Govoreći otvoreno

Ko i kako rasprodaje Srbiju i srpske agrarne potencijale u 2017. godini (4)

Godine laži i obećanja

Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavio je da od 1. novembra kreće realizacija dve investicije nemačke kompanije "Tenis" i to u Zrenjaninu i Kikindi i konkurišu u još tri opštine da kupe zemlju, rekavši: "...Mi kod svakog projekta analiziramo katastar, restituciju. Želimo samo one parcele koje su čiste u imovinsko-pravnom smislu da budu predmet davanja u zakup na 30 godina. Imamo Zrenjanin i Kikindu gde kreće izgradnja farmi, nakon toga kreću klanice". Dolaskom te nemačke kompanije, pojašnjava on, obezbeđuje se veliko tržište koje oni imaju na prostoru Evrope, Rusije, Kine. Nije rekao da mi ne možemo da izvozimo i svinjsko meso ni u EU, ni u Rusiju zbog vakcinacije protiv bolesti svinjske kuge. Bilo je puno sumnje da li će posao biti transparentan, čak su nazivali Zakon o zakupu poljoprivrednog zemljišta na 30 godina da je namenjen samo ovom preduzeću. Mi smo do sada 11 projekata odobrili, samo dva se odnose na 'Tenis', devet su srpski proizvođači, pojasnio je on. Nesmotrenost u donošenju odluka u ovoj oblasti mogla bi potpuno da isprazni naša sela u procesu koji je već uveliko u toku, a ostatak seljaka po selima mogao bi se potpuno pretvoriti u najamne radnike, zaključak je istraživanja našeg novinara Arpada Nađa

Arpad Nađ

Govoreći o tome da li Srbija ima dovoljnu proizvodnju, kako bi mogla da izvozi u Kinu, aktuelni ministar poljoprivrede Branislav Nedimović napominje da je proizvodnja govedine mala, godišnje samo 75.000 tona i da je cilj države da se ona poveća. "...Otvaranjem ovog i drugih tržišta imamo osnov gde možemo da plasiramo svoje proizvode". Bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u javnosti govorio o godišnjem izvozu čak 500.000 tona junećeg mesa. Tu količinu Srbija ne može da proizvode ni za sedam godina! Dakle, i to je bila prevara. Prevareni su i Kinezi i srpska javnost!

Nedimović dodaje da država radi na obnavljanju zadruga, jer je jako važno udruživanje poljoprivrednika koji će na taj način izbeći da svoje kvalitetne proizvode prodaju jeftino. "Najveći deo tih zadruga biće u poljoprivredi i ideja je da ih jačamo. Ne mogu da se reše problemi preko noći, jer su i nastajali jako dugo", poručio je Nedimović.

Kada je reč o naznakama da će naša zemlja dozvoliti promet i korišćenje GMO proizvoda i najavljenim protestima zbog toga, Nedimović je ocenio da svako ima prava da iznese svoj stav. "Proizvodnja i promet GMO proizvoda nije dozvoljena. Stav države i zakon su jasni", zaključio je Nedimović.

Urednik portala Makroekonomija Miroslav Zdravković, kaže da je broj svinja u 2014. godini bio povećan 2,9 odsto, i to samo u Vojvodini 10,5 odsto u poslednje dve godine. Ovaj podatak upućuje, objašnjava on, na mogućnost da su velike kompanije, odnosno farme svinja, povećale broj grla usled očekivanja rasta izvoza u Rusiju, dok su individualna domaćinstva dodatno smanjila broj grla. Međutim, narod je verovao obećanjima kreatora ekonomske politike, ali to je bilo još jedno obećanje, a narodu su ostala očekivanja....

Prazna obećanja političara i njihovih ekonomskih kreatora su bila da je ekonomska blokada Rusije, šansa Srbije za izvoz svinjskog mesa. To je bila još jedna velika prevara srpskih seljaka! Tog izvoza nema.

Stanje u stočarstvu Srbije ukazuje da bi sistem subvencija trebalo što više preusmeravati u korist ove grane kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja goveda, ovaca, koza, za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi, trebalo da dobijaju svi, ne samo registrovana domaćinstva (ima ih oko 330.000), kako posle liberalizacije uvoza poljoprivredno - prehrambene robe ovde, već uskoro, ne bi ostala „spržena zemlja". Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja, iz Bajmoka, kaže da slobodan uvoz mesa i svinja i mala otkupna cena uništavaju seljake. Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama, navodi on.

U Srbiji postoji i oko 40 većih industrijskih klanica za klanje goveda i veliki broj malih klanica, a kapaciteti za klanje su oko milion grla, ali se u klanicama zakolje manje od 200.000 grla goveda svih kategorija. Vrednost govedarske proizvodnje iznosi oko 796 miliona dolara godišnje. Inače, u Srbiji kontrolisani uzgoj goveda zauzima svega pet odsto učešća, a u ovčarstvu samo jedna farma ima organizovani i kontrolisani uzgoj ovaca. Jedna od najvećih farmi u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali i poslednja velika farma u Srbiji, koja se nalazi u Vlasini Stojkovićevoj, na Vlasinskom jezeru, pre dve godine je prestala da radi. Jer, pored obilja pašnjaka i trave, nije bilo hrane za stoku! Ta farma se proteklih godina održavala zahvaljujući tome što je bila u sastavu kompanije ,,SIMPO''. Iako ima sve objekte infra strukturu i livade i pašnjake, niko u Srbiji nije imao interes da je održi... Slično je i na Pešteru, na kome je pre četiri decenije bilo 200.000 ovaca, a sad ih ima jedva da ima 15.000! Zahvaljujući neadekvatnim merama države, a pre svega, lošoj i nerealnoj strategiji i agrarnoj politici, sve je uništivano postepeno. Jer, lakše je bilo i korisnije za uvoznike da se sve to kupuje u svetu! Takvu politiku i sad vodimo.

Nekadašnja Jugoslavija, devedesetih godina prošlog veka, izvozila je 50.000 tona ,,crvenog junećeg mesa'', a od toga iz Srbije je bilo 30.000 tona. U 2006. godini bilo je izvezeno 2.300 tona, a u 2013. godini oko 600 tona, sa tendencijom daljeg pada tog izvoza, pa smo u 2015.godini izvezli samo 315 tona'', navodi Nenad Budimović, sekretar Udruženja za poljoprivredu i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije. Broj uslovnih grla stoke, prema procenama, trenutno iznosi 0,30 grla po hektaru oraničnih površina, što i dalje ukazuje na ekstenzivnost domaće proizvodnje. Cilj je da bude najmanje jedno grlo po hektaru, koliko imaju srednje razvijene zemlje. Po njegovim rečima Srbija ima kapacitet da gaji nekoliko desetina hiljada junadi u tovu. Problem je što farmeri ne vide dobit u tom poslu, a za to postoji više faktora.

Ako nije garantovana cena otkupa stoke, onda će izgubiti. Tržište formira cenu, i svaki posrednik ugrađuje sebe u nju, tako da najmanje dobija onaj koji tovu stoku i oko nje radi 365 dana godišnje. Hrana za životinje je skupa i zato automatski nismo konkurentni na tržištu EU. Opstaje samo onaj ko sam i proizvodi hranu. Pored toga proizvođačima je potrebna stimulacija države, ali i organizovana proizvodnja. Dakle, ističe Budimović, proizvođačima treba jeftina hrana za životinje, organizovana proizvodnja, siguran otkup i plasman na inostrana tržišta, koji su ključni za unapređenje izvoza mesa na bilo koje tržište. Zbog loših uslova i nesigurne proizvodnje u Srbiji je 2012. godine zaklano oko 368.000 goveda i 5,8 miliona svinja. Ako se pretvori u meso, to je bilo oko 80.000 tona goveđeg mesa, 270.000 tona svinjskog mesa, kao i 100.000 vrsta mesnih prerađevina, trajnih, polutrajnih, dimljenih i konzervisanih proizvoda. Takav trend klanja nastavljen je i prethodnih godina.

Od 1980. godine broj grla svinja smanjio se sa 4,5 miliona na četiri miliona 2000. godine i 3,1 miliona 2013. godine i 3,2 milion 2016. godine. Smanjio se i broj grla goveda - pre 35 godina, bilo ih je dva miliona, 2000. godine gotovo upola manje. Vođena je pogrešna agrarna politika, posebno u stočarstvu, pa je 2013. godine bilo je svega oko 920.000 grla. Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna agrarna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Od tada ide intenzivan pad koji se meri oko dva do tri odsto na godišnjem nivou. Potpuno je pogrešna politika vođenja u stočarstvu, a znamo da u stočarstvu najsporije ide obrt kapitala, najveća su ulaganja i najduži je period za obnovu.

Između pogleda u nebo i očekivanih subvencija, nakupaca i otkupljivača, svake godine između zime i nove sezone radova, poljoprivrednici ističu samo da im je važno da ne budu na gubitku. I kad su uspešni, iskusni, predani poslu koji rade, zarada im nije zagarantovana. Oni koji su u minulim godinama odlučili da ne uzmu kredite makar i na uštrb razvoja, danas lakše dišu, ističući to kao dobar potez, izbegnutu omču o vratu.

Poljoprivredom u Srbiji bavi se oko dva miliona ljudi. Prema poslednjem popisu Srbija ima 631.000 gazdinstava. Oko 500.000 je aktivnih poljoprivrednika. Stočarstvom se aktivno bavi njih 330.000. Srbija ima 4,1 miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta! Najnoviji podaci ukazuju da se koristi samo 3.360.000 hektara. Dakle, u parlogu je bilo 800.000 hektara! U kontrolisanom uzgoju životinja je samo pet odsto njih! Prosečna njiva je veličine 4,5 hektara. Gazdinstva sa posedom manjim od tri hektara u proseku imaju po jednu kravu. Ta gazdinstva u ukupnom broju goveda učestvuju sa oko 25 odsto! U Srbiji se godišnje proizvodi oko 450.000 tona svih vrsta mesa.

Na početku 2017. podaci ukazuju daje došlo do blagog opravka svinjarstva. Jer, proizvedeno je ukupno 320.000 tona svinjskog mesa, što je za 50.000 tona više nego u proseku za poslednjih deset godina. Više od polovine čini svinjsko meso. U zemlji se danas troši po jednom stanovniku prosečno godišnje do 35 kilograma mesa, a od toga je polovina svinjsko meso. U oborima u Srbiji nalazi se danas oko 3,2 miliona tovljenika, ali se godišnje zakolje više od pet miliona tovljenika. Pored nekontrolisanog uvoza, to je dovoljno za ishranu naroda, imajući u vidu da nema izvoza ovog mesa, osim u neke zemlje eks Jugoslavije. To ukazuje i na činjenicu da nema potrebe za dovođenje nemačkog ,,Tenisa'' sa novih četiri miliona tovljenika. Jer, šta bi radili sa tim mesom?

Pošto nemamo prođu sa svinjama u EU možemo u svet sa junećim mesom, ali njega nemamo! Evropskoj uniji nedostaje godišnje oko 700.000 tona junećeg mesa koje uvozi iz Argentine i Brazila. Srbija ima dozvolu EU od 1996. godine da može da izvozi godišnje 8.875 tona ,,bebi bifa'', ali se toj brojci nikada nije primakla. Izvoz se iz godine u godinu smanjivao pa je u 2015. godini dostigao samo 315 tona. I od toga polovinu su nam vratili zbog lošeg kvaliteta! Godinu dana kasnije u 2016. godini izvezeno je oko 400 tona! Inače, iz Jugoslavije je u svet 1990. godine izvezeno čak 50.000 tona ,,bebi bifa'', a od toga je čak 30.000 tona bilo iz Srbije. Danas u prazne staje u 200.000 kuća u Srbiji nema ni goveda, ni mesa, ni izvoza.

Procenjuje se da imamo tek oko 15.000-20.000 junadi u stajama! Zato se Srbija mora okrenuti tovu goveda. Svinja ima dovoljno, a nestašice se izazivaju veštački, kako bi se doveli stranci za ovu proizvodnju! Jer, EU je poručila da će narednih pola veka u Srbiji godišnje kupovati po 50.000 tona junetine. Ali, političari i kreatori ekonomske, odnosno agrarne politike su se oglušili na taj poziv. A, kada bi samo četiri najveća tajkuna u Srbiji koji imaju zajedno više od 100.000 hektara zemlje, po jednom hektaru imali po jedno uslovno grlo goveda, dobrim delom bi se rešili problemi srpske poljoprivrede. Imali, bi dovoljno ,,bebi bifa'' za izvoz (oko 10.000 tona godišnje) više goveđeg mesa na domaćem tržištu (sad trošimo po stanovniku tek oko četiri kilograma junetine godišnje) po nižim cenama, i dovoljno stajskog đubriva za njive.

Oko 330.000 agrarnih gazdinstava u Srbiji se bavi stočarstvom. U njihovim stajama sad se nalazi samo 893.000 grla. Dakle, po gazdinstvu tek 1,9 grla. Godišnji pad stočarstva i sad je između dva i tri odsto godišnje. Stočarstvo Srbije u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede učestvuje samo sa 31, a ponekad i sa 35 odsto, dok je cilj da to bude najmanje 60 odsto. Nema razvijene poljoprivrede bez razvijenog stočarstva. A, u Srbiji je stočarstvo - nerazvijeno. Da bi ga razvili recept je da tajkuni imaju po jedno grlo na osnovu poseda koji imaju u vlasništvu. Primer, je da recimo ,,MK Komerc'' poseduje oko 30.000 hektara, ali nema goveda!

Sa kupovinim ,,Karneksa'' u Vrbasu dobili su oko 100.000 tovljenika. Sad se pominje da hoće da kupi novosadsku ,,Neoplantu'' koja preradi oko 70.000 tovljenika i proizvede više od 15.000 tona mesa i prerađevina. Podsticaje u agraru treba zadržati sve do ulaska u Evropsku uniju. Odnosno do tada ne moramo da sprovodimo njihovu politiku.

Prosečni podsticaji u srpskom agraru su 60 evra godišnje. Okruženje daje po 150 evra, a Evropska unija po 360 evra. Dakle, u ovakvim odnosima srpski seljak ne može da bude konkurentan. Podsticaji u agraru treba da budu po broju grla po hektaru. Ako hoćemo da idemo ukorak sa razvijenima trebalo bi da imamo najmanje po jedno grlo stoke po hektaru (mi imamo samo 0,30 grla), a razvijeni po dva grla! Ekstenzivna proizvodnja je prepreka za intenzivan rad. Prepreka su sitna gazdinstava. Jer, najveći broj imanja po gazdinstvu ima tek između jedne do dve krave. Takvih gazdinstava je više od 40 odsto! Sitna gazdinstva su smanjila tov stoke, pa oni koji su nekada imali po10 krava, i bikova, sad jedva da imaju po jedno ili dva grla. Samo za sopstvene potrebe.

Zahvaljujući lošoj agarnoj politici u državi, seljaci su niz puta prevareni, kada su imali stoke oni su ucenjivani, potcenjivani, pa nisu imali kome da prodaju stoku. Država se okenula uvozu jer tako više zarađuju pojedinci, uvoznici.

Nekada je svinja bilo u svakom domaćinstvu, godinama se taj broj smanjivao, a sada u opštini Ruma ima oko 2.000 kvalitetnih priplodnih krmača. Jasno se vidi koliko će novca sa ovim povećanjem doći u opštinu Ruma kod naših stočara...Česte oscilacije cena ispraznile su obore kod mnogih sremskih domaćina, pa je za vraćanje na stare grane ovoj vrsti proizvodnje potrebna daleko veća pomoć od one koja je bila prethodnih godina. Rešenje problema u ovoj industriji nalazi se u tome da se okrenemo malim gazdinstvima jer tu se najbrže može povećati proizvodnja. Primera radi, da oni koji imaju jednu kravu, da imaju po tri. Da ona gazdinstva sa dve u stajama imaju po pet grla...Dakle, nova vlada treba da se okrene takvoj politici, da pomaže mala gazdinstva, jer je njih najviše u zemlji. Šansa je da se to radi i u napuštenim selima jer u Srbiji ima 50.000 praznih kuća koje nemaju ni vlasnike i još 145.000 njih u kojima trenutno niko ne živi.

Kada je reč o izvozu hrane on je u 2013. godini iznosio 2,8 milijardi dolara, a uvoz je bio 1,5 i suficit od oko 1,3 milijarde dolara. Na kraju 2014. godine izvoz je bio blizu 2,8, a uvoz 1,5 milijardi dolara. U 2015. godini izvoz hrane, odnosno sirovina za njenu proizvodnju bio je 2,8, a uvoz oko 1,5 milijardi dolara.

U 2016. godini sirovina za izvoz hrane u svetu iz Srbije je prodato za tri milijarde dolara. Uvezeno je za 1,5 milijardi dolara. Koliko je to najbolje poređenje je sa Holandijom, koja je veličine Vojvodine, a izvozi hrane za 70 milijardi dolara godišnje. To je više od dva BDP Srbije. Ulaganjem u agrar oko 1,5 milijardi dolara, taj izvoz bi se udvostručio već za pet godina! Do novca se može doći na više načina, a jedan od njih je i da se državne njive koje vrede oko tri milijarde evra, prodaju malim gazdinstvima. Novac uložen u poljoprivredu, uz dobru organizaciju vratio bi se već za tri godine. Cilj je da se izvoz hrane poveća prvo na pet, a zatim na 10 milijardi dolara do 2030. godine. Najveća neiskorišćena šansa za izvoz hrane iz Srbije su bivše nesvrstane zemlje u kojima živi oko 1,7 milijardi stanovnika gde se godišnje obrne ,,Halal'' hrane u vrednosti od 650 milijardi dolara. U tim zemljama Srbija može da ponudi odgovarajući kvalitet, ali i da bude konkurentna! Jer, u njima se na ministarskim mestima nalazi dobar deo stručnjaka koji su u vreme SFRJ ovde završili fakultete i prijateljski su raspoloženi prema Srbiji.

Uvoz svinjskog mesa iz Evropske unije u poslednjih pet godina povećan je osam puta, a primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i dodano smanjenje carina od 1. januara 2014. godine dodatno su ga još i uvećali. Procene su da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno i zaklano blizu 350.000 živih tovljenika, a u 2015. godini 330.000 živih tovljenika. Isto toliko i u 2016. godini. Izvozili smo kukuruz, recimo, u Makedoniju i druge zemlje. Oni su sa tim našim kukuruzom hranili svoje svinje i onda ih prodavali Srbiji! Istovremeno srpski stočari nisu znali šta će sa svojom proizvodnjom, pa su ih prodavali jedino preprodavcima, i po kilogramu žive mere dobijali oko 100 dinara, navodi stočar iz Srema Dragan Stanković. Nadležni iz Ministarstva poljoprivrede opet uveravaju farmere da će značajna sredstva iz agrarnog budžeta biti uložena u stočarstvo. Za neke grane poput domaćeg svinjarstva to bi trebalo da bude značajna finansijska injekcija, jer je stočni fond značajno smanjen. Iako proizvodnju u svinjarstvu karakteriše naizmenični skok i pad cena žive mere, poslednjih godina mnogo su duži periodi niskih otkupnih cena i haosa na tržištu žive stoke, gde klaničari i nakupci postavljaju uslove proizvođačima, a država ne interveniše. Postojeći agrarni budžet predlaže da farmeri kredite kojima su se zadužili kod države ili kod banaka vraćaju robno, u mesu. To je oblik planske privrede kojoj se Evropa vraća, posebno u poljoprivredi, a koje se mi odričemo, iako je u prošlosti davala rezultate. Planski se od januara 2014. smanjuje carina na uvoz svinjskog mesa iz EU sa 15 na devet odsto. Procenjuje se da nam zbog toga sledi dalji pad domaće proizvodnje i eksplozija uvoza mesa životinja koje su hranjene genetski modifikovanom sojinom sačmom. Domaći stručnjaci već dugo upozoravaju da Srbija godišnje gubi dve milijarde evra, samo zato što umesto proizvoda od mesa izvozi kukuruz u rinfuzu.

A 1. Paori na kazanima

Više od 25.000 poljoprivrednih domaćinstava u Vojvodini prima porodične poljoprivredne penzije u iznosu niže od socijalne pomoći. One iznose oko 10.800 dinara. Predsednik Lige paora Vojvodine Miloš Šibul tokom ove godine oštro je kritikovao odluku države da se organizuje prinudna naplatu od poljoprivrednih proizvođača koji imaju dug na ime doprinosa i socijalnog osiguranja, i to tako što im oduzima zemlju, pa je zatražio da nadležne institucije pomognu paorima, a ne da ih kažnjava: "...Imajući u vidu da je dug za doprinose i obavezno socijalno osiguranje dostigao u 2016. godini 91 miliona dinara, pitamo šta je država učinila da poljoprivrednima olakša svakodnevnu tešku borbu i spreči nastavak ovakvih dugova. Po Zakonu o penzijsko - invalidskom osiguranju, svaki nosilac poljoprivrednog gazdinstva, bez obzira na njegovu veličinu, mora da plati istu osnovicu za penziono i zdravstveno osiguranje od oko 96.000 dinara. ,Godinama kao mrtvo slovo na papiru, stoji obećanja da će se Zakon o PIO fondu promeniti i da će obaveze malih i proizvođača prema državi biti niže. Paorsku muku niko u vlasti ne želi da vidi ni da čuje, a problema je na pretek..." Na žalosti, očito se više isplati ne raditi, ocenjuje Šibul, koji traži da se politika prema agraru i poljoprivrednim proizvođačima promeni, jer će u suprotnom mnogi paori završiti u narodnim kuhinjama! Njegova prognoza se ostvaruju i sve više ih je svakodnevno na kazanima, čekajući u redu da dobiju hranu u žitnici zemlje i da prežive!

A 2. Ministri propasti

Od strane Vlade Srbije, izabrana sredinom 2017. godine, imamo obećanja koja ni do sada nisu nedostajala. Nedostaju rezultati, ne sutra, već obećana bolja budućnost nam treba baš danas. Ovakvom stanju u agraru Srbije doprineli su i oni koji su ga vodili posle demokratskih promena 2000. godine. Ovakvo stanje je njihovo delo.

Ministri koji su vodili agrar Srbije od 2000. d0 2017. godine

1. Živanko Radovančev, koordinator (2000.g)

2. DR Dragan Veselinov

3. DR Stojan Jevtić

4. DR Ivana Dulić - Marković

5. Goran Živkov

6. Predrag Bubalo, koordinator

7. DR Slobodan Milosavljević

8. DR Saša Dragin

9. Dušan Petrović

10. Goran Knežević

11. DR Dragan Glamočić

12. DR Snežana Bogosavljević - Bošković

13. Branislav Nedimović (2016.g)

Glosa

Pogrešna agrarna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine!