vreme ubaštra u Gradsku biblioteku Pančevo, a sada nakon isteka tog perioda i dalje dolazi na posao iako više nije u radnom odnosu. Inače, navodni socijalni slučaj Goran Dimitrijević poseduje troiposoban stan u ulici Veljka Petrovića 10 u Pančevu.