Raskršće
Putevi srpskog bespuća i posledice jedne opasne
avanture i improvizacije
Ni na Istok ni na Zapad
Nije ova
današnja Srbija ni Srbija cara Dušana niti Srbija dinastije Nemanjića. Još je
manje Srbija Obrenovića ili Karađorđevića. Ova Srbija je socijalističko siroče,
ostalo bez Tita i partije, bez nekada moćne Jugoslavije, bez ugleda u svetu,
bez velikih saveznika, bez članstva u globalnim utopističkim projektima kakav
je bio projekat nesvrstavanja. Današnja Srbija nije nigde.
Ako su
pređašnji vladari znali šta hoće i gde im je mesto i u svetu i na Balkanu, ovi
današnji sigurno ne znaju na koju će stranu. Tu su gde jesu, ni na Istoku ni na
Zapadu, zabavljeni svojim svakodnevnim lopovlukom i intrigama, spremni samo da
patološki lažu i iskrivljuju stvarnost, raspoloženi jedino kad ih niko ne
pominje, sklonjeni u svoje kabinetske zavetrine i uplašeni da im prljavštine ne
procure u medije koje ionako plaćaju da se istina o njihovom izopačenom životu
ne sazna
Nikola
Vlahović
Današnja Srbija ne može
sa sigurnošću da utvrdi gde su joj granice (nego joj to komšijski protektorati
saopštavaju svaki put kad se zalete "na svoju teritoriju") niti može
da utvrdi šta su njeni spoljni i unutrašnji prioriteti. Haos u kome se našlo
ovo socijalističko siroče ide dotle da ni državni grb nije jedinstven na
registarskim tablicama automobila i na ličnim dokumentima.
Od kako se raspala
Jugoslavija, svako od bivše braće potražio je svoju državu i našao je. Kao da
je ta bivša zajednička domovina svima bila robijašnica, a samo je Srbiji bila
rajska dolina.
Čudno, jer je upravo
Srbija imala sva prava da prva izađe iz zajednice za koju je u Prvom svetskom
ratu dala trećinu svoga naroda, izgubivši tada i deo svoje najbolje genetike, a
u Drugom svetskom ratu stala na čelo antifašističke borbe u veri da stvara
veliku zajednicu po meri novog čoveka i novih vremena.
Strašnim žrtvama je
Srbija platila svoj san o velikoj južnoslovenskoj zajednici. Istina, u nju su,
zajedno je sa Srbima, verovali i drugi ovdašnji narodi, i stvarali su je
zajedno sa njom, ali niko tako strasno i bespogovorno nije prionuo na posao
izgradnje te nove zajednice kao što je to učinila Srbija.
Prirodno bi bilo da je
iz toga izvučena neka pouka. Ako je najskorija prošlost dala najgore moguće
rezultate, gde se izgubila vera u novu, demokratsku Srbiju, onu Srbiju koja će
svoje najbolje izdanje napraviti najpre za sebe, a onda i za neku novu
zajednicu kojoj teži, ukoliko išta od te zajednice ostane do tada? Nije teško
pronaći odgovor na ovo pitanje. Srpska pljačkaška elita, predvođena
vlastohlepnim balavcima na čije čelo je stao njihov dojučerašnji nastavnik,
onaj koji uporno odbija da odraste, otišla je predaleko.
Ona danas javno laže da je Evropska unija
obećala datum početka pregovora o pridruživanju Srbije već bankrotiranoj
zajednici, ona ovde svakodnevno proizvodi, huška na zaveru, a onda hapsi,
osuđuje, i zatvara, marginalne grupe starijih adolescenata, ili neukih momaka,
kojima niko nije objasnio da je i maršal Tito preko tajnih službi pravio zaveru
protiv sebe samog, organizujući neki Barski kongres kad mu je ponestalo
para, a sve sa ciljem da zaplaši Amerikance "staljinizmom" u
Jugoslaviji u vreme kad se Staljin već odavno raspao dva metra ispod zidina
Kremlja!
Slučaj evroljuba
Eto, kako onda tako i
danas, tajne službe demokratske familije delaju u pravcu zastrašivanja
Evropske unije. Samo što ne govore o pošasti "staljinizma" nego
"putinizma" i "militantnog pravoslavlja". No, metoda je
ista a razlozi takođe. Nikome danas na Balkanu nije toliko potreban oreol žrtve
i lik ugroženog demokratskog pastira, kao što je potreban Borisu Tadiću,
njegovoj stranci i njegovim koalicionim partnerima. Nikome kao njima nije tako
očajnički potrebno par velikih investicija kako bi politički nadživeli sebe
same. Konačno, niko tako žarko ne želi da bude u milosti Evropske unije kao što
to oni žele, i to što duže i sa što manje obaveza. Ali, ovo nije vreme Josipa
Broza, niti je ovo vreme kad su iz Vašingtona na svaki njegov
"antistaljnistički" apel donirali silne milijarde dolara, nego je
vreme dužničke krize, vreme neizvesne budućnosti i kraj jedne utopije o srećnoj
zajednici ravnopravnih ekonomija.
Utoliko je kolektivna
bedastoća i potpuna dezorijentacija raznih evroljuba u Srbiji vidljivija,
njihov politički pamflet mizerniji, a njihov parlamentarni kokošinjac
vulgarniji. Ne znajući da se orijentišu ni politički ni geografski, svoju
najsnažniju tačku oslonca pronašli su u opoziciji, ili onima što sebe zovu
opozicijom. Jer, dokle god rizničari i ideološki stražari režima iz devedesetih
budu postojali kao sadašnja opozicija, mada je očigledno da je u pitanju masa
koja zveči od idejne i kreativne praznine, demokratska familija ima nade
da će svojim prevarama, nuđenjem lažne nade i optimizmom bez pokrića, živeti
par meseci ili pola godine duže.
Lopovska psihologija
Prirodno bi bilo da su
današnji vladari koji sebe smatraju demokratskim lučonošama, budu strogo
opredeljeni u pravcu novih okolnosti svetske politike. Da im je, recimo, jasno
šta biva od sedenja na dve stolice, i u ljubavi i u političkom braku. Ako je to
savršeno dobro znao prvi posleoktobarski premijer Srbije Zoran Đinđić,
ovaj današnji vršilac svih dužnosti svakako ne zna. Ili, ako zna, utoliko je
njegova istorijska krivica teža a posledice manje sagledive.
Uostalom, ako treba
tražiti direktnog krivca zašto Srbija danas nije ni na Istoku ni na Zapadu,
niti na tragovima "raskršća svetova" kako su u prošlosti ovu
"kuću na sred puta" nazivali svi umni ljudi, od Save Nemanjića do Ive Andrića, onda je to
takozvana demokratska familija, koja je stvorila političko-propagandnu klimu u
kojoj samo oni nemaju alternativu, a sve je drugo podložno zameni i
inovacijama.
Za samo deset godina od
pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je na taj način izgubila
oslonac čak i tamo gde ga je taj prethodni režim imao!
Istina, Srbija je za
razliku od nekih drugih naroda uvek mogla da računa barem na Treći Rim i
njegovo sedište u Moskvi, ali današnjoj vlasti čak ni tamo ne veruju, nego kad Vladimir
Putin odobri Srbiji kredit od 800 miliona evra, onda kao revizora i
superkontrolora potrošnje tog novca šalje Borislava Miloševića,
proverenog poznavaoca ovdašnjih političkih naravi, ali i najodanijeg službenika
svake ruske vlade.
Ovo, naravno, biva kao
posledica lopovske psihologije srpske političke klase u novom veku i kao
logičan odgovor na rad lokalnih džeparoša sa titulama ministara i drugih
državnih službenika najvišeg ranga.
Tako to vide srpski
prijatelji na Istoku...
No, slika srpskog
državnog vođstva nije bolja ni na Zapadu. Samo je pristup zapadne političke i
privredne mašinerije prema Srbiji manje roditeljski, jer je njihova briga za
trošenje kredita svedena na pravljenje novih "kreditnih aranžmana",
sa ciljem dubljeg davljenja u dužničko ropstvo ove male i sirote balkanske države.
Uslovi mira
Danas, dok nanovo traju
pregovori o Kosovu (uz uslov one druge strane da to bude "dijalog dve
ravnopravne i međunarodno priznate države"), dok predsednik Vlade Mirko
Cvetković bez imalo stida objavljuje kako će polovinu dobijenog kredita
Svetske banke dati za podmirivanje najbrojnije državne birokratije u Evropi,
vlastodršcima ne pada na pamet da se upitaju u kom pravcu će dalje Srbija i
kako je država stigla dovde.
Velika je verovatnoća da
se ni Tadić ni Cvetković ni Dinkić ni Đelić ni armija njih koji zatiru zadnje
tragove zdrave pameti ovog naroda, uopšte ne sećaju kako je ovde sklopljen mir
nakon ratova iz devedesetih, ko ga je sklopio i pod kakvim okolnostima, koji su
uslovi tog mira bili i gde je Srbija tom prilikom smeštena, u koju sferu međunarodnih
interesa.
Podsećanja radi, treba
reći da je taj mir sklopljen putem tri sporazuma, Dejtonskog, Kumanovskog i
Ohridskog (kojim je politika SAD dala Albancima i zapadnu Makedoniju, što je
Srbiji trebalo da bude još jedna lekcija, gde treba da se okrene i gde joj je
mesto), te da je politika SAD uticala na uništenje Republike Srpske Krajine, na
etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, na razbijanje ondašnje Savezne Republike
Jugoslavije, preciznije rečeno, na otcepljenje Crne Gore i nastojanje da se izbriše
srpski identitet u Crnoj Gori...
Takođe, da
anglosaksonska politika, koja je, inače, duže od jednog veka na tom poslu,
nastoji da uzdrma pozicije Republike Srpske koje su definisane Dejtonskim
mirovnim sporazumom, da sprečava ostvarenje onoga što je potpisano u Kumanovu.
Jer, nikada srpska vojska i policija nisu vraćene na Kosovo i Metohiju u broju
koji je predviđen Kumanovskim sporazumom, niti su UNMIK i KFOR sprečili nasilje
nad Srbima, već su se otvoreno stavili na stranu Albanaca, podržavši konačno i
separatno proglašenje njihove nezavisnosti...
Treba li danas
dezorijentisane i sobom opsednute članove demokratske familije podsećati
da se negdašnji Sovjetski Savez nije raspao, kao što se to dogodilo sa
Jugoslavijom (krvavo i ratom) i Čehoslovačkom (mirnim putem, sporazumom)? Znači
li tim odnarođenim političkim preduzetnicima išta činjenica da se taj bivši
Sovjetski Savez transformisao u Zajedinicu nezavisnih država?
Zna li taj takozvani
srpski državnih vrh da je u ovu labavu uniju, slično konfederaciji, ušlo oko
petnaest nekadašnjih sovjetskih republika i da je van te zajednice ostala samo
ona grupa pribaltičkih državica poput Litvanije, Estonije i Letonije (koje su i
u vreme nacističke Nemačke bile na pogrešnoj strani), te da današnja Rusija raspolaže kapitalnim planetarnim
resursima, ne samo gasa, dijamanata i raznih metala, već i onim najvažnijim:
čistom pitkom vodom, hranom, drvetom i zdravom životnom sredinom. Sibir je
prostor preko koga ova planeta diše, umesto Amazona u kome američke i evroameričke
kompanije divljački krče šume. Sve više
se razvija sistem saveza i integracija na postsovjetskom prostoru. Među
članicama ove velike postsovjetske zajednice ostvaruju se najsnažnije moguće
ekonomske, vojne i bezbednosne veze, a ukazala se i potreba da se nezavisno od
ove unije uspostave još uži i homogeniji integracioni odnosi. Tako su nastale
državna unija Rusije i Belorusije, Organizacija za kolektivnu bezbednost i
saradnju, ili "ruski NATO" kako ga neki zovu, Carinski savez,
Evroazijska ekonomska zajednica...
Šta je to što Srbiju
danas koči i sprečava da postane najbogatiji balkanski eksponent ovih velikih
ekonomskih, vojnih i političkih saveza? Jesu li to obaveze srpske demokratske
familije prema svojim finansijskim i obaveštajnim centralama u Vašingtonu,
Londonu, Briselu i drugde, ili je u pitanju čisto kreativno slepilo? Biće ipak
da je kockarski sto na Zapadu dovoljno veliki za svakoga od njih, a mogućnost
kurvanja neograničena, dokle god se ima čime. Pa i kad nestane, tu su zelenaške
banke da pomognu.
Žedni preko vode
Ta ista srpska politička
elita misli da će je Zapad i dalje dočekivati dobrodošlicom, ako što je to
činio neposredno nakon takozvanog demokratskog prevrata u oktobru 2000. godine.
I ne samo to nego se i dalje nada da će iznova stalno naplaćivati smenu režima
Slobodana Miloševića. Ali, u stvarnosti, nakon više od jedne decenije onoga što
i dalje uporno zovu "demokratskim promenama", Srbija nije ništa bliže
Evropskoj uniji nego što je bila i u onom kratkom periodu kad joj je ceo svet
aplaudirao zbog svrgavanja omraženih prethodnika i njihove vojno-policijske
hunte, i kad je prvi demokratski izabran predsednik, Vojislav Koštunica,
proglašen "državnikom sveta".
U međuvremenu se dogodio
skoro spontani povratak Zapada na liniju pređašnjeg političkog animoziteta
prema Srbiji, ne tako rigidnog kao što je bio devedesetih, ali vrlo jasno
zacrtanog. Naime, većina članica Evropske unije i SAD nastavile su da snažno
podržavaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova u februaru 2008. godine, čime
je još jednom jasno poručeno svakoj vladi u Beogradu da će Srbija biti
tretirana kao poražena strana u ratu koji se desio, te da će ta poražena strana
imati tretman kakav i priliči poraženom.
Danas, kad demokratski
pastiri pokušavaju svoje ovce da još malo šetaju žedne preko vode i kad je sa
petnaest odsto teritorije i potpuno izgubljenim suverenitetom nemoguće dalje
lagati nijedno stado, čak ni ovo srpsko, neverovatno je da njihova propala
ideologija još uvek jaše na leđima 40 odsto zaposlenih (od 60 odsto ukupnog
radno sposobnog stanovništva) i surovim nametima koje ni one pozne otomanske
vlasti nisu uzimale potlačenoj raji.
Mada odlazeći
vlastodršci to ne žele da vide, ne želi ih više niko. Ni Istok ni Zapad. Ipak,
ruski privredni interesi u Srbiji rastu i imaju veliki uticaj na čitavu
političku scenu, pa su se tako među onima koji su se osvestili, našli određeni
krugovi, kako oni nacionalno naglašeni, tako i oni koji su prozapadne
orijentacije, posebno nakon poslednjeg dolaska Vladimira Putina, a pre njega
Dimitrija Medvedeva.
Ako nekome još treba
objašnjavati u kom smeru se svet okreće, treba i na to podsetiti da je u
Beogradu, ne tako davno bilo ravno 100 vladinih i privrednih zvaničnika Rusije,
da će doći do konačne realizacije ruskog kredita od skoro milijardu dolara, da
su na vidiku i drugi sporazumi (pomenuti u poslednjoj poseti ruskog ministra
spoljnih poslova Lavrova), tu su i planovi oko ruskog investiranja u
srpsku infrastrukturu, kao i učešće svih postojećih srpskih građevinskih firmi
u pripremama za Olimpijadu 2014. u Sočiju (treba se na ovom mestu setiti kakav
je tranzicioni masakr napravljen upravo u sferi građevinarstva, a za račun
čistog kriminala i uz pomoć demokratske familije!).
Padali kao kruške
Očito je da dezorijentisanim
vlastodršcima i njihovom političkom preduzeću ništa ne znači ni ono što je golim okom
vidljivo. Na primer, kad potpredsednik SAD Džozef Bajden dođe u Srbiju
sa pregrštom obećanja, a ruski predsednik Medvedev sa konkretnim
projektima.
Okolnosti koje su
pomogle da makar narod sagleda u kom će pravcu, svakako je i svetska kriza, pa
u vezi sa tim i nezapamćeni bankroti nekoliko članica Evropske unije, poput
Grčke, Irske, Portugalije, ali i konstantna ekonomska beda Rumunije i Bugarske.
Jedan američki politički komentator (Starfor) piše kako "...Beograd počinje da sumnja da će se
integracija u EU ikada dogoditi Srbiji", pa još dodaje da se "...u Beogradu smatra da Brisel ne želi
dalje širenje Unije na Zapadni Balkan, naročito ne na Srbiju, i da se zahtevi
postavljeni Srbiji da izruči ratne zločince koriste kao izgovor da se taj
proces zaustavi".
I zaista, sadašnja
srpska vlastela pokušava da na jedan bahat i neinteligentan način uceni
Evropsku uniju, pokazujući svakom prilikom kad se pojavi "ruski ekonomski
faktor", kako oni imaju "i druge opcije", istovremeno
demonstrirajući biračima kako beleže uspehe na svim frontovima.
Evropska komisija jeste
u jednom trenutku ponudila svoj kredit od 200 miliona evra Srbiji, ali ne kao
odgovor na ruske investicije i na ruski kreditni aranžman, nego planirano
kreditno zaduženje Srbije.
Ovakva spoljna politika
Srbije na principu "igra na Zapad i Rusiju, jedni protiv
drugih" mogla bi u konačnom zbiru, i to vrlo skoro, da se pokaže, ne kao
"unosna strategija", nego kao potpuna strateška tragedija, posle koje
će i poslednji ostaci suverenosti nestati, a nastupiće i suštinska feudalna
vazalnost.
Ako je Jugoslavija sa
takvom strategijom imala velike koristi od iste takve strategije tokom godina
hladnog rata, valjda i oni potpuni politički slepci znaju da je Berlinski zid
pao i da je takozvani hladni rat nestao zajedno sa novim pomeranjem ekonomske
snage u pravcu Istoka, Južne Amerike i Kine.
Čudno kako nijedan
srpski analitičar ne ume ili ne zna da kaže svom demokratskom impresariju, da
je, iz perspektive Brisela, Srbija okružena članicama NATO pakta i izolovana od
Rusije, Evrope i SAD, te da tamo veruju kako ta mala balkanska država može da
čeka koliko god oni hoće.
Još je čudnije, da na
dvoru srpske demokratske familije nema junaka da saopšti kako se igra
između Moskve i Vašingtona u centralnoj Evropi i na Balkanu nanovo igra, ali sa
pravilima znatno drukčijim nego u vreme Borisa Jeljcina i Bila Klintona.
U prošlosti su sve
dugovečne autokratije, trijumvirati i apsolutizmi padali kao kruške ne videvši
ono što im je bilo ispred nosa. Sadašnja srpska pseudoelita veruje da joj je
najbolje tu gde jeste. Ni na Istoku ni na Zapadu. Jer, niti se razume u
istoriju, niti u geografiju. Ako je šta snađe, iznenada, pripisaće sudbini.